Početna strana > Prikazi > Iz arhive - Građansko vaspitanje i deca špijuni
Prikazi

Iz arhive - Građansko vaspitanje i deca špijuni

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 26. decembar 2014.

(Branka Bubanj, Milesa Vlajkov, Sandra Mali i Tatjana Pejović – Sebić, Ja i drugi: građansko vaspitanje- saznanje o sebi i drugima, udžbenik za prvi i drugi razred osnovne, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2006, str. 72) (1)

Kada su Vinstona, junaka Orvelove «1984» uhapsili, u jednom trenutku su mu u ćeliju doveli i njegovog komšiju Parsonsa. Parsons je bio oličenje dobrog građanina. Bio je prvi u političkim akcijama i nije mnogo razmišljao. Vilson nije očekivao da bi Parsons ikada mogao da uradi nešto pogrešno. „Eto vidiš, ja radio, trudio se da doprinesem šta sam mogao”, poče da mu objašnjava Parsons, „a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam počeo da buncam. Znaš šta su čuli da govorim? ‚Dole Veliki Brat!' Jeste, baš sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kažu”. „Ko te je potkazao?” upita Vinston. „Moja ćerčica”, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. „Slušala je kroz ključaonicu. Čula šta sam govorio i odmah sutra otrčala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi ništa krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.” (2)

Ovakvak postupak Parsonsove ćerčice bio je uobičajena pojava u Orvelovoj totalitarnoj državi «Okeaniji«. Sva deca su bila organizovana u odrede tzv. Špijuna. Osnovna dužnost im je bila da nadziru svoje roditelje, rođake i komšije i da svakog sumnjivog prijave Policiji misli. Deca su dobijala naročitu opremu za prisluškivanje roditelja, nekakve trubice koje se stavljaju na uvo, kako bi bolje mogla da čuju razgovore u susednoj sobi. “Bilo je skoro normalno», stoji kod Orvela, «da se ljudi iznad tridesete godine plaše svoje dece. I to sa dobrim razlogom. Jer, retko bi prošla nedelja dana a da Tajms, ne donese noticu o tome kako je neko podlo malo njuškalo – obično se upotrebljavao izraz dete-heroj – prisluškivalo i čulo kakvu kompromitujuću primedbu i prijavilo roditelje Policiji misli.”

Takvo vaspitavanje dece u totalitarnom režimu nije bila samo Orvelova fantazija. Njegova knjiga je objavljena 1948, a kao inspiracija mu je poslužio Staljinov sistem. U staljinističkom školstvu, recimo, glavni dečiji junak bio je Pavlik Morozov. Kada je imao 12 godina, Pavlik je prijavio svoga oca, starog boljševika i učesnika Oktobarske revolucije, da šuruje sa seoskim kulacima. Bila je to 1931, važna godina kolektivizacije. Izgleda da se Pavlikovom ocu nije osobito dopao način na koji se seljaci uteruju u kolhoze. Kakogod, posle tri meseca organizovano je suđenje. Pavlik je svedočio protiv oca i od sudije zahtevao maksimalnu kaznu. Otac je osuđen na 10 godina progonstva.

Nedugo zatim, Pavlik je pronađen mrtav. Danas se smatra da je nesrećni dečak najverovatnije stradao prilikom igre sa pištoljem kojeg je, kao nagradu, dobio od političke policije (GPU). Ali, GPU je optužio njegovog dedu i još neke rođake i postreljao ih. Pavlik je postao nacionalni heroj. O njemu su napisane brojne knjige, komponovana je i čitava opera, a Staljin je naredio da se u Moskvi izgradi spomenik Morozovu. Pred taj spomenik dovođena su deca kako bi se nadahnjivala primerom pionira koji je više voleo Staljina i Partiju od sopstvenog oca (3).

Oba slučaja su mi pala na pamet dok sam čitao ovaj udžbenik građanskog vaspitanja. Zapravo, ne toliko sam udžbenik koliko priručnik za nastavnike, koji uz njega ide. I odmah da kažem, nije reč o mani ovih knjiga. Ponajmanje je reč o nekakvoj mani brojnih nastavnika građanskog vaspitanja koji nesumnjivo savesno rade svoj posao. Reč je o problematičnom konceptu i problematičnom programu, koji su onda uticali na sve ostalo.

Ideja građanskog vaspitanja u osnovi podrazumeva da se deca obuče da znaju svoja prava i da traže njihovu zaštitu. Problem je u tome što se kao glavna vlast koja krši dečija prava, prema ovoj koncepciji građanskog vaspitanja, javljaju roditelji i nastanici, a ne političke ili ekonomske strukture moći. Štaviše, upravo se te strukture, u ovom konceptu, umeću između roditelja i njihove dece, prikazujući se kao glavni dečiji zaštitnici i uveravajući decu da su im one veći prijatelji od njihovih sopstvenih roditelja. Otuda valjda deca treba da o nepodobnim postupcima svojih roditelja vode evidenciju i izveštavaju nadležne ljudskopravaške autoritete.

Na 33. strani ovog udžbenika postoji tabela o izloženosti telesnom i govornom nasilju. Nasilni postupci su: «udario me», «počupao me za kosu», «podsmeva mi se», «slomio mi igračku» itd. Dok se ovi postupci u tabeli nalaze vodoravno, uspravno, po kolonama, piše: «drug», «roditelj» i «učitelj». Dete, dakle, treba da u odgovarajuća polja stavi krstić kao znak «da su sledeće osobe uradile nešto od ovoga». U Priručniku za nastavnike zatim se traži da se sa učenicima «na osnovu dobijenih odgovora analizira loš odnos prema detetu», da se «na panou zabeleži koja su prava deteta povređena», odnosno da se još jednom ponove «nastavne jedinice koje se odnose na kršenje dečijih prava od strane odraslih» (31).

Koliko roditelja u Srbiji je «udarilo» svoje dete? I koliko njih će za to dobiti krstić u rubrici nasilja? Naravno, sve je stvar definicije. Da li «udaranje» podrazumeva kada dete šopnete po zadnjici? Da li je to «kršenje dečijih prava»? Konvencija UN o dečijim pravima (1989) izričito zabranjuje zlostavljanje dece (4). Ali, ona ne zabranjuje roditeljski udarac po zadnjici. Samo je u 16 zemalja zakonom zabranjeno fizičko kažnjavanje dece. Stvar je u tome što su neke od tih zemalja članice EU. I evo sada kako ljudskopravške NVO nastoje da se i Srbiji nametnu iste norme kao univerzalne i obavezne. I da se, zatim, upravo te organizacije promovišu kao glavni ovlašćeni čuvari i zaštitnici ovdašnje dece od njihovih roditelja.

Tako su 18 NVO, u oktobru 2007, održale konferenciju za novinare (5). Na njoj su zatažile da se u Srbiji zakonom zabrani svako telesno kažnjavanje dece. Takođe su zatražile i «hitno uspostavljanje odgovarajućih nezavisnih mehanizama prijavljivanja slučajeva telesnog kažnjavanja kako bi se deci omogućilo da pravovremeno obaveste nadležne institucije o slučajevima zlostavljanja i telesnog kažnjavanja» (6). Da bi deca mogla da «pravovremeno obaveste nadležne institucije« prethodno moraju biti «edukovana». Zato se u saopštenju zahteva «dosledno i kontinuirano uključivanje i učešće dece u informisanje, pravovremeno prepoznavanje i sprečavanje telesnog kažnjavanja». A škole i građansko vaspitanje su idealna sredstva za postizanje tog cilja.

Uopšte ne mislim da je «batina iz raja izašla». I sam verujem da je u Srbiji još uvek previše roditelja koji svoju decu radije vaspitavaju batinama, nego rečima. Ali, između toga da se smanji opšti nivo telesnog kažnjavanja dece i da se zabrani svako telesno kažnjavanje dece, čak i najobičnija roditeljska pljuska po zadnjici, ogromna je razlika. Pogotovo mi se čini pogrešnim ako se tako nejasne normativne situacije prikazuju u udžbenicima kao moguće kršenje dečijih prava i ako se od dece traži da o tome prave evidenciju.(7)

Slično je i sa poželjnim vrednostima koje se u ljudskopravaškoj retorici odmah pretvaraju u pravo. Recimo, dete voli da se igra, iz čega odmah sledi i «pravo na igru». Od učenika se, tako, u udžbeniku zahteva da popune tabelu obaveza, koje imaju u porodici, kao i da upišu svoje želje u pogledu slobodnog vremena (20). Istu tabelu treba da popune i roditelji. Međutim, u Priručniku za nastavnike se kaže da «učenici treba da komentarišu odgovore roditelja ili ukućana sa kojima se ne slažu i da iznesu svoj stav o tome šta im smeta u tim zahtevima» (20). Zatim se veli: «u zavisnosti od odgovora koje deca daju moguće je analizirati i dečija prava koja krši neko od odraslih (roditelj ili neko drugi)».

Ne sumnjam da nastavnici umeju da objasne kako nema prava bez dužnosti i da deca treba da pomažu svojim roditeljima. Međutim, ostaje nejasno koja sve dečija prava se tačno mogu prekršiti kod kućnih obaveza? Ako postoji tako nešto kao što je «pravo na igru», koliko dnevno u satima to pravo iznosi? Jedan sat, dva ili pet? Ko je i gde to pravo propisao? I kako nastavnik da se postavi ako čuje da roditelj od svog deteta traži da pričuva mlađeg brata, iako bi se dete radije igralo? Da li detetu da potvrdi da roditelji krše njegovo «pravo na igru»? Ili da pokuša da mu objasni kako je život u Srbiji ipak nešto drugo od papirnatih fantazija njujorških pedagoškinja ili beogradskih NVO aktivista?

Nema nikakve sumnje da svaki umno zdrav roditelj želi da usreći svoje dete. Biti po ceo dan sa decom, puštati ih da se igraju i igrati se sa njima – zar ima roditelja koji to ne voli? Ali, licemerno je da neko živi u središtu jedne izrabljivačke strukture i uživa sve privilegije gospodara sveta, a da onda ljudima sa periferije sistema – koji upravo zbog njegove povlašćenosti naporno rade da bi uopšte ishranili decu – prebacuje da nisu dobri roditelji. Licemerno je ideološki opsluživati jedan sistem, koji milione ljudi prisiljava da rade za dolar dnevno, a onda tim istim nesrećnicima držati lekcije kako zapravo ne vole svoju decu, pošto im krše «pravo na igru» i «pravo na zabavu».

Ta vrsta licemerja upravo je ono što vređa zdrav razum. Ne samo u slučaju evroatlantskih misionara koji neprestano pohode Srbiju, već naročito kod njihove podružnice u srpskom NVO sektoru. Oni su, između 2001. i 2003, nametnuli koncepciju građanskog vaspitanja koja ima totalitarne potencijale, pa i pretenzije. Pošto su dečja prava najpre bezobalno određena («pravo na igru», «pravo na srećno detinjstvo» itd), a kod dece i nastavnika unesena konfuzija šta je pravo a šta mogućnost, deca su, na kraju, stavljena u položaj da budu moderni Morozovi.

Lako mogu da zamislim kako se već sutra, kao deo procesa «evroatlantskih integracija», i u Srbiji donose zakoni koje predlaže onih 18 NVO. Svako od nas, ko je roditelj, time će postati potencijalni nasilnik. Svako od nas će doći u priliku da ga sopstveno dete prijavi na času građanskog vaspitanja. Svako od nas postaće predmet zanimanja različitih službi i NVO. Svako od nas biće izložen pretnjama da će biti javno difamiran kao loš roditelj. Da li je to ono što želimo? I da li, uz svu grižu savesti što ne uspevamo dovoljno da zaradimo i obezbedimo materijalnu sigurnost porodice, treba da nas grize i savest da nedovoljno volimo sopstvenu decu?

Fusnote:

1. Pečat , 6. juni 2008, br. 15, str. 48 -49.

2. http :// orwell . ru / library / novels /1984/ serbian / sr _ p _3

3. http://english.pravda.ru/main/18/90/363/10951_morozov.html ; http :// en . wikipedia . org / wiki / Pavlik _ Morozov

4. http :// www . child . org . yu / Publik / konvencija . htm

5. http :// www . glas - javnosti . co . yu / clanak / glas - javnosti -03-10-2007/ roditeljski - samar - nasilje - nad - detetom

6. www . familia . org . yu / kampanja / Manifest . pdf

7. Sličnih primera podsticanja dece na neku vrstu denuncijacije roditelja bilo je i u razvijenijim zemljama. Ali, snažniji osećaj za privatnost, koji postoji u tamošnjim društvima, sprečio je da takva praksa pusti korene. U SAD je, recimo, početkom devedesetih, u okviru ekološkog obrazovanja bilo pokušaja da učenici prikupljaju podatke o ekološkom ponašanju bližnjih, uključiv i roditelje. Međutim, zbog snažnih protesta, od ovakve prakse se odustalo (vidi: Vladimir Dimitrijević, Novi školski poredak, «Legenda», Čačak 2005, str. 126-7).

 

 

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner