Predsednik koji mora da uspe

Dolaskom na mesto predsednika Republike Srbije Tomislav Nikolić se našao u veoma nezavidnoj poziciji, koja se može porediti sa onom u kojoj se nalazio knez Pavle Karađorđević pre sedamdeset i više godina. Iluzorno je očekivati da predsednik Nikolić, niti bilo ko drugi na njegovom mestu, može da učini nešto veliko, bilo da se radi o Kosovu ili našem mestu u Evropi i svetu. Međutim, to ne znači da on ne može da postane uvažavan državnik i da ne treba energično, sa odgovornošću i sa velikom diplomatskom veštinom da čini sve da bi se postigli određeni pomaci na tom putu. Realno, predsednik Nikolić će postići veliki uspeh ako sprovede Srbiju, kroz sve Scile i Haribde, bez većih havarija.

Tokom protekla dva meseca predsednik Nikolić je svojim vladanjem izbio argumente ostrašćenim protivnicima i napadi na njega sada idu sa strane, obrušavaju se na njegove izabrane saradnike i kadrove Srpske napredne stranke. To je sasvim legitimno, ali nije profesionalno jer se u kritici ne polazi od principa, već od tribalne logike. Nešto je bilo dobro dok smo mi bili na vlasti, ali sada ne valja jer to isto sada drugi čine nama.

Pred predsednikom Nikolićem je, najblaže rečeno, težak put, ne samo zbog međunarodno-političke situacije, već i zbog veoma moćne i ostrašćene opozicije u Srbiji, koja nije samo u strankama i parlamentu, već i u medijima, zatim u nevladinom sektoru, među tajkunima, kao i centrima moći koji se mogu označiti kao sektor sile.

Mediji po svojoj vokaciji moraju da budu kritičari vlasti i ta kritika je potrebna svakoj vlasti, pa i ovoj aktuelnoj. Međutim, jedan deo medija čak ne može ni da prikrije svoju političku angažovanost i nastavlja prljavu kampanju kakvu je vodio tokom izbora. Oni to ne čine samo zato što vlasnici medija i monopolisti na oglašavanje to traže od njih, već i zbog toga jer veruju da rade dobru stvar.

Ovu tezu potvrđuje i obaveštajno-medijska kampanja protiv savetnika predsednika Republike, u čijoj prodavnici su prodavani bojleri iz Makedonije sa magnohromovim logom. To izgleda uopšte nije sporno, već je sporno ko po zakonu ima pravo na ime, "magnohrom" i logo, ali se to zanemaruje. Ako je u pitanju poslovna etika onda bi trebalo da je predmet osude makedonska firma, koja je po zakonu o žigu zaštitila ime "magnohrom", a ne savetnik predsednika.

Dosadašnji vladari i savladari Srbije su pokazali veliku umešnost vladanja. Nije tu ni trebala neka velika pamet. Bilo je dovoljno samo da se kopira kako to rade vlasnici krupnog kapitala u svetu. Oni su samo preuzeli metod mekog totaltarizma, po kome je najvažnije držati pod kontrolom medije i imati na svojoj strani razne organizacije civilnog društva preko kojih se kreira javno mnenje. Taj oblik uticaja na javno mnenje nije otvoren i brutalan, već je vešto skriven iza monopola na oglašavanje i iza nepoznatih vlasnika medija, koji njima upravljaju preko kapitala i postavljenja. Zbog toga se bitka za medije zaoštrava. Tajnovit otkup 50 odsto akcija Politike, koje je držao nemački VAC, a koje je izvršeno od strane netransparentnog vlasnika iz Moskve, to najbolje potvrđuje.

Predsednik Nikolić će takođe imati neprincipjelnog političkog protivnika i u delu tzv. nevladinog sektora. Koliko je taj sektor moćan faktor stranog uticaja i podela u društvu evidentno je iz naše novije istorije, kao i prohujalog tzv. arapskog proleća. Suočen sa takvim prikrivenim političkim protivnikom, predsednik Putin je zakonom izjednačio NVO sa stranim agenturama.

Mala država kao Srbija ne sme i ne može administrativnim merama da se suprostavi neprincipjelnom političkom delovanju jednog dela NVO, jer iza tih organizacija stoji moćni svetski finansijsko-korporativni sektor. Srbija mora da pruži kreativniji odgovor, odnosno da podstiče razvoj civilnog sektora društva koji bi vodio računa o interesima Srbije, a ne o interesima stranih sponzora i finansijera.

To što za krug dvojke Nikolićev neverovatan uspeh, koji nije tipičan domaći, već više liči na američki san, ili uspon Baraka Obame, znači hendikep, može da bude i veliki izazov i šansa. Šansa da Srbija posle sedam decenija i velikog broja osrednjih, a u novije vreme i korumpiranih političara, ima na svom čelnom mestu i jednog državnika. Jedino na taj način predsednik Nikolić može da odsluži svoj mandat visoko dignute glave i jedino na taj način može da neutrališe svoje ostrašćene protivnike.

Predsednik Nikolić je učinio već jedan veliki korak u sopstvenoj državničkoj afirmaciji koji nisu bili u stanju da učine ni Milošević, ni Koštunica, ni Tadić. Taj veliki i demokratski pomak je u kontrolisanim medijima ostao gotovo bez ikakvog odjeka. Suština toga postupka, po kome Nikolić od predsednika jedne stranke postaje predsednik svih građana Srbije, zanemarena je, a u prvi plan je došla jedna emotivna reakcija, suze, koje su logične kod svakog čoveka koji je za ostvarenje svojih ideja potrošio veliki deo svoga života.

Predsednik Nikolić može ostati zapamćen kao veliki državnik ako uspe da podstakne i podigne nivo državnog i nacionalnog jedinstva oko ključnih pitanja. Drugi predsednici su uglavnom samo govorili o tome, a u suštini su samo mislili o jedinstvu oko svoje politike i ličnosti. Tako je Srbija ostajala podeljena i danas se deli na prvu i drugu Srbiju.

Podele u Srbiji su duboke i istorijske, one nisu slučajne niti samo proizvod ličnosti koje su vodile Srbiju, već pre svega rezultat delovanja međunarodnih faktora. U devetnaestom veku Srbija je bila podeljena na obrenovićevce i karađorđevićevce. U našoj istoriografiji je sukob između vožda Karađorđa i kneza Miloša Obrenovića simplifikovan i sveden uglavnom na borbu za prevlast i sukob kumova. Činjenica da je Karađorđe ubijen u uniformi generala ruske armije, da je ta uniforma sklonjena, da je Karađorđe bio odlikovan najvišim ordenom cara Rusije i da je u taj atentat bio umešan jedan oficir Britanske imperije je nedovoljno osvetljena.

Ta podela u Srbiji na pristalice Obrenovića i Karađorđevića je omogućavala velikim silama, pre svega Rusiji, Austriji, a potom i Britaniji da se duboko involviraju u srpsku državnu politiku. Kada su Karađorđevići došli na srpski presto, podele su produbljene, oni su vlast morali da dele sa zaverenicima, koji su vladali vojskom, kao i Radikalnom strankom koja je bila pod velikim ruskim uticajem.

Sve velike sile koriste i podstiču podele u manjim državama da bi se umešale u njihova unutrašnja pitanja. Cela istoriji sveta, od Rima i Vizantije, jeste istorija vladanja i upravljanja carstvom na osnovnom principu "divide et impera". Vizantija se na taj način održavala stolećima. Poznati spis Konstantina Porfirogenita, koji se uglavnom tretira kao istorija sveta, u stvari je obaveštajna anliza situacije u Carstvu i upustvo kako može da se uspešno upravlja narodima u Vizantijskom komonveltu. Ona u latinskom prevodu i glasi "De administrando Imperio".

Danas u globalizovanom svetu uticaji i interesi velikih sila su neminovni i oni se moraju izuzetno respektovati i ta činjenica ne sme uopšte da se dovodi u pitanje. Pitanje je samo da li to mešanje dovodi do podređivanja državnih interesa interesima velikih sila ili interesima centara finansijsko-korporativne moći, odnosno u kojoj meri. Umetnost vladanja jednom malom državom, kao što je Srbija, upravo je u pronalaženju uskog i teškog puta između opasnosti od politike izolacionizma i sankcija, sa jedne strane, i opasnosti pada u poziciju banana republike, sa druge strane.

Ovde nećemo da elaboriramo sve druge podele koje su podsticane u Srbiji u prošlom veku. Samo bih podsetio kako se s vremena na vreme, bez ikakvog povoda, spinuje pitanje podele na četnike i partizane, titoiste i rojaliste i sl.

Logično se postavlja pitanje zašto je to tako u Srbiji, a ne, na primer, u Hrvatskoj.

U Hrvatskoj je to tako, jer od 1848. godine, kada je hrvatski narod jedini put u svojoj istoriji "ratovao" sa Rimokatoličkom crkvom i doživeo poraz, katolička crkva je tada postala osnovna društvena snaga koja presudno utiče na sva bitnija opredeljenja hrvatskog naroda. Katolička crkva u Hrvatskoj je najmoćniji i najorganizovaniji deo civilnog društva koji bitno utiče na sve odluke u državi, ona je ključna društvena snaga nacionalnog jedinstva.

Ta činjenica bi trebalo da bude izazov za Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno mesto u srpskom društvu, odnosno izazov da i ona teži da bude faktor državnog jedinstva. Za srpske političare, činjenica da je RKC glavna socijalna snaga u Hrvatskoj, trebalo bi da bude pre svega ključ za razumevanje hrvatskog društva i putokaz za uspostavljanje boljih odnosa između dve države, a time i bolji položaj srpskog naroda u Hrvatskoj. Taj put ne ide svojim geografskim pravcem, dolinom Save, on je mnogo duži, on ide preko Rima, ali to je druga tema.

U novijoj srpskoj istoriji imamo, nažalost, primere da su interesi građana Srbije podređivani partikularnim interesima dela sveštenstva Srpske pravoslavne crkve i dela njenih vernika, a ponekad i interesima trećeg Rima, odnosno Moskovske patrijašije. Kroz tu prizmu bi trebalo da se gleda i na pitanje ekumenizma i konkretno pitanje posete pape Benedikta XVI proslavi sedamnaest vekova Milanskog edikta u Nišu. Patrijarh Irinej je nedavno izjavio da bi ta poseta bila korisna za srpski narod, ali da u tom slučaju ne bi došao petrijarh Kiril. Ne bi trebalo, dakle, da je za SPC najbitnije šta ona dobija ili gubi politikom ekumenizma, niti šta o tome misli treći Rim, već je najbitnije šta dobijaju ili koliko gube svi građani Srbije.

Pred predsednikom Nikolićem je težak put i on, nažalost, nema gotovo nikakvu šansu da ostane upamćen u istoriji po velikim postignućima. On može samo da građanima Srbije pokaže da se u politici može biti elementarno iskren i pošten, da se ne sme potcenjivati njihov razum. Predsednik Nikolić i nova vlada nemaju razloga da bilo šta kriju od naroda. Oni narodu moraju predočiti istinu da bi bitnije menjanje dosadašnjeg spoljnopolitičkog kursa dovelo u pitanje, ne samo opstanak srpskog naroda na severu Kosova, već i do destabilizacije Raške oblasti, tzv. Preševske doline i Vojvodine. Njegov i vladin veliki uspeh će biti ako sačuvaju mir i stabilnost u tim regionima, a time i teritorijalni integritet Republike Srbije. Upravo tu se otvara veliki prostor za delovanje nevladinih organizacija kao faktora ostvarivanja ljudskih prava svih građana Srbije i njihove veće integracije u našem društvu.

U ovom tekstu se nismo bavili jako važnim pitanjem, a to je iskorenjivanje korupcije u društvu. To je velika šansa za sticanje ugleda i respekta. Na tom putu je važno da predsednik Nikolić ne samo ličnim primerom, već i primerom svojih saradnika, pokaže da Srbija može da iznedri političara i državnika koji se neće pominjati prevashodno po bogatstvu koje je nagomilao tokom mandata. Od kneza Miloša, kralja Milana, kralja Petra, Nikole Pašića do ovovekovnih predsednika srpska istorija se može pisati i kao istorija bogaćenja njenih čelnika, istorija korupcije.

Velike šanse da ostane upamćen u istoriji kao državnik i velika ličnost predsednik Nikolić ima ako uspe da se uzdigne iznad politikantskih i partijskih podela i ličnih interesa i predubeđenja, odnosno ako oko ključnih državnih pitanja kao što su Kosovo i Metohija, evrointegracije, saradnja sa susedima i druga ostvari neophodni nivo konsenzusa relevantnih političkih snaga.

Neka kadrovska rešenja, koje je za sastav Vlade ponudila Srpska napredna stranka, mislim pre svega na izbor Ivana Mrkića za šefa diplomatije, kao i ponuda koja je učinjena Milici Delević za to mesto, kao i neki drugi, više govore o ozbiljnoj nameri da se u Srbiji nešto promeni od svih zaklinjanja u demokratiju. Po nekim kadrovskim rešenjima i stavom da se na važna mesta biraju stručnjaci, vanstranačke ličnosti, izgleda da činimo prve korake ka departizaciji, odnosno politici da državni interesi budu uvek iznad ličnih i partijskih. Naravno, bilo bi dobro da taj princip bude još šire zastupljen, ali to je stvar političkih procena u SNS i to je njihovo legitimno pravo.

Umesto zaključka, recimo da sve ovo što se događa oko predsednika Nikolića, toliko osporavanja i toliko uticajnih i moćnih protivnika, dovelo ga je u poziciju da on jednostavno nema izbora, on mora da uspe, da bude državnik.

(Autor je bivši glavni i odgovorni urednik Duge)