Politički život

Kompradori

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 09. april 2010.

Često mislimo da je naša elita – politička, medijska, pa i kulturna – jedinstvena u svetu po upropašćavanju privrede, rastakanju države, pljačkanju resursa i kulturnom ratu protiv sopstvenog naroda. Ako nam je za utehu, sličnih primera je bilo još, naročito tokom istorije kolonijalizma. Tada je takva elita i ponela naziv „kompradorska“.

Kompradori su, u 19. veku, bili Kinezi koji su pomagali stranim trgovcima u osvajanju i eksploataciji kineskog tržišta. Ali, zlu reputaciju kompradori su stekli prvenstveno zato što je glavni artikal koji su Kinezima preprodavali bio – opijum.

Naime, u Kini je, početkom 19. veka, država nadzirala trgovinu, a međunarodna razmena bila je dopuštena jedino preko luke Kanton. Zato su stranim trgovcima bili nužni domaći posrednici – kompradori. Ključno mesto u trgovini je zauzimao opijum, a zemlja koja je prednjačila u prodaji opijuma Kini bila je Britanija. Ona je u Kinu izvozila 1,4 miliona kilograma opijuma. Droga se proizvodila u britanskoj Indiji, gde je monopol na njenu kupovinu i dalju prodaju imala Britanska istočnoindijska kompanija. Kina je zvanično zabranjivala narko-trgovinu. Ali, kompradori su podmićivanjem i vezama u administraciji uspevali da postignu da se ova zabrana masovno krši. Zbog toga se, između 1821. i 1837, izvoz droge u Kinu povećao pet puta, a dva miliona Kineza postali su narko-zavisnici. Zato su kompradori u Kini i izašli na zao glas kao „uništitelji nacije“ i „demoni“[1].

Kineska vlada je shvatila opasnost od brzog širenja narkomanije i odliva srebrnog novca. Stoga je odlučila da obnovi zabranu trgovine opijumom. To je, međutim, razgnevilo Britance. Oni su rešili da ratom jednostavno nateraju Kinu da toleriše trgovinu drogom. Tako je došlo do „Prvog opijumskog rata“ (1839-1842). Britanija je u tom ratu pobedila i trgovina opijumom je mogla nesmetano da se nastavi. Ipak, prodaja opijuma još nije bila legalizovana. Britanci su, stoga, poveli još jedan rat - „Drugi opijumski rat“ (1856-1860). Pošto su pobedili i u ovom ratu, trgovina narkoticima je u Kini zakonski dozvoljena. Kompradori i Britanci su, tako, mogli slobodno da produže svoju „trgovinu smrti“.

Ovaj čudovištan slučaj poslužio je marksistima da naprave razliku između dve vrste buržoazije u zemljama koje su predmet kolonijalne ekspanzije. Jedno je nacionalna buržoazija, koja razvija domaću industriju i brani nacionalne političke, ekonomske i kulturne interese. Ona je osnovni nosilac borbe za nezavisnost i ekonomsku modernizaciju zemlje. Nasuprot nje stoji kompradorska buržoazija, koja je pomagač kolonizatora i živi od prodaje domaćih resursa strancima ili prodaje strane robe na domaćem tržištu. Ona je nezainteresovana ne samo za razvoj domaće industrije, već i za bilo kakvu antikolonijalnu borbu[2].

Marksisti su bili protiv svake buržoazije, ali su ipak nacionalnu buržoaziju smatrali progresivnijom od kompradorske. Dok je prva stvarala domaću industriju i radničku klasu, a u političkom smislu imala i revolucionarno-demokratske potencijale, druga je konzervirala sirovinsko-agrarnu strukturu zemlje i bila politički kolaborant sistema imperijalnog kapitalizma. Ovo marksističko razlikovanje pokazalo se kao sasvim tačno. Jedine zemlje izvan Evrope i Severne Amerike koje su uspele da izvrše modernizaciju (Japan, Tajvan, Južna Koreja i Singapur) bile su upravo one u kojima je nacionalna buržoazija, tokom političkih i kulturnih borbi, uspela da nadvlada kompradorsku elitu[3].

Oživljavanje kolonijalizma krajem 20. veka – ali sada pod imenom „tranzicije“ i „globalizacije“ – aktuelizovalo je i kritičku koncepciju kompradorske elite. Kompradorska elita se danas vidi kao glavni agent globalnog kapitala i njegovih političkih struktura („Imperije“) u zemljama koje pripadaju poluperiferiji ili periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Mogla bi se napraviti razlika između tri sloja kompradora:

1. kompradorska poslovna i politička elita: čine je direktori i menadžeri stranih poslovnih i drugih ispostava – poput lokalnog direktora Koka-kole ili Soroš fondacije[4]; tu su i kompradorski delove političke elite – ministri i visoki državni službenici – koji omogućavaju globalnom kapitalu da preuzme sve glavne domaće privredne resurse i transnacionalnoj birokratiji da preuzme upravljanje domaćom ekonomijom i državom.

2.kompradorska inteligencija: čine jeintelektualci koji nekritički zastupaju neoliberalnu ideologiju „novih, kolonijalnih gospodara“[5], odn. služe kao konsultanti ili izvršioci projekata socijalnog inženjeringa, koji se u ime „globalizacije“ i „evropeizacije“ (a zapravo transnacionalnog kapitala) sprovodi u zemljama trazicije[6];

3.     kompradorska buržoazija: čine jestručnjaci i službenici („bele“ i „ružičaste kragne“) zaposleni u firmama ili organizacijama kojima upravljaju stranci[7].

Smatra se da je, u razdoblju „tranzicije“, osnovni zadatak kompradorske elite da ubedi domaće stanovništvo kako je najbolji način modernizacije predaja svih resursa (ekonomskih, političkih i kulturnih) u ruke stranaca. Kao što nam skreću pažnju Jovan Dušanić i Vera Vratuša (koji koriste termin kompradorska elita odn. buržoazija)[8], u tom nečasnom poslu posebno prednjače akademski ekonomisti. Njihova se funkcija, tokom celog perioda tranzicije, i svela na otvorenu propagandu brze i potpune privatizacije i na apologiju neoliberalne koncepcije globalnog tržišta. Kao nagradu za ovu funkciju, kompradorska elita dobija „koruptivnu rentu“ – deo profita stvorenog preuzimanjem i eksploatacijom domaće industrije i ostalih energetskih, saobraćajnih ili komunikacionih resursa od strane nosioca transnacionalnog kapitala.

Sličnu funkciju ima i kompradorska inteligencija u medijima, na univerzitetu, u nevladinim organizacijama, u institucijama kulture... Kao što objašnjava poljski sociolog Remigiuš Okraska[9], osnovna uloga kompradorske inteligencije je da obezbedi kulturnu hegemoniju „Imperije“. Kulturna hegemonija je izraz Antonija Gramšija, koji upućuje na nametanje sistema vrednosti, obrazaca ponašanja, kao i poželjne liste političkih i kulturnih pitanja. Ekonomski privilegovan položaj se ne brani samo direktnom kontrolom stranaka, vlade i parlamenta, već i kontrolom u sferi kulture i medija. Ekonomska promena je, po Gramšiju, moguća samo preko političke promene, a političke promene nema bez prethodne pobede u kulturnom ratu. Ko vlada kulturom, vlada i zajednicom[10].

Koristeći Gramšija, Okraska objašnjava da je osnovna funkcija kompradorske elite danas upravo vladavina sferom kulture, odnosno javnosti. Kompradorska elita u zemljama tranzicije promoviše neoliberalne vrednosti globalnog kapitalističkog sistema – atomistički individualizam, konzumerizam, hedonizam, primat prava nad odgovornošću, materijalizam. Kompradorska elita se, takođe, trudi da kompromituje sve tradicionalne vrednosti i navike koje mogu biti prepreka za širenje krupnog kapitala. Tradicionalističke prakse milijardu muslimana, milijardu Indijaca ili milijardu Kineza doista mogu veoma ozbiljno da ograniče poslovanje globalne konzumerističke ekonomije i nanesu joj gubitke. I treće, u politici, kulturi i društvenom životu zemalja tranzicije nameću se teme čija je glavna funkcija skretanje pažnje sa stvarnih problema. Dominacijom tih tema-surogata – kao što su, po Okraski, prava seksualnih manjina, antifašizam, antirasizam, legalizacija lakih droga i tome slično, obezbeđuje se da se suštinska društvena pitanja uopšte ne mogu otvoriti, a da ih oni koji ih postave budu diskvalifikovani kao ekstremni levičari ili ekstremni desničari.

Glavna pitanja koja u svojim stručnim časopisima i novinama otvara akademska, medijska i kulturna elita u zemljama tranzicije, uvezena su i zato gotovo potpuno irelevantna za domaće društvo. Koliko su za svakodnevni život domaćih radnika, pita se Okraska, bitna pitanja legalizacije marihuane ili gej braka? Nimalo. Ali ta pitanja postaju dominantna ne samo u velikim medijima, nego i u časopisima levice. „Feministkinje (u Poljskoj – A. S) posvećuju daleko više pažnje problemima lezbejskih parova nego, na primer, nezaposlenosti među ženama. Nije ni čudo“, kaže Okraska, „jer, u zemljama iz kojih potiče novac za podršku feminističkih organizacija problem nezaposlenosti i siromaštva je neuporedivo manji nego u Poljskoj“. Isto se dešava i u oblasti ekologije. Energija radnika se usmerava na problem fabričkog dimnjaka, ne na dezindustrijalizaciju zemlje, a energija nezadovoljnih građana na potrebu donošenja zakona koji kažnjava loše postupanje sa životinjama, ne na desuverenizaciju parlamenta.

I pripadnici kompradorske inteligencije iz medija, sa univerziteta, iz nevladinih organizacijama ili iz institucija kulture dobijaju, za dobro odrađen posao obezbeđivanja kulturne hegemonije, odgovarajuću nagradu u vidu sistemske rente. Kao „borci protiv nacionalizma, konzervativizma i tradicionalizma“ oni doživljavaju brzu akademsku, medijsku i institucionalnu promociju. Čak i oni koji u svojim malim organizacijama glume nekakvo levičarsko buntovništvo (salonski anarhisti, trockisti, „antifa“ aktivisti, alterglobalisti), zapravo šire jedan obrazac ponašanja koji je odavno identifikovan kao bezopasan za globalni sistem moći. Upravo taj obrazac ponašanja se zato i promoviše u zemljama tranzicije. Stoga se takvi levičari, po Okraski, slobodno mogu nazvati „kompradorskom alternativom“. „U znak zahvalnosti za konsolidaciju moći kapitala“, veli Okraska, ovakvi buntovnici će vrlo brzo “dobiti unosan posao u Zavodu za internet globalizaciju, u Ministarstvu za toleranciju, u Kancelariji za brigu o transvestitima, ili u `Službenom glasniku`“.

Da, naši evroreformski i drugosrbijanski kompradori očigledno nisu izuzetak. Ali, kompradori su u Srbiji nekako posebno drski i zloćudni. Srbija je jedina bivša socijalistička zemlja koju je Imperija bombardovala i kojoj je oduzela deo teritorije. Otuda je potrebna posebna drskost da se upravo u Srbiji promoviše NATO pakt i druge imperijalne divote[11]. Svugde je privatizacija značila kupovinu domaće industrije po niskim cenama. Ali, samo je u Srbiji najvažnije industrijsko postrojenje – Sartid, prodato jednoj američkoj firmi po sto puta nižoj ceni od novca koji je uložen u njegovu izgradnju i za dvadeset puta manje novca od procenjene vrednosti[12]. Svuda kompradorska elita loše govori o sopstvenom narodu. Ali, samo u Srbiji ona otvoreno i drsko neguje najgori rasizam prema domaćem stanovništvu. (Razumevanje koje je Svetlana Lukić, u najavi poslednje emisije „Peščanika“, pokazala za ocenu Žaka Širaka da su „Srbi narod bez zakona i vere, narod razbojnika i terorista“ i Pitera Justinova da su od Srba čak „i životinje pametnije“, samo je najnoviji primer tog degutantnog rasizma)[13].

Ali, snaga kompradorske elite jasno govori i o slabosti ovdašnje nacionalne elite. Naša „nacionalna buržoazija“, da se poslužimo marksističkim rečnikom, kao da ne postoji. Gotovo svi naši krupniji kapitalisti se ponašaju kao kompradori, a samo poneki srednji ili manji preduzetnik pokazuje brigu za nacionalni interes. Zato je u Srbiji okupacija ekonomije, politike, medija i kulture toliko potpuna i toliko duboka. Zato se i može reći da će tek političko buđenje i izgradnja jake nacionalne građanske klase (kao i sindikalno buđenje i političko organizovanje radništva), stvoriti osnov za uspostavljanje kontrole nacije (naroda, građana) nad temeljnim uslovima sopstvene materijalne reprodukcije, odnosno nad svojom kulturom, nad svojom državom i nad svojom sudbinom.

(Kraća verzija ovog članka objavljena je u „Pečatu“, br. 109).


[1] Barington Mur, Društveni koreni diktature i demokratije, «Filip Višnjić», Beograd 2000, str. 161.

