За разлику од већине својих колега, ни Ђорђе Вукадиновић ни Слободан Антонић нису чекали да "политичари нешто ураде" па да они то онда прокоментаришу. Напротив. Полемике у којима су учествовали и дебате које су изазивали биле су политички догађај за себе.

Смео бих се заклети да ће, на симболичком нивоу, први показатељ тог антисрпског културног колонијализма бити систематско протеривање ћирилице.

Не видим то као услов, већ као питање приступа - хоће ли Србија и већина чланица ЕУ бити партнери или ће се заглавити у конфронтацији. Јасно је да се о статусу Косова не слажемо: Србија га види као део своје државе, док је из нашег угла Косово независно, и то се неће променити.

Живимо у атмосфери привођења, а сви смо већ у затвору, само многи тога још нису свесни. „Радосна вест“ стигла је из кабинета председника Републике, лично. Постоји ли још игде земља у којој председник објављује хапшења својих сународника?

Видим да се увек покушава једна недеља горе или доле третирати као успех и неуспех. У суштини наша земља не касни осам месеци, наша земља касни 15 година. То је размер кашњења наше земље.

Био сам доследан борац против политике Слободана Милошевића, и поново бих то био уколико би се деведесете године на неки начин вратиле. Међутим, такође морам да констатујем да је Милошевић подржао Венс-Овенов план, а да је тај план усвојен, рат у Босни би се завршио 1993. и не би било Сребренице.

На Косову постоји добра влада, владавина закона, модерна правна инфраструктура по критеријумима Европске Уније. Мој ранији мото је био „Поноси се Косовом“. То је била порука упућена свим грађанима, јер сам веровао земљи, грађанима и њиховој вољи са којом се можемо променити на боље.