Početna strana > Rubrike > Politički život > Jedna čudna kandidatura
Politički život

Jedna čudna kandidatura

PDF Štampa El. pošta
Marko Jakšić   
ponedeljak, 20. mart 2017.

Ulazak Demokratske stranke Srbije u Skupštinu Srbije posle dvogodišnje pauze u vrhu stranke nije dočekan sa oduševljenjem. Čak se tome nije mnogo obradovao ni osnivač i dugogodišnji predsednik stranke Vojislav Koštunica. Razlog je jednostavan. Taj uspeh je samo ojačao pozicije ondašnjeg predsednika stranke dr Sande Rašković-Ivić.

Predsednica stranke umesto da nastavi sa beskompromisnom političkom borbom protiv režima Aleksandra Vučića, koji joj je i doneo rezultat jer je stranka ušla u Skupštinu Srbije, ona je počela da popušta pod pritiskom političke vrhuške indukovane sa strane da sa Srpskom naprednom stankom ulazi u neprincipijelne koalicije na lokalnom nivou. Kada je shvataila da je pogrešila podnela je ostavku i omogućila kolaboracionistima da preuzmu stranku.

To vreme je bila poslednja šansa da se stranka reoraganizuje, dotera, našminka i promeni ime čime bi se brojni repovi načinjeni u periodu vladavine anulirali i presekli. Posebno je neobična bila koalicija na Vračaru kada je DSS sa jednim odbornikom uticala da SNS preuzme vlast i dočepa se tako željene opštine. U lokalne koalicija ušlo se i u drugim opštinama kao što su Niš, Čačak, Užice... Igralo se po principu „malo Đorđe malo musliman“ odnosno da stranka pre podne sa napraednjacima deli poslovni prostor a posle podne da ih tako kritikuje da izgleda kao da gazi po jajima.

Glavni kreator takve politike je sadašnji predsednički kandidat Aleksandar Popović. Javno se hvalio da mu je Aleksandar Vučić nudio mesto ministra u Vladi dok se u stranci šapatom govorilo da se on obavezno barem jednom nedeljno čuje sa premijerom. Uobičajeno je da kandidat za predsednika Republike bude predsednik stranke. U Demokratskoj stranci Srbije to nije slučaj. Kandiduje se Aleksandar Popović iz samo jednog razloga, da bi prešao jedan posto glasova i time zaradio nekoliko stotina hiljada evra. To je isti prnicip, ako se samo podsetimo, kada je Vojislav Šešelj najavljivao kandidaturu Aleksandra Martinovića za presednika Republike a onda kao kandidata postavio svoju ženu sa ciljem da novac ipak ostane u porodici.

Politički program koji iznosi Aleksandar Popović je po sistemu „ni ribe ni devojke“, „niti smrdi nit’ miriše“, „ni voda, ni vino“ sa glavnim ciljem da kritika prema postojećem režimu bude blagotvoriteljna. On se karateriše, njegovim sopstvenim rečima kazano, da se on ne bori za promenu vlasti, već željom za promenom politike. Ako je tako, a tako jeste, zašto se Aleksandar Popović uopšte kandidova? Pa upravo zbog tih 1%.

Za sve vreme dok je bio predsednik stranke geslo Vojislava Koštunice je bilo da novac nije najvažnija stvar i lično je završio političku karijeru sa istim materijalnim statusom sa kojim je karijeru i započinjao. Za razliku od njega, neki iz njegove političke vrhuške imali su drugačiji put i završili su na jaslama Aleksandra Vučića. Da nabrojimo: od Andreje Mladenovića, Nenada Popovića, Jovana Palalića, Radeta Obradovića, Milenka Jovanova, Dragana Šormaza, Petra Petkovića, Borka Ilića, Miška Petkovića do Aleksandra Popovića.

Nekada je ideal stranke bila ideja nacije, države, demokratije, slobode medija a danas je ideja vodilja famoznih 1%. Čak kažu da je i Vojislav Koštunica podržao ideju 1%. Bože kakav tužan kraj nekada velike i državotvorne stranke.

 

Od istog autora

Anketa

Da li podržavate izbor Ane Brnabić za premijera Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner