Početna strana > Rubrike > Politički život > Posle priznavanja krivice slede zahtevi za odštetu
Politički život

Posle priznavanja krivice slede zahtevi za odštetu

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
četvrtak, 01. april 2010.

Nije prošao nijedan dan od usvajanja Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, a upozorenja koja smo više od dva meseca upućivali poslanicima i političkom rukovodstvu Srbije – u očekivanju da će u određenom trenutku činjenice i razumna analiza na njih delovati i odvratiti ih od pogubne namere – počela su da se obistinjuju.

Izdvojićemo samo tri tačke, koje su od suštinskog značaja za građane Srbije i za sve ljude dobre volje, kojima je istina o događajima u Srebrenici bitna.

Prvo, već sledećeg dana, posle usvajanja skupštinske deklaracije, ili ako želite istog dana, imajući u vidu da je zloslutna pravna analiza koja sledi bila objavljena tokom istog dvadesetčetvoročasovnog perioda kada je srebrenička mera u skupštini mera bila izglasana, stigla je potvrda – bukvalno onako kako smo mi neumorno upozoravali – da će se građani Srbije suočiti sa basnoslovnom tužbom pravih i fiktivnih žrtava, na osnovu sada već priznatog učešća u krivici. Ovakav stav zvanično je ponudio profesor Aleksandar Knops, stručnjak za međunarodno krivično pravo na univerzitetu u Utrehtu i branilac više predmeta pred Haškim tribunalom.

Teza profesora Knopsa vrlo je jednostavna. Da bi njena logika bila očigledna, nepotrebna je diploma pravnog fakulteta. Prof. Knops polazi od činjenice da se „u usvojenoj Deklaraciji izražava saučešće i izvinjenje što država Srbija nije učinila više kako bi sprečila tragediju u Srebrenici.” Po Knopsovom mišljenju, to je dovoljan osnov za tužbu: izvinjenje pruža samo neko ko je imao udela u izvršenju krivičnog dela za koje se izvinjava.

„Kao što je poznato” ističe prof. Knops, „2007. godine, Međunarodni sud pravde je presudio da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici i time su zahtevi za odštetu izgubili osnov.”

Ta činjenica, koja u potpunosti odgovara Srbiji, predsedniku Tadiću i Skupštini Srbije nije dala mira. „Međutim,” nastavlja Knops, „izvinjenje iz Deklaracije podrazumeva i priznanje da je Vlada Srbije mogla da interveniše i da spreči zločin. Upravo je to pravni osnov za pokretanje postupaka pred srpskim sudovima o nadoknadi.”         

Britanska informativna služba BBC upitala je Knopsa da li Deklaracija srpskog parlamenta išta menja u odnosu na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine.

„Posle presude Međunarodnog suda pravde, vođa srpske delegacije, ambasador Radoslav Stojanović izjavio je da je Srbija njome oslobođena najteže tačke optužnice i da zbog toga više ne može da bude predmet zahteva za odštetu. Međutim, sada je usvojena Deklaracija srpskog parlamenta u kojoj se jasno kaže da se Srbija nije ponela korektno u slučaju Srebrenice i zbog toga se čak i izvinjava. Smatram da to menja stvari i stvara novu pravnu situaciju koja omogućuje podnošenje zahteva za odštetu pred srpskim sudovima.”

Kako se to kaže na srpskom? Autogol? Ko će plaćati nesagledive materijalne posledice ovog autogola? Da je političko rukovodstvo Srbije po ovom pitanju konsultovalo studenta druge godine prava, ono bi dobilo pravilan savet o verovatnim efektima svoje diletantski sastavljene deklaracije o Srebrenici.

Drugo, istovremeno, mi smo neumorno upozoravali da ni jedno bitno činjeničko pitanje, vezano za srebreničke događaje u julu 1995. godine, još uvek nije rešeno na zadovoljavajući način. Samim tim, opasno je i besmisleno o tome donositi konačne zaključke, pretočene u međunarodnopravno obavezujuće deklaracije.

Istog dana kada su usvojili deklaraciju, poslanici tanke većine u Skupštini Srbije dobili su i drugi šamar (pod pretpostavkom da imaju obraz). Kasnije toga dana, Mirsad Tokača, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, koji je nedano izdao pregled ljudskih gubitaka u ratu u BiH, „Bosanski atlas ratnih zločina,” održao je u Banja Luci prezentaciju na tu temu. Tokača je tom prilikom izjavio dve stvari koje apsolutno dovode u pitanje ne samo kompetentnost poslanika srpske Skupštine, već i kredibilitet deklaracije, koju su na osnovu svog nepoznavanja osnovnih činjenica oni upravo doneli. Tokača je rekao:

(1) „Na popisu stradalih u enklavi Srebrenica i okolini u julu 1995. godine ima ... 500 živih osoba.”

(2) Za 70 lica, sahranjenih u Potočarima, utvrđeno je da nisu ubijeni u Srebrenici u ovom periodu.

Ako se nekritički pođe od cifre od 8.000 pobijenih, za koje Srbija samoinicijativno nudi izvinjenje, sa svim već navedenim posledicama takvog čina, onda brojevi koje navodi g. Tokača (a on nije Srbin) nisu zanemarljivi. Da li je Istraživačko-dokumentacioni centar g. Tokače uspeo da otkrije sve žive osobe koje se vode na spisku stradalih u Srebrenici, i da li njih zapravo ima i više od 500?

U odnosu na zvaničnu verziju događaja u Srebrenici, pa samim tim i na kredibilitet sveže usvojene deklaracije Skupštine Srbije na tu temu, podaci koje otkriva Mirsad Tokača nisu samo intrigantni – oni su eksplozivni i fatalni. Da anticipiramo jedan od površnih odgovora pobornika deklaracije. Ovde se ne radi o licitiranju bošnjačkim žrtvama, a ako to jeste slučaj onda se tim licitiranjem ne bavimo mi nego jedan Bošnjak. Ovde se radi o nečemu drugom, a to je načelno pitanje koje nakon Tokačinih otkrića sada mora preći u prvi plan. To pitanje glasi:

Zar sada nije jasno koliko je „istina” o Srebrenici fluidna i promenljiva?

Do pre nekoliko meseci, svi – pa i oni koji su bili skeptici u odnosu na priču, u celini – prihvatali su zdravo za gotovo da je u masovnim grobnicama tužilaštvo Haškog tribunala ipak otkrilo i identifikovalo bar oko 3.600 pogubljenih lica. Sada, posle savesnog istraživačkog rada dr Ljubiše Simića, koji je te sudsko-medicinske izveštaje kritički proverio od prve do poslednje stranice (ukupno njih oko 30.000), mi sigurno znamo da se u tim grobnicama ukupno nalazi manje od 2.000 ljudi, a da se za oko 1.100 njih, na osnovu obrazca ranjavanja, sa većom ili manjom pouzdanošću može reći da su stvarno bili žrtve streljanja. Hiljadu i sto je – da podvučemo – oko osam puta manje od 8.000.

Slično tome, već godinama kruže verzije o fantomskim „žrtvama” Srebrenice koje su bile viđene u Švedskoj, Kanadi, Australiji, SAD, Federaciji BiH i na drugim tačkama zemaljskog šara. Te glasine bile su sistematski omalovažavane kao nečovečni pokušaji poricanja genocida, kao relativizacija zločina, jednostavno kao revizionističke pakosti osporavatelja, i ko zna šta sve još. Ali sada, pojavljuje se jedna renomirana istraživačka ustanova, sa sedištem ne u Beogradu ili Banja Luci, već u Sarajevu. Na njenom čelu nalazi se osoba sa besprekornim bošnjačkim akreditivima. Mi imamo ozbiljne zamerke na pojedine metodološke aspekte njegovog rada, ali svakako cenimo njegov globalni doprinos razbijanju mnogih propagandnih mitova preostalih iz rata i razjašnjavanju brojnih nedoumica. Na gospodinu Tokači je da dokumentuje svoju tvrdnju i da imenuje „vaskrsle” srebreničke žrtve genocida koje je njegova istraživačka ustanova otkrila. Ali činjenica, da sa tako krupnom cifrom lažnih srebreničkih žrtava, izlazi upravo Mirsad Tokača, trebalo bi da na narodne poslanike skupštinske većine ostavi otrežnjavajući utisak. Posebno na one koji su tokom skupštinske rasprave revnosno požurili da svome narodu unapred izreknu beskrajni niz okrutnih presuda za višestruko upitna i neutvrđena krivična dela, sa žestinom i strašću od kojih bi ustuknuo Robespjer, a možda čak i Sen-Žist.

Treće, najzad, zauzeli smo čvrst stav da je rezolucija, odnosno deklaracija, nepotrebna ali da ako nekakav tekst treba izglasati, onda to jedino može da bude jedinstvena osuda svih zločina, pisana etnički neutralnim jezikom:

„Ako stvarno želimo da iskažemo naše saučešće i poštovanje prema žrtvama, mi to ni po koju cenu nećemo učiniti u dva različita teksta, od kojih će – to je potpuno jasno – samo onaj koji se odnosi na politički korektnu kategoriju žrtava ostati međunarodno zabeležen i priznat. Onaj drugi, čija bi svrha u procesu izglasavanja bila samo da omekša domaću javnost i da joj baci prašinu u oči, odmah posle usvajanja politički i moralno biće stavljen ad acta.” (Pečat, 10. februar, 2010.)

I ova prognoza se pokazala doslovce tačnom, samo što je perfidnost režisera skupštinske farse prevazišla i naša očekivanja. Da bi se ne samo omekšala javnost već, mnogo bitnije, da bi se pridobio jedan mali ali ključan blok poslaničkih glasova bez čega deklaracija apsolutno ne bi mogla da prođe, puštena je lažna najava da će razmatranje skupštinske rezolucije o srpskim žrtvama biti održano u četvrtak, 1. aprila, 2010. Ništa nalik na to nije se dogodilo. Predsednica skupštine naknadno je saopštila da će se na tu temu naznačenog dana održati neki kolegijum, ali da teksta rezolucije o srpskim žrtvama neće biti ni za još dva meseca.

Ovim je drugorazredni karakter srpskih žrtava – u percepciji protagonista srebreničke deklaracije – potvrđen na još upečatljiviji i ciničniji način nego što smo mi mislili da je to moguće. Lažnim obećanjem da će ova mera uslediti samo dva dana posle glasanja o kontraverznoj deklaraciji koja se odnosi na bošnjačke žrtve, kupljeni su glasovi bez kojih bitna deklaracija ne bi mogla da prođe, ili bar improvizovano je političko pokriće stranačkom šefu koji te kritične glasove kontroliše. Činjenica da se tokom dvoipomesečne javne rasprave o bošnjačkoj deklaraciji niko od predlagača uopšte nije ni bavio srpskim žrtvama, niti je uložio trud da o njima pripremi tekst bilo kakve vrste, sada je jasno isplivala na videlo. Dvomesečni vremenski razmak, koji je sada najavljen između te dve deklaracije, šalje jasnu poruku i srpskoj javnosti i svetu o relativnom vrednovanju srebreničkih žrtava – u strogoj zavisnosti od njihovog nacionalnog predznaka, upravo kao što smo predvideli.

U anglosaksonskom svetu postoji izreka da je licemerje počast koju porok odaje vrlini. Kada se radi o licemerju, to je svakako oblast gde su anglosaksonci specijalisti i nešto o čemu oni mogu da govore sa autoritetom. Tokom dvanaestočasovne skupštinske rasprave, građani su od oratora vladajuće koalicije mogli da čuju brojne izlive moralne indignacije i gromoglasne „vrednosne” tirade upućene narodu, koji ih je na svojim ekranima sumorno i skeptički posmatrao. Momenat istine došao je na kraju. Kada je jedan kolega predložio da se glasa prozivkom, da svaki glas za deklaraciju ima svoje ime i prezime, njegov predlog je nadmoćnom većinom prisutnih moralista – bio odbačen.

Toliko o iskrenoj ubeđenosti poslanika vladajuće koalicije da je delo koje su se tada upravo spremali da izvrše, bilo ispravno.

 
 
 
 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner