"Dosije Kolarević"

I oni koji nisu ranije čuli za Dragana Kolarevića sigurno su čuli za "Kolarevićev spisak" kada je njegovu ostavku sa mesta "pomoćnika ministra za kulturu čija odgovorna dužnost obuhvata informisanje i medije" zatražio bivši predsednik Srbije a sadašnji predsednik DS-a Boris Tadić: verujemo da će redovi koji slede pomoći da shvatite šta je to D. K. napisao i čiji je zapravo spisak (ne)podobnih, kao i razloge zbog kojih se povodom Kolarevićevog teksta u delu javnosti digla tolika buka.

Dragan Kolarević: Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak

Udržavna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.

Reč je o igrokazu (predstava „Zoran Đinđić“ – Atelje 212) koji je gledao veoma mali broj ljudi, a o njemu se govori i piše kao da su ga svi gledali. Dok nastaje ovaj tekst (jun 2012) u Ateleju 2012. nema predstava, letnja je pauza, pa je to idelna prilika da se priča o nečemu čega nema.To je stari kominternovski metod: svi osuđuju nešto o čemu ništa ne znaju ili znaju iz desete ruke. Zašto tu divnu predstavu ne prikažu na RTS da narod uživa u njoj. Možda će ga oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi. Pa šta ako povraća, mogao je da izvrši malu ili veliku nuždu. I to je prirodno: da čovek vrši nuždu, da povraća... Zašto previše brinemo o toj predstavi? Ona će verovatno kao delo vrhunske umetničke vrednosti bit prikazana na vodećim aristokratskim scenama u Londonu, Parizu, Madridu, Rimu, Berlinu... da malo i te kulturne imperije sa hiljadugodišnjom tradicijom prosvetlimo ovim delom naših pozorišnih velikana. Neka se Evropljni dive crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave. Frljnućem to Evropi.

Ko još takve predstave gleda, gde se igraju osim u Srbiji? Zašto smo mi bolji od ostalih? Baš bi bilo komično da se sa scene HNK glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Isto to bi mogao da kaže i onima u Londonu, Parizu, Rimu, Madridu... Pa možda i u Njujorku. Oni jedva čekaju da čuju kominternovsku propagandu.

„Bure baruta“ – o kako su ga hvalili i nagrađivali po miloševićevskoj Srbiji – postalo je crveno bure, puno krvi. Tačno, novija srpska istorija jeste bure, puno, ali srpske krvi, koju su prolili slovenački i hrvatski komunisti – reći će možda neko, a mi znamo ko je taj neko, ko se ne razume u ovu uzvišenu političku umetnost.

Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem „kulture”) uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci... Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturom biću.

Svim vodećim političarima u „regionu” su puna usta saradnje i pomirenja, a, sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji.

OKUPACIJA OD 1915. O pozorišnom đubretu na beogradskim i srpskim scenama časopis Drama je pisao iz broja u broj. Od toga izgleda nikakve koristi za srpsku kulturnu politiku. Sada je, reklo bi se, kap prelila čašu.

Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetstog rata. I nije tada počeo.

Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla.

Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu odlično je opisao nadareni prerano preminuli književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi od reda su govorili srpski jezik. Kada je najavljeno da će se Srpska vojska vratiti u Beograd 1918, glavni junak romana je tu vest radosno saopštio sestri: „Dolaze naši!“ A sestra mu je odgovorila: „Naši se neće vratiti!“ – jer su dva njena rođena brata, a njegovi ujaci, poginula u ratu.

Tako je to bilo, naši se nisu vratili 1918, svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i, umesto austrougraske, obukli su srpsku i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. I danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika.

Kao i 1915, tako je i 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim hordama, violentnim dinarcima, i ostalim brđanima i planincima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti.

Proizvod tog jugoslovenstva je titoistička svest koja se ukorenila u takozvanim “institucijama kulture”, bastionima titoizma. Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vredsnosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i šiptarske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja. Uzmite bilo koju predstavu ili film sa partizanskom ili “savremenom” “angažovanom tematikom”, u njima su Srbi uvek u negativnom kontekstu, kao Crnci, Indijanci ili Kinezi u američkom šundu. Oni su kritikovali staljinizam, a slavili titoizam, koji je drugi naziv za staljinizam. Ironija je da je najveća žrtva i staljinizma i titoizma baš srpski puk.

KLEŽIJANSKA KULTURA Titoizam je kominternovska politika osvete Srbiji zato što je primila cvet belih ruskih oficira i ruske iteligencije koji su u njoj našli utočište posle Crvenog oktobra. Za taj čin prema ruskoj braći, plemstvu, inteligenciji i umetnicima Srbi su bili nagrađeni jer su dobili vrhunske arhitekte, inženjere, matematičare, lekare, profesore... oni su u Srbiji bili voljeni i uvažavani, za razliku od zapada, na primer Francuske, gde su ruski plemići jedino mogli da rade kao radinici u fabrikama, taksisti i kelneri. Zbog tog gostoprimstva i bratske slovenske ljubavi, Kominterna je odlučila da uništi Kraljevinu Jugoslaviju i srpski narod. Saveznike je našla u sledbenicima Josipa Franka, Ante Starčevića, Ante Pavelića i hrvatskih komunista. Velika Albanija na račun Srbije je njihov zajednički projekat i zajedniča izvedba. Kosmet je prodan da bi se dobila Čečenija.

Nije u pitanju samo predstava o Zoranu Đinđiću, nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, koji prokišnjava (voda šiklja u mlazevima dok kiša pada a tavanica otpada) samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake a sada i savetnik predsednika republike za kulturu. Takav muzej nemaju ni mnogo veći gradovi od Beograda, a kamoli Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Priština... Ne daju titoisti premazani u žuto pare političkim neistomišljenicima, pa makar propala zgrada koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture. U tom muzeju je i privatno pozorište koje nikad ni od grada ni od republike nije dobilo ni dinara za izvanredne predstave, koje finansira sam Bratislav Petković, dramski pisac sa diplomom pozorištnog reditelja. Ali zato svaka srbomrzačka bljuvotina je bogato plaćena kao da smo najbogatija zemlja na svetu. Svaki srbomrzac iz “regiona” može da dođe na beogradske scene, koje finansiraju Grad i Republika, da nam pljune u lice, da nam mokri po telu, da dobije desetine hiljada evra honorara, da dobije nagrade i pohvale medija pod kontrolom žutih.

Svakodnevno se na propalim srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije jer nema šta drugo da se emituje od partizanskih budalaština infantilnih i banalnih do zla boga, preko dosadnih razvučenih priča iz dinarskih bestragija i drugih krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije su pisale umne glave, elita titoistička, a efekat je kao uzvišena pesma kokoške kad snese jaje. Sudeći po tim filmovima, svi dramski i filmski stvaraoci su rođeni u štalama među ovcama i kozama, u njihovom opojnom mirisu. Sa tim kulturnim blagom, stadom, oni nas vode u svetlu budućnost još od ’45. To kulturno zlo se svakodnevno širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk.

I predstava o Zoranu Đinđiću je posledica titoističke svesti i njene mržnje prema srpstvu. Mi ne smemo dozvoliti da se ponašamo kao oni. Ma koliko nas oni mrzeli, mi moramo imati na umu i dobre primere.

„NAŠI“ HRVATI I NjIHOVI „MI“ Na primer Rudolf Valdec, hrvatski vajar, je autor spomenika Dositeju Obradoviću u Studentskom parku u Beogradu i spomenuka Kralju Petru Prvom Karađođeviću u Petrogradu (današnjem Zrenjaninu), koji su titoisti sklonili u naletu bratstva-jedinstva. U Beogradu su živeli hrvatski pisci Matoš, Tin Ujević, Gustav Krklec, i Beograđani su ih prihvatili kao svoje. Ja i danas Tina Ujevića smatram srpskim pesnikom, a, naravno, on je Hrvat i hrvatski pesnik. Zašto ga smataram srpskim pesnikom? Zato što je dve svoje najznačajnije knjige pesama objavio u Beogradu: „Lelek sebra“ i „Kolajne“, ekavicom, ćirilicom i tu proveo deset najplodnijih godina života. Ali moja deca, kao i druga srpska deca, danas, to ne znaju. To je problem. Nije problem što je Tin za vreme Drugog svetskog rata živeo u ustaškom Zagrebu, što je radio u državnoj novinskoj agenciji Velebit, morao je stari Tin od nečega da živi. Nazoru je Pavelić 1942. tiskao pet knjiga, iste godine objavio je hrvatski književni gorostas pesmu Poglavniku, a onda je 1943. pevao o Titu i postao 1945. predsednik Sabora Hrvatske i ušao u školske lektire u Srbiji.

Gustav Krklec je napisao najlepšu pesmu o Skadarliji. Nekad su Srbi znali te stihove napamet, a sada su ih zaboravili. Novi naraštaji o Krklecu, kao i o Tinu, ništa ne znaju pod diktaturom žute i čedističke kulture.

Mnogo je zanamenitih Hrvata s kraja 19. i početka 20. veka u Beogradu videlo iskru slobode, kojoj su i sami i težili. Mnogi su, poput Valdeca ili Viktora Novaka bili za bratsvo slovenkog naroda na Balkanu. Zar Ivo Andrić, koji je Hrvat po rođenju, nije dobrovoljno postao Srbin? Ali mnogima to nije odgovaralo.

Jedini hrvatski pisac koji je izbačen iz Beograda pre Prvog svetskog rata, kao austrougarski špijun, bio je Krleža. A danas se nameće u Srbiji kao kulturni primer za ugled. Naravno, kasnije sa svojim saborcem iz obaveštajne škole u Pečuju Brozom, on utemeljuje titoističko-krležijansku kulturnu politiku, postavljaju svoje agente na sva bitna mesta, naročito tamo gde je lova i represija, tako da čak i posthumno vladaju posrnulim srpstvom. U tome su im desna ruka u Srbiji, mač revolucije, bili beogradski nadrealisti, ili, kako ih je zvao ugledni estetičar Sreten Marić, jebivetri koji su se na talasu mode „proslavili”, oženili bogataškim kćerima i mogli su da se u dosadi bave ludačkim eksperimentima bez obzira na rezultat. Koje su to umetničko delo oni stvorili? Današnji „kutlurni poslenici” su iz titoističko-krležijanskog šinjela.

Ko su nosioci i izvršioci pogubne atisrpske politike u Srbiji? Da li su to oni koji su dali nedvosmislenu podršku Tadiću i Jovanoviću na proteklim i svim prethodnim izborima?

Podršku Tadiću su dali: Zdravko Čolić, Momčilo Bajagić, Dejan Mijač, Slobodan Šijan, Mira Banjac, Gordan Kičić, Branislav Trifunović, Radoš Bajić, Vojislav Brajović, Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Branislav Lečić, Branko Cvejić, Tihomir Stanić, Lazar Ristovski, Dara Đokić, Goran Šušljik, Tamara Vučković, Milica Mihajlović, Slobodan Boda Ninković, Miroslav Momčilović, Jagoš Marković, Nataša Ninković, Srdan Golubović, Vjera Mujović, Tanja Mandić Rigonat, Milena Šešić itd. (skinuto sa sajta: http://www.ds.org.rs/medija-centar/vesti/14850-podrska-borisu-tadicu-na-izborima-za-predsednika-srbije) Zaboravih Biljanu Srbljanović, uvrediće se, a primećuje se da nema mnogih koji su mu na prošlim izborima dali podršku. Da li brod tone?

Podršku Čedomilju (nije greška) Jovanoviću, koji podržava nezavisno Kosovo i smatra da je RS genocidna tvorevina, svesrdno su dali: Jovan Ćirilov, Lazar Stojanović, Srđan Gojković Gile, Timoti DŽon Bajfort, Dušan Ercegovac, Lena Bogdanović, Đorđe Pavlov, Stevan Filipović, Olivera Ježina, Alek Conić, Seka Sablić, Bora Totdorović, Puriša Đorđević, Svetislav Basara, Miljenko Dereta, Dragan Velikić, Maja Mičić, Jelena Milić, Dunja Ilić itd. (podaci sa sajta: http://istina.ldp.rs/Liberalno-demokratska-partija/16172/Karavan.shtml).

Zašto se toliko umetnika stranački svrstava? Zbog novca?

Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, Šapera i Krstića. Šaperizam i đilsovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na sve budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila, oni su se obogatili. Medijski imperatori u zemlji klovnova.

Ima li izlaza iz ovakve situacije? Protiv okupacije postoji samo jedan lek. A to je ustanak, ovde se misli na kulturni ustanak, Prvi srpski kulturni ustanak.

Zašto ne bismo svi koji volimo i živimo za jezičku umetnost žrtvovali deo sebe za bolju budućnost, za naše potomke? Zašto svojim skromnim novcem, sa glumcima koji imaju nacionalnu svest ne bismo stvorili alternativno pozorište. Nisu nam potrebne prljave mafijaške pare ni mrvice sa bogate državne trpeze titoističke birokratije.

(Novi Standard, 13.8.2012)

E-novine: Pomoćnik ministra nije jeo ludare!

Novi pomoćnik ministra za kulturu čija odgovorna dužnost obuhvata informisanje i medije - opskurni je Dragan Kolarević, obznanilo je u četvrtak. Od sada, dakle, o srbijanskim medijima staraće se novinar i urednik RTS-a u najslavnijim danima ove medijske kuće, u slobodno vreme postmodernista.

"Vlada Srbije imenovala je književnika i novinara Dragana Kolarevića za pomoćnika ministra kulture i informisanja za sektor informisanja i medija", štura je informacija objavljena u lokalnim medijima - no, daleko zanimljivija biografija ovog postmoderniste iz devedesetih otkrivena je na srpskoj Vikipediji u čijem se  organima zasad nepoznati netizen poigrao detaljima Kolarevićevog šarolikog životopisa.

Deluje u klokotrizmu i jedan je od šamana klokotrističke zajednice... Osnovnu školu je završio u Slavkovici i Ljigu, gimnaziju u Ljigu, Filološki fakultet u Beogradu. Magične pečurke prvi put je probao na jednom polju blizu Loznice, misleći da su u pitanju "one pečurke iz crtaća" koji je dan pre toga video u ljiškom bioskopu (osnovano se sumnja da je reč o Diznijevom crtanom filmu Fantazija).

Nažalost, ispostavilo se, fama o magičnim pečurkama samo je obesna šala zlih jezika; ostaje tužna činjenica da mediji Srbije još uvek nisu dobili nadahnutog vizionara kakvog zaslužuju.

Doduše, i izvan polja blizu Loznice Kolarevićev CV dovoljno je psihodeličan: čovek zaista jeste bio jedna od perjanica zločinačke propagande Slobodana Miloševića na RTS-u devedesetih, i zaista planira  Prvi srpski kulturni ustanak - ali, srećom, računa na to da je ovdašnjoj raji srpski fašizam daleko dosadnija tema od gljiva ludara.

(E-novine, 17.8.2012)

Teofil Pančić: Ko li je autor kojem je čak i Slobodan Milošević mondijalističko-sorosovski izdajnik

Leto odmiče i skoro da izmiče, demokrate se bave međusobnim autogenocidnim overavanjem kao u finalu filma Reservoir Dogs, a ekipa na vlasti se za to vreme polako kompletira, blago nama; a tu, kod tog kompletiranja, bogme "čuda i pokore", što bi rekao Basara. Samo što to uglavnom nema ko da (javno) primeti, a kako bi i bilo: preletaštvo dežurnih intelektualaca opšte prakse i diskretno uslužnih novindžija (jbg, opet Basara) u punom je zamahu te se od takvih nemate čemu ni nadati, a oni drugi, dostojniji, od kojih bi čovek još i nešto očekivao, ili su preumorni i pogubljeni, ili blazirano ravnodušni, sterilno ironični i, uopšte, Iznad Situacije (e, takvi su najgori za podnošenje) ili pak filozofski doživljavaju nastajuće Stanje Stvari kao nekakvu prirodnu nepogodu koja se ne može izbeći i protiv koje je džaba rogoboriti, nego lepo, prikane, zavuci se u venjak i ćuti dok ne prođe kijamet... Verovatno su ovi potonji negde i "najmudriji", ali kako se nisam nikada odlikovao – a nadam se da neću ni ubuduće – tom vrstom upadljivo korisne mudrosti, ja ću ipak još malo na istu temu...

Krenućemo, dakle, od nagradnog pitanja. A nagrade – primamljive! Ko pogodi ime autora sledećih reči, od autora ove kolumne dobija po primerak novih knjiga Petra Lukovića i Vesne Pešić. I to sa potpisom! Ali ne njihovim. Elem, slede reči i misli: "U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti."

Priznajte da ne znate tačno čiji je ovo proizvod, ali da ima mnogo sumnjivih... Hmmm, nešto onako "desno" na ovdašnji zaplotnjački način, možda NSPM-ovsko? Ma jok, ovo je nešto tvrđe, da nije neki Našista, Dverjanin, ili šta koji q?

Ništa, idemo dalje kroz reč & misao: "Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem "kulture") uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci... Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturnom biću. Svim vodećim političarima u ‘regionu’ su puna usta saradnje i pomirenja, a sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji".

Auuu, tvrdo... Ovome ili ovoj čak je i Milošević nekakav mondijalističko-sorosovski izdajnik! Ali, ko bi to mogao biti? Znam, ima nekoliko dežurnih sumnjivaca iz sferedesnog kulturkampfa koji vam odmah padaju na pamet (od Antonića pa do Đurkovića, Lompara...), ali ste omašili. Kako god, naš se Autor ne bavi samo oslikavanjem aktuelnog žalosnog stanja stvari, nego istome istražuje i korene, pronalazeći ih u tragičnim stranputicama prošlosti. Evo, recimo, ove reči i misli, šteta bi bilo da je ne podelimo: "Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetskog rata. I nije tada počeo. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla."

Dobro bre, Pančiću, je l’ ti to nas zajebavaš?! Prvo si nas namamio apsolutno neodoljivim nagradama, i mi se polakomismo i polomismo da identifikujemo, lociramo i privedemo autora, kad ono ćorak! To si sve, priznaj, zapravo ti izmislio ne bi li zadržao te dragocene knjige? Pa mislim, ne bi niko normalan mogao da natrusi baš ovoliko ogavnih nebuloza i onda ih objavi, pa da je ne znam koliko "desničar", ili šta već?! A sve i da je neko to negde natrusio, taj je sigurno nekakav mizerni koleški asesor u Prćilovici, koji od duga vremena laprda na teme koje ga prevazilaze! Elem, kome bi to uopšte bilo važno?

E pa, sestre i braćo, vreme je da otvorimo karte. Žao mi je, ludo zamamne nagrade niko nije dobio, ali to ne znači da sam bilo šta izmislio. Autor postoji, i zove se Dragan Kolarević. Dragan who?! Pa dobro, jasno mi je da niste do sada čuli za njega, nije ni bilo razloga da ikada čujete za njega, jer je čovek u kulturnom i intelektualnom smislu baš isto ono što i novi ministar kulture (osim što ovaj ne ume da pravi pišingere). Oh da, kad smo kod toga: da, autor ovih i niza podjednako dubokoumnih reči ujedno je i novi pomoćnik ministra za kulturu, zadužen za informisanje. "Podministar za medije", ako hoćete. Tekstualna papazjanija iz koje sam citirao samo neke od sočnih delova objavljena je sasvim nedavno, 13. avgusta, u opskurnom "Novom Standardu" Željka Cvijanovića, najvećeg Dverjanina među novinarima, i obrnuto. Valjda kao blagovremena najava Kolarevićevog podministarskog programa, šta li. I ima u tom sočinjeniju još puno lipih stvari, od tvrdnji tipa da je "Jugoslavija okupirala Srbiju" (pa jašta, zato je i JDP okupatorsko pozorište :-) ), pa do prekorno-zlokobnog navođenja spiska imena umetnika i intelektualaca koji su se na prethodnim izborima drznuli javno podržati Borisa Tadića ili Čedomira Jovanovića, sram ih bilo.

Eto, tako stoje stvari. Pa vi vidite. U međuvremenu, pažljivo slušajte Pussy Riot, još pažljivije čitajte govor optužene Nadežde Tolokovkine u moskovskom sudu i, uopšte,spremajte se. A za one knjige, ma ne brinite ništa, dajem vam ih džaba.

(Vreme, 23.8.2012)

Blic: Sporni kadrovi u novoj Vladi Srbije

Dragan Kolarević, novoimenovani pomoćnik ministra kulture i informisanja za sektor informisanja i medija, široj javnosti je poznat po tome što je u vreme kriznih 90-ih bio novinar i urednik informativnog programa i urednik TV Dnevnika, a nedavno se, govoreći o Jugoslovenskom dramskom pozorištu kao “antisrpskom”, u “Novom Standardu” založio za “prvi srpski kulturni ustanak”.

(Tamara Spaić, 1.9.2012)

Boris Tadić: Dragan Kolarević mora biti smenjen zbog diskriminatorskog etiketiranja neistomišljenika

Beograd - "Zalaganje pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića za revoluciju kulturne politike o kojoj je upoznao javnost u svom autorskom tekstu "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak", predstavlja izraz opasne namere obeležavanja pojedinaca sa ciljem uskraćivanja osnovnog prava na slobodu mišljenja i političkog izbora", navodi se u pisanoj izjavi predsednika Demokratske stranke Borisa Tadića povodom Kolarevićevog teksta.

Sastavljanje spiskova "nosilaca i izvršilaca pogubne antisrpske politike" sa imenima i prezimenima istaknutih kulturnih poslenika je skandalozan, anticivilizacijski čin koji je u najstrašnijem obliku već viđen u istoriji u doba nacizma, poručuje Tadić.

On ocenjuje da je "poziv na ustanak protiv neistomišljenika, diskriminatorsko etiketiranje građana koji imaju drugačiji politički stav čin koji u civilizovanom svetu zaslužuje najoštriju osudu".

"Potpuno je jasno da su pokušaji nove vlasti u kojima je primetna nova retorika samo politička zavesa iza koje se kriju istinske namere i vrednosti koje se iskazuju kroz akte koji afirmišu diktaturu kao što su i skrnavljenje table sa imenom ulice dr Zorana Đinđića u Novom Sadu i oduzimanje titule počasnog građanina Bača Đorđu Balaševiću", navodi Tadić.

"Pomoćnik ministra kulture Dragan Kolarević, koji je za vreme Slobodana Miloševića bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima, mora trenutno da bude smenjen", smatra predsednik DS.

(Blic, 5.9.2012)

Milorad Vučelić: Konačno rešenje

Britanski brigadir i šef misije pri Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije Ficroj Maklejn upozoravao je Vinstona Čerčila, pri kraju Drugog svetskog rata, da se iz postojećeg razvoja događaja „jasno vidi“ da se „ide ka uspostavljanju autoritarnog režima i sistema zasnovanog na vladavini jedne partije“. Čerčil ga je mirno saslušao i cinično potom upitao da li on to namerava da živi u Jugoslaviji kada toliko brine o demokratiji, političkim slobodama i vladavini prava u njoj? Nastavak priče je svima poznat.

Nema gotovo nijednog susreta naših političara sa predstavnicima Evropske unije koji ne budi podsećanje na pomenute Čerčilove reči. Njihove preporuke i nalozi kako da uredimo našu zemlju pokazali su se pogubnim po nas. Nama se nameću pravila po kojima oni ne bi nikada živeli. Sve slušajući naredbe o reformama naši političari to nikako da shvate. Što više slušamo njihove zahteve i ultimatume sve nam više izgleda da oni u stvari rade na nekoj vrsti „konačnog rešenja“ za Srbe i Srbiju. I tako je od Haškog tribunala do naredbe kako da formulišemo pitanje Međunarodnom sudu pravde o savetodavnom mišljenju o nezavisnosti Kosova, pa preko predloga Rezolucije UN i „tekovina“ briselskog duplog pasa Borisa i Borka, do otvorenog  huškanja da se rušenjem Ustava i odluka Ustavnog suda izvrši etatizacija i secesija Vojvodine… (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Moj prijatelj Martin“, u ovom broju „Pečata“).

Put do tog „konačnog rešenja“, kako se nekada nazivalo rešavanje jevrejskog pitanja u nacističkoj Nemačkoj, vodi preko stalnog  optuživanja Srba za sva nepočinstva, što biva osnov za dalje i sve teže nevolje. Setimo se samo koliko puta su od strane Vuka Draškovića i mnogih DOS-ovaca Srbi optuženi za genocid nad Albancima na Kosovu. To je služilo kao osnov za uskraćivanje prava srpskom narodu na svoje istorijske i etničke teritorije. Naširoko je već razglašena priča o Republici Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini“. Za dominirajuće medije u Srbiji i njihove urednike to postaju činjenice koje se kao takve moraju prihvatiti.

Dok su sve ovo činjenice, mnogo šta drugo se pretvara u kontroverzu. Tako Aćif-efendija postaje kontroverzna ličnost, Adem Jašari već je kontroverzni junak, što je i Alojzije Stepinac. Ante Pavelić prerasta u nevinu poratnu žrtvu srpske Udbe , pošto je prethodno bio saradnik velikog zločinca Milana Nedića, što mu je najveći greh. Zahvaljujući filmovima i sećanjima, sve se više iskazuju ljudske dimenzije samog Adolfa Hitlera, a njegovi vojnici i oficiri postaju nevine žrtve ruskog i srpskog terora.

Postaje potpuno nevažno što je konclogor „Sajmište“ na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske i pod potpunom nemačkom upravom, i to što je maja 1944. logor predat ustašama na upravu. „Zatočenici su tu dovoženi iz raznih delova Jugoslavije, sa Kozare, ali i sa Kosova. Pri kraju rata Nemci su zatvorili logor u Skadru, u kojem su Šiptari sa Kosova utamničili Srbe. Pa su zatočenici prebačeni na ‘Sajmište’ i tu poubijani“. U medijima nema ni podatka da je „tokom bombardovanja Beograda od strane angloameričkih snaga, aprila 1944, nekoliko bombi palo i na ovaj logor i usmrtilo 200 zatočenika“. I tako dalje, i tako dalje.

Ističe se samo to da je za sve što se dešavalo na „Sajmištu“ kriv samo srpski kolaboracionista Milan Nedić. I niko drugi. Kod Nedića nema kontroverzi. Najbednije od svega je što se ovako teška satanizacija Srba i mizerni falsifikati potežu u odurnom reklamiranju filma Gorana Paskaljevića, a cilju besramnog reklamiranja i lažiranja izbora za kandidaturu za „Oskara“. Umesto da se javnosti jednostavno kaže da je snimljen jedan trendistički film koji na Zapadu „pali“ i koji naravno „suočava Srbe sa njihovom mračnom prošlošću“, i gotovo. Što bi pravili bilo kakvo pitanje kada smo sličnu filmsku robu već imali priliku, nebrojeno puta, da vidimo, tako da smo već oguglali (videti tekst Miodraga Zarkovića „Red golfa, red holokausta“).

Posle dugog ćutanja, iz svoje političke prošlosti ponovo se oglasio Boris Tadić. Ko god je pomislio da je nešto rekao o sukobima u Demokratskoj stranci, o kriminalnim radnjama najviših pripadnika režima na čijem je čelu bio, a koje su tek nešto malo izašle na videlo, o „tekovinama“ njegove katastrofalne kosovske politike, o bankrotu države u kojoj je bio i šef države i predsednik vlade, pogrešio bi. I onaj ko bi pomislio da je pokazao spremnost da se sa izvesnom samorefleksijom osvrne na svoj način vladanja, u kojem nije pravljena  razlika između parlamentarne, izvršne i sudske vlasti, što je potom preraslo u njegovu ličnu vlast i vlast njegovog Kabineta, pogrešio bi.

Tadić se osvrnuo, pa preko razvalina Srbije koju je načinio njegov žuti kartel, oštro napao „nedemokratski režim Slobodana Miloševića“, zatražio smenu pomoćnika ministra kulture, njemu nekontroverznog Dragana Kolarevića. Pomenuo je Tadić po već opisanoj praksi i „nacizam“ koji je prepoznao po nekim, inače neprihvatljivim spiskovima, a onda se sam dohvatio svoga spiska i rekao da je „Kolarević za vreme Slobodana Miloševića bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima“!

Nikada u Srbiji u njenoj istoriji nije imao takvu propagandnu mašinu kakvu je imao i sada ima Boris Tadić i njegova Demokratska stranka. I posle izbornog poraza,  nju još niko nije ni pipnuo. Nema toga spiska na koji bi svi njegovi propagandisti stali, niti ima takvoga koji bi taj spisak mogao napraviti. Jednostavno rečeno u tu mašineriju su bili uključeni svi, a uz to iz budžeta obilato plaćeni i čašćeni, osim nekoliko  izuzetaka po broju nedovoljnih i za najkraći spisak. Ovi propagandisti „demokratskog režima Borisa Tadića“, a pod komandom njegovih kabinetskih službenica i službenika, mogli su šta su hteli i radili su šta su hteli, i učestvovali su u propagiranju i prikrivanju teške pljačke Srbije. I danas im, izgleda, niko ne može ništa. Sve su mogli, sem da pobede narod na izborima.

Gledajući televiziju i čitajući štampu, Tadić stalno viđa iste analitičare, voditeljke i voditelje. Kada redovno ugleda i Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, definitivno zaključi da je još uvek u prilici da nešto bitno odlučuje. Po tome pomisli i da je još uvek na vlasti. Mora međutim da shvati da to više nije tako, a ne bi bilo zgorega da mu se pomogne, te da nam se i pomenuti dvojac skine s vrata. Potom bi ovi dalje mogli da se međusobno gledaju i sami.

(Pečat, 6.9.2012)

Ministarstvo kulture: Kolarević izneo lični stav u tekstu "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak"

Dragan Kolarević nije bio u radnom odnosu u Ministarstvu kulture i informisanja u vreme kada je objavljen njegov tekst "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak", saopštilo je danas to ministarstvo. Državni sekretar ministarstva Miroslav Tasić izjavio je danas da je to ministarstvo dobilo zahtev za smenu pomoćnika ministra Dragana Kolarevića, ali da nije bilo razgovora o njegovoj odgovornosti ili nekom pokretanju postupka.

Smatramo da je tekst Kolarevića, objavljen 13. avgusta, a napisan u junu 2012. godine, njegov lični stav na koji ima pravo kao građanin, saopštilo je Ministarstvo kulture i informisanja.

Na Kolarevićev tekst juče je reagovao i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić zahtevajući njegovu smenu.

Miroslav Tasić je agenciji Beta rekao da je u Ministarstvu kulture i informisanja pročitan i Kolarevićev tekst zbog kojeg je predsednik Demokratske stranke Boris Tadić zatražio njegovu smenu, i da posle toga nije bilo reči ni o pokretanju postupka, niti o bilo kakvim procesima.

- Jednostavno, smatramo da dijalog mora da postoji. Jedan čovek može da iznese svoje stavove, a drugi da ih kritikuje, ili da se saglasi sa njima. Ovog puta radi se o dvoje ljudi na istaknutim mestima. Ali zašto oni ne bi seli za jedan sto i razgovarali? - rekao je Tasić.

On je dodao da bi Tadić i Kolarović trebalo da razgovaraju i da iznesu svoje argumente, a da Ministarstvo kulture i informisanja nije nadležno za postavljenja (državnih službenika) i da ne može preuzeti ingerenciju Vlade Srbije.

- Ako postoji tako snažna inicijativa, a Tadić je ipak predsednik najveće opozicione stranke i njegove reči imaju težinu, sigurno je da će oni u sadašnjoj vladi čuti tu reč. Onaj ko je postavio Kolarevića, on će o tome i razmišljati - rekao je Tasić.

On je dodao da su to Ministarstvo i kabinet ministra tek počeli da rade i da najpre treba da se vidi kako Kolarević radi svoj posao na koji je postavljen.

(Blic, 6.9.2012)

Miljenko Dereta: Čast mi je da sam na Kolarevićevom spisku

USrbiji novi skandal sa činovnicima u novoj Vladi. Još jedan iz redova bivših, Miloševićevih ljudi. Ali, javnost nije skandalizovana onim što je novopostavljeni pomocnik ministra kulture za medije Dragan Kolarevićčinio u devedesetim već njegovim  člankom objavljenim sredinom avgusta ove godine pod nazivom "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak"  u kome, po Šešeljevom metodu s početka devedesetih,  pravi spisak nepodobnih kulturnjaka.

Ko su nosioci i izvršioci pogubne atisrpske politike u Srbiji, pita se Dragan Kolarević. Da li su to oni koji su dali nedvosmislenu podršku Borisu Tadiću i Čedomiru Jovanoviću na proteklim i svim prethodnim izborima? Posle pitanja, sledi pozamašan spisak glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, tv stvaralaca koji su nepodobni jer su podržavali  Tadića i Čedu Jovanovića.

Narodni poslanik Miljenko Dereta je na Kolarevićevom spisku srpskih neprijatelja. On kaže da će tražiti u Parlamentu da se on odmah smeni.

"Meni je čast da sam na spisku koji je napravljen, zato što su to ljudi koji se, prema mom kriterijumu, zalažu za komunikaciju, uključivanje Srbije u Evropu i pravljenje moderne države. Ono što sve mora da nas zabrine je to da je takav jedan čovek, koji ima sklonost da pravi spiskove ljudi za odstrel, uopšte bio razmatran za bilo koju funkciju u okviru bilo koje institucije. S druge strane, očigledno je da je ponovo kultura glavni napad onih koji žele da stvari ostanu kao što su bile devedesetih“, kaže Dereta.

Kolarević se najpre obrušio na predstavu "Zoran Đinđić" u Ateljeu 212, da bi prešao na nedavno održane Krležine dane u Beogradu... Jedini hrvatski pisac koji je izbačen iz Beograda pre Prvog svetskog rata, kao austrougarski špijun, bio je Krleža, piše pomoćnik ministra. A danas se nameće u Srbiji kao kulturni primer za ugled. I još malo o Krležinim danima.

“Nije u pitanju samo predstava o Zoranu Đinđiću, nedavno je održan festivalMiroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, koji prokišnjava (voda šiklja u mlazevima dok kiša pada a tavanica otpada) samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake a sada i savetnik predsednika republike za kulturu.... “

U međuvremenu je rečeni vlasnik Muzeja  automobila postao ministar kulture, a Kolarević odmah potom njegov pomoćnik za medije.

Valjda nije direktno zadužen za kulturu jer po sopstvenom priznanju ne ide ni u pozorište niti u bioskope jer  je, “bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju.”

Ako će da gleda ludake, Kolarević poručuje da će će ići u ludnicu. I pre nego što čujete još bisera čoveka zaduženog za medije u Vladi Srbije, pokušali smo da saznamo ko je on. Zaludno smo okretali brojeve njegovih bivših kolega. Poznati tv novinar Mihajlo Kovač kaže “Potpuno neugledna ličnost. Kako da ga pamtim? Po čemu? Kolarević?”

Reditelj Janko Baljak se seća da se Kolarević posle 5. oktobra očajnički trudio da opere svoju prošlost.

“Znam da se krenuo da bavi kulturom, došao je da radi hroniku festivala  kratkih filmova, što mi je bilo potpuno sumanuto. To mu je bilo najverovatnije da spere tu biografiju iz Informativnog programa.”

Kolarević je u devedesetim u poslu napredovao, od urednika u Beogradskom i Jutarnjem programu, do urednika u informativnom programu, uključujući i Dnevnike, da bi kraj devedesetih dočekao kao urednik Kulturno obrazovnog programa. Peti oktobar je preživeo, nastavio da radi u dokumentarnom programu u kome su mu  povereni serijali o titoizmu.

Institucije kulture Kolarević, budući pomoćnik ministra, naziva bastionom titoizma.

“Te takozvane ustanove i institucije od Drugog svetskog rata naovamo potrošile su milijarde dolara budžetskih narodnih para, ali ne da čuvaju ostvarene kulturne vrednosti Srba i drugih naroda koji žive u Srbiji i da stvaraju nove kulturne i umetničke vrednosti, već su one u službi slovenačke, hrvatske i šiptarske separatističke i ratne propagande. Oni su decenijama pripremali razbijanje zajedničke države da bi tako razbili i uništili srpski narod i zaplenili sve što mu pripada od teritorija do preduzeća, kuća, imanja, duhovnih ostvarenja. U tim institucijama su deca titoističkih moćnika. Antisrpstvo i srbomržnja su uzrok i cilj njihovog postojanja.”

Teatrolog Jovan Ćirilov primećuju da su takvi ljudi sa takvim stavovima sve glasniji.

„Ja to najradije ne bih komentarisao jer je to ispod svakog nivoa, ali ipak da kažem nešto pošto je to užasno opasno mišljenje. Zamislimo samo da to bude kulturna politika ove naše Srbije, to bi bilo gore nego kulturna politika za vreme okupacije i Nedića. Prosto ne mogu da zamislim da u našoj sredini postoje ljudi koji tako misle, na tako niskom civilizacijskom nivou i uvek se pitam šta je tome uzrok. Moram da vam kažem da to još nisam shvatio, ali moraću se nekako zainteresovati, zapitati se otkud takav profil ljudi koji postaje sve glasniji“, rekao nam je Ćirilov.

Ministarstvo kulture je u medjuvremenu saopštilo da je Kolarevic to pisao pre nego što je postao pomoćnik ministra, kao svoj lični stav. Miljenko Dereta  tim povodom kaže:

„Oni su imenovani na osnovu izjava koje su davali kad nisu bili na funkcijama. Izvinite, koja vrsta amnestije, a Kolarević nije jedini slučaj, je ta u kojoj se vi oslobađate odgovornosti za sve što ste uradili pre nego što ste došli na funkciju? Koji je to kriterijum koji vas oslobađa? Dakle, vi ste mogli da budete rasista, da govorite najstrašnije stvari o bilo kome, a onda kada dođete na funkciju da govorite nešto drugo. Mislim da je to nesvesni refleks svih onih koji su trenutno u vlasti, koji žele da zaborave ne samo ono što su govorili pre 20 godina, već i ono što su govorili pre tri meseca jedni o drugima“.

(Radio Slobodna Evropa, 6.9.2012)

Bratislav Petković: Neću smeniti Dragana Kolarevića

BEOGRAD - Ministar kulture Bratislav Petković izjavio je da neće smeniti svog pomoćnika Dragana Kolarevića, koji je u jednom autorskom tekstu pozvao na kulturnu revoluciju, a najpoznatije umetnike u Srbiji optužio za "nosioce i izvršioce pogubne srpske politike".

"Dragan Kolarević ostaje u ministarstvu, neću pokrenuti pitanje njegove smene. Iskreno, nisam pogledao taj tekst i ne mogu da komentarišem sadržaj. Kolarevića poznajem iz Srpske napredne stranke i znam da nikada nije bilo problema s njim", rekao je Petković za Pres.

Kolarević je na jednom portalu objavio tekst "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak", koji je izazvao buru negodovanja među glumcima, piscima i javnim radnicima, podseća Pres.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture Miroslav Tasić kaže da je pročitao sporni tekst, ali da smatra da Kolarević, kao i svako drugi, ima pravo na iznošenje ličnih stavova, te da ministarstvo nije nadležno za postavljenja državnih službenika i da ne može preuzeti ingerencije Vlade, navodi Pres.

"Ministarstvo i kabinet ministra tek su počeli da rade i najpre treba da se vidi kako Kolarević radi posao na koji je postavljen", kazao je Tasić.

(Tanjug-Pres, 7.9.2012)

Ivica Dačić: Kolarević pisao pre formiranja vlade

Premijer Srbije kaže da neće dozvoliti ličnu politiku u vladi, a da o Kolarevićevom tekstu ne može da priča, jer se to desilo pre nego što je vlada formirana.

Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić danas je povodom autorskog teksta pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića rekao da nije detaljno upoznat sa tim događajem i da ne može da odgovara za nešto što je napisano pre nego što je autor uopšte postao član vlade.

"Neću dozvoliti da neko vodi ličnu politiku u vladi, svi moraju da se pridržavaju politike vlade. Bilo ko da iznosi stavove drugačije od vladinih biće kažnjen, ali ne mogu da pričam o nečemu što se desilo pre nego što je vlada formirana", rekao je Dačić.

Komentarišući stav nekih od kritičara Kolarevićevog teksta, Dačić je konstatovao da je reč o istim ljudima koji su branili pravo na slobodu izražavanja bivšeg direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića, a danas to pravo osporavaju nekome drugome.

(Tanjug-Beta, 7.9.2012)

Ratko Božović: Nama se vraća mrtvački eros

Tekst Dragana Kolarevića, pomoćnika ministra kulture u Vladi Srbije, „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak” (Novi standard, 13. avgusta 2012) izazvao je oštre reakcije javnosti, a predsednik Demokratske stranke Boris Tadić zatražio je smenu Dragana Kolarevića.

Kolarević u ovom tekstu napominje da je pisan u junu 2012. godine, dakle, onda kada je bio „privatno lice”. Za pomoćnika ministra kulture imenovan je 17. avgusta ove godine.

U tekstu pored ostalog, piše:

„U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.

... Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande....

... Ko su nosioci i izvršioci pogubne atisrpske politike u Srbiji? Da li su to oni koji su dali nedvosmislenu podršku Tadiću i Jovanoviću na proteklim i svim prethodnim izborima?

Podršku Tadiću su dali: Zdravko Čolić, Momčilo Bajagić, Dejan Mijač, Slobodan Šijan, Mira Banjac, Gordan Kičić, Branislav Trifunović, Radoš Bajić, Vojislav Brajović, Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Branislav Lečić, Branko Cvejić, Tihomir Stanić, Lazar Ristovski, Dara DŽokić, Goran Šušljik, Tamara Vučković, Milica Mihajlović, Slobodan Boda Ninković, Miroslav Momčilović, Jagoš Marković, Nataša Ninković, Srdan Golubović, Vjera Mujović, Tanja Mandić Rigonat, Milena Šešić itd. Zaboravih Biljanu Srbljanović, uvrediće se, a primećuje se da nema mnogih koji su mu na prošlim izborima dali podršku. Da li brod tone?...”

U tekstu dalje sledi i spisak kulturnih poslenika koji su dali podršku Čedomiru Jovanoviću (Jovan Ćirilov, Lazar Stojanović, Seka Sablić, Bora Todorović, Puriša Đorđević, Svetislav Basara, Miljenko Dereta, Dragan Velikić...)

Povodom teksta oglasio se i Željko Cvijanović glavni urednik sajta „Novi standard” koji je između ostalog na ovom sajtu napisao:

„Kolarević je – za neupućene – pisao kritički tekst o srpskoj kulturnoj politici iz vremena Tadićevog režima, zaključujući da je srpska kultura okupirana, da je duboko obeležena titoizmom, da je prohrvatska i da, zajedno sa medijima, razara srpsko nacionalno biće… Kolarevićev tekst može se čitati samo na jedan način: kao njegov stav u kome ni za koga – važno je reći – ne predlaže nikakve sankcije niti izopštenje iz javnog prostora”.

Iz Ministarstva kulture saopštili su da je tekst Dragana Kolarevića napisan u junu njegov lični stav na koji ima pravo kao građanin koji tada nije bio u radnom odnosu u ovom ministarstvu te da  ne stoji tvrdnja da je to „pokušaj nove vlasti da se obračuna sa neistomišljenicima”.

Dragan Kolarević nije bio dostupan za izjave.

Kada je u januaru ove godine izbila „afera Nikolaidis”, Sreten Ugričić tada direktor Narodne biblioteke Srbije (NBS) potpisao je peticiju Foruma pisaca protiv medijske hajke na Andreja Nikolaidisa. Jedan od najspornijih stavova u Nikolaidisovom tekstu glasio je da bi bio „civilizacijski iskorak” da je aktiviran eksploziv u banjalučkoj dvorani „Borik” u vreme proslave jubileja Republike Srpske.

Ugričić je svoj potpis obrazložio podrškom slobodi mišljenja i izražavanja sa pozicije pisca, a ne upravnika NBS. U saopštenju Foruma pisaca tada je navedeno da je reč o ličnom stavu Ugričića. Sreten Ugričić smenjen je po hitnom postupku na telefonskoj sednici vlade.

Sreten Ugričić nije se juče nije odazivao na naše pozive.

Imaju li osobe koje su na javnim funkcijama pravo na javno iskazivanje ličnog stava? Kako se „meri” težina tog stava?

Sociolog Ratko Božović kaže da pošto smo svi u javnom polju pretvoreni u uloge i predstavljanje, izostala je ličnost i čovečnost. „I to je moralni problem. Ne može javna i politička ličnost biti van institucije onaj koji priča jednu priču, a u instituciji onaj ko se odriče te priče. Pitanje je ko je Kolarević uopšte? Ovo je jedan anahronizam koji nas podseća da razmišljamo da nismo u stagnaciji nego da smo u regresiji. Kada je kultura u pitanju u represiji. A šta ćemo ako je Kolarevića baš takav stav preporučio za to mesto? Moramo li po ko zna koji put reći ’zbogom pameti’. Ovaj čovek je pokazao da nema ni odgovornosti ni mere što se od političara ipak očekuje.

Nama se vraća mrtvački eros, mrtvačka strast koja je naročito nepogodna za kulturu od koje se očekuje razumevanje i tolerancija”, kaže Ratko Božović.

Predstavnici SNS-a, SPS-a i URS-a, stranaka koje čine okosnicu Vlade Srbije, juče nisu želeli da komentarišu „slučaj Kolarević”. Neki od posmatrača političke scene, međutim, smatraju da je on – prenaglašen.

Dragomir Anđelković, koji se, kako kaže, uglavnom slaže sa stavovima koje je Kolarević izneo u svom tekstu i kao istoričar stoji iza toga da je tekst činjenično utemeljen, ističe da ne vidi da je iko u njemu vređan ili proskribovan.

„Samo je objektivno progovoreno o kulturnoj metastazi koja razjeda naše nacionalno biće te su navedeni oni koji su javno podržali Borisa Tadića ili Čedomira Jovanovića. Valjda se oni toga ne stide ili su možda naprasno počeli? Kako god bilo, problem je u njima a ne autoru pomenutog teksta”, dodaje Anđelković koji ne smatra da Kolarevića treba razrešiti dužnosti.

Dejan Vuk Stanković ocenjuje da je reč o isfabrikovanoj političkoj priči koja, bez obzira na neke elemente istinitosti, ne zaslužuje ni približno takvu pažnju kakva joj se pridaje. Kao i slučaj Ugričić, i ovaj je, po njegovim rečima, promašena tema. Kako objašnjava, opozicija u Srbiji ima važnije teme kao osnov za svoju političku prezentaciju nego što je analiza nekog od kadrova aktuelne vlasti.

„Uzgred budi rečeno, pitanje je koliko je ta analiza relevantna pošto je u pitanju čovek koji je apsolutno anoniman u široj javnosti. Na jedan paradoksalan način ga čine mnogo važnim, a u stvari je reč o čoveku koji je samo jedan u nizu nekih ljudi koji obavljaju poslove u Ministarstvu kulture vezane za medije. Uz to, ministar je predstavio svoj odnos prema medijima koji potvrđuje da će sadašnja vlast uzeti kurs prema medijskoj politici zasnovan na nekim principima EU”, naglašava Stanković i dodaje da nije realno očekivati neke čistke u kulturi jer ljudi koji se pominju u inkriminisanom tekstu su imali svoje ime i prezime i imaće ga nezavisno od toga ko bude na vlasti.

(Politika, 7.9.2012)

E-novine: Krempita ministra Poslastičarevića

Naravno, za Ministarstvo lično nema ničeg spornog u činjenici da je po uzoru na haškog dobrovoljca Vojislava Šešelja samo nekoliko nedelja nakon vaznesenja Kolarević naškrabuckao sitan spisak od 47 nekulturnih izdajnika protiv kojih valja nahuškati kuku i motiku i maker ih medijski, ako baš ne može drugačije, likvidirati i gurnuti sa javne scene. Jer, zaboga, slično se radilo i u ono vreme kada su spiskovi nepoželjnih bili prethodnica zločinačkoj menažeriji, a ono što postane navika teško se menja

Iako nikada nije bio razapet, Dragan Kolarević je vaskrsnuo. Iza njega su ostali znani i neznani grobovi i masovne grobnice ali je on samo otro ruke, okrenuo ćurak naopako i po drugi put došao među Srbe. Đe reče „masovne grobnice“, stigao je uspravljen i neprerušen, nimalo nalik Davidu Dabiću, kome je, još dok je ovaj držao do sebe i redovno se brijao, svake večeri, tačno u pola osam, novinarskom belegijom oštrio britvu i spremao je za sutrašnju upotrebu.

Zagambao je Drago “sa onoga svijeta” pravo u Ministarstvo za kulturu i informisanje gde su ga portiri bez legitimisanja prepoznali i po starom običaju zasuli poljupcima i šenicom bjelicom uz izvinjenje da je, zbog suše koju su izazvali nevernici iz redova SPC, ova iz ratnih rezervi. On ih je, međutim, presekao strogim pogledom i dragovoljno im predao vojnu knjižicu, takođe se izvinivši rečima da je radnu izgubio na nekom od ratišta koja je još u vreme prvog boravka među Serbima tajno ali sa zadovoljstvom posećivao.

Dugo se Drago “sa onoga svijeta” uspinjao kulturnim lestvicama, a kada se konačno vazneo u svoju vice-ministarsku kancelariju ni na nebu ni na zemlji, mada za koplje bliže onom prvom, čuo je eho glasa koji je dolazio odnekud iz prizemlja, iz neke mračne Kolarevića jaruge u kojoj se vazda skandiralo: ustanak, ustanak! Eho je, suprotno starim zavetu klasične nemačke metafizike, postajao sve jači tako da ga je na pola zalogaja krempite u susednom kabinetu začuo ogladneli ministar koji je neopreznim izdahom zadovoljstva podigao oblak šećera u prahu. Možda bi se gospodin Poslastičarević još skrivao u slatkom beličastom dimu da se nekim grešnim slučajem uporni eho poput požara nije proširio i dole među nekulturne zemljane, gde je podigao stratus antipatriotske prašine i gareži.

Poslastičarević se izbečio, na jedvite jade progutao preostali zalogaj slatkiša, zatim pozvao Kolarevića na informativni razgovor, a ovaj je samom svojom pojavom posvedočio istinu posle čega je Ministarstvo lično izdalo tradicionalni recept za poslasticu namenjenu anoreksičnim zemljanima u kome između ostalog piše da je Dragan Kolarević u spornom tekstu "Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak izneo svoj lični stav i da u vreme kada je tekst objavljen nije bio na mestu pomoćnika ministra.

Naravno, za Ministarstvo lično nema ničeg spornog u činjenici da je po uzoru na haškog dobrovoljca Vojislava Šešelja samo nekoliko nedelja nakon vaznesenja Kolarević naškrabuckao sitan spisak od 47 nekulturnih izdajnika protiv kojih valja nahuškati kuku i motiku i maker ih medijski, ako baš ne može drugačije, likvidirati i gurnuti sa javne scene. Jer, zaboga, slično se radilo i u ono vreme kada su spiskovi nepoželjnih bili prethodnica zločinačkoj menažeriji, a ono što postane navika teško se menja. Na Kolarevićevu žalost i suprotno ličnom hendikepu, vreme se ipak malo promenilo pa se sa domaćim izdajnicima iz redova kulture danas ne može i ne sme postupati kao sa, recimo, vrhopoljskim Muslimanima ili nezavisnim beogradskim i drugim novinarima koji su za vakta Slobodana Miloševića i njegovog RTS, takođe prema spiskovima, završavali u rekama, jezerima ili na krvavim gradskim pločnicima.

Došao je Drago “sa onoga svijeta” isti i neprerušen, ali su oni koji su ostali isti, samo što su se u međuvremenu malo prerušili, morali znati da se krempita ne pravi od pokvarenih jaja i da u slučaju masovnog trovanja odgovornost ne snose ta i takva jaja, nego onaj ko ih je u krempitu umutio.

Gospodine minister za kulturu i informisanje, podnesite što pre ostavku kako se uskoro ne biste našli na spisku onih koji ni krempite više neće moći da prave.

(Siniša Boljanović, 7.9.2012)