Početna strana > Rubrike > Politički život > „Opkoljena zemlja“
Politički život

„Opkoljena zemlja“

PDF Štampa El. pošta
Dragan Dobrašinović   
ponedeljak, 21. novembar 2022.

Srbija je okružena državama članicama EU i NATO pakta pa je stoga logično da bude deo ovih struktura, jedna je od omiljenih teza pobornika evroatlanskih ideja u Srbiji. Ovo se često može čuti kako od javnih ličnosti koje proviruju iz šinjela Koče Popovića i deo su drugosrbijanskog neokomunističkog korpusa, ili je možda ispravnije reći kulta, tako i od njihovog političkog krila organizovanog u par kvazilevičarskih parlamentarnih kolona.

Nije neophodno ni veliko znanje ni preterana pamet da bi se primetilo ono što svako vidi i zna. Ali kao i većina "argumenata" koji dolaze sa te strane javnog i političkog spektra i ovaj je notoran, banalan i trivijalan i, što je najvažnije, lišen bilo kakve ozbiljne analitike i stvarnog pratećeg promišljanja. Dakle, svi oko nas su u EU i NATO ili jednom od ta dva, pa je neophodno, normalno i poželjno da i mi budemo deo toga.

Nebojša Zelenović i Vladimir Đukanović na "Parlamentarnoj skupštini NATO u Madridu"

Ova "argumentacija" valjana je upravo koliko i ona koja nam kaže da su svi oko nas manje ili više sirotinja pa bi, shodno tome, valjalo da i mi budemo sirotinja. Albanci, Makedonci, Bugari, Rumuni, stanovnici protektorata BiH, građani Crne Gore, nešto manje Mađari i Hrvati, to je to. Sirotinja svi, sirotinja i mi, to bi morao da bude naš socijalno - ekonomski ideal i politički cilj.

Tezu o Srbiji kao „opkoljenoj zemlji“ verovatno je prvi formulisao, ili makar javno obznanio Jovan Cvijić na početku Prvog balkanskog rata u tekstu "Balkanski rat i Srbija", u kome naš čuveni naučnik i nacionalni radnik domaćoj i evropskoj javnosti izlaže ratne ciljeve Srbije.

Ono što poput najjačeg lepka spaja drugosrbijanca bilo kog ranga, akademika, političkog lidera ili polupismenog sledbenika i Titovog generala, jeste divlja, neobuzdana i po svemu patološka mržnja prema Srbiji i Srbima, neodvojivo povezana sa beskrupuloznim koristoljubljem

Ne odnosi se Cvijićeva misao o Srbiji kao opkoljenoj zemlji samo na taj trenutak u vremenu, istorijski važan i preloman. Ona je, praktično, konstanta moderne srpske istorije. Šta je čitav devetnaesti vek do borba za nacionalno oslobođenje u gotovo potpuno neprijateljskom okruženju, koje ili odmaže ili, u najboljem slučaju, ne doprinosi srpskoj nacionalnoj ideji. Šta je početak dvadesetog veka ako ne krvava borba protiv najvećeg broja susednih država i naroda za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje.

Nema sumnje da su i tadašnji Srbi, kako elita tako i običan narod, odlično znali su da smo okruženi neprijateljima, kao što danas svaki osnovac zna da su oko nas članice NATO pakta, neke stvarne a neke karikaturalne. Verovatno je i tada bilo ponekog ko je tvrdio da je bolje prikloniti se sili i utopiti se u nju nego boriti se za nacionalno oslobođenje. Ipak, tadašnja srpska intelektualna i politička elita ne prihvata koncept "prihvatanja realnosti", što je vrhunski intelektualni domašaj sadašnje drugorbijanske estrade, već se opredeljuje za put borbe protiv loše, a često i užasavajuće stvarnosti i njene promene u našu korist.

Stav o "prihvatanju realnosti" prvi put zaživljava u delu srpske političke elite u vreme Kraljevine Jugoslavije, nakon uspona nacističke Nemačke i fašističke Italije. On stupa na veliku scenu sa Milanom Stojadinovićem, koji svest o snazi i opasnosti koje prete od ove dve predatorske države pokušava da pretoči u politiku kooperativnosti. U tom smislu, Stojadinovićeva politika se ni po čemu bitnom ne razlikuje od tadašnje politike najznačajnijih evropskih država, pre svega Velike Britanije i Francuske, potpisnica Minhenskog sporazuma iz 1938. godine. Dragiša Cvetković je nastavljač ovog spoljnopolitičkog pravca u neuporedivo težim uslovima, pred sam početak agresije na Jugoslaviju. Nakon njega, diktata realnosti se najčvršće drži Milan Nedić, predsednik kolaboracionističke vlade u Beogradu i poslušnik nacističkih okupatora.

Ne odnosi se Cvijićeva misao o Srbiji kao opkoljenoj zemlji samo na taj trenutak u vremenu, istorijski važan i preloman. Ona je, praktično, konstanta moderne srpske istorije. Šta je čitav devetnaesti vek do borba za nacionalno oslobođenje

Zanimljivo da niko od pomenutih ne slovi kao uzor današnjim zagovornicima "prihvatanja realnosti" i pobornicima teze i o geografskoj neminovnosti učlanjenja Srbije u EU i NATO. Njihovi ideološki uzori dolaze iz titoističkog kartela, a istinski idol im je Titova pseudointelektualna pudlica, salonski komunista i jedan od najvećih zločinaca nad srpskim narodom, već pomenuti Koča Popović. No, kakav god bio, ne može mu se osporiti da je četiri ratne godine proveo po šumama i gorama odbijajući da "prihvati realnost", boreći se protiv okupatora, i tek veoma retko sarađujući sa njim u cilju uništavanja Ravnogorskog pokreta.

Neko bi možda pomislio da ovde stupamo na teren paradoksa jer, eto, oni koji se najčvršće drže realnosti, naši uobručeni drugosrbijanci, za uzor imaju upravo one koji se nisu mirili sa nametnutom i lošom realnošću, poput Titovih partizana i njihovog omiljenog generala. Stvari su, ipak, mnogo prozaičnije, banalnije i ni najmanje lišene doslednosti. Jer, ono što poput najjačeg lepka spaja drugosrbijanca bilo kog ranga, akademika, političkog lidera ili polupismenog sledbenika i Titovog generala, jeste divlja, neobuzdana i po svemu patološka mržnja prema Srbiji i Srbima, neodvojivo povezana sa beskrupuloznim koristoljubljem.

Zbog toga su jedine stvari koje ovo bučno i isprazno društvance prosipa sa svoje umišljene visine defetizam i omalovažavanje naroda kome greškom pripadaju a koji ih neće. A sve priče o EU i NATO paktu im isključivo služe ne bi li se dodatno preporučili onima za koje su, usled sposobnosti da prepoznaju realnost, uvereni da drže ključeve naše sudbine u svojim rukama i da će im u nedostatku ikakve ozbiljne podrške u srpskom narodu, na svoj način i o našem trošku obezbediti dodatne doživotne privilegije. Onakve kakve su bilo oni, bilo njihovi prethodnici imali dok su se Koča i njegovi pitali, žarili, palili i da ne zaboravimo, navodili "savezničke" avione da prosipaju bombe po srpskih gradovima i glavama.

Srbija je uvek bila "opkoljena zemlja", zbog toga što je birala da bude ono što jeste, a ne ono što drugi od nje hoće da iznude. A taj se obruč probija tako što se uspinješ u visine do kojih se oni koji te okružuju ne mogu uzdići

Šta možemo iz svega ovoga da zaključimo? Prvo, nije svako ko odbija da se pomiri sa realnošću veliki Jovan Cvijić, neko od takvih se izmetne i u Koču Popovića. Drugo, nije svako ko se zalaže za prihvatanje realnosti Milan Stojadinović, nekoga sa takvim pristupom zapadne i tužna sudbina Nikole Samardžića u ovom ili onom pakovanju. Ali je svako, baš svako, a to je treće i najvažnije, ko vam objašnjava da ne treba da budete ono što ste i što su vam svi bili, već ono što su oni koji su oko vas ko god i kakvi god bili, u službi vaših neprijatelja i da će vam, ukoliko se ne oduprete, svoje "dobre usluge" naplaćivati do kraja života. A potom će njihova deca isto to raditi vašoj deci.

I još samo ovo. Srbija je uvek bila "opkoljena zemlja", zbog toga što je birala da bude ono što jeste, a ne ono što drugi od nje hoće da iznude. A taj se obruč probija tako što se uspinješ u visine do kojih se oni koji te okružuju ne mogu uzdići, a ne tako što pristaješ da budeš deo lanca koji ti se steže oko vrata. Toliko.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner