Početna strana > Prikazi > Hronika srpskog stradanja u Metohiji
Prikazi

Hronika srpskog stradanja u Metohiji

PDF Štampa El. pošta
Velibor DŽomić   
subota, 15. maj 2021.

U izdanju Eparhije Raško-Prizrenske i Manastira Visoki Dečani je objavljen prevod sa ruskog jezika ”Materijala za istoriju Visoko-Dečanske Sveto-Trojicke Lavre”, čiji se autograf čuva u Manastiru Hilandaru. U pitanju je dnevnik o životu i stradanju manastira i metohijskih Srba u periodu od 1903. do 1906. godine, koji je vodio ruski jeromonah Dionisije. Prevodilac dnevnika je Ljudmila S. Dajović, a pisac predgovora Dušan Fundić.

Jeromonah Dionisije je rođen u Saratovskoj guberniji, a na Svetom krštenju je dobio ime Danilo. U SvetoAndrejevski skit u Kareji na Svetoj Gori Atonskoj je došao 15. februara 1895. godine, ali je vrlo brzo prešao u keliju Svetog Jovana Zlatoustog u Kareji. Zamonašen je 9. marta 1901. godine. U čin jerođakona i jeromonaha je rukopoložen 1903. godine na Svetoj Gori. U bratstvo Manastira Visoki Dečani je stupio 13. novembra 1903. godine. U tom drevnom srpskom manastiru je boravio svega tri godine, a nastojatelj manastira je bio čuveni ruski Arhimandrit Kiril Svetogorac.[1] Na Aton se, po poslušanju, vratio 20. avgusta 1906. godine. Rukopis Dionisijevog dnevnika je u ruskom originalu postao poznat 1989. godine kada ga je objavio akademik Dimitrije Bogdanović.[2] U srpskom prevodu je uz tekst objavljeno 5 stranica faksimila rukopisa, kao i 24 izuzetno važne fotografije iz dečanske arhive tog vremena.

Svoje zapise na pedesetak stranica o stravičnom stradanju Srba na Kosovu i Metohiji pod Turcima i Arnautima je završio u Visokim Dečanima na Cveti 1864. godine

Iako je u Dečanima boravio svega tri godine, jeromonah Dionisije se pokazao kao pravi hroničar teških dana i događaja u i oko manastira, kao i u Metohiji. Dušan Fundić je u predgovoru s pravom zapisao da je jeromonah Dionisije ”bez sopstvenih sudova čak i najpotresnije događaje beležio na način svojstven nepristrasnom hroničaru”.[3] Pre njega, slično svedočanstvo je ostavio dečanski Arhimandrit hadži-Serafim (Ristić). Svoje zapise na pedesetak stranica o stravičnom stradanju Srba na Kosovu i Metohiji pod Turcima i Arnautima je završio u Visokim Dečanima na Cveti 1864. godine. Kratke i potresne zapise je pisao sa ciljem da se ”stanje bednog Hristijanstva u Turskoj, koje od dana padenija slave srpske na bojnom polju Kosovu, pa do danas bič tiranskih zlostavljanja i ubistava snosi, poboljša”[4], a i da se ”stane na put bezstidnom i podmrzkom tiranstvu turskom i arnautskom”.[5] Arhimandritovo svedočenje je, zapravo, svojevrsna tužba koju je, radi zaštite pravoslavnog srpskog življa u kosovskom vilajetu, uputio turskom sultanu Abdul-Azisu. Ne treba nikako zaboraviti ni Episkopa Žičkog Savu Dečanca[6], koji je, na svoj način, kao dečanski sabrat zapisivao brojna srpska stradanja i nevolje i na njih ubedljivo ukazivao u svojim brojnim obraćanjima raznim adresama, pa čak i na Berlinskom konresu 1878. godine.[7]

Stiče se utisak da je jeromonah Dionisije imao dodira sa zapisima Arhimandrita Serafima i Episkopa Save Dečanca. Bez obzira što se to pouzdano ne može utvrditi, jeromonah Dionisije je nastavio putem smelog svedočenja istine u teškim vremenima koji su utemeljili Arhimandrit Serafim i Episkop Sava. Od posebne je važnosti što je jedan pravoslavni Rus duboko osetio muku i stradanje pravoslavnih Srba i njihovih Svetinja u Metohiji i što je, osim molitve, učinio onoliko koliko je mogao i koliko je do njega stajalo, ostavljajući nam svoje vredne i dragocene zapise.

U ovoj vrednoj knjizi su, posle predgovora Dušana Fundića, objavljene i važne napomene prevodioca Ljudmile S. Dajović. Centralni deo knjige čini 195 dnevničkih zapisa jeromonaha Dionisija. Prvi je datiran 13. novembra 1903. godine, a poslednji 27. juna 1906. godine. Dionisijevi zapisi su i svojevrsna čitulja postradalih Srba u dečanskom i metohijskom kraju, jer su njihova imena ovom knjigom trajno otrgnuta od zaborava na zemlji. Hroničar uopšte nije ostavio propratno objašnjenje zašto se latio tog značajnog srpskog posla. Prvi i poslednji zapis u dnevniku jasno pokazuju da je jeromonah Dionisije osetio da to nije ni početak, a ni kraj stradanja srpskog pravoslavnog naroda na tim prostorima. Zato je svoje zapise i počeo kao da srpsko stradanje za njega ne predstavlja nikakvu novost i iznenađenje i kao da je samo nastavio tamo gde je neko stao pre njega. Lako se zaključuje da svaki čovek koji se dotakne Hristovih rana na Golgoti ima snage da oseti rane i stradanje bližnjih i daljnjih zbog vere u Hrista Raspetoga i Vaskrsloga bez obzira o kom se čoveku ili narodu radi. Na kraju dnevničkih zapisa je objavljen i Dionisijev tekst ”Blagodatna pomoć i čuda učinjeni molitvama svetih ugodnika Stefana Kralja Dečanskoga i sestre njegove Svete Jelene”. U knjizi je kao prilog objavljen tekst Engleskinje Meri Daram o Visokim Dečanima od 1903. godine. Radi se o jednom fragmentu iz njene knjige koja je 1904. godine objavljena u Londonu na engleskom jeziku[8], a 1997. godine i u Beogradu na srpskom jeziku.[9]

Jedan od važnih putokaza našeg opstanka ne samo na Kosovu i Metohiju nego i u drugim stradalnim srpskim krajevima jeste i ova važna knjiga. Ona nam svedoči o velikoj veri, žrtvi, trpljenju i strpljenju našeg naroda, sveštenstva i monaštva na Kosovu i Metohiji. Ova knjiga po svemu jeste živo svedočanstvo Gospodnje reči: ”Ko pretrpi do kraja, taj će se spasiti”

Dnevnički zapisi jeromonaha Dionisija, sagledani iz našeg vremena i teškog položaja u kome se od 1999. godine do danas nalazi Eparhija Raško-Prizrenska, Manastir Visoki Dečani, sveštenstvo, monaštvo i Srpski narod na Kosovu i Metohiji, autentično nam svedoče da se istorija ponavlja. Jedino je pitanje da li smo kadri da, kao i u istoriji, pronađemo način da, poput naših predaka, opstanemo na Kosovu i Metohiji uprkos teškim položaju, velikim pritiscima i složenim prilikama. Jedan od važnih putokaza našeg opstanka ne samo na Kosovu i Metohiju nego i u drugim stradalnim srpskim krajevima jeste i ova važna knjiga. Ona nam svedoči o velikoj veri, žrtvi, trpljenju i strpljenju našeg naroda, sveštenstva i monaštva na Kosovu i Metohiji. Ova knjiga po svemu jeste živo svedočanstvo Gospodnje reči: ”Ko pretrpi do kraja, taj će se spasiti” (Mat. 24,13).

”Pravoslavlje”, br. 1293 od 1. februara 2021.g.

[1] Shi-arhimandrit Kiril (Abramov) je rođen 26. februara 1845. godine u Donskoj oblasti i na krštenju je dobio ime Kapiton. Od detinjstva je zavoleo monaštvo, pa je sa 15 godina sa svojim telesnim ocem Ilarionom otišao u ruski Manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori Atonskoj. Na monašenju je dobio ime Kiril, a njegov otac Irinarh. U čin jerođakona i jeromonaha je rukopoložen 1865. godine. Za nastojatelja hilandarske kelije Svetog Jovana Zlatoustog u Kareji je postavljen 1883. godine, a za nastojatelja Manastira Visoki Dečani je postavljen 1903. godine. Upokojio se 28. februara 1915. godine u Moskvi. Sahranjen je u Pokrovskoj Crkvi u Carskom Selu koja pripada ženskom Aleksejevskom Manastiru.

[2] D. Bogdanović, ”Ispisi iz hilandarskog arhiva ”Dečanski dnevnici ruskih kaluđera”, Hilandarski zbornik 7, SANU, Beograd, 1989.g., str. 200

[3] ”Dnevnik dečanskog monaha 1903 – 1906.”, Eparhija Raško-Prizrenska, Manastir Visoki Dečani, Prizren, Dečani, 2019.g., str. 7

[4] Arhimandrit Serafim (Ristić), ”Plač Stare Srbije”, Manastir Svetog Stefana, Slanci, 2017.g., str. 3

[5] Isto

[6] Episkop Žički Sava (Barać) Dečanac je rođen 1. oktobra 1831. godine u Gnježdanima kod Novog Pazara. Osnovno obrazovanje dobio je u Dečanima, gde je i zamonašen na Božić 1854. godine. Mitropolit Raško-Prizrenski Melentije ga je rukopoložio u čin đakona 2. marta 1855. godine u Deževu, a u čin jeromonaha 5. marta iste godine u Hramu Svetih apostola Petra i Pavla na utoki Deževe u Rašku. Postavljen je za duhovnika dečanskog metoha u Pirotu, a potom je 1861. godine upisao Beogradsku bogosloviju. Po završetku školovanja je postavljen za učitelja u Peći. Kijevsku duhovnu akademiju je završio sa stepenom kandidata bogoslovlja 1871. godine. Po povratku iz Rusije je postavljen za rektora Bogoslovije u Prizrenu. Učestvovao je u radu Berlinskog kongresa 1878. godine. Posle toga, vršio je dužnost administratora Eparhije Vranjske, člana užičke, a potom niške konsistorije. Za Episkopa Žičkog je hirotonisan 3. jula 1889. godine. Upokojio se 17. maja 1913. godine u Čačku i privremeno je sahranjen u Manastiru Žiči. Po njegovoj želji, prenet je u Manastir Dečane na Vidovdan 1936. godine.

[7] Sava Dečanac, ”Stradanje Stare Srbije i Makedonije”, Dom kulture ”Sveti Sava”, ”Istok”, ”Stari Kolašin”, Leposavić, Zubin Potok, 2001.g.

[8] M. E. Drham, ”Through the Lands of the Serb”, London, 1904.

[9] M. E. daram, ”Kroz srpske zemlje (1900-1903), ”Srpska Evropa”, Beograd, 1997.g. 

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner