HRONIKA:
ANA BRNABIĆ: I LOKALNI I BEOGRADSKI IZBORI 2. JUNA. ODLUČILI SMO DA PRIHVATIMO ZAHTEV, UZ KONSULTACIJU SA PREDSEDNIKOM VUČIĆEM, OPOZICIJE OKO SPN I KOALICIJE NADA I DA RASPIŠEMO SVE ONE IZBORE KOJIMA JE VREME PADALO ZA JULI I AVGUST
POKRETI "ĆALE OVO JE ZA TEBE" I "JEDAN OD 5 MILIONA" NAJAVILI IZLAZAK NA BEOGRADSKE IZBORE 2. JUNA
PREDSEDNIK PREDSTAVNIČKOG DOMA SAD MAJK DŽONSON: SI ĐINPING, VLADIMIR PUTIN I IRAN SU "OSOVINA ZLA" I KOORDINIRANO RADE
ŽOZEP BORELj: ZEMLjE ČLANICE EU MORAJU HITNO DA POŠALjU PROTIVRAKETNE SISTEME UKRAJINI
EU: RUKOVODSTVO REPUBLIKE SRPSKE DA OBUSTAVI INICIJATIVE ZA USVAJANjE ZAKONA KOJI BI NARUŠLILI USTAVNI POREDAK BIH I UGROZILI NjEN EVROPSKI PUT
NEBOJŠA ZELENOVIĆ: ČINI MI SE DA NE POSTOJI NIJEDAN USLOV DA BI SE MOGLO IZAĆI NA IZBORE 2. JUNA
MILENKO JOVANOV: LOKALNI IZBORI U BEOGRADU BIĆE ODRŽANI 2. JUNA, BEZ OBZIRA NA TO DA LI ĆE NA NjIMA UČESTVOVATI I OPOZICIJA, ILI NE
GRČKI "HELAS DŽURNAL": ULAZAK "KOSOVA" U SAVET EVROPE ZLOČIN NAD SRPSKIM I GRČKIM NARODOM. KO NE RAZUME DA SU KIPAR, TRAKIJA I ISTOČNI EGEJ „SLEDEĆE KOSOVO”, TAJ NE ZNA ISTORIJU
MILAN ĆULIBRK: IZBORNI INŽENjERING SE NASTAVLjA IZ DANA U DAN. AKO OPOZICIJA NE ZAUZME ZAJEDNIČKI STAV, UGASIĆE SE I POSLEDNjI TRAČAK NADE DA NEŠTO MOŽE DA SE PROMENI U DOGLEDNO VREME
OLAF ŠOLC: RUSKI AGRESORSKI RAT SE NASTAVLjA SA VELIKOM BRUTALNOŠĆU. SISTEMI PVO ZA UKRAJINU MORAJU BITI PRONAĐENI BRZO, A NE U BUDUĆNOSTI
DUŠAN BAJATOVIĆ: OD 1. MAJA VIŠE NEMA SUBVENCIONISANjA GASA, BIĆE REALNA CENA. DOSTA SMO DUGO VODILI TU SOCIJALNU POLITIKU
"TAJMS OF IZRAEL": SAD PRIHVATILE PLAN IZRAELA ZA KOPNENU OPERACIJU U GRADU RAFA U ZAMENU ZA NESPROVOĐENjE VELIKOG NAPADA NA IRAN
Početna strana > Rubrike > Politički život > Prva i Druga Srbija
Politički život

Prva i Druga Srbija

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Milutinović   
subota, 02. avgust 2008.

Eksplozija moralne histerije povodom hapšenja Radovana Karadžića ponovo je izbacila u prvi plan i pojmove koji se odnose na različite „Srbije“ koje postoje u Srbiji. I, kao i obično, to ne znači da su ti pojmovi zbog toga postali preciznije određeni. U jednom tekstu, na jednom drugosrbijanskom sajtu (iza sedam gora), Srbija se deli na četiri „Srbije“ od kojih je prva nacionalistička, druga je Druga, koja se na već uobičajen način odnosi na određeni krug ljudi, treća je „principijalistička“, u nju spadaju MBM, IP, NSPM itd. Četvrta Srbija je ostatak Srbije, „oportunisti svih fela“ koji se optužuju da ih nije briga nizašta osim za svoje privatne ineterese. Ne treba naglašavati da se ova podela smatra nečim što je u neku ruku normalno i da su sve Srbije negativno određene osim Druge.

I sâm sam u poslednje vreme koristio termine Prva i Druga Srbija u paru želeći, međutim, da kažem nešto sasvim drugačije. Dosta je jasno da su kod nas u javnom govoru sve više dominantne dve verzije gledanja na političku stvarnost, koje pokazuju sve više sličnosti. Druga Srbija sama sebe omeđava , tako da je veći problem odrediti šta spada u onu Prvu. Nedavno je Vesna Pešić čak rekla da je Prva Srbija uhapsila Karadžića, tako da je time i DS i Tadić ubrojen u Prvu Srbiju. U jednom drugom tekstu se, obrnuto, Tadić ponovo ubraja u Prvu Srbiju, ali se Drugom Srbijom naziva upravo ova alternativna nacionalistička Srbija koja se protivila Karadžićevom hapšenju i novoj vladi. Ja u Prvu Srbiju, koja je dobila tu oznaku „Prva“ jer je pandan Drugoj, ubrajam nacionaliste koji su odlučili da logički negiraju glavne ideološke prakse Druge: ako je u Drugoj Srbiji sama Srbija ili ostatak Srbije precrtan kao nešto negativno, onda je u Prvoj Srbiji, ostatak sveta koji nije Srbija, osobito Zapad i sve što je zapadno, precrtan kao nešto tuđe i negativno. Dakle, Prva i Druga Srbija nisu neke neutralne oznake koje klasifikuju načine mišljenja u Srbiji gde posle te klasifikacije ne ostaje ništa, niti je odnos između tih Srbija takav da kada se oduzmu one kojima je dat negativan predznak, ostaje ona naša, nego su i Prva i Druga Srbija oznake za dva ideološka načina mišljenja, koja oba, baš zbog toga što su ideološka, treba da budu napuštena. Osim njih postoji jednostavno – Srbija, ono konkretno što nas okružuje, čega smo deo i u koje se uliva ono pozitivno što želimo da postignemo, u kojoj postoji i ono negativno što ne želimo da postoji. Međutim, ova Srbija je sama, naravno, nešto pozitivno. Nasuprot tome, Prva i Druga Srbija su ideološke formacije.

Ovo vreme moralne histerije dobra je prilika da se uvidi da je to tako. U prethodna dva teksta (Fraza o pomirenju, Naši politički principi) videli smo da Prva i Druga Srbija imaju istovetne stavove o ideologiji i političkom pomirenju. Takođe, one su na istovetan način dočekale ovu novu vladu kao „ideološku nakazu“. Ali, to ipak ne znači da su ove Srbije u svemu iste. Precizno rečeno, sadržinski, one su antipodi, ali su formalno veoma slične.

Kada gore kažem „moralna histerija“ onda takođe mislim na nešto savim precizno. Moralna histerija je stanje u kome se smatra da je neki događaj, pojavljivanje neke činjenice, konačno rešilo neki moralni spor i jednoznačno dalo za pravo jednoj strani, tako da je sada ostalo samo da se povuku konsekvence iz te činjenice i urgentno pređe na delovanje. Moralna histerija, dakle, ukida moralnu argumentaciju. Radikali su dobar primer iz Prve Srbije za ovu pojavu: hapšenje Karadžića po njima predstavlja veleizdaju koja se u Srbiji uvek kažnjavala smrću. Međutim, ovo hapšenje je sličan tretman dobilo i u Drugoj Srbiji. U čemu je tu problem? Hapšenje haških optuženika, pored negativnih strana koje ima, a koje se ogledaju u nesposobnosti da se sudi u zemlji i u pristrasnosti samog tribunala, ima i tu pozitivnu stranu što je to prilika da se odnos prema zločinu postavi na prave osnove, a one se sastoje u tome da se za zločine neko mora kazniti, tako što će krivica za zločin biti individualna, dok će zajednica, sa druge strane, obnoviti svoju moralnu snagu i time što će pokazati da ne želi da toleriše zločin u svome okviru. Obe ove strane hapšenja haških optuženika odnose se na individualnu krivicu za zločine i kolektivnu odgovornost za njihovo sankcionisanje i nemaju nikakve veze sa kolektivnim krivicama niti kolektivnim pravima tih zajednica. Međutim, i za Prvu i Drugu Srbiju ovo hapšenje je bilo odlična prilika da se govori upravo o ovim pravima. Za Prvu Srbiju, glavni problem sa hapšenjem je u tome što se eventualnom presudom Karadžiću dovodi u pitanje opstanak Republike Srpske, koja se tako nepovratno pokazuje kao „genocidna tvorevina“ i nestaje. Ova nužnost se uopšte ne dovodi u pitanje, optužba za izdaju i sledi zbog toga što, kada se već jednom ovo desi, onda je za sve kasno, sve kasnije sledi samo po sebi. Pri tom, isti ljudi koji se protive hapšenju i isporučivanju, nemaju ništa proriv dobrovoljnog odlaska u Hag, iako ta razlika između dva načina odlaska ne pravi nikakvu razliku u pogledu presuda koje dolaze kasnije i njihovih navodnih posledica. Međutim, i Druga Srbija na isti taj način gleda na isporučivanje Karadžića: to je odlična prilika da se pomene Republika Srpska i skrene pažnja na to da nije problem samo u Karadžiću nego i njegovom delu, a to je, naravno, Republika Srpska. Šta je zajednička forma ova dva stava sasvim je očigledno: obe Srbije smatraju da se pitanja kolektivnih prava mogu i treba da razrešavaju na način na koji se rešavaju moralni sporovi, gde onaj koji izgubi gubi sve. Takođe, za obe realno postoji samo kolektivna krivica, bilo da se iz nje izvode kolektivne kazne (ukidanje R. Srpske), bilo da se negira svaka krivica pojedinaca i uvek insistira da se ne sudi pojedincima već „srpskom narodu“. I jedni i drugi smatraju da postoji neko moralno pravo na određena kolektivna prava, samo jedni misle da bi trebalo ukinuti R. Srspku iz moralnih razloga, u ekstremnijim slučajevima otcepiti i Vojvodinu (Kosovo da ne pominjemo), dok drugi misle da se to zaista može tako posmatrati, i da zaista takav automatizam moralnog suda nad pitanjima kolektivnih prava postoji. U ovom pitanju su i Prva i Druga Srbija čak radikalnije od zapadnih zemalja, barem sudeći po zapadnim medijima; nedavno je Haris Silajdžić dobro izriban u udarnom političko tok-šouu BBC zbog sličnih stavova.

Dakle, iza naizgled principijelnih, neutralnih, objektivnih stavova ovde stoje želje, neposredne želje da se nešto dogodi što nema nikakve veze sa temama o kojima se nominalno govori. Na primer, kada Sonja Biserko govori, nekada o okupaciji Srbije, o poželjnosti njenog rasparčavanja, a danas o zapadnom protektoratu, ili kada izražava nadu da hapšenje Karadžića otvara mogućnost za „drugačiju perspektivu i razvoj bosanske integracije“, što je eufemizam za ukidanje „ratnog plena“ Republike Srpske, te izjave je najbolje jednostavno tumačiti kao izraz želje, a ne bilo kakvog odgovora ne neko pitanje o kolektivnim pravima ili najboljim sredstvima za ovaj ili onaj cilj. Tu se otvara još jedna sličnost između naših Srbija, ta nemilosrdnost inkorporirana u modul koji generiše stavove i etikete koje obe koriste. Kada, opet, Sonja Biserko kaže „jedina dobra stvar u vezi sa Koštunicom jeste ta što je do kraja ogolio srpski nacizam i pomogao svetu i susedima da bolje razumeju dubinu srpskog nacionalizma.“ , jedina analogija koja mi pada na pamet je ona krajnja uvreda do kosti koja je sadržana u radikalskim izjavama da je Zoran Đinđić bio „mafijaški premijer“ ili da je imao sreću što je ubijen. Biserko naprosto želi da se Srbi posmatraju kao nacisti, ne postoji bilo kakvo drugo suvislo objašnjenje za te stavove. Ta uverenost da ne postoji granica u odnosu na tu suprotnu stranu koja bi nas sprečila da ispoljavamo tu krajnju bezobzirnost u etiketiranju, da je u odnosu na njih sve dopušteno, karakteristična je doduše samo za najekstremnije ljude na obe strane, ali ostaje isto tako neosuđena od svih ostalih. Pri tom, tu postoji izvesna razlika u stilu, međutim, nije tačno da, na primer, u ocenama Sonje Boserko nema nasilja. Sama kvalifikacija nacizam, povlači da je u odnosu na njega dozvoljen svaki način neutralisanja i likvidacije, pogledajte bilo koji film o Drugom svetskom ratu pa ćete videti i sami. Naciste u njima niko ne žali.

Sa ovim nepostojanjem granice u odnosu na drugu protivničku grupu, povezana je još jedna osobina koju dele Prva i Druga Srbija – one su potpuno neosetljive na pitanja forme o kojima ovde govorimo. To nije slučajno, bliže posmatrana, pitanja forme su zapravo informacije o tome šta može da nam bude zajedničko sa drugima, a pošto je ovde zajedničko precrtano, unapred zabranjeno, ova pitanja se gube. A to nije nimalo benigna stvar. Ova forma našeg mišljenja nije samo predmet filozofskog interesovanja, nego je, istovremeno, i osnov etičkih normi. Ako želite da vam etičke norme ne smetaju, sve što treba da uradite je da ovo polje forme proglasite nepostojećim ili da se barem ponašate tako kao da ono ne postoji. U praksi to izgleda ovako: pošto sve što izgovaramo može da se tretira kao neka tvrdnja, vi jednostavno kažete da je ono što tvrdite ili istina, a onda je legitimno zasto što je istina, ili nije istina, ali onda vi imate pravo na svoje mišljenje. Ako usvojite samo ova dva ograničenja za delovanje, odnosno, ako je za vas jedino relevantno pitanje koje može da se uputi vašim tvrdnjama Da li su one istinite?, dok ignorišete mogućnost pitanja Da li su one u skladu sa nekim normama koje omogućavaju zajednicu?, onda možete da uradite ili kažete sve. Na primer, ako želite da neko bude ubijen, onda kažete da je on izdajnik; ako je izdajnik, onda ste rekli istinu, a to uvek treba reći, a ako nije izdajnik onda branite slobodu govora. Tip ličnosti koju verovatno ima npr. Vojislav Šešelj nastaje upravo na ovaj način. Ali, taj način mišljenja nije nikakva specifičnost Prve Srbije. Kada stavite u niz tvrdnje Sonje Biserko vezane za događaje u proteklim ratovima: Srbi iz Krajine su otišli dobrovoljno, Srbija je uzrok svih događanja u ratu, R. Srpska treba da se ukine, Kosovo i Crna Gora treba da se otcepe, Vojvodina treba da dobije status Hong Konga – ni tu nije kraj, jer ni tako srpski nacionalizam ne bi bio poražen, on bi ostao u školama, institucijama, i na kraju i u vrednostima koje moraju biti zamenjene – vidite jedan niz u kome se svaka stavka tiče nekog sužavanja kolektivnih prava jedne nacije, i u kome se svaka stavka poklapa sa željama i stavovima, recimo, hrvatskih nacionalista, i koji vrhuni, ako dobro tumačim ovo sa vrednostima, u totalnom negiranju i unutrašnjosti tih ljudi, zajedno sa njihovom autonomijom (okupacije, protektorati) itd. Pri tom, ova forma ostaje potpuno neprimećena, a ukazivanje na nju verovatno bi u Drugoj Srbiji bilo osuđeno kao fašističko preterivanje. Sama Sonja Biserko verovatno bi se pozvala na slobodu govora i pravo na svoje mišljenje (u stvari, u jednom Utisku nedelje se u sličnoj situaciji i pozvala na to). Ona naprosto veruje da u Srbiji postoji srpski nacizam, da je dobro da se na gornji način preuređuju kolektivna prava itd. Ako nacizam postoji dobro je, a ako ne postoji, to je njeno mišljenje. Inače, kad smo već kod nacizma i srodnog mu fašizma, mislim da je etiketa Nova srpska fašistička misao nastala prosto tako što neko nije mogao da izdrži da uz ovo srpska ne doda fašistička, kao što neko ne može da izdrži da nekom liku na plakatu ne doda brkove. Nekako mu je lepše kad uz svako „srpska“ stoji „fašistička“.

Govor Prve i Druge Srbije, osim ovih, pokazuje i druge zajedničke odlike ideologije kao takve. Na primer, u Drugoj Srbiji je uobičajeno da se gornji niz smanjivanja kolektivnih prava tumači kao način da se Srbija izleči od kobnog nacionalizma, jer nacionalizam je toliko zla naneo drugima, a onda i samoj Srbiji itd. Medjutim, ta eshatologija, taj izlazak koji opravdava mere koje bi inače bile nelegitimne u stvari ne postoji. Potpuno izlečenje od srpskog nacionalizma na ovakav način poklapa se naprosto sa nestankom Srba ili barem onih koji žele da se tako nazivaju. U tom smislu su akteri Prve Srbije u pravu. Međutim, njihov odgovor na to, koji se sastoji od preokretanja ove matrice, kako bi se postiglo da niko u Srbiji pozitivno ne vrednuje bilo šta što dolazi sa Zapada, takođe je, ne samo nemoguć izlaz, već i nepoželjan. Ni do jednog ni do drugog nikad neće doći. Druga sličnost je u tome što obe ove Srbije ne vide nikavu sredinu u srpskom društvu, one se potpuno slažu u tome da su one jedini mogući nosioci budućnosti. Tako Prva Srbija za antisrpstvo i izdajstvo optužuje celu demokratsku ili proevropsku stranu Srbije, iako primere koji bi to mogli potkrepiti (iako je barem druga optužba zabranjena u demokratiji), skoro stoprocentno uzima samo iz ovog uskog kruga Druge Srbije. I Druga Srbija, koristeći najekstremnije pojave u Prvoj veoma lako dođe do toga da je radikalima sličan Koštunica, a da Tadić kohabitira sa njima, tako da je opet sav ostatak Srbije u stvari jedno isto, zlokobna Prva Srbija. Pošto je svaki razgovor između ovih jedino postojećih dveju Srbija nemoguć, onda su i njihovi argumenti, koje povlače jedni protiv drugih, po pravilu ideološki. Prva Srbija Drugu optužuje za izdaju, služenje stranim interesima, niski pragmatizam (sve ove optužbe su po definiciji i neizbežno manipulativne), dok Druga Prvu za primitivizam, krvoločne instikte, nacizam i fažizam, što su opet optužbe koje su ili preterane ili su jednostavno odraz lične odbojnosti. Oboma je omiljeni izgovor za taj jezik da ono što oni rade nije ništa prema onom što su zaslužili ili rade na drugoj strani.

Šteta koju dve Srbije prave je ogromna. One histerizuju javni govor, iskrivljavaju sagledavanje stvarnosti, prave pojmove i norme zamenjuju pogrešnim. U Srbiji bez njih bilo bi, inače, mesta i za tradiciju i za modernost, i za religiju i za nauku, za u užem smislu srpsko i za drugo, jedino možda ne bi bilo ovoliko ideološke isključivosti koliko ima sada.