Početna strana > Rubrike > Politički život > Moralne zamke „tehničke protivtužbe“
Politički život

Moralne zamke „tehničke protivtužbe“

PDF Štampa El. pošta
Goran Đorđević   
utorak, 19. januar 2010.

Nakon višegodišnjeg natezanja i nesuvislih pretnji usledila je srpka protivtužba protiv Hrvatske zbog genocida nad Srbima u Hrvatskoj, u sporu koji je Hrvatska pokrenula protiv Srbije. Tužbom je Hrvatska tražila da MSP utvrdi da je Srbija tokom devedesetih sprovodila genocid na teritoriji Hrvatske i to kako protiv Hrvata, tako i protiv Srba (kako se navodi u tužbi koju je sačinio američki advokat).

Ono što je još glasnije od same protivtužbe i navoda u protivtužbi jesu glasovi izvinjenja, odricanja i najave da bi ista kako je podneta mogla biti povučena, jer je reč o tzv. tehničkoj protivtužbi, kako ističu naši predstavnici.

U takvim uslovima umesno je zapitati se zbog čega je tužba uopšte podneta. Šta je svrha protivtužbe? Da li je tužba podneta kako bi se samo ukazalo na genocid, ili dokazao genocid nad Srbima u Hrvatskoj, ili je protivtužba možda podneta kako bi se omogućilo Hrvatskoj da što lakše odustane od svoje tužbe. Odgovor na prva dva pitanja bio bi negativan, dok se odgovor na poslednje pitanje čini verovatnijim.

Srbija sa pravom zaslužuje epitet stalne stranke u sporovima pred MSP. U poslednjih 20 godina Srbija je bila stranka u više sporova koji su se vodili pred MSP-om, dok je u postupku savetodavnog mišljenja zainteresovana strana koja aktivno učestvuje u postupku pribavljanja mišljenja. Vlada SRJ je još 18. februara 1994. godine podnela zahtev MSP-u za pokretanje postupka protiv 16 država članica zbog Odluke Saveta NATO donesene u formi ultimatuma da izvrši vazdušne udare protiv vojnih postrojenja na području Sarajeva. (Reč je o ultimatumu kojim je NATO postavio bosanskim Srbima da povuku sve teško naoružanje na 20 kilometara od Sarajeva. Ultimatum je usledio nakon masakra na pijaci Markale u Sarajevu.) Pravni osnov zahteva SRJ bio je utvrđivanje da su države članice NATO povredile odredbu člana 2 stav 4 i člana 53 stav 1 Povelje UN, preteći da će upotrebiti silu bez ovlašćenja Saveta bezbednosti i u formi ultimatuma, kao i zahtev da se obavežu tužene države da se uzdrže od akta pretnje ili upotrebe sile. Takođe, na osnovu člana 41 (1) Statuta MSP, podnet je zahtev za izdavanje privremenih mera – zabrane upotrebe sile i izvođenja vazdušnih udara, kao i uzdržavanje država članica NATO od pretnje ili upotrebe sile ili bilo koga drugog akta protivnog odredbama člana 2 (4) i člana 53 (1) Povelje UN. Navedeni spor nije ni započet jer tužene države nisu dale saglasnost na nadležnost MSP. Tokom 1999. godine podnete su tužbe protiv zemalja članica NATO zbog agresije na Srbiju, sa optužbom za genocid i sa zahtevom za izdavanje privremenih mera. Spor je okončan odbijanjem zahteva SRJ. Nakon 2000. godine usledilo je višegodišnje parničenje sa Bosnom i Hercegovinom po tužbi za genocid, podnošenje protivtužbe Srbije zbog genocida nad srpskim narodom u Bosni, pa povlačenje protivtužbe, potom tužba Hrvatske protiv Srbije, pa savetodavno mišljenje u kome učestvuje vrlo aktivno i Hrvatska (naravno na suprotnoj strani), pa protivtužba Srbije protiv Hrvatske. Ne treba prenebregnuti sa uma i činjenicu da je Vlada Srbije (pod predsedništvom Vojislava Koštunice) najavljivala podnošenje tužbe protiv pojedinih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, čak je svojevremeno formirana i Komisija za pripremu tužbi. Danas se može reći da je podnošenje tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, iako najdelotvornije pravno sredstvo, u političkom smislu zakasnelo.

Ovako olako pristupanje nije bilo bez odjeka i u MSP-u. Zato valja podsetiti da je u sporu Jugoslavija–Belgija, imajući u vidu da je SRJ tek 26. aprila 1999. godine deponovala kod generalnog sekretara UN izjavu i priznanje obavezne nadležnosti MSP (dakle neposredno pre podnošenja tužbe), od tužene države, ali i od jednog broja sudija to okarakterisano kao „postupanje protivno korektnog vršenja pravde, te da činjenica da je akt o prihvatanju obavezne nadležnosti MSP podnet samo nekoliko dana pre podnošenja zahteva za pokretanje postupka nije akt „izvršen u dobroj veri i da je suprotan samom konceptu prihvatanja obavezne nadležnosti suda o opcionoj klauzuli iz Statuta“, te da „slučaj nije pokrenut bonafide“.

Sve navedeno ukazuje na to da karakter stalnog parničara teško da doprinosi ugledu jedne zemlje. Protivtužba koja se podnosi, sa namerom da se ista što pre povuče, u tom smislu predstavlja vrhunac nepromišljenosti. Zato je sa druge strane dočekana sa vidnim olakšanjem.

Međutim, valja ukazati na posebno važnu činjenicu.

Prema navodima ministra inostranih poslova, prilog protivtužbi predstavljaće i genocid nad Srbima u toku Drugog svetskog rata na teritoriji NDH. Nije nepoznato da se u sudskim postupcima pred MSP-om, u prilog tužbenim navodima, pristupa ukazivanju na istorijske činjenice. I Haški tribunal rado koristi tzv. istorijski kontekst zločina koji su predmet optužbe. To je prisutno u prvoj presudi Haškog tribunala u predmetu Dušan Tadić u predmetima Momčilo Krajišnik, Stanislav Galić, Zejnil Delalić. Treba ukazati na to da je Haški tribunal angažovao i stručnjake koji bi se bavili istorijskim kontekstom rata u bivšoj SFRJ. Odri Bading je u tom cilju sačinila studiju „Srpski intelektualci i nacionalno pitanje“ (u kome centralno mesto zauzima „Načertanije“ Ilije Garašanina), dok je jedan od omiljenih veštaka Haškog tribunala DŽejms Gau, ekspert za sva pitanja na Balkanu od 1389. godine.

Međutim, pozabavimo se vrednosnim aspektom te nesrećne protivtužbe.

Nesporno je da velika stradanja na isti način kao i velike pobede jednog naroda postaju sastavni deo nacionalnog identiteta i vrednost sama po sebi. Primera je mnogo: Alamo 1836, Genocid nad Jermenima 1915-1917, Hirošima i Nagasaki 1945, Varšavski ustanak.

Robert Kuper ide korak dalje i ukazuje na to da takvi događaji predstavljaju „definišuće trenutke“. Ističe da u takvim trenucima nacija možda živi svoj nacionalni mit, ili čak stvara novi. Iz tog novog identiteta proističe nacionalni interes. I srpski narod ima svoje definišuće trenutke kao što su Kosovski boj 1389, Prvi srpski ustanak, albanska golgota, Kraljevo i Kragujevac 1941, Mačva 1915, novosadska racija, Jasenovac, Kosovo 1999. Iz takvih događaja i istorijskih iskustava ozbiljni narodi izvlače važne zaključke, a sećanja na događaj predstavljaju ne samo osnove za utemeljenje nacionalnog dostojanstva, već i smernice za definisanje i ostvarivanje geopolitičkih ciljeva. Takvi događaji su najbolja prilika da se smrt i stradanje stave u funkciju života. Reč je o događajima i iskustvima koji neće biti sećanje zarad sećanja, već sećanje od koga se živi. A to je jedino ono sećanje koje istorijsko iskustvo i pretrpljena bol pretvara u kolektivnu i pojedinačnu svest i savest. To je najbolji znak da velika stradanja i velike pobede ne samo da neće biti zaboravljeni, već će biti zauvek živi istočnici nove državne ideje, putokazi buduće sreće, ili garanti produžene nesreće. Takvo sećanje i prihvatanje „definišućih trenutaka“ naciji će omogućiti da izbegne sve ambise.

To nam daje priliku da postavimo pitanje ko daje pravo tehničarima protivtužiocima da se poigravaju sa stotinama hiljada žrtava, sa tom nepreglednom patnjom i stradanjem koje kao da još uvek nije završeno. Zašto se Jasenovac, Prebilovci, dečji logor u Jastrebarskom ili Glinska crkva svode na „bespuća povijesne zbilje“? Da li je ikada palo na pamet Jevrejima da trguju holokaustom i da Jad Vašem pretvore u mesto veštačenja, ili Rusima da milione pobijenih pretvore u parničnu statistiku, u banalnom pokušaju dokazivanja nespornog. Zašto se takvi argumenti bagatelišu poistovećujući se sa smešnim tvrdnjama iz hrvatske tužbe. Da li je namera da se ostvari cilj „Ravnopravni po tužbi, ravnopravni u genocidu“? Uz sve to, koliki su dometi te protivtužbe i da li se uopšte može očekivati pozitivan ishod, ukoliko ishod u vidu presude uopšte neko očekuje.

Na kraju, herojima protivtužbe treba iznova ukazati na potrebu nastavka postupka po tužbi, kao i na vapijuću mogućnost da se podnese tužba protiv Hrvatske zbog narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije i priznanja Kosova.

O tome kolike su šanse za uspeh protivtužbe, nekom drugom prilikom!

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner