Početna strana > Prenosimo > Pakovićeva odbrana projekta „Biljana Srbljanović“
Prenosimo

Pakovićeva odbrana projekta „Biljana Srbljanović“

PDF Štampa El. pošta
Slavko Živanov   
subota, 24. mart 2012.

(Danas)

Čitajući prošlonedeljni tekst Zlatka Pakovića „S. Antonić, diler ideološkog opijuma“, mogli smo da se setimo Politike ili Politike ekspres i njihovih crnih bisera o „Vojku i Savlu“, ili onog o Ćuruviji, s proleća 1999. Dakle, u tim stravičnim tekstovima bez ikakve razložne argumentacije medijski su linčovani neki ljudi. To je, znači, već viđeno u Srbiji, ali se ovaj recidiv sada javlja u dnevniku Danas, nasledniku Naše borbe i Borbe iz njihovih najboljih godina deklarisane bitke za bolje društvo.

Iza Pakovićevog naizgled cepidlačkog pregnuća u kojem bi se jedna ili dve Antonićeve rečenice mikroskopski raščlanile i iz njenih sastavnih delova dokazalo Antonićevo „Ja“ ili „Drugo Ja“, krije se, naravno, nešto sasvim drugo. Na stranu što je tekst Zlatka Pakovića zapravo drzak pokušaj zamene teza - na šta on ima pravo u žaru političke borbe i izborne kampanje - ali napad na Slobodana Antonića istovremeno je i odbrana Biljane Srbljanović, njihove pseudomondijalističke ideologije, njihovih potpornih saveznika - medija, jastrebova, jedne stranačke koalicije i mnoštva nevladinih organizacija. A svi oni našli su se u nepovoljnoj situaciji zbog mnogo čega, pa i tog „jednog jedinog grama“.

Najveći od svih Antonićevih „grehova“ zapravo je njegova nepopustljivost i upornost na dokazivanju antidemokratičnosti i totalitarizma pseudomondijalista. U ime tzv. višeg cilja ta politička sekta, uz dominaciju na medijskom planu, zagovara upotrebu prisile i represije prema političkim neistomišljenicima, sve pod plaštom modernizacije, demokratizacije, evropeizacije i standardizacije. Antonić, pak, stalno ukazuje „da je car go“ i neiscrpno navodi argumente kojima se predočava da „misionari“, kako ih on naziva, imaju višak parola, a da im nedostaje dokaza, doslednosti, političke i svake druge istinske korektnosti. Njegovi protivnici pričaju istu priču optužujući ga da govori jedno, a misli drugo, da se ponaša i živi civilizovano, a zapravo je novi Bin Laden, da glumata smernog intelektualca, a zapravo je nečastivi, glavom i bradom. Te ocene ne bi bile skandalozne da nisu bezmalo paranormalne i da iza njihovog iznošenja stoji ikakav ozbiljan argument.

Otkud uopšte taj fanatizam u posezanju za svim sredstvima u odbranu Biljane Srbljanović? Kome treba ta glupa relativizacija „jednog jedinog grama“ i želja da se njegovo konzumiranje svede na privatnost i slobodu? Odgovor je prost. Suviše je toga uloženo u projekat „Biljana Srbljanović“ da bi se sad dopustilo njegovo urušavanje zbog malo koke. A Antonić je postao meta stoga što ne propušta nijednu jedinu priliku da pokaže apsurde, nedemokratičnost, totalitarnost, primitivnost i bahatost jedne opasne, totalitarne ideologije, koju oličavaju neke političke stranke, neki mediji, neke nevladine organizacije i sijaset bučnih intelektualaca u tranziciji.

Nimalo ne žalim što, za razliku od pseudomondijalista, ni Antonić, a ni mnogi drugi ne vide ničeg dobrog u konzumiranju kokaina. Treba li da se pravimo ludi ili ucveljeno tolerantni prema onome sa čim se duboko ne slažemo? Setimo se samo siktanja i političke histerije Biljane Srbljanović u napadima na političke neistomišljenike. Neću da spekulišem da li je tih 870 miligrama bio prašak prvenac, ili samo mali deo narkotika koji je prostrujao nazalnim kanalima, ali treba reći da je to s kokainom nečuveno, skandalozno i više nego dovoljno da se Srbljanović okrene drugim stvarima, prestajući da promoviše „novi civilizacijski evropski sistem vrednosti“, sistem koji je Srbima potreban da bi se izlečili u ime demokratije, integracije i normalnosti.

Danas je od svoje deklarisane namere da neguje baštu u kojoj cveta hiljadu cvetova stigao do grozničavog dokazivanja sopstvene pravovernosti pred pseudomondijalistima. Toliko drhti pred njima da ne primećuje da mu se dokaz pravovernosti pretvara u politički poligon na kojem manevriše samo jedna politička opcija, jedna politička ideologija. Luković, Paković, Pavićević, Helsinški odbor, raznorodne inicijative, Basara, LDP... I možda Latinka Perović. Čak ni to ne bi bilo sporno da ovo društvance zna za granice. Za crvene linije. Nije im valjda sve dopušteno time što dele iste ideje i vrednosni sistem sa onima što su nas, kao vrhunac svoje politike i nastojanja - bombardovali. Ne, nije im sve dopušteno, jer pored njih žive i neki što ne misle kao oni, a valjda imaju pravo da žive, misle i govore - ili ih, možda, treba ućutkati?

U svim vremenima bilo je ljudi koji su mislili da ih ideološka pripadnost, genetska predisponiranost ili pozvanost da misionare stavlja van zakona i među nedodirljive. Za njih je karakteristično da u tome nisu znali da utvrde meru. Oni zapravo ni u čemu nemaju mere. Zato bi, kada je reč o Danasu, tu poziciju trebalo da zastupa odgovorni urednik, koji je sada i sam prevršio meru time što je zakazao kad je stvar do neba vapila da je neko iole upristoji. Smatram da je to faustovsko igranje vatrom i moralni hazard koji ne koristi ni uredniku Danasa, ni javnosti, ni bilo čemu što ima veze sa opštim društvenim interesom.

P.S. Tranzicija je, obično, proces u društvu koji se odnosi na promenu političkog i ekonomskog sistema, ali se, takođe, odnosi i na društvene vrednosti, etiku, moral... Tranzicija, osim toga, može biti dvosmerna, od lošeg ka boljem, i obratno. Ona može ići i od rđave ka goroj. Zbog toga se može kazati da je „intelektualac u tranziciji“ i te kako dvosmislen pojam.

 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner