Početna strana > Rubrike > Politički život > Neodržani govor Tomislava Nikolića
Politički život

Neodržani govor Tomislava Nikolića

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
sreda, 24. april 2013.

Građani Srbije,

Nepoštovanje osnovnih načela zdrave državne politike – a priznajem da sam do pre nekoliko dana za to bio jedna od tri najodgovornije ličnosti u ovoj zemlji– dovelo je Srbiju do ruba propasti i rasula. Prisilno izdvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije, uz drski zahtev podnet našoj državi da taj čin ne samo toleriše već i da ga zvanično prihvati i odobri, samo je vrh ledenog brega. Zapravo, teritorijalno i političko razbijanje naše države i Otadžbine, čemu su secesionističke kampanje na početku devedesetih godina bile samo uvod, danas dostiže vrhunac, i to na najužem životnom prostoru srpskog naroda. Očigledno je da je iznuđeno odricanje od Kosova i Metohije poslužilo kao jedan novi uvod – ovog puta, u poslednju etapu procesa nacionalnog samoubistva.  

Sa kajanjem prihvatam odgovornost za to što sam tokom zadnjih nekoliko godina dozvolio prizemnim i oportunističkim pobudama u meni da potisnu osećaj rodoljublja. Ali kao Srbin, građanin i šef države, od ovog trenutka pa nadalje odlučno odbijam da sarađujem na uništenju naše Otadžbine.

Koristeći ustavna ovlašćenja kojima kao Predsednik Republike raspolažem, pozivam Vladu da odbaci, ne samo formalno nego suštinski, bez ikakvih ograda, parafirani ultimatum za predaju Kosova i Metohije i da Srbiju povede potpuno novim  političkim putem. Samo sveža vizija može  obezbediti našoj zemlji suverenitet i poboljšanje očajnih ljudskih, društvenih i materijalnih uslova u kojima živimo. U okviru uloge koja mi je Ustavom poverena, spreman sam da do kraja  mandata delujem samostalno i iznad svih pojedinačnih interesa. Kao Predsednik, ja sam vrhovni simbol državnog jedinstva i zastupnik opštih interesa koji objedinjuju naš narod. Moj donedavni češki kolega Vaclav Klaus, ne obazirući se na kvislinšku politiku svoje Vlade, tokom celog mandata trudio se da deluje kao glas narodne savesti i odgovorni Prvi Građanin. Spreman sam da postupim na isti način. 

Da bi shvatili gde se nalazimo i zašto smo zapali u ovako teško stanje, moramo pravilno oceniti uzroke i jasno sagledati koren situacije. Dugo vremena, lakomisleno smo prihvatali pogrešne savete korumpiranih i otuđenih vođa koji su nas indoktrinirali čemu treba da težimo i gde nam je kao narodu mesto. Vođena pokvarenim ljudima, neopterećim javnom svešću i osećanjem moralne odgovornosti, naša država godinama srlja pogrešnim  putem, žrtvujući sve radi postizanja lažnih ciljeva. Neoprostivo loše odluke koje su oni donosili u vaše ime, ali bez vašeg odobrenja i najčešće iza vaših leđa, odredile su okvire sulude politike koju sistematski vode, na štetu vaših životnih interesa i bez pomisli na budućnost vaše dece. 

Neću vam nuditi odgovor, koji bi vam sigurno zvučao emotivno, da nama nije mesto u istom taboru sa doskora otvorenim, a sada perfidno prerušenim neprijateljima, koji su nas 1999. godine tri meseca zločinački ubijali i razarali – mada bi i takav odgovor bio potpuno tačan. Umesto toga, samo ću vas podsetiti na nespornu činjenicu da naše prirodno mesto jeste sa velikom, sve moćnijom i po svemu što je bitno srodnom Državom oko koje se polagano ali sigurno okuplja sav slobodni svet. Prema njoj sada gravitiraju ljudi sa svih kontinenata kojima je stalo do izgradnje sveta ravnopravnih naroda, do poštovanja sopstvene kulture, i do svoga identiteta i suverenosti.

Samo u bliskom savezu i saradnji sa tom Državom, za koju nas veže niz moralnih, istorijskih i kulturnih spona, i sa njenim sve brojnijim saveznicima u svetu, pružiće nam se mogućnost da kao narod opstanemo i napredujemo. Ta istina je očigledna, i vi ste je svesni. Sada preostaje samo da se ona ugradi u osnov naše nacionalne i državne politike.

Moralne i materijalne ruševine koje nas okružuju svedoče o  potpunom krahu diletantskog projekta koji nam je na velika zvona početkom ovoga veka najavljen ali koji je – umesto obećane slobode, blagostanja i dostojnog  mesta u zajednici naroda – našoj zemlji doneo neopisivu bedu i pustoš. Srpski narod ne može da izdrži ni jedan dan više grcajući u pljačkaškim kandžama halapljive bande koja je sve njegove resurse konfiskovala i sada vampirski isisisava zadnje ostatke njegove životne snage. Razvaljena srpska država uskoro će podleći i raspašće se, i u tom strašnom brodolomu stradaće svako od vas, osim ako odmah ne preduzmemo odlučne korake da je na novim temeljima ponovo uzdignemo i odbranimo. Ali pre nego što pokušamo da izgradimo išta novo, moramo prvo obezbediti uslove da se sačuva sve što još uvek uspravno stoji.

Kriza koja je dostigla tačku neizdržljivosti otmicom Kosova i Metohije i zahtevom da mi na to dobrovoljno pristanemo, odraz je opšte obezglavljenosti i malaksalosti duha, a kod mnogih, nažalost, i sloma odbranbenih mehanizama. To je kobna i neizbežna posledica razmišljanja tuđim rezonima i utrkivanja u povlađivanju tuđim interesima, uz istovremeno zapostavljanje svojih. Oporavak našeg društva neumitno zahteva sveobuhvatnu lustraciju na svim političkim i institucionalnim nivoima. To na prvom mestu znači da u ovoj zemlji sve poluge moći i javnog uticaja moraju biti isključivo u rukama osoba koje su lojalne Srbiji i koje će joj bez ikakvog ličnog interesa služiti.

U današnjoj Srbiji, reformom ne bi se postiglo ništa. Ono što je propalo – nepopravljivo je. Srbiji je neophodna ponovna Narodna Revolucija, po opsegu i dubini slična onoj od 1804. godine koja je oduševila Leopolda Rankea, ali odvažno postavljena na savremene temelje. Potrebno nam je novo tumačenje slobodnog društva i sopstveno naša vizija socijalne države, ali nikako socijalističke, kao što je svojevremeno upozorio ruski mislilac Ivan Iljin.

Građani Srbije, nama je potrebna Nova Država, novi koncept političkog i društvenog uređenja u koji će biti ubrizgane sveže ideje i ugrađena sva korisna dostignuća naše prošlosti i iz iskustva nama sličnih naroda. Odlučno i zauvek moramo odbaciti sve formule i rešenja, bez obzira ko ih nudi ili pokušava da nametne, ako su se u praksi već pokazali neodrživim i štetnim.

U Novoj Državi koju vam predlažem prvo pravilo biće da se sedište suverenosti jednom zasvagda izmešta iz prostorija stranih ambasada i preseljava u vaše domove, gde mu je jedino pravo mesto. Dubokim i plemenitim načelima kojima je protkana naša državotvorna narodna tradicija, a čije nas je besomučno osporavanje dovelo u današnje rastrojstvo, nikome više neće biti dopušteno da se ruga. Više nećemo raspravljati o tome, ima li Boga, ili o obavezujućim vrlinama koje je On ustanovio; nećemo raspravljati o Otadžbini ili o njenoj Istoriji; nećemo dovoditi u pitanje legitimnu vlast i dostojanstvo koje joj pripada; nećemo osporavati Porodicu i moral na kojem je sazdana; niti ćemo umanjivati slavu požrtvovanog truda i obavezu svakog pojedinca da se Društvu oduži svojim ličnim doprinosom. Ove misli nisu moje nego velikog portugalskog patriote i državnika, dr Oliveire Salazara, koji je svojoj Otadžbini, kada se nalazila u bezizlaznom položaju upadljivo sličnom krizi koju naša preživljava danas, mudro pomogao da se vrati na put unutrašnjeg reda, mira i napretka.

Za Srbiju nije kasno da se odrekne stranputice. Ogromne zalihe stvaralačke i intelektualne snage su tu, odmah ispod bezvoljne površine, samo što leže demobilisane i neiskorišćene. One će propasti zauvek ako dozvolimo da nestanu u topioničarskim loncima raznih internacionala koje nas svojim zavodljivim frazama uporno kušaju. Svaki narod – kao svaki pojedinac – ima svoj jedinstven i neprikosnoven lik koji mu je Tvorac utisnuo, i koji se mora poštovati. Cena odricanja od tog Lika je prevelika; narod koji to učini malaksava i kopni. Čak ako je jednom mogao da tvori čudesa i zadivi svet, gubitkom tog pečata narod se pretvara u beslovesnu, omađijanu gomilu. Ta razbijena i međusobno nesolidarna rulja svoju lakomislenu nadu naizmenično polaže u spas volšebnih sila ili samo pasivno gunđa i proklinje zlu kob; ali sopstvenim, rasparčanim snagama nemoćna je da ispuni najjednostavnije zadatke.

To je opasno bespuće, čija se poslednja stanica zove – samouništenje. Naša zemlja je tim opasnim putem već duboko zabrazdila.

Kao Predsednik Srbije pozivam vas na saradnju da našu celovitu Otadžbinu vratimo na put koji vodi u život i dostojnu budućnost. 

(Predsednik Tomislav Nikolić ovaj govor nikada nije održao, niti će to ikada učiniti.)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner