Početna strana > Rubrike > Politički život > Julijansko prase
Politički život

Julijansko prase

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar B. Đikić   
subota, 15. januar 2011.

Protutnjaše napokon i mnogobrojni praznici. Zapljuštaše čestitke, želje, procenti, analize, predviđanja, pa čak i po koja nada. Pao je i sneg. Zimska idila je omogućila i zverkama da pokažu tragove.

Počelo je neuobičajeno pompezno, kao nikada ranije, proslavom gregorijanskog Božića. Tu se više nije znalo ko kome čestita a ko kod koga ide u crkvu. Deda Mraz je samo nakratko pauzirao kako bi se izvestilo gde je papa, šta radi i sa koga se prozora obraća Urbi et orbi. Prava idila. Spikeri sa javnog servisa su nas još u ranu zoru (kao da to već nisu činili danima pre toga), obavestili da je po sredi dan, kada Božić “slave hrišćani koji vreme računaju po novom kalendaru”(sic!). (Obratiti pažnju na: ``vreme računaju``)! Dakle, ni slova o eklisiološkim razlozima, već se “samo” blago naginje tome, da su neki hrišćani krezubi i zaostali, pa vreme računaju po nekom tamo starom, neupotrebljivom kalendaru, a neki su pak, napredni, visoki, lepi i plavi, pa vreme računaju baš kako treba. A podrazumeva se ko je kakav.

Kako sam i lično čestitao praznik desetinama prijatelja širom sveta (od Grčke do Australije), nisam ni bio svestan da ne znam koji je datum. Srećom, novinari javnog servisa su me obavestili da mi fale kuglice na vremenskoj računaljki, pa sam se nekako snašao.

U naše domove, kroz prenose, i hepi-end filmove o Deda Mrazevima, sa raznih meridijana, ušle su lepe slike porodičnih i državnih proslava, toplih domova, ukrašenih jelki pred parlamentima, vatrometi... Lepo, svaka čast.

Narod koji više i ne može da sastavi kraj s krajem, očekuje praznik više kao priliku za kratku hibernaciju, kada ga barem 2-3 dana neće saletati inkasanti, poreznici, opomene i pretnje, nego kao priliku za neko slavlje, za šta realno nema ni razloga.

A onda, neminovno nam sledi prelazak, iz jedne u drugu godinu. Taj kalendarski prelazak, kod nas je ovaj put doživljen kao čekaonica u zubnoj ambulanti. Narod koji više i ne može da sastavi kraj s krajem, očekuje praznik više kao priliku za kratku hibernaciju, kada ga barem 2-3 dana neće saletati inkasanti, poreznici, opomene i pretnje, nego kao priliku za neko slavlje, za šta realno nema ni razloga. Trgovci u neverici posmatraju građane koji prolaze pored prepunih tezgi, bez namere (i mogućnosti) da se razbacuju, i troše preko mere. To mnogo govori.

E sad, ako je narodu hladno oko srca, nije medijima, koji ovom prilikom preuzimaju ulogu spinera optimizma Izgleda da je nemušto upozorenje premijera da nam “pesimizam nije najbolji saveznik u narednom periodu” kod plebsa poprilično ignorisano. Javni servis nas obaveštava da se približavamo “najluđoj noći”, kao da su nam sve druge noći lude, ali ova je baš naj, naj. A možda su i u pravu. Kada pola naroda jedva ima za makarone i “de gol” pasulj, obaveštavaju nas kako moramo imati bogatu trpezu (sad ili nikad), jer je noć najluđa, a na trpezi obavezno prase i razne đakonije. Jedna strana ovog neukusa je što se sirotinji staje na muku, a druga je što se pet dana pred istek šestonedeljnog Božićnog posta, sugeriše od strane institucije koja bi trebala imati i edukativnu funkciju, kršenje istog. Pokušavam, ali mi ne uspeva (a pokušajte i vi) da zamislim televiziju Sarajevo, kako usred ramazanskog posta emituje kratki kurs iz krmokolja. Neko bi sigurno došao pod udar zakona, a mogu da zamislim reakciju islamskih verskih poglavara i vernika.

Izostalo je i makar blago, savetodavno reagovanje crkvenih velikodostojnika, koji su se samo do pre koju godinu znali žestoko suprotstavljati lokalnim kobasicijadama i slaninijadama u vreme posta. Ovo, što se desilo u čast “najluđe noći” izgleda nije bilo lokalno.

Po slobodnoj proceni najbolje (samim tim i najveće i najmasnije) prase na ekranu imali su Pink Kursadžije, ekipa koja primitivnim kvazijugonastalgičarsko bajatim vicevima, kreaturama i pošalicama sluđuje ovaj narod, šminkajući leš bratstva-jedinstva. Tek da oni ne budu sami, na još jednoj nacionalnoj frkvenciji, da ironija bude veća, u kvizu: “Ja volim Srbiju”, jedno od pitanja je bilo i: Šta obavezno mora biti na novogodišnjoj trpezi? “Tačan” odgovor se iz navedenog sam nameće. Pa zar se tako voli Srbija?

Kako su nacionalne frekvencije javno, nacionalno dobro, a u telu koje njima gazduje ima i sveštenih lica, postavlja se pitanje zašto je moguće da se putem njih otvoreno vređaju verska osećanja pravoslavnog naroda u Srbiji? Barem i kao manjinske grupe.

Iznebuha se javio i patrijarh, čestitajući Novu godinu. U čije ime, kome, koju Novu godinu? Bog će ga znati. Luda noć, nema šta!

Već pomalo umorni od praznovanja dočekasmo i najradosniji praznik (a ne kako nas mediji obaveštavaju najveći, jer je Vaskrs upravo, praznik nad praznicima).

Za razliku od gregorijanskog Božića kome je dat prioritet porodičnog praznika, punog porodične sloge, praštanja, topline, ovaj naš je više predstavljen kao jedna muzejsko-folklorno-etnografska manifestacija.

Za razliku od gregorijanskog Božića kome je dat prioritet porodičnog praznika, punog porodične sloge, praštanja, topline, ovaj naš je više predstavljen kao jedna muzejsko-folklorno-etnografska manifestacija.

Već 15 godina počinje na Badnje jutro, snimkom dedice koji sa unukom ide u zabran da ritualno poseče badnjak Taj snimak je Tijanić nasledio još od Vučelića, i ako se ovako nastavi, emitovaće se sve dok unuk sa snimka ne postane deda. Mediji su nas izvestili i da je patrijarh na Badnji dan osveštao crkvu sv. Simeona Mirotvorca, u Novom Beogradu, iako je Simeon sve do sada bio (biće i nadalje), Mirotočivi, ali spinerima dobrog raspoloženja i optimizma je to nedovoljno, dok ne postane i mirotvorac, ali pravi. Evropejski. Srećom ovaj praznik je još uvek dominantno porodični, pa čak i nedoličnosti koje se verovatno ispoljavaju iz neznanja, ne mogu umanjiti radost koju sobom nosi.

Na kraju, već iscrpljeni, dođosmo i do Nove godine koju neki zovu srpskom, neki pravoslavnom, ali iscrpljenost čini svoje, pa neukus koga ovim povodom ima znatno manje, može se i opravdati.

Kad se džambasi tuku, čuvaj konja!

No, osnovna namera nam ovde nije da analiziramo praznike kao takve, već ih podvlačimo samo kao jednu ilustraciju konfuznog, zbunjujućeg, ili najblaže rečeno neosmišljenog tretiranja pojedinih događaja i pojava. I uopšte, manipulacija duhovnim (a i materijalnim) stanjem nacije je jedna prilično alarmantna i svakodnevna pojava. Ako je neko prisustvovao na nekom vašaru predstavi “šibicarenja”, ovo što se oko nas dešava biće mu mnogo jasnije. Za one koji nisu imali prilike da to gledaju: radi se o prevari koju izvodi jedan vešt manipulant praznim kutijama šibica, ispod kojih krije kuglicu, a oko njega tim prevaranata odabira naivne žrtve, koje uvlači u igru, i po pravilu otima sav novac. Žrtva prevare je zatim ljuta na sebe, ali kasno.

Svi mi koristimo računar kada nešto pišemo, i u donjem desnom uglu monitora imamo komandu kojom biramo pismo kojim želimo pisati. E tu mi biramo srpsku ćirilicu (Serbian Cyrillic), ali i srpsku latinicu (Serbian Latin)?! Dugotrajnim korišćenjem računara mi se na ovo navikavamo. Postaje nam normalno, iako nije. Ne vidim nikakvu potrebu za ikonicom Serbian Latin, ako već postoji opcija Croatian (hrvatski), jer se suštinski i formalno radi o hrvatskom pismu (koje se još zove u gajevicom). Srpska latinica ne postoji. Ona je u stvari podmetačina kojom se devalvira kapitalno dostignuće našeg naroda – pismo.

Kao rezultat alfabetske dezorijentacije, a i potrebe da se iz praznog džepa otme narodu još koji dinar, vlast nas je častila novim registarskim tablicama, koje su dovele do novih problema, što se i dalo očekivati. Sa jedne strane naplaćuje se neka nalepnica na kojoj piše isto što i u saobraćajnoj dozvoli, ali košta kao par cipela (i to godišnje). Sa druge strane nepotrebnom primenom latiničnog pisma (i to upravo Serbian latin, a ne prave latinice) stvoren je niz problema. Prvih dana nove godine, žalili su se vozači da ne mogu SMS-om da plate parking ako tablice sadrže slova Č,Ć,Ž..., koja i nisu izvorno latinična slova. Intervencijom na softveru Parking servisa stvar je nekako rešena. Ako nezadrživo stremimo Evropi, mislimo li i da će programeri u Briselu, radi naših nepromišljenosti menjati softver? Sumnjam. Ako ikad uđemo u EU sigurno će tražiti od nas da standardizujemo automobilske oznake.

Neko će reći: „Ma ne preterujte sa tom ćirilicom, Evropa je ipak latinični prostor“. To je tačno ali pogledajmo kako su se uklopili Grčka (član EU, šengenske i evrozone) i Bugarska (punopravni član EU). Oni su na tablicama zadržali slova svoga pisma, ona koja su zajednička i latinici. Slično rešenje nađeno je i u BiH. I vuk sit i ovce na broju.

A šta smo mi uradili? Stvorili smo ovime veliki problem Srbima koji žive u Metohiji i na Kosovu. Šiptarske vlasti ne dozvoljavaju kretanje vozilima koja imaju nove tablice, a koje označavaju kosovske i metohijske gradove. Zar je to bilo teško predvideti? U stvari, problem su stvorile snage koje favorizuju Serbian latin, čime pokazuju svoj kosmopolitizam, avangardnost i pismenost. Mi koji pišemo ćirilicom i govorimo strane jezike (gde koristimo odgovarajuća pisma), smo malo passé. Upravo te snage se ne bore za status pokrajine (jer je po njima to rešeno), već samo da “tim ljudima dole, bude bolje”. E ovim evropejskim potezom tim ljudima dole je postalo gore.

Još ne oglodasmo plećku, a saopštiše nam da je odobren slobodan uvoz goriva, što će nam omogućiti jeftinije i bolje gorivo. Sigurno ima i onih koji su u to poverovali, ali desilo se upravo suprotno. Naravno gorivo je poskupelo što izaziva i domino efekat, na druge proizvode. Ko nije gledao šibicare, neka se sada nagleda. Evropa nije gledala, te je na sami pokušaj uvođenja dvostrukih akciza oštro reagovala: “No, no, dragi prijatelji, možete vi plaćati najskuplje putarine ili najskuplji gas u Evropi. To je vaš problem. Ali ne možete diskriminisati naše energente, jer je to već naš problem”.

Kao rezultat alfabetske dezorijentacije, a i potrebe da se iz praznog džepa otme narodu još koji dinar, vlast nas je častila novim registarskim tablicama, koje su dovele do novih problema, što se i dalo očekivati. Sa jedne strane naplaćuje se neka nalepnica na kojoj piše isto što i u saobraćajnoj dozvoli, ali košta kao par cipela (i to godišnje).

Dobismo i još jedan novogodišnji poklon. Naime banke, koje su od 5. oktobra naovamo bile ponos vlasti, koja se šepurila, samozadovoljna reformom bankarskog sistema, rešiše da naša dugovanja prodaju uterivačima dugova. Najpre su spopadale narod i firme da se što više zaduže (po kursu od 76–80 dinara za evro), zatim su kurs popele za 30% (čitaj: 30% novca izašlo iz zemlje) a sada kada tog novca nema, predale su naše: lične, porodične, profesionalne i poverljive podatke (što je zakonski vrlo problematično) privatnim uterivačima dugova. Ako Evropa ne zna, mi odlično znamo šta su agencije za uterivanje dugova. Ma šta neko mislio o sadašnjem političkom trenutku, kladim se da ovako podao, gnusan, bezobrazan potez, nije očekivao.

I konačno, najšibicarskiji od svih poteza, izgleda je priprema da vlast zaštiti narod od njegovih demokratski izabranih predstavnika. Navodno zabrinuta za narodni džep, pokrenula je proces promene ni manje ni više nego Ustava. Povod je da se broj poslanika smanji sa 250 na 125 ili 150 (nije ni važno). Doduše ovakvih poslanika je i 15 previše, ali ako baš teramo mak na konac, ušteda koja se smanjenjem broja poslanika za 100 komada postiže je 40 dinara po stanovniku godišnje, što je znatno manje od reketa koji moramo platiti pri registraciji kola, a pretpostavljam i manje nego što košta čitava procedura promene Ustava. Naprednjacima, koji kao da u ime vlasti predvode ovu inicijalnu fazu promene Ustava, ako se iskreno bore za smanjenje globljenja naroda, predlažem da se bore za smanjenje troškova registracije automobila za 200 dinara, i da ostave Ustav na miru.

Malo je onih koji veruju da se tako krupna inicijativa pokreće radi simbolične uštede. Mnogo više ljudi veruje da se iza brega nešto valja. Nakon Vikiliksovih otkrića, isuviše je očigledno da je glavna meta napada na Ustav, njegova preambula, kojom se Kosovo i Metohija tretiraju delovima države. Surovo zvuči, ali Kosovo se za 40 dinara ne može kupiti, ali se za toliko može prodati.

Sve ovo što je ovde opisano se dogodilo u samo dve nedelje nove godine, pri čemu je bilo i neradnih dana. Šta li nas tek čeka, kad se krene punom parom? Ko bi rekao da smo tek na polovini najdužeg meseca za sve hrišćane i ine, ma po kom kalendaru vreme računali..

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner