Početna strana > Rubrike > Politički život > Jasenovac i naša kultura sećanja
Politički život

Jasenovac i naša kultura sećanja

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
subota, 20. februar 2021.

Krajem prošle godine, u Beogradu su otvorene dve značajne izložbe. Jedna još uvek traje i posvećena je umetničkom opusu slikara Vlahe Bukovca, u galeriji SANU, a druga je sadržala sećanje na koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945, u Domu Vojske Srbije i trajala je do 13. februara 2021. godine.

Izložba slika Vlahe Bukovca je imala izuzetno veliku medijsku pokrivenost i gotovo da nema medija koji nije doneo prikaze i posebne priloge o životnom putu i umetničkom značaju ovog slikara. Tako je galerija SANU u Beogradu, nedeljama nezaobilazna stanica svih ljubitelja umetnosti, jer je tamo u toku izložba „Vlaho Bukovac – slikarstvo neprolazne lepote“, kako se može videti u jednom od novinskih napisa.

U isto vreme izložba Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945. godine, osim što je zabeleženo njeno otvaranje, nije imala nikakvog većeg odjeka u našim medijima i javnosti. Prošla je sasvim nezapaženo, iako se radi o izuzetno dokumentovanoj i veoma dobro osmišljenoj izložbi o najstravičnijem ustaškom logoru, u kome je sproveden genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima. U njemu su stradali i pripadnici hrvatskog naroda, koji su bili protivnici ustaškog režima.

 

Ova izložba bila je jedinstvena prilika za građane Beograda da vide ovu potresnu, celovitu i jedinstvenu postavku koja inače ne postoji u muzeju u samom Jasenovcu, a u kojoj se ne može videti sva monstruoznost ovog ustaškog logora, nastalog u NDH.

Izložba je praćena izuzetno studiozno urađenim katalogom u kome su sadržane sve relevantne informacije o nastanku i načinu funkcionisanja ovog gubilišta. Ona je nastala povodom 75 godina od proboja poslednje grupe logoraša iz koncentracionog logora Jasenovac, 22. aprila 1945. godine, a u organizaciji Javne ustanove „Spomen područje Donja Gradina“ iz Republike Srpske, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja i Ministarstva odbrane Republike Srbije.

Izložba je praćena izuzetno studiozno urađenim katalogom u kome su sadržane sve relevantne informacije o nastanku i načinu funkcionisanja ovog gubilišta. Ona je nastala povodom 75 godina od proboja poslednje grupe logoraša iz koncentracionog logora Jasenovac, 22. aprila 1945. godine

U katalogu ove izložbe se može naći i sledeći zapis: „ Nezavisna država Hrvatska osnovana je 10. aprila 1941. godine i obuhvatala je teritoriju današnje Hrvatske (bez dela Dalmacije), Bosne i Hercegovine i Srema. Ustaše su, po planu stvorenom u emigraciji, započele hapšenje i deportovanje Srba, Jevreja i Roma u prve logore, sa ciljem stvaranja etnički čiste države.

Najveći i najmonstruozniji bio je koncentracioni logor Jasenovac, osnovan sredinom avgusta 1941. godine. Likvidacije logoraša, pojedinačne ili masovne, dešavale su se svakodnevno. Logoraši su bili ubijani kamama, sekirama, noževima, specijalno izrađenim „srbosjekom“, vešanjem, davljenjem, paljenjem u peći. Pošteđeni nisu bili ni starci, žene, niti deca! Nemački kapetan Artur Hefner rekao je već 18. novembra 1942. godine: „ Bez obzira na propagandu logora, tu se radi o logoru najgore vrste, koji se može porediti sa Danteovim paklom!“ Najveći broj jasenovačkih logoraša ubijen je u Donjoj Gradini, najvećem stratištu koncentracionog logora Jasenovac, njih 366.000.“

Medijska marginalizacija ove izuzetno potresne izložbe mnogo govori o našem neodgovornom odnosu prema kulturi sećanja i našem nacionalnom identitetu

Ovakav način, pre svega, medijske marginalizacije ove izuzetno potresne izložbe mnogo govori o našem neodgovornom odnosu prema kulturi sećanja i našem nacionalnom identitetu. Jer, Jasenovac jeste deo našeg identiteta i istorijske svesti, o čemu često govori istoričar Miloš Ković. Očigledno da je propuštena još jedna izuzetna prilika da se naša javnost upozna sa svedočanstvima o jasenovačkom logoru, ali, to po svemu sudeći, nije u centru pažnje, ne samo kulturne politike, a mediji su okrenuti besomučnom traganju za dnevnim tabloidnim vestima, a govor o Jasenovcu se svakako ne uklapa u ovakvu medijsku sliku.

Zato i ne treba stalno da se žalimo kako se ne poštuju naše žrtve i ne govori o genocidu počinjenom nad Srbima u Jasenovcu, kada mi sami, na ovako drastičan način, nipodaštavamo i marginalizujemo izložbu o logoru Jasenovac 

Zato i ne treba stalno da se žalimo kako se ne poštuju naše žrtve i ne govori o genocidu počinjenom nad Srbima u Jasenovcu, kada mi sami, na ovako drastičan način, nipodaštavamo i marginalizujemo izložbu o logoru Jasenovac od 1941-1945. godine. Niko nam ne može biti kriv zbog naše poslovične površnosti, neozbiljnosti i nedostatku elementarnog osećanja i dužnosti za razvijanje naše kulture sećanja, jer to niko drugi neće uraditi, ako mi sami ne shvatimo da je to naš dug, ne samo prema žrtvama već, pre svega, prema budućim generacijama.

Jedan od primera kako se odnosimo prema kulturi sećanja možemo videti u načinu kako istoričar Dejan Ristić, u svom medijskom pohodu na zablude srpske istorije, interpretira „zabludu“ koja tretira Titov odnos prema Jasenovcu. U tekstu objavljenom u časopisu Nedeljnik, on navodi sledeće stavove. „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored nekih zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju ispočetka. Zato je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Čekalo se, jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma.

U izveštaju Kominterni od 4. aprila 1942. godine, pronađenom u moskovskom arhivu, Tito nijednom rečju ne spominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine

Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka bila je odlična. Prema beleškama istaknutog jugoslovenskog funkcionera Dušana Dragosavca, Tito se u Jasenovcu prvi put našao 1945. godine. Dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina čije je raščišćavanje trajalo i tom prilikom je u njegovom društvu bio Ivan Stevo Krajačić. Drugi put je Tito u Jasenovcu bio između X i XI kongresa SKJ (1974-1978) kada su sa njim logor posetili Kardelj, Miloš Minić i Dragosavac.“

Neminovno se postavlja pitanje da li mi još uvek čekamo da se savlada jedna takva trauma, kako navodi Dejan Ristić, ili treba da poklonimo naše poverenje beleškama ili verujemo na reč jugoslovenskim funkcionerima Dušanu Dragosavcu, Stevi Krajačiću, Milošu Miniću i Edvardu Kardelju? Interesantno bi bilo da nam Dejan Ristić pruži neki konkretniji dokaz o posetama Josipa Broza Jasenovcu, jer je opšte poznato da je svaki njegov korak bio pomno beležen, dokumentovan i objavljivan.

Za naš odnos prema Jasenovcu mnogo je važniji stav Ivana Miladinovića: „U toj projektovanoj slici o stratištu provejavala je tvrdnja da Tito nije znao za njegovo postojanje. U mnoštvu dokumenata otkrivenih poslednjih godina, posebnu pažnju privlači njegov izveštaj Kominterni od 4. aprila 1942. godine, pronađen u moskovskom arhivu, da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu. Vođa partizana javlja da je „dželat Pavelić u ovaj logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“. Nijednom rečju ne spominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.“

Iz svega iznetog, jasno je da se naš današnji odnos prema Jasenovcu, kao mestu najvećeg srpskog stradanja, nije ozbiljnije promenio, a o tome svedoči i očita marginalizacija izložbe o Jasenovcu 1941-1945.godina.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner