Početna strana > Rubrike > Politički život > Zašto uopšte glasati?
Politički život

Zašto uopšte glasati?

PDF Štampa El. pošta
Miša Đurković   
subota, 03. maj 2008.
Već krajem Devetnaestog veka kritičari sistema liberalne demokratije otkrili su i razradili najveći broj primedbi na funkcionisanje ovog političkog i ekonomskog sistema organizacije društva. Većina tih argumenata u raznim oblicima se pojavljivala kad god bi se građani neke države suočili sa činjenicom da biraju između lažnih alternativa. Naime, jedan od najvažnijih kritičkih argumenata tvrdio je da je političko-ekonomska elita jednog društva tako dobro umrežena i povezana da su političke partije tek različiti eksponenti istih krugova i istih interesa. Stoga se ispostavljalo da zapravo i nije važno koja od partija ima formalnu vlast pošto se globalna politika ne menja.

U razvijenim tradicionalnim demokratijama, ova vrsta konsenzusa najčešće je bila uslov stabilnosti i dugoročnog razvoja čitave nacije. Uslov za pristanak mase na takav sistem bila je odgovornost elite prema naciji, državi i njenim resursima. Veliki je, međutim, problem kada se takva vrsta konsenzusa među raznim delovima elite formira suprotno interesima čitave nacije i države. Čini se da smo u Srbiji dobili upravo takvu konstelaciju odnosa.

Našom zemljom danas, čini se, vlada izuzetno štetna simbioza jednog broja tajkuna, nekoliko političkih partija i stranih bezbednosnih i političkih struktura koje na sva ovdašnja događanja imaju znatan upliv. Interesi ovog moćnog lobija koji de fakto sačinjava današnju elitu direktno su suprotni interesima građana Srbije.

Interesi zapadnih političkih i obaveštajnih struktura jesu da se Srbija što je moguće više smanji, pacifikuje, da joj se umanji snaga i da se stavi u odnos potpune vojne, finansijske i političke zavisnosti. Interesi njihovih privrednih subjekata su vezani za kontrolu ovdašnjeg tržišta, za puno ovladavanje bankarskim i finansijskim sektorom, kako bi se novac permanentno izvlačio, i za što veće zaduživanje građana, privrednih subjekata i čitave države.

Interesi domaćih tajkunskih struktura jesu da zadrže postojeće stanje u kome čitava privreda propada, a njihov kapital raste. S tajkunima postoje dva velika problema: svaki od njih je svestan da do sadašnjeg bogatstva nije došao na zakonit način i da bi u nekoj promenjenoj konstelaciji političkih odnosa u kome bi oslobođeno pravosuđe radilo svoj posao mogli dosta loše da prođu. Takođe, ta pozicija ih čin i posebno ranjivim u odnosu na strane strukture koje takve podatke poseduju pa su prinuđeni da veoma mnogo vode računao interesima tih zemalja. Ono gde se interesi ova dva segmenta poklapaju jeste činjenica da 90 odsto njih svoj novac idalje zarađuje na uvoznim poslovima. Precenjen kurs dinara koji im obezbeđuju političke partije na vlasti, omogućuje dalje uništavanje proizvodnje u Srbiji, što odgovara moćnom uvoznom tajkunskom lobiju kao i zapadnim korporacijama čija se roba ovde prodaje. Novac za kupovinu građani dobijaju iz precenjenih i u tom smislu delimično nezarađenih penzija i plata, koje se opet isplaćuju zahvaljujući izbornim, na deficitu konstruisanim budžetima i rasprodaji nacionalnih resursa kroz privatizaciju iz koje novac ide samo u potrošnju.

U ovoj shemi jedini je problem što će se građani jednog dana probuditi u državi koja je do guše zadužena, koja je već rasprodala sve resurse, u kojoj se ništa ne proizvodi pa time i ne izvozi i koja je toliko slaba da sa njom može da radi ko god šta hoće.

Ovu shemu nijedna partija u Srbiji ne pominje tokom izborne kampanje, niti nagoveštava mogućnost da bi mogla da je menja ako pobedi. Razlog je što su sve političke partije tek transmisioni deo tog lanca, odnosno sistema koji razara ovu državu. Kao što je poznato, sve se one finansiraju od strane istih privrednih subjekata, i koja god da bude na vlasti neće smeti da ugrožava interese finansijera, a time ni interese takozvane međunarodne zajednice. Okreni-obrni, za koga god da glasamo na isto nam dođe.

I šta zaista raditi ako posle ovih izbora ponovo dobijemo vlast sačinjenu od manje-više istih političkih subjekata? Čemu onda izbori, čemu trošenje i vremena i resursa i pažnje građana koji već treću godinu zaredom žive u psihozi kampanja, referenduma i izbora? Jedini odgovor je da je stalno odlaganje, kupovina vremena i veštačko nametanje tema javnosti i jedini cilj čitave ove igre. U nedostatku odgovora na ključna pitanja, bežeći od preuzimanja odgovornosti za nove i nove poraze, elita organizuje igru bez prestanka koja sve treba da nas sludi, uplaši i da nas natera da zaboravimo od koga treba da tražimo da podnese račun za svu štetu i poraze, za gubljenje Crne Gore, Kosmeta, za spoljni dug od preko 25 milijardi dolara, za godišnji deficit od preko sedam milijardi, za jezivu centralizaciju, nepostojeću proizvodnju, razaranje bezbednosnog sektora itd. Iz perspektive običnog građanina, u ovakvoj ponudi bez alternativa glasanje zaista gubi svaki smisao.

naučni saradnik u Institutu za evropske studije

[objavljeno: 03/05/2008, Politika]

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner