Sva lica političke neutralnosti

Za mnoge u Srbiji je politička neutralnost u ovakvoj situaciji veoma neodgovorna, nedopustiva, iritantna i teško objašnjiva pojava, dostojna dubokog prezira i osude. Pa, dakle, zašto i kako ljudi u Srbiji mogu biti politički neutralni? Brojni su razlozi koji se međusobno prepliću, ali se ipak izdvajaju kao posebni.

Pre svega, zbog neinformisanosti. Ako nemate elementarnu informisanost ili ste dezinformisani nećete znati šta se događa u zemlji i nećete imati nikakakv stav, što je slično neutralnosti.

Nezrelost. Nezainteresovanost koja proističe iz životne i političke nezrelosti. Najviše političkih apstinenata je među najmlađima, a sa starošću ona raste. Iako starost često dovodi do pogrešnog izbora, barem postoji svest o značaju politike i političkog aktivizma (makar samo u vidu glasanja). Iako su mladi i studenti pokretači i nosioci promena, ovo što vidimo na ulicama je ubedljiva manjina njih.

Najveći broj njih je ravnodušan i nikada nije učestvovao u protestima, čak i na izborima. Studenti pozivaju građane da im se priključe, a veliki broj njihovih kolega nikada nije uzeo učešće u njima.

Zbog političke nepismenosti koja je bliska nezrelosti. Politički nepismena osoba nije svesna da gotovo sve zavisi od politike i svog političkog idiotluka.

Zbog razočaranosti. Deo njih je nekada i glasao, ali je izneveren, svestan da je napravio loš izbor i onda se generalno razočarao u sve političke opcije, umesto da se razočara u sebe i svoj izbor.

Zbog ravnodušnosti. Nemali broj večitih apstinenata nikada nije glasao zbog nezainteresovanosti za politiku, ali će to maskirati u lažnu razočaranost. Kaže se da su se mnogi mladi apstinenti razočarali, al nejasno je kad su stigli da se razočaraju kada nikada nisu ni glasali.

Relativizacija. Ona poznata i trivijalna fraza „svi su isti“, ili „sjaši Kurta da uzjaše Murta“. A kada se radi o ravnodušnosti prema društvenim nepravdama koja dolaze iz sfere politike, korupciji, kriminalu, zloupotrebama vlasti onda će reći da je toga oduvek bilo i da će tako i ostati.

Iz relativizacije nužno proizilazi malodušnost. Naime, pošto je društvenog zla oduvek bilo i biće znači da treba zauzeti pasivan, ravnodušan – neutralan odnos. Ne vredi se boriti proti zla jer je ono neiskorenjivo kao prirodni zakon.

A na pomen da se ipak može uticati na njega i značajno smanjiti gledaju takvi vas gledaju tupo i sa nevericom. Međutim , kada osete nepravdu ili bar nesreću na svojoj koži oni iskoračuju iz te teorijske i apstrakne relativizacije. Moj školski drug, veoma sklon tim glupim relativizacijama, požalio mi se da mu je sin je doživeo prelom noge. Na šta sam mu ja napomenuo da ne drami previše jer je toga oduvek bilo – da deca u svom nestašluku često lome noge i da je to jedna redovna i banalna pojava. Isto tako, kad lično doživimo tešku nepravdu nije nam uteha št su to doživeli i mnogi pre i pored nas.

Zbog apstraktnosti. Nepravde se događaju negde daleko i drugome. O tome saznajemo gotovo isključivo preko medija i drugih posrednika. Daleko od očiju daleko od srca.

Sebičnost. Dobro situairani ljudi, naročito u kombinaciji sa ranije pobrojanim faktorima, mogu biti ravnodušniji prema bedi i siromaštvu i ljudskim nepravdama koje proizvodi politika.

Subjektivnost koja proizilazi iz te egzistenicjalne obezbeđenosti. Kada je ljudima dobro imaju tendenciju da stvari vide bolje nego što jesu, ne pokušavajući da se užive u tuđe ljudske sudbine.

Ljudi čiji izvori egzistencije ne zavise direktno od politike, ne rade u javnom sektoru, već u crnoj ekonomiji . Mnogi dobro plaćeni majstori, ali i drugi, sa životnom filozofijom da „nikoj ne dava, ako ne radiš“. Ne dava, ali može da oduzme kroz inflaciju, pdv, al o tome se nema svest.

Strah od kritike zbog ostvarenog izbora i iznetog stava. U Srbiji je takav mentalitet da je onaj koji kritikuje i podmseva se svemu u znatnoj prednosti nad onima koji nešto čine. Onaj ko se otvoreno izjasni za određenu opciju rizikuje da se neutraci ne ostrve na njega sa podsmehom – „Pa znaš li ko je on, šta je radio i šta će tek raditi ako (opet) dođe na vlast“. Suzdržanost i neopredeljenost obezbeđuje pošteđenost od kritike i superiornost. Ako ste bez izbora imate iluziju da ste izvan i iznad svega, da niste uprljani izborom i ne možete ispasti naivni i glupi u slučaju uzneverenosti.

U nas je dugo politički gajena apolitičnost . Zbog političkog stava ste mogli da završite na Golom Otoku il barem da se nekome zamerite. Na zanteresovanost za poitiku se gledalo kao na porok, a iznošenje političkih staova je moglo da bitno naškodi.

„Nemoj Mile ništa politički jer ćeš Mile dobiti po leđa“. Otuda i onaj malograđanski stav „ne mešam se u politiku“, ima ko je za to plaćen – da misli i odlučuje. Politika pripada političarima. Ili gledam svoja posla, ali to u prevodu ne znači ne zabadam nos u privatne stvari već naopaku nezainteresovan za javne stvari od opšteg interesa.

Pored ove tradicionalne apolitičnosti, postoji i jedna moderna tendencija. Neke javne ličnosti, lajf koučevi savetuju isključenje iz političke informisanosti kako bi se navodno stekao mir od mnoštva toksičnih i brojnih informacija koje dovode do zasićenja, uznemirenosti, ogorčenosti, stresa.

Njihova preporuka je ne čitati novine i ne gledati uopšte tv. U prevodu , treba gurnuti glavu u pesak pred neprijatnom realnošću, nepravdama i sve to prespavati kao medved zimski san. Zaštititi se staklenim zvonom i živeti paralelnim životom pod sloganom „ja nisam odavle“.

Zašto je neutralnosti u vidu ravnodušnosti i pasivnosti jedna duhovno i društveno pogubna pojava. Zato što ona oduzima elemtarnu ljudskost i dovodi do otupelosti, oguglalosti na ljudske patnje, do gubitna elementarne društvene solidarnosti. Neutra(l)ci svojim elementarnim aktivizmom i neravnodušćnošću mogu ublažiti, sprečiti i suzbiti mnoga društvena zbivanja, ali oni ipak to ne (žele da) čine.

Zato je Dante Aligijeri namenio ili predvideo deveti krug pakla za takve. Prema takvoj „mlakosti“ je i u Svetom Pismu, u delu o Apokalipsi, izražen jasan prezir i ogromno gnušanje. Ravnodušnost je osuđena kao „mlakost“. Više se ceni biti stude ili vruć. („O da si barem studen ili vruć“).

Zbog toga neutraci mogu čak biti i gori nego ćaci. Ćaci (isključujući interesdžije, krupne ili sitne) iako u iluziji, mogu biti ubeđeni da se bore za pravu ili pravednu stvar, s obzirom na to kako su im stvari predstavljene.

Barem imaju takve motive i namere koji se njima čine pravdoljubivim. I oni barem znaju da se prema društveno bitnim pitanjima ne može biti neutralan iako će neko reći da je „put u pakao popločan dobrim namerama“, ali ja se ne bih se složio sa tom trivijalnom i besmislenom frazom.

Autor je sociolog iz Niša

(Danas)