Frensis Fukujama: Sudar kultura

Prikaz knjige: Frensis Fukujama, Sudar kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Frensis Fukujama postao je svetski poznat nakon objavljivanja članka „Kraj istorije?“ koji je 1989. publikovan u američkom časopisu „National Interest“. Ideje izložene u ovom tekstu, Fukujama je mnogo šire elaborirao u knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“ (1992). Pomenuta knjiga izazvala je možda najveću intelektualnu raspravu u poslednjoj deceniji 20. veka.

U ovom prikazu razmatra se Fukujamina naredna (hronološki posmatrano) knjiga „Sudar kultura: poverenje, društvene vrline i stvaranje prosperiteta“. Za razliku od prvopomenute knjige o kraju istorije po kojoj je i postao svetski poznat, ali koja je potpuno osporena nakon početka velike svetske ekonomske krize (2008), ova knjiga se bavi univerzalnim principima poverenja i tzv. socijalnog kapitala u ljudskom društvu i, po mom skromnom mišljenju, neće biti osporena u godinama koje dolaze, jer premise na kojima počiva ni u kom slučaju nisu diskutabilne, niti bi to mogle postati.

Dodaćemo, da je Fukujama autor koji je uvek aktuelan i kontroverzan i da je njegov jednostavan stil pisanja, koji, s druge strane sa lakoćom obrađuje vrlo kompleksne teme, prava preporuka za čitanje knjiga ovog, kako ga sad mnogi nazivaju „konvertita iz neoliberalizma“. Naime, iako je važio za ideologa neoliberalizma i velikog podržavatelja republikanaca, nedavno je javno priznao da je bio u zabludi, osudivši razne političke i ekonomske poteze svojih dojučerašnjih istomišljenika (rat u Iraku, ekonomska politika SAD). Ovaj politički „salto mortale“ ipak nikako ne dovodi u pitanje kvalitet njegovog pisanja i dubinu političko-ekonomsko-socijalne analize, kojoj Fukujama podvrgava različite društvene pojave, pre svega u SAD, ali takođe i u svetu.

Fukujama je u ovoj knjizi objavljenoj 1994. godine, na neki način (podsvesno !?) predvideo veliku svetsku finansijsku krizu koja se desila 2008. godine, odnosno krah liberalnog modela kapitalizma, iako je u tom periodu (sredina poslednje decenije 20. veka) ovaj model bio dominantan i hvaljen, a Fukujama slavljen kao njegov lucidni promoter. Ipak, danas, na kraju prve decenije 21. veka čak i ekonomski analitičari u SAD predviđaju da će, umesto najavljene hiljadugodišnje supremacije liberalnog kapitalizma, tzv. državni kapitalizam, kao stabilniji model, preuzeti ulogu dominantnog modela ekonomskog razvoja. Ako bismo saželi poruku ove knjige ona bi bila da kulturni identitet jedne nacije i nivo poverenja koji postoji među pojedincima koji čine tu naciju bitno utiče kako na ekonomski razvoj tako i na model ekonomskog sistema koji će ta nacija izgraditi. Poverenje među pojedincima tretira se kao socijalni kapital i ovaj pojam autor preciznije definiše kao sposobnost udruživanja subjekata u privredi i društvu, zasnovanu na stepenu postojećeg međuljudskog poverenja.

Knjiga „Sudar kultura: poverenje, društvene vrline i stvaranje prosperiteta“ koncepcijski je podeljena na pet glavnih delova.

Prvi deo knjige pod nazivom „Ideja poverenja“, analizira neuspeh Amerikanaca da ispravno shvate svoje društvo i njegovu komutarijansku orijentaciju, kao i da pravilno vrednuju kulturnu dimenziju ekonomskog života. U ovom odeljku definišu se na veoma precizan način termini kao što su kultura, poverenje i socijalni kapital. Takođe, objašnjava se i povezanost poverenja sa industrijskom strukturom i stvaranjem onih raznovrsnih organizacija koje su od životnog značaja za ekonomsko blagostanje i konkurentnost. Fukujama ovde iznosi gledište da vitalitet liberalnih političkih i ekonomskih institucija zavisi od zdravog i dinamičnog civilnog društva, koje čini složeni lanac posredničkih institucija koji uključuje biznis, dobrovoljne asocijacije, klubove, sindikate, crkve. Civilno društvo počiva na porodici pomoću koje ljudi bivaju integrisani u svoju kulturu i stiču navike koje im omogućavaju da žive u široj zajednici. Takođe, porodica je svojevrstan instrument koji omogućava da vrednosti i znanje bivaju prenošeni sa generacije na generaciju. Ključna premisa ovog poglavlja jeste da su blagostanje jedne nacije i njena sposobnost na planu ekonomske konkurentnosti uslovljeni jedinstvenom sveprožimajućom kulturnom karakteristikom-nivoom međuljudskog poverenja u jednom društvu.

Autor ovu tvrdnju potkrepljuje konkretnim primerom. Naime, u montažnom postrojenju Takaoka, u kompaniji motora Tojota, na svakoj od hiljade montažnih traka svaki japanski radnik mogao je zaustaviti čitavo postrojenje ukoliko povuče vrpcu na svojoj radnoj poziciji. Radnici su to retko činili. Nasuprot tome, radnicima većine američkih automobilskih kompanija nikada nije bilo ukazano poverenje takvog stepena.

Drugi deo knjige pod nazivom „Društva sa niskim nivoom poverenja i paradoks porodičnih vrednosti“, istražuje dva glavna instrumenta koji vode ka socijabilnosti, a to su porodica i zajednice koje nisu zasnovane na krvnom srodstvu. Fukujama u ovom odeljku analizira četiri tzv familijaristička društva, odnosno društva u kojima se porodica visoko rangira u sistemu društvenih vrednosti: Južnu Koreju, Kinu, Francusku i Italiju. U svakom od ovih društava porodica čini bazičnu jedinicu ekonomske organizacije i svako od ovih društava je iskusilo teškoće pri stvaranju velikih organizacija koje nadilaze porodicu. Štaviše, u svakome od ovih društava država je morala da se umeša prilikom uspostavljanja postojanih, na globalnom nivou konkurentnih privrednih društava. Autor, u ovom odeljku, zaključuje, da familijarističkim društvima nedostaju dobrovoljne asocijacije nezavisne od krvnog srodstva. Ova društva se, po njemu, baziraju na manjim porodičnim kompanijama i u ovim društvima je uloga države u ekonomskom životu veoma velika, jer je stepen poverenja van bazične ćelije društva (porodice) jako nizak. Ta činjenica takođe otežava prerastanje porodičnog biznisa u profesionalno vođene korporacije. Naime, kako se porodični biznis širi teško je naći dovoljan broj sinova, kćeri, zetova, snaja, koji bi se mogli uposliti u njoj. Zato pre ili kasnije mora doći do zapošljavanja profesionalnih menadžera koji sa vlasnicima nisu u krvnom srodstvu, ali je zbog nedostatka poverenja u osobe koje su van familijarnog miljea dalji napredak porodičnog biznisa doveden u pitanje. Drugim rečima, dolazi se do tačke kada su moguća dva izbora: pokušati zadržati kontrolu nad preduzećem unutar porodice, što znači opredeliti se za kontinuirano malu veličinu firme ili odustati od kontrole i postati pasivni akcionar, što vodi ka modernoj korporacijskoj formi organizacije. U skladu sa tim stanovištem, mnogi sociolozi tvrde da je preterano insistiranje na tome da se u jednom društvu održavaju porodične veze (familijarizam) na uštrb drugih vrsta društvenih odnosa, štetno po ekonomski razvoj.

Analizirajući slučaj Kine, Fukujama zaključuje da je privreda ove zemlje tradicionalno zasnovana na sitnom porodičnom biznisu koji je vremenom evoluirao u velike kompanije, ali i njima upravljaju uticajne porodice, a na čelu njihovih regionalnih poslovnica nalazi se obično brat rođak ili zet osnivača firme. Dakle, činjenica je da familijaristička društva poput Kine, znatno teže razvijaju velike korporativne strukture, kojima rukovode profesionalni menadžeri. Ipak, kinesko društvo pokazalo se veoma fleksibilnim i ovaj kulturno nasleđen problem uspeštno je prevladalo i to na sledeća tri načina.

Prvi način je razvijanje mrežastih organizacija (klastera) putem povezivanja malih porodični firmi sa drugim malim kineskim firmama čime dolazi do ekonomskog razgranavanja i postizanja jedne vrste ekonomije obima.

Drugi način razvijanja krupne industrije je privlačenje stranih direktnih investicija, što je Kinu i učinilo možda najprivlačnijom destinacijom za međunarodne investitore i pospešilo njen ionako brz ekonomski razvoj.

Treći način posredstvom kojeg je kinesko društvo postiglo ekonomiju obima je jeste državni intervencionizam ili državno vlasništvo nad preduzećima.

Treći deo knjige pod nazivom „Društva sa visokim nivoom međuljudskog poverenja“, istražuje Japan i Nemačku, društva u kojima vlada visok nivo poverenja i kojima je bilo potrebno mnogo manje vremena nego famijalističkim društvima (Italija, Francuska, Kina, Južna Koreja) da stvore velike firme koje nisu zasnovane na krvnom srodstvu. Ne samo što su se takva društva rano okrenula profesionalnom menadžmentu, već su ona bila u stanju da stvore efikasnije odnose na radnom mestu u fabrici.

Dakle, autor u ovom odeljku naglašava da su moderne institucije samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za savremeni prosperitet i društveno blagostanje koje ga prati. One moraju biti kombinovane sa određenim tradicionalnim društvenim i etičkim navikama kako bi pravilno funkcionisale. Jer, kako Fukujama ističe, napredna društva ne izrastaju neizbežno na logici napredne industrijalizacije, već naprotiv zbog prethodnog postojanja zdravog nasleđa socijalnog kapitala i spontane socijabilnosti, te su na taj način su Japan, Nemačka i SAD i postale svetske industrijske sile. U svakoj od ove tri zemlje koje su, inače, slične u pogledu karakteristika industrijske strukture i civilnog društva, spontana socijabilnost ima različite istorijske korene. U Japanu je to porodična struktura i priroda japanskog feudalizma. U Nemačkoj je to vezano za opstanak tradicionalnih komunalnih organizacija, kao što su gilde. U SAD, spontana socijabilnost je proizvod njegog sektaškog protestantskog nasleđa.

Govoreći o prednostima japanske privrede, i poredeći je sa američkom, Fukujama pozitivno ocenjuje praksu doživotnog zapošljavanja koju praktikuju velike japanske firme, kao i visok stepen komunalne solidarnosti u njima. Takođe, Japanci su razvili sistem recipročnih moralnih obaveza u poslovnom komuniciranju, koji nije zasnovan na srodstvu niti na zakonskim ugovornim odnosima, koji se pokazao kao veoma efikasan u ekonomskom smislu.

I sistem nagrađivanja u japanskom društvu je sa stanovišta neoklasične ekonomije potpuno neracionalan, jer uglavnom ne postoji jednaka plata za jednaki rad već se plata zasniva na starešinstvu i nekim drugim faktorima koji nisu u vezi sa radom radnika, kao na primer, da li radnik izdržava veliku porodicu. Zanimljivo je i da se veći deo primanja radnicima isplaćuje u vidu bonusa koji se najčešće daju, ne pojedincu već većim grupama radnika, kao što je sektor ili čak cela kompanija. Dakle, razvija se kolektivistički duh, a stimuliše se nagrađivanje za zajednički napor.

Četvrti deo knjige pod nazivom „Američko društvo i kriza poverenja“, možda je najzanimljiviji za čitaoce i raspravlja o složenom pitanju gde treba locirati SAD u spektru od društava niskog do društava visokog stepena poverenja. Osnovno pitanje koje se postavlja je –iz čega proističe veština udruživanja u Americi i zašto je ona oslabila poslednjih decenija?

Fukujama konstatuje da iako je Amerika prvenstveno percipirana kao individualističko društvo, posebno u odnosu na azijske kulture, u njoj je postojala i jaka sklonost ka stvaranju asocijacija i ka učešću u drugim oblicima grupnih aktivnosti (Nacionalno udruženje strelaca, Liga žena glasača itd.). Autor konstatuje da je upravo ta kombinacija indivudualizma (kojim se Amerikanci ponose) i jedne vrste komunalne tradicije doprinela stvaranju Amerike kakva je danas. Upravo je ta sklonost stvaranju raznih asocijacija i udruženja bila uravnotežujuća sila koja je sprečavala individualističke impulse da dođu do svog logičkog rešenja. Proizilazi da američka demokratija i američka privreda nisu bile uspešne samo zbog individualizma ili samo zbog komutarijanizma već zbog međusobnog prožimanja ovih suprotnih tendencija.

Autor ove navode potrkrepljuje podsećanjem na religioznu osnovicu američkog društva. Naime, poznato je da je Amerika nastala iz sektaštva. Pripadnici sekte piligrima došli su u Plimut jer nisu hteli da se potčine autoritetu anglikanske crkve i jer su bili progonjeni zbog svoje vere. Nakon toga, dolazi do ekspanzije novih verskih sekti u SAD, od prvobitne puritanske zajednice, mormona, metodista, prezbiterijanaca, baptista na početku 19. veka, pa do pentakostalaca i davidovaca u 20. veku. Sekte se, s jedne strane, percipiraju kao zajednice nastale iz akata individualizma, jer odbacuju autoritet određenih ranije osnovanih verskih institucija. Na drugoj strani, nova sekta često zahteva od svojih sledbenika da podrede svoje individualne interese interesima grupe, i to daleko striktnije nego što je to zahtevala crkva s kojom su raskinuli.

Idući dalje u analizi američkog društva, Fukujama ispravno zaključuje da je pored sektaškog karaktera religije u Americi, etnicitet drugi glavni izvor zajedništva, koji je ublažio individualizam kao imanentni deo političkog sistema u 20. veku. Mnoge velike grupe useljenika koje su stigle u SAD donele su sa sobom snažne komunalne tradicije i stukture iz svojih domicilnih zemalja. Kada su se ovi useljenici privikli na uslove u zemlji u kojoj su se naselili, otkrili su da je sasvim moguće da spoje zajednicu i individualizam. Naime, bili su oslobođeni stega svoje tradicionalne kulture, ali su ipak zadržali dovoljno od svoje nekadašnje kulture kako bi izbegli zamke atomizacije u američkom društvu.

Na kraju ovog poglavlja autor iznosi tvrdnju da je poremećaj ravnoteže između individualizma i komunitarnosti uticao na pogoršanje parametara američke privrede i stvorio preduslove za nastanak ekonomske krize u budućnosti. Ovaj negativan trend započeo je 1960-tih godina i ispoljio se krizom porodice, porastom stope razvoda i broja porodica sa jednim članom. Kriza porodice paradoksalno nije dovela do jačanja drugih vrsta udruženja: poseta crkvama opala je za jednu šestinu, članstvo u sindikatu opalo je sa 32,5 na 15,8 procenata, učešće u udruženjima učitelja i roditelja opalo je u sa 12 miliona u 1964.godini na 7 miliona u 1993. Sličan pad članstva zabeležen je i u organizacijama poput skauta i Američkog crvenog krsta.

Možda su još opasnije bile promene u opštem stavu koji Amerikanci imaju jedan prema drugom. U jednom dugoročnom istraživanju na pitanje „da li se većini ljudi može verovati“ broj pozitivnih odgovora pao je od 58 procenata u 1960-oj na samo 37 procenata u 1993-oj.

Peti deo knjige pod nazivom „Obogaćivanje poverenja“, kao poslednji, zaključni odeljak pruža nam opšte zaključke koji se tiču budućnosti globalnog društva i uloge ekonomskog života u širem području ljudske delatnosti.

U ovom delu knjige, autor pokušava da pruži odgovor na pitanje da li je za savremena društva pogodniji koncept malih i fleksibilnih preduzeća ili koncept velikih korporativnih struktura koje svoje performanse zasnivaju na ekonomiji obima. On vrlo smisleno tvrdi da optimalni oblik industrijske organizacije u budućnosti neće biti ni male, ni velike korporacije, već mrežaste strukture koje dele prednosti i jednih i drugih. Ovo stoga što organizacione mreže mogu koristiti prednosti ekonomije obima, izbegavajući pri tome troškove zastupanja koje imaju velike centralizovane organizacije. U skladu sa napred iznetim, Fukujama zaključuje da bi ako se ovo predviđanje ostvari, društva sa visokim stepenom međuljudskog poverenja imala prirodnu prednost, zato što mrežaste organizacije mogu suštinski uštedeti na transakcionim troškovima ukoliko se njeni članovi pridržavaju neformalnog skupa pravila koja zahtevaju malo ili nimalo pregovaranja, sudskih odluka i prisile.

Na kraju ovog prikaza možemo dati veoma visoku ocenu ovoj knjizi, koja, u stvari, predstavlja jedno interdisciplinarno delo. Ova knjiga stoga može biti korisna kako za ekonomiste tako i za sociologe, filozofe i antropologe, ali i sve druge koji se bave analizom savremenih društvenih tendencija u svetu.