[2] Prvi put je razlika između nacionalne i kompradorske buržoazije, koliko sam uspeo da utvrdim, napravljena u zvaničnom dokumentu Kominterne - „Teze o revolucionarnom pokretu u kolonijalnim i polukolonijalnim zemljama“, usvojenom na 6. kongresu 1928. (vidi posebno tezu br. 18; Communist International: Documents (1919-1943), vol. II (1923-1928),ed. Jane Degras, London: Frank Cass and Co. 1971, p. 538). Ova podela je, zatim, ušla u Veliku sovjetsku enciklopediju (Bolьšaя Sovetskaя Эnciklopediя, 1. izdanje 1926-1947), kao uobičajeni način objašnjavanja političkih dešavanja u zemljama Azije, a zatim se učvrstila i kroz definisanje pojmova (vidi odrednice „kompradorskaя buržuaziя“ (http://bse.sci-lib.com/article063587.html) i „buržuaziя“ (http://bse.sci-lib.com/article002075.html) u 3. izd. VSE 1969-1978). Razlika između nacionalne i kompradorske buržoazije, kao „progresivne“ i „reakcionarne“, bila je i sastavni deo učenja kineskih komunista, budući da ju je prihvatio i Mao Cedung, u jednom svom programskom tekstu iz 1939. (Mao Tse-tung(1939): The Chinese Revolution and the Chinese Communist Party http://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-2/mswv2_23.htm).

Među marksističkim teoretičarima, razliku između nacionalne i kompradorske buržoazije su koristili pre svih teoretičari „zavisnog razvoja“ (Dependency theory) Pol Baran (Baran, Paul (1957): The Political Economy of Growth. New York: Monthly Review Press) i Andre Frank (Andre Gunder Frank, (1967): Capitalism and Underdevelopment in Latin America, New York: Monthly Review Press; delovi ove knjige su prevedeni i na srpski: Andre Gunder Frank, „Kapitalizam i nerazvijenost u Latinskoj Americi“, u Dušan Pirec i Miomir Jakšić (ur) (1987): Svetski kapitalistički sistem, str. 209-224, Beograd: Ekonomika). Među strukturalističkim marksistima, pojam kompradorske buržoazije usvojio je Nikos Pulancas, definišući je kao „frakciju (buržoaske – A. S) klase čiji su interesi konstitutivno povezani sa stranim imperijalističkim kapitalom(...) i koja je, stoga, potpuno politički i ideološki vezana za strani kapital“ (Nicos Poulantzas, “On Social Classes”, New Left Review, No. 78 (March-April 1973), pp. 27-54; navod je sa str. 39). U Pulancasovom viđenju, kompradori sami ne poseduju značajnija sredstva za proizvodnju, već svoj deo viška vrednosti dobijaju preko stranaca. Pulancas je ovaj pojam upotrebljavao i prilikom analize nekih manje razvijenih evropskih društava (Poulantzas, Nicos 1976. The Crisis of the Dictatorships: Portugal, Greece, Spain. London: New Left Books). Zanimljivo je da neki savremeni autori upravo Nikosu Pulancasu pripisuju (naravno, potpuno pogrešno) autorstvo nad ovom razlikom (recimo, The Transnational Politics of Corporate Governance Regulation, edited by Henk Overbeek, Bastiaan van Apeldoorn and Andreas Nölke, London: Routledge 2007, p. 182).

U obliku „kompradorske elite“, ovaj pojam danas koriste i pojedini sociolozi koji pišu u marksističko-veberijanskoj tradiciji, poput vodećeg kanadskog sociologa za područje socijalne stratifikacije, Valasa Klementa. On „kompradorsku elitu“ definiše kao „najviše menadžere i direktore korporacijskih ogranaka koji slede uputstva i politiku dobijenu od multinacionalnih štabova“ (Wallace Clement (1983): Class, Power and Property: Essays on Canadian Society, Agincourt: Methuen Publications, p. 16) i nalazi da, među kanadskom poslovnom elitom, pripadnika kompradorske elite ima 24 posto (1983: 39; Klement koristi par „kompradorska-domaća“ elita (comprador-indigenous elite)).

[3] Vidi: Slobodan Antonić, (2003): Nacija u strujama prošlosti: ogledi o održivosti demokratije u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa, str. 59-73.

[4] Steven Sampson (2002): „Beyond Transition: rethinking elite configurations in the Balkans“, inC.M. Hann (Editor): Postsocialism: Ideals, ideologies and practices in Eurasia, London: Routledge, pp. 297 – 316; primer sa direktorom Koka-kole i direktorom Soroš fondacije je sa str. 300. Vidi i: Gil Eyal, Ivan Szleenyi, and Eleanor Townsley (1998): Making capitalism without capitalists: Class formation and elite struggles in post-communist Central Europe. London and New York: Verso; Holman, Otto (2004): „Integrating Peripheral Europe: The Different Roads to `Security and Stability` in Southern and Central Europe“, Journal of International Relations andDevelopment 7 (2): 208–236.

[5] Mana Prasad Wagley, „Comprador intelligentsia A disease in higher education“, The Himalayan Times, 2010-03-17, http://www.thehimalayantimes.com/fullNews.php?headline=Comprador+intelligentsia+A+disease+in+higher+education&NewsID=233647

[6] Gil Eyal, Ivan Szelenyi and Eleanor Townsley, “The Theory of Post-Communist Managerialism: Elites and Classes in the Post-Communist Transformation,” New Left Review, No. 222 (March 1997), pp. 60-92; p. 92); Lawrence P. King (2000): The Basic Features of Postcommunist Capitalism in Eastern Europe: Firms in Hungary, The Czech Republic, and Slovakia. New York: Praeger.

[7] Sampson, 2002: 300. Vidi takođe: Jan Drahokoupil, (2008): Globalization and the state in Central and Eastern Europe: The Politics of Foreign Direct Investmen, London: Routledge; Shields, Stuart. (2004) 'Global restructuring and the Polish state: Transition, transformation, or transnationalisation?' Review of International Political Economy, Vol. 11, No. 1, pp. 132-54.

[8] Jovan Dušanić, „Dolarska alhemija i kazino ekonomija“, Nova srpska politička misao, god. XVII (2009), br. 1-2; http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/dolarska-alhemija-i-kazino-ekonomija.html. Vratuša, Vera (2007): „Kompradorska buržoazija“, odrednica u: Sociološki rečnik, priredili Aljoša Mimica i Marija Bogdanović, str. 248-9. Beograd: Zavod za udžbenike.

[9] Remigiusz Okraska, „Alternatywa kompradorska“, Obywatel: kwartalnik społeczno-politiczny, nr 4/2004 (18); http://www.obywatel.org.pl/index.php?module=pagemaster&func=viewpub&tid=3&pid=567

[10] Antonio Gramši (Antonio Gramsci), Historijskimaterijalizam i filozofijaBenedetta Crocea. Zagreb: Naprijed, 1958, str. 220, 231-2, itd; Izabrana dela, Kultura, Beograd 1959; str. 28-30, 56-7, itd; Filozofija istorije i politike: izbor izdela; Pisma iz zatvora. Beograd: Slovo ljubve, 1980.

[11] Jelena Milić, „NATO i Srbija“, Peščanik, 13. mart 2010; http://www.pescanik.net/content/view/4666/1220/.

[12] Vidi moju studiju o privatizaciji Sartida u: Slobodan Antonić (2006): Elita, građanstvo, slaba država: Srbija posle 2000. Beograd: Službeni glasnik, str. 31-89 (http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid11.htm i http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid22.htm).

[13] Prepis 397. emisije, 2. april 2010. (http://www.pescanik.net/content/view/4807/207/). Lukićkin uvodnik je prenet u E-novinama (http://www.e-novine.com/stav/36283-Narod-bez-zakona-vere.html), gde su, takođe, usledili čudovišno rasistički komentari o Srbima: „Srbi su kao glavni eksponenti tamne mase gluposti i energije zločina“; „Ni autorka, ni Širak, niti Justinov, ni malo ne preteravaju (čast vrlo malom broju izuzetaka kojih je toliko malo da se skoro mogu zanemariti)“. „Bolje i objektivnije se ne može opisati jedan narod u datom trenutku istorije! Opet nas stranci mnogo bolje karakterišu i poznaju no što mi uopšte slutimo!“; „Žak Širak je rekao istinu!“; „Srbi jesu (većinski) trenutno jedan raspojasan, razularen narod. Ali to je samo zato što ih niko nikad nije uterao u tor kako treba, za razliku od većine drugih naprednih nacija“, itd. (http://www.e-novine.com/comments/stav/36283-Narod-bez-zakona-vere.html).

 

 

 


 

 

 
 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da je požar u katedrali Notr Dam u Parizu izbio slučajno ili je podmetnut?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner