Početna strana > Rubrike > Politički život > Šta bih sve rekao Voji Koštunici da smo se ikada sreli
Politički život

Šta bih sve rekao Voji Koštunici da smo se ikada sreli

PDF Štampa El. pošta
Ostoja Simetić   
petak, 21. januar 2011.

Odmah da ti kažem, Vojo, za moj glas nemoj da brineš. Ne toliko što si ti sjajan, mada te veoma cenim, već više što za sve ostale stranačke lidere mislim da su ili teške barabe ili tupsoni ili izdajnici ili, najčešće, sve odjednom. Uglavnom su to osobe bez biografija, a politički deluju kao zastupnici američkih interesa regrutovani iz društvenog taloga.

Ti si bar naučnik, jasno si zastupao srpske interese i za vreme komunizma. Možda nisi baš bio suviše aktivan, ali i to je nešto, više nego su ostali uradili. Ipak, kao političar, ispao si nekako naivan, tunjav, nikakav. Svako te je bio, nisi, brate, znao, šta je tvoje! Lično te krivim za sve što danas trpimo. Ako već u tebe upirem prstom, red je da to malo i objasnim.

Kad si onomad pobedio Miloševića, imao si 80% podrške u narodu i izbore za republičku skupštinu pred sobom. Tada si mogao da, na čelu DSS-a, na izbore izađeš samostalno, da natpolovično pobediš, možda i dvotrećinski, što bi ti bilo dosta za promenu ustava, a najvažnije od svega, tako bi praktično raspustio bagru koja se sakupila u DOS-u. Ako si morao da ih trpiš do pobede nad Slobom, nisi morao posle nje. Ti si, brate, morao znati da će Đinđić na svaki način gledati da te skrajne i svu vlast prigrabi sebi i svojim finansijerima. Tog čoveka si dobro poznavao, njegov karakter za tebe nije bio tajna, pa sam siguran da te njegova halapljivost za moći i vlašću nije iznenadila. Ako ipak, nisi predvideo epilog zajedničkog kultivisanja političkih tikvica, onda, zemljače, ni ti nisi tako mudar kao što sam mislio. Ja, iskreno, ne verujem da nisi znao. Mislim da si opstanak DOS-a delom dopustio zbog zadate reči, a delom što su te loše savetovali tvoji bliski. Sad, da se podsetimo Šotrine verzije Boja na Kosovu, kad ono Murat kaže Milošu: „Momče, to što ti daješ glavu za reč, ne znači da ti je reč skupa, već da ti je glava jeftina“, pa ćemo lako videti koliko je to valjan razlog bio. Na jednom tasu tvoja reč data barabama, a na drugoj, dobrobit Srbije kojoj preti opasnost da je razvlače i pljačkaju krizni štabovi, otpornici, bageraši i Soroševi stipendisti.

Elem, ti si održao reč, a Srbija je dobila medije po meri NATO bombardera, reformu školstva Gaše Kneževića, nacionalnu frekvenciju za B92 pomoću koje svi svakodnevno učimo koliko smo krivi i još nedovoljno kažnjeni, borkinje za ljudska prava koje iskaču i iz frižidera da bi histerisale na Srbe i Srbiju, onu patriotsko intelektualno gromadu, Gorana Svilanovića, na mestu ministra inostranih dela, koji je rešio da Šarengradsku Adu preda Hrvatima i još ko zna šta sve, što se trudim da zaboravim. Nije dugo prošlo pa su tvoje poslanike odvijali iz Skupštine. Ti si ostao protokolarna figura umesto Lilića, a Zoran Đ, s podrškom od, najviše, 15% tvrde proameričke populacije, uzurpirao je svu vlast s mesta premijera i to na krilima tvoje pobede. Tvoje i naše. Umesto da se oslobodimo komunističko jugonostalgične diktature bračnog para iz Užičke, dopali smo, tvojom krivicom, u ralje neotrockističkog totalitariste, samozvanog mesije i reformatora, i njegovih plutokrata.

Nije samo to. Kad si onomad sočinio nekakovu komisiju za utvrđivanje istine o ratovima na prostoru bivše SFRJ, ti u nju imenova Latinku Perović, majčicu Druge Srbije, ostrašćenu borkinju protiv velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma. Tu sam već u tebe posumnjao.

Posle martovskog atentata iz 2003. naslednici su sve učinili ne bi li tebe proglasili za inspiratora i nalogodavca istog. Verujem da ti je i glava bila o koncu. Stranku i tebe su satanizovali, stigmatizovali, ružili i kudili, na pasja kola. Da li te je to otreznilo? Nije.

Kad su opet došli izbori, nije se mnogo promenilo. Ponovo si ti pobedio, a drugi su vladali. Ti si sklopio koaliciju s Dinkićem, Vukom i, manjinski, s Dačićem, vaskrsnuvši tako pentagonskog ravnogorca i dopustivši Mlađi da jedini opstane na vlasti i nastavi sa apsolutnom kontrolom svih finansijskih tokova ove zemlje. Nisi hteo s radikalima, a mogao si. Umesto malog Mirosinkinog i onog što ne meša „frogs end grendmadrs“, mogao si s kolegom pravnikom da napraviš nacionalnu vladu uz istu podršku socijalista koju si i s onima imao. Koliko bi to Srbiji valjalo, vidimo danas. Prvo, 4 godine bez vlasti za Dinkića, značilo bi ukidanje partije i njegovo nogiranje iz politike zajedno s laburistima, novodemokratama, šumadijskim ligašima i drugim sektašima, što bi za našu zemlju bilo blagotvorno. Ovaj bi trajno bio eliminisan iz političkog života, ne bi ucenjivao više ni jednu vladu, a teško da bi ko drugi mogao toliko da napljačka i zaduži državu kod MMF-a. Drugo, socijaliste bi čvršće vezao uz sebe, a i formirao bi se jasan patriotski blok, nasuprot bezalternativnim ponosnim paraderima u žutom i srodnim bojama.

Na rukovodeća mesta, postavio si one koji su te svojevremeno napuštali. Recimo braću Petrović. Kad si ostao bez vlasti, oni su te opet ostavili na kiši. Imao si i druga maestralna kadrovska rešenja. Bubalo, Mihajlov, Lončar... Ti kao da si za cilj imao vraćanje rejtinga na predpetooktobarsku razinu. Cilj ili zadatak, nije mi jasno.

Onda si genijalno postavio na čelo RTS-a Acu Tijanića. Tu si svoj legalizam pokazao poštujući konkursne uslove imenovanjem grlatog srednjoškolca na mesto direktora srpskog javnog servisa. Nije ti bilo sumnjivo što je taj ranije služio i Slobi i Bogoljubu. Ipak, bio je veliki prijatelj Slavka Ćuruvije, a to je, valjda, garantovalo njegovo poštenje, nepristrasnost, patriotizam i profesionalizam.

A kako je taj ustrojio RTS! Veran bi mu pozavideo. Ne bi bolje ni Veton Suroi. Na RTS dolaze provereni drugosrbijanski kadrovi poput Jelene Kosanić sa B92, Nataše Miljković sa BKTV, koja je uživo izjavila u emisiji „Maska“ da nijednog radikala tamo neće biti dok je ona uređuje, dokazavši time novinarsku nepristrasnost i žeđ za objektivnošću i balansiranim izveštavanjem, Olivere Jovićević sa Studija B, te Olivere Kovačević s Pinka. Sve ove ličnosti su na javni servis prenele svoje obožavanje EU i sveukupnog Zapada, te neskrivene simpatije za Borisovu „žutu podmornicu“ i parareligioznu apologezu lika i dela pokojnog Đinđića, pa se RTS, za vreme tvog premijerstva, uključio u orkestriranu harangu na DSS i tebe lično, sa UNS-om, NUNS-om, Pinkom, Devedeset dvojkom, Studiom B i manje više, svim značajnijim medijima u zemlji. Odmah su došli na ekrane dokumetarci iz Engleske o genocidnim Srbima. Imali smo prilike da slušamo i gledamo dokaze o srpskom šovinizmu, mizoginosti, pedofilstvu, nacizmu, prostoti, zatucanosti... rado viđeni gosti su postali lideri soroševskih NVO, istraživački novinari (uglavnom oni koji su istraživali srpske zločine), razni reformatori, prosvetljivači, denacifikatori i dekontaminatori.

U takvim uslovima, Boratu nije bilo teško da na izborima ponizi tvog harizmatičnog prijatelja Dragana Maršićanina, koga ni koalicija nije iskreno podržala, čime je započeo sunovrat rejtinga tvoje partije.

Ima i ta stvar s Crnom Gorom. Zar je moguće da nikako nisi bio u stanju da namakneš još 0,3% ili koliko je već trebalo tamo? Milo dobi referendum na pakete kobasica, praška, varikine i po koji kovertić.

Dođoše novi izbori. Ti se nisi proslavio, ali kako je sada, beše to sjajan rezultat. Opet si mogao s radikalnima da napraviš vladu. Kakvu-takvu, ali bar pojavno patriotsku. Što je najvažnije, bez Tadića. On je već trpeo kritike zbog kohabitacije s tobom od najagresivnijih jastrebova Druge Srbije, bio je pod pritiskom članstva gladnog privilegija i javnih preduzeća, nakon trogodišnjeg posta od vlasti, a i tajkuni su gubili strpljenje. Da si ga tada ostavio u opoziciji, još jedan mandat bez mahinacija i unosnih malverzacija, njegovo članstvo bi se samoraspustilo, jer to i nije partija, već preduzeće - akcionarsko društvo. Ne lezi vraže, opet si ti, lucidnom kombinatorikom, oživeo Borju, a Dinkića ostavio na kormilu srpskih finansijskih tokova, kao suverenog kapetana duge plovidbe. U to vreme, samo Mlađo nije imao alternativu. Otpustio si Ivicu, koji te je onomad manjinski podržavao, a ovaj ti to, razume se, nije zaboravio. Video je čovek da nisi baš uvek od reči, kao onda kad si održao DOS. I tada si mogao s radikalima da napraviš čvrstu vladu, da išutiraš Dinkića, Đelića, Vlahovića, Pitića, Milosavljevića i druge grobare srpske ekonomije, da Šutanovca vratiš obezbeđivanju kafanskih kapija, Krleta i Šapera pevušenju i sviruckanju, a Mićuna pošalješ u konačnu penziju. Međutim, ništa. Ljudi koji te znaju, kažu – nije dao Matija, koji je te je ubedio da opet odbaciš radikale i to na jedan vrlo prljav način, posle Tomine epizodice na mestu predsednika Narodne skupštine, a da prihvatiš premijersko mesto u Vladi koju ne kontrolišeš. Otad su te ismevali sopstveni ministri i njima verni novinari. Postao si predmet za podsmeh. „Koštunica“ je u lepo vaspitanim, građanskim porodicama, postala ružna reč. Nešto kao Srebrenica, memorandum, patriotizam, sloboda, nezavisnost... sve je to proglašeno retrogradnim, zatucanim, prevaziđenim.

Račun za ovu rabotu, ispostavljen ti je 2008. kad je Slobin bivši gensek, ispalio tebe i Thoma Nicolicha, pa postao vicepremijer pod evroreformskim stegom Lepog Bore i slatkog greha, a ti ode u totalnu opoziciju. S tobom i rodoljubiva srpska politika. Žuto more sve potopi. U Vojvodini dvotrećinska većina, u Srbiji vlast sa Ivicom i Palmom koje si ti, onomad, izdao. U Beogradu tebe i Alexa Voochicha izdadoše crvendaći. U Novom Sadu, Žuti, Čanak, Mlađo, naša Maja, Vuk... tebe nigde. Čak i tamo gde su tvoji kadrovi osvojili gradonačelnička mesta, kao u Sremskoj Mitrovici, Srbobranu, Bečeju... te patriotske grmade (Nedimović, Jovanović, Gajin) na prvu ponudu preskočiše kod demokratora.

E, a kakve si samo ličnosti birao da te predstavljaju u medijima. Bato moj, to da ti je Boris naručivao, ne bi tako ispalo. O pominjanom Mihajlovu neću više da pričam, ali Šormaz, pa Nebojša Bakarec. To bejahu magični recepti za brzo gubljenje ugleda. Koje li si tu kriterijume koristio? Škola? Lepota? Retorski i eristički dar? Ili poltronstvo, ulizištvo, klimoglavisanje? Tu si pao na ispitu. Nisi odoleo, a da se ne okružiš pridvoricama, koje su gledale da se domognu statusa tvojih dvorjana, pa da tako, suprotno svojim realnim stručnim i intelektualnim sposobnostima, prigrabe privilegije, pare, moć, uticaj. Sve su to bili Ninkovići, a ti ispade Živka. Kad je prošla tvoja vlast, ode Bulatović. Ode Šormaz u „nezavisne“ poslanike. Ljušić, Mikavica, Tihomir Arsić... eno su se u-napredili. Gde ti je Dragoljub Kojčić? Koja mu je ovo po redu partija? A, evo, i Velja ti pobeže (mada to nije ni tako loše).

Što se tebe lično tiče, možda grešim, jer se ne poznajemo, ali stičem utisak da nisi baš narodni čovek. Nekako, deluje mi da voliš svoju ego-projekciju Srba, a ne ono što oni u stvari jesu. Tvoja uzdržanost i distanca, mislim odatle potiču. Ti bi da neko drugi uđe u narod u tvoje ime, pa da ga poduči i opasulji, ali da te ne teraju da izlaziš iz kabineta. Ti bi da interaguješ s doktorima i akademicima, a narod da obrađuju drugi u tvoje ime i za tvoj račun. Nekako se osećaš boljim i uzvišenijim od običnog sveta. Gord si, brate moj. To te diskvalifikuje u smislu pripadništva eliti. Pravi članovi elite istinski vole narod i shvataju da oni postoje samo da bi ga menjali, učili, obrazovali, unapređivali njegov standard, gradili mu duh, identitet i nacionalnu svest. I sve to neposredno. U Dnevniku oca Aleksandra Šmemana, nailazimo na oduševljenje što koptski patrijarh posle liturgije satima razgovara s običnim vernicima. Ti više voliš saopštenja.

Možda ćeš sad misliti da te ja kudim zlonamerno. Ne bi bio u pravu. Ja bih voleo da ti opet pobediš, ali da se prethodno opametiš. Da, kako si nekad obećavao, „sobališ bandu“. Ovo ti i pričam kao najrođenijem, jer u ostale, sve zajedno, nemam ni malo poverenja. Opet ću glasati za tebe. Najbolje bi bilo da zanoviš partiju, da pročešljaš malo kadrove, da i sam podneseš neku žrtvu u smislu silaska u narod, društvenog aktivizma, ponekog TV duela. Ne bi ti kruna s glave pala.

Eto, Vojo, ja toliko. Ako se još nečega setim, pisaću ti. Znam da si mnogo zauzet, pa te ne bih više zadržavao. Dok se jednom ne sretnemo, dosta je i ovoliko.

(Autor je član DSS od 1999. godine)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner