Početna strana > Prikazi > Nesveti teror
Prikazi

Nesveti teror

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
četvrtak, 11. jun 2009.

Da “pravi rat nikada neće dospeti u knjige” govorio je, osvrćući se na američki građanski rat, Volt Vitmen. I to ne zbog nemogućnosti da se tragična stvarnost sukoba, njegovih glavnih uzroka i posledica u potpunosti prenese na papir (danas i ekran), već pre svega zbog toga što interesima opterećena, jednostranostima i manipulacijama uslovljena, a samo naizgled samorazumljiva “slika rata” nužno onemogućava pokušaje jednog ozbiljnijeg i nepristrasnijeg pristupa u njegovom razumevanju i objašnjenju.

Slika bosanskog rata sa kraja prošlog veka predstavlja valjda najdrastičniji savremeni primer u prilog ovoj spoznaji. Njena globalna medijska projekcija i, iza toga, interesna manipulacija, nama je dobro znana. Ona sadrži jednostavnu, poput holivudskih klišea, crno-belu priču o razaranju multietničkog i multikonfesionalnog društva od strane radikalno “nacionalističkih” hrišćanskih manjina (potpomognutih od sopstvenih matičnih država) što su pribegle etničkom čišćenju radi teritorijalne ekspanzije. Naspram njih je stajala demokratska, miroljubiva i sekularna vlada u Sarajevu, kojoj je, u svom pravednom humanizmu, na koncu i posle silnih peripetija pritekao u pomoć takođe demokratski, miroljubiv i sekularni Zapad oličen u SAD i NATO paktu. Vazdušna vojna intervencija, doturanje oružja i diplomatski pritisci, poput konjice koja opsednutom utvrđenju u poslednji čas stiže u pomoć, doveli su do postizanja prihvatljivog mirovnog sporazuma, međunarodnog protektorata i instalacije zapadnih oružanih snaga. One su tu i da, uzgred ali dugotrajno, kontrolišu saobraćajnice, prirodne resurse i privredne tokove, naročito one vezane za privatizaciju i kasniju eksploataciju, dakako sve demokratski, humano i pravedno.

Ovakva slika rata u Bosni, čiji su pravi koreni veoma duboki i složeni, a uzroci izbijanja posve drugačiji od uvreženih, evidentno je lažna i isfabrikovana. Njena medijska i pseudonaučna “instalacija” u nepobitnu istinu ima dvojni razlog – da opravda vojnu intervenciju (posredno i njene strateške, geopolitičke razloge) koja se u zapadnom mnjenju i danas smatra za njihovo nepobitno najveće, “najpozitivnije” spoljnopolitičko postignuće u devedesetim godinama (pogotovo kada su u novom milenijumu procesi počeli da se kreću u suprotnom smeru od željenog) i da, sa druge strane, prikriju kome su to, iz isključivo sopstvene računice, zapadne sile pritekle u pomoć. Jednom ciničnom, kriminalnom i isključivom režimu koji je svesno gurnuo ovaj prostor u međuetnički i međukonfesionalni sukob, čija je vrhuška bila zadojena radikalnim islamizmom i duboko povezana sa globalnom terorističkom mrežom.

Medijskim, ekspertskim i administrativnim uplivima i mitskim matricama o sukobu dobrih i loših momaka prikrivana, ova “nezgodna činjenica” zaklanja i saznanje da je tokom devedesetih godina prošlog veka Bosna u globalnom džihadu igrala gotovo identičnu ulogu kao Avganistan deceniju ranije, kao prostor za vođenje rata protiv kaura (nevernika), utočište i poligon za obuku novih generacija islamističkih militanata. To potvrćuje izjava Ajmana Al Zvahrija, Bin Ladenovog zamenika, gde se navodi da su borbe u Bosni i Čečeniji “samo osnova i prethodnica velikih borbi koje su započete u samom srcu islamskog sveta” (str. 8). Čak ni nakon 11. septembra i ustanovljavanja naučne discipline “studija terorizma” u kojima u javnosti i nauci preovlađuju samoproklamovani eksperti što, umesto o konkretnim stvarima, više naklapaju o sumnjivim teorijama, izvikanim trendovima i zvučnim frazama, ova neprijatna istina nije uspela da se, slučajno ili namerno, probije kroz predrasude i izađe na videlo.

Pokušaj “izazova i ispravke” ovog stanja jeste knjiga DŽona Šindlera Nesveti rat (Bosna, Al kaida i uspon globalnog džihada). Dobro napisana i potkrepljena prilično pouzdanim podacima, njena namena je sistematsko razbijanje pogrešnih predstava i fokusiranje na prave dimenzije islamističke pretnje na Balkanu, u kojoj autor vidi glavnu opasnost i kojoj pridaje ključni značaj u “pogrešno predstavljenom ratu”. Dodatnu važnost knjizi daje i to da DŽon Šindler ni izbliza nije “makar ko”, čak u najboljem slučaju jedan iz niza revizionističkih, istinoljubivih, ali sa marginalnim uticajem, eksperata. Naime, Šindler je profesor strategije na elitnom Vojno-pomorskom koledžu u Njuportu (Roud Ajlend), autor brojnih radova u najprestižnijoj periodici o strategiji na zapadu (Journal of Strategic Studies, Jane's Inteligence Review, International Journal of Intelligence and Counterintelligence) i nekadašnji obaveštajni analitičar i kontraobaveštajac u obaveštajnoj zajednici SAD krovne Agencije za nacionalnu bezbednost (National Security Agency – NSA) koji je bio zadužen za Balkan.

Špijunski bekgraund DŽona Šindlera samo delom utiče na sadržaj Nesvetog rata, koji, kako on sam kaže, “nije pokušaj jednog upućenog bivšeg nameštenika o nedostacima i neuspesima vlade SAD”, “niti pokušaj da se razotkriju tajne vlade SAD” (str. 10) u vođenju politike u Bosni devedesetih. Sasvim je očigledno da Šindler knjigu piše kao američki patriota, kao neko ko je istovremeno svestan dužnosti da ne iznosi tajne podatke, kvalifikuje poteze ili uticaje svoje strane već da ih prećuti, ali koji sa najdubljim uverenjem smatra da je preko potrebna “stručna intervencija” naspram pogrešne i opasne percepcije stvarnosti za koju smatra da je u budućnosti pogubna pre svega po interese njegove zemlje i ljudi koji u njoj kreiraju politiku i donose strateške odluke. Samim time, knjiga nije bazirana na tajnim dokumentima, ne prepričava autorove obaveštajne aktivnosti, već se isključivo zasniva na javno dostupnim izvorima, novinsko-reporterskoj građi, pravnim dokumentima, naučnim studijama i publikacijama, uz samokritičnu napomenu da je u svojoj pređašnjoj delatnosti autor utvrdio kako “preko 90 procenata obaveštajnih podataka nije ništa podrobnije od izveštaja u dobrim novinama, sa malo više sladostrašća i pravopisnih grešaka” (str. 10). Našavši tako sjajan i tačan izgovor za svoju “obavezu ćutanja”, Šindler knjigu piše sa autoritetom nekoga ko je zaista duboko upućen u dešavanja, ko poseduje uvid i u one druge, nejavne izvore ili ima dodatna posredna i neposredna saznanja, i koji baš stoga zna i ume da na osnovu javnih i dostupnih izvora izvrši analitičku selekciju i napiše jednu ubedljivu, konzistentnu i dobro potkrepljenu knjigu. Knjigu koja razobiličava dojučerašnje miljenike zapadne administracije iz Sarajeva kao nepatvorene islamiste, koristeći pre svega “domaće” muslimanske reportaže i dokumenta, a u znatno manjoj meri hrvatske ili zapadne novinarske i stručne izvore.

Dekomponovanje “pogrešne slike” o Bosni Šindlerova knjiga daje u istorijskoj perspektivi. Počevši sa kratkim uvodom u istoriju Bosne od srednjeg veka do raspada komunizma, ona već u samom startu potpuno dezavuiše politički korektne, ružičaste simplifikacije izvikanih eksperata za islam iz devedesetih godina poput DŽona Espozitoa i Olivera Roja o tolerantnoj, nefanatičnoj i relativno naprednoj verziji islamskog društva na Balkanu kroz istoriju. Uprkos pojedinim istorijskim netačnostima i prećutkivanjima, inače već poslovičnim u novijoj zapadnoj istoriografiji (npr. o nesumnjivom pravoslavnom i srpskom karakteru srednjovekovne bosanske monarhije, ili o preuveličavanju broja katoličke vlastele i ukupnog broja bogumilske jeretičke populacije, te izbegavanju da sve do 20. veka pravoslavnu “raju” nazove Srbima), Šindler slika osmansku vladavinu nad Bosnom i proces islamizacije kao surov i tlačiteljski, a domaću begovsku elitu kao tvrodokorni, granični, borbeni i najreakcionarniji segment u celom Osmanskom carstvu, ne toliko u obrednom već u društveno-klasnom smislu, a zarad očuvanja stečenih statusnih privilegija, pre svega zemljišnih veleposeda. Povlačeći istorijski kontinuitet od nastanka pokreta Mladih muslimana (1941) do formiranja SDA (1990) sa mladim Izetbegovićem i Zulfikarpašićem kao njenim članovima, podrške ustašama i nacistima (“Handžar” SS divizija) i veze sa jerusalimskim muftijom Al Huseinijem kao direktnim pretečom savremenih islamista, sve do islamskog revivalizma koji nastupa sa izdisajem Titove Jugoslavije i njegove ideologije “bratstva i jedinstva”, prve glave knjige daju čitalaštvu solidan uvid u raspad Jugoslavije i rat u Bosni koji je usledio.

U složenim predratnim i ratnim dešavanjima Šindlerova umešnost portretisanja u multikulturalizam maskirane islamističke vlade u Sarajevu je prvorazredna. Izetbegovićev režim sa jedne strane proklamuje sekularnu demokratiju, dodvorava se stranim medijima i diplomatama, dok se sa druge naoružava preko terorističkih kanala, marginalizuje i proganja Srbe i Hrvate, svesno podriva Kutiljerov plan kao poslednji pokušaj mirovnog kompromisa kojim se pokušava sprečiti krvoproliće... Nesveti rat se, jasno i pouzdano, u ratnim i poratnim događajima fokusira na opisivanje nekoliko ključnih dimenzija “islamističke opasnosti” pod plaštom multietničke demokratije: egzaktno nabraja i opisuje delatnost humanitarnih, nevladinih organizacija pod čijim paravanom deluju islamisti (Al Kifah, Muslimanska svetska liga i mnoge druge); objašnjava vezu korumpiranih tela i fondacija vrha SDA (na čelu sa Hasanom Čengićem) sa njima; navodi kanale za transport više hiljada mudžahedina (mahom preko Hrvatske) do ratišta, opisuje ključne islamističke ratne zločine nad Srbima i Hrvatima koji su medijski prećutani, njihova ratna dejstva te ratne gubitke islamista u njima; ukazuje na uticaj iranskih obaveštajaca-instruktora iz Viveka na preoblikovanje i islamizaciju obaveštajnih struktura vlade u Sarajevu, pre svega na MOS pod rukovodstvom bivšeg oficira KOS-a Muslimovića i njenog tajnog krila tkz. “Ševa” koji su uz pomoć najamnika-snajperista vršili političke likvidacije sekularnih ili nepodobnih Muslimana i teror nad civilima u Sarajevu za koji je, po pravilu, odgovornost bila pripisivana Srbima. Tokom ratnih dešavanja nesumnjivo je prisustvo i samog Bin Ladena i Al Zvahirija u Bosni, zatim dvojice potonjih otmičara aviona koji je udario u Pentagon (Al Mihdar i Al Hamzi), kao i glavnog planera 11. septembra, Sirijca Mohameda Hajdar Zamara. Kampanje o koncentracionim logorima i masovnim silovanjima Šindler razobličava kao vešte medijske manipulacije sarajevske vlade, dok u ubistvima civila na sarajevskoj pijaci u nekoliko navrata on jasno vidi rukopis islamista koji su na taj način želeli da okrive protivničku stranu i izazovu međunarodnu vojnu intervenciju. Od posebnog značaja je i Šindlerova analiza događaja u Srebrenici 1995. godine. Ona ukazuje na to da je grad od strane Sarajeva svesno žrtvovan zarad željene vojne intervencije (u skladu sa Izetbegovićevom izjavom: “Znate, meni je Klinton nudio u aprilu ’93 ... da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tada će biti vojna intevencija”, str. 196), da je Orić sa oficirskim štabom još znatno ranije bio evakuisan iz njega, da je pravi broj poginulih muslimanskih boraca bio oko 2000 i to u  proboju ka Tuzli (str. 193) i da je to za “Srbe mahom bila borba” (str. 194), da su nad nekolicinom zarobljenika ratni zločin izvršili pripadnici famoznog Desetog diverzantskog odreda (multietničkog sastava i plaćeničke vokacije) za koga se ne zna koga su u tom trenutku slušali, da se to teško može nazvati genocidom (str. 193) i da vlast u Beogradu ne samo da nije bila umešana u ove događaje, već da je “reagovala veoma indignirano na njih, zato što su oni osujetili njene političke planove za uspostavljanje mira na Balkanu” (str. 197).

Muke sa radikalnim islamizom se, prema Šindlerovoj knjizi, ne samo nastavljaju već i usložnjavaju posle Dejtonskog mira, a intenziviraju sa početkom novog milenijuma. Nesveti rat nam o tome daje brojne podatke i opisuje ovdašnjoj javnosti manje poznate događaje. Od analize štampe u federaciji koja vrvi od radikalnih islamističkih stavova, preko incidenata koje domaći i naturalizovani islamistički veterani čine nad umerenim muslimanima i hrišćanima obe denominacije, a koji se kreću u rasponu od šikaniranja do svirepih ubistava, čistke umerenih imama u Islamskoj zajednici Bosne (slučaj Muhameda Lugavića) do “neiskorenjenog” prisustva rivalskih obaveštajnih struktura Irana i Saudijske Arabije, odlazaka bosanskih dobrovoljaca u Čečeniju i Irak i pokušaja atentata na zapadne obaveštajce i humanitarce, zaključak koji izvodi Šindler je neumoljiv. Međunarodna intervencija i njome “isposlovana” postdejtonska Bosna sa svojom “iskrivljenom medijskom slikom” prikriva zapravo veoma rovito i opasno stanje jačanja radikalnih islamističkih struktura kao dela jednog globalnog pokreta koji živi u uverenju da “raj leži u senci mača” i želi da ga na taj način ostvari, a nasuprot pogrešnim predstavama u svetskoj javnosti koja ili nije svesna ovih činjenica ili, poput noja, pred njima zabija glavu u pesak.

Za domaću čitalačku publiku, naročito onu koja ima malo duže i bolje pamćenje, Šindlerova knjiga ima dvojaku ulogu. Mada ona ni izbliza ne predstavlja nekakvu “prosrpsku studiju”, naprotiv, i ne služi tome da nas uljuljka u ubeđenju kako smo post festum dobili satisfakciju da je srpska strana u bosanskom ratnom grotlu “potpuno bila u pravu”, ona nas suočava sa saznanjem da jedan u velikoj meri nepristrasni strani ekspert i obaveštajac mahom potvrđuje gotovo sve teze koje je domaće javno mnjenje, usled nepopularnosti beogradskog režima iz devedesetih, olako kvalifikovalo kao izmišljotine i propagandu omražene “TV Bastilje”. I drugo, ona nas suočava sa realnim stanjem u regionu koje nije nimalo veselo i koje se u perspektivi mora uzimati u obzir i tretirati kao ozbiljna pretnja i izazov. Na kraju, ali ne i najmanje važno, potrebno je biti svestan i činjenice da “iskrivljena slika” na koju se umešno obrušava Šindler nije samo plod zabluda i recidiv dejstva propagande nataložene u globalnom javnom mnjenju, već da je namenski kreirana i da se sada, usled izmenjenih okolnosti, namenski revidira, doduše samo na stručnom nivou i da tome služi i knjiga Nesveti rat. Ne treba biti naivan: donosioci ključnih odluka na Zapadu i njihovi sprovodioci sve vreme su znali kakvo je zaista bilo stanje na balkanskom “terenu” i devedesetih godina i nakon njih, ali su svesno podržali kreiranje jedne “iskrivljene medijske slike” koja je koristila ostvarenju njihovih strateških ciljeva. Svesni da ovakva slika ima povratnu, dugoročno ometajuću ulogu i po njih same i po njihove eksperte, s vremenom ju je, mahom za potrebe novih donosilaca strateških odluka i terenskih izvršilaca u najnovijim okolnostima, a upravo zarad održavanja kontrole na terenu, neophodno delimično suspendovati ili revidirati. I upravo tu ulogu Šindler je u Nesvetom ratu obavio krajnje profesionalno.