Pouke surove istorije

(Večernje novosti, 8.5.2010)

Devetog maja čovečanstvo obeležava godišnjicu završetka Drugog svetskog rata u Evropi. Rusija, kao i ostale zemlje bivšeg SSSR, proslavljaju 65 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945. godine. Kao i ranije, to nam pruža mogućnost da se osvrnemo na našu zajedničku evropsku istoriju, na događaje iz tog perioda u svakoj od zemalja.

Velika pobeda ima svetski istorijski značaj. Ona predstavlja temelj savremenog društva. Na tom temelju izgrađena je današnja Evropa damokratije, ljudskih prava, opštepriznatih vrednosti.

Posledice rata su nenadoknadive: čudovišni ljudski, materijalni, moralni, civilizacijski gubici. Njegov neizbrisiv trag zauvek će ostati u grobljima, spomenicima, telesnim povredama, razrušenim sudbinama, neizlečivim bolestima savesti sa kojima se ide u grob.

Svetska tragedija!

Sada, sa distance proteklih godina, pokušavamo da ocenimo istorijske uzroke događaja. Iznova tražimo odgovore na „prokleta pitanja“: koji su uzroci rata? Da li je svetski pokolj mogao da bude sprečen? Zašto je cena pobede (pri tome mislim i na svoju zemlju) bila tako visoka? Zašto pokušavaju da revidiraju rezultate rata? Zašto u nekim zemljama žive i zdrave pristalice nacizma nailaze na podršku?
Koreni Drugog svetskog rata potiču od semena poniženja koje je posejano kao rezultat rata 1914-1918. godine. To su vešto iskoristili fašisti, postavivši za cilj ideologiju revanšizma radi ostvarivanja svojih težnji. Upravo je ta agresivna priroda fašizma i politika zemalja „osovine“ postala prauzrok novog rata. Istorija je izrekla svoju presudu. Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu kvalifikovao je postupke nacističke Nemačke, u vezi sa otpočinjanjem agresivnog rata, kao najteži zločin protiv čovečnosti. Ova presuda je konačna, i na nju nema prava žalbe. Na tome je utemeljena pravna osnova UN, u čijoj Povelji se kaže da je Organizacija stvorena kako bi „spasla buduća pokolenja od nesreća rata, koji je dva puta tokom naših života naneo čovečanstvu neverovatnu nesreću“.

Da li se rat mogao izbeći? Ako ćemo pošteno, odgovor je težak. Isto toliko koliko je bila teška i atmosfera pre izbijanja rata. Pokušaji da se Nemačka zaustavi i da se stvori sistem kolektivne bezbednosti, propali su zbog atmosfere dubokog uzajamnog nepoverenja koje je tada vladalo u Evropi. Zbog neskrivenog nacionalnog egoizma i kukavičluka, svako je mislio samo na sebe. Niko nikome nije verovao. Koliko su vredele „garancije“ nekih zemalja pokazalo je njihovo ponašanje tokom perioda „čudnog rata“ od septembra 1939. do maja 1940. godine.

U ovakvim uslovima Sovjetski Savez bio je primoran da sa Nemačkom potpiše sporazum o nenapadanju. Teška srca, da bi se dobilo na vremenu. Savremena Rusija dala je „paktu“ nepristrasnu ocenu. A koliko je država isto tako savesno ocenilo postupke svojih rukovodilaca tog vremena? Zbog „grehova“ svojih „vođa“ sovjetski vojnici su, oslobađajući istočnu Evropu, platili stotinama hiljada života.

Na duši svakog mog sunarodnika, poput teškog kamena, leži pitanje: zbog čega je toliko naših palo? I uzrok tome nije jedan. Staljinovi zločini, greške vojskovođa, nespremnost ljudi za rat.

U SSSR je 22. juna 1941. prodrla odlično naoružana, gotovo petomilionska armija profesionalaca, koji su u prethodne dve godine bacili na kolena gotovo čitavu Evropu. Za nekoliko nedelja slomljene su i okupirane najveće evropske zemlje. Setite se: nešto pre toga neki su sramno bacili pod noge okupatora, bez ijednog pucnja, svoj suverenitet i teritorijalni integritet. Samo Englezi, zaklonjeni Lamanšom, i grčki i jugoslovenski, a ako ćemo preciznije – uglavnom srpski partizani, pružali su otpor neprijatelju. Drugim rečima, protiv Sovjetskog Saveza bila je Nemačka koja se oslanjala praktično na celu Evropu. Kao rezutat toga, ratna ekonomija Nemačke porasla je nekoliko puta. Evropski gradovi snabdevali su fašiste naoružanjem (tenkovima, avionima, samohodnim artiljerijskim oruđima), industrijskim proizvodima, isporukama sirovina i namirnica, radnom snagom. U suštini, protiv SSSR koristio se ekonomski potencijal čitave kontinentalne Evrope.

Osim stotina nemačkih divizija, na sovjetsko-nemačkom frontu delovalo je na desetine divizija iz država satelita, kao i „dobrovoljačkih“ jedinica.

I čitavoj toj fašističkoj hordi, sve do otvaranja drugog fronta u Evropi, suprotstavljala se praktično samo jedna zemlja koja je bila u stanju da ih uništi – Sovjetski Savez.

Prvom udarcu nismo odoleli. Stotine hiljada se povlačilo, bežalo, padalo u zarobljeništvo, bilo streljano. I ginulo se, ginulo, ginulo. Krvava borba je najveću žestinu doživela kod Staljingrada. Naredba J. Staljina br.227, odjeknula je kao pucanj: ni korak nazad! Povlačiti se dalje – znači uništiti sebe i uništiti Otadžbinu! Paničare i kukavice streljati! Oni koji napuste svoje pozicije bez naređenja neka iskupe krivicu u kaznenim odredima. Pozadinske jedinice, zadužene za hvatanje dezertera, špijuna i diverzanata neka pucaju po svojima.

I moji sunarodnici ponovo su ginuli i ginuli.

Rat na istoku karakterisao se posebnom žestinom. Zapadne zemlje bile su okupirane uz pružanje slabog otpora. U Sovjetskom Savezu ne samo da su osvajane teritorije, već su svi redom ubijani. Slovene, nas i vas, Srbe, smatrali su nižom rasom. Uništavali su nas sa Jevrejima i Ciganima. U neprijateljskoj pozadini narod je ratovao protiv Nemaca, odlazio u partizane. Zbog toga su, kao u Kragujevcu, uzimali taoce i ubijali ih. Mučili, streljali, vešali, spaljivali civile. Na svakog ubijenog vojnika (mi smo ih izgubili osam miliona) bilo je po dvoje ubijenih civila. Dva miliona ih je pogubljeno u zarobljeništvu u Nemačkoj. Tokom 1.418 dana Velikog otadžbinskog rata, smrt je ostvarila „bogat prinos“ – preko 26 miliona poginulih građana SSSR!

Pa zbog čega pokušavaju da revidiraju uzroke rata, njegovu istoriju, rezultate? Zbog čega negiraju istorijsku pravdu, opravdavaju izdajnike i dželate, rehabilituju kolaboracioniste? Zbog čega je ova tema postala predmet spekulisanja? Zbog toga što neki ne žele da uvide svoju odgovornost, ali imaju želju da je prebace na drugog. Zbog toga što postoji ogromno iskušenje okoristiti se o ljudsku tragediju, o složene prekretnice u istoriji zarad političkih ciljeva današnje konjunkture.

To nije tako bezazleno kako se može činiti. Revidiranje prošlosti puno je bolnih posledica za mnoge zemlje, za odnose među državama. Ovakav istorijski oportunizam u stanju je da prouzrokuje nove linije podele, recidive napetosti, kojih samo što smo, čini mi se, uspeli da se rešimo.

Dan pobede predstavlja povod da se još jednom prisetimo surove istorije našeg života, da izvučemo pouke iz grešaka kako ih više ne bismo ponavljali. To je i mogućnost da odamo počast junacima koji su dali živote u borbi protiv fašizma.