Imperijalna pravda i njen moral

„Oni treba da zapamte i da nađu utehu u činjenici da točkovi međunarodne pravde melju sporo, ali na sitne komade.“[1] Ove čovečne reči izgovara bivši sudija UN za ratne zločine i autor knjige „Zločini protiv čovečnosti: Borba za globalnu pravdu“.

Nema bolje ilustracije sadističke suštine „globalne pravde“ koja melje na sitne komade. Ovakvoj pravdi biće upravo izručen general Ratko Mladić koga je ta ista globalna pravda davno optužila za ratne zločine.

Oni su žrtve

Naravno, najvažnije je ko su to „oni“ koji treba da zapamte? Prema istom autoru, to su „neke od Mladićevih žrtava koje uznemariva činjenica...“ Postavlja se pitanje kako žrtve može bilo šta da uznemirava i zašto bi se žrtvama tako energično i ekisplicitno od strane uvaženog sudije obećavala vrlo surova osveta u vidu „mlevenja na sitne komade“, umesto najobičnije nepristrasne pravde.

Logičke neravnine najbolje upućuju na skrivenu, ali zastrašujuću poruku, koja se krije iza ovog teksta. Govor u ime žrtava je prva logička manipulacija. Oni ne sude u svoje ime, već u ime žrtava. Ko su žrtve, a ko dželati određeno je davno, na samom početku igre, podizanjem optužnice na „točkove pravde“. Čime su žrtve „uznemirene“, a čime ne, saopštavaju im kasnije žrtve lično, iako su pokojne.

Pretnja u ime žrtva čini drugu manipulaciju. Ovde je pravda zamenjena osvetom. Osveta u ime žrtava reafirmiše paganski princip ubilačke borbe za opstanak između nas i njih. Oni koji nisu mi moraju nestati, jer nam se suprotstavljaju.

Treća manipulacija odnosi se na pojam žrtve. Žrtve, navodno, prete onima koji se suprotstavljaju njima, deliocima pravde. Žrtve su nemoćne da se same osvete, pa to prepuštaju jačima od sebe, koji su uz to i živi. Ali jaki su iz pozicije moći, već na početku igrokaza, odredili ko će biti žrtva njihove osvete. To će biti oni koji se suprotstavaljju njihovom scenariju, dakle Srbi. Sledi, da su Srbi žrtve. I zaista, onaj ko sebe smatra Srbinom shvatiće vrlo jasno utešne reči sa početka teksta – biće samleven. Sitni komadi su ovde stilski potpunio suvišni!

On nije heroj

On je istorijski sledbenik zločinaca iz Nemačke i Japana iz vremena Drugog svetskog rata. Ovo tvrdi isti sudija globalne pravde, čije smo reči citirali na početku teksta, zamerajući istovremeno Haškom sudu što piše istoriju umesto da deli pravdu. Ovakva kvalifikacija optuženog upućuje na to da se žal sudije ne odnosi na istoriju, već na neefikasnost „mlevenja“ i naravno, protraćeni novac koji je vreme!

Prvi koji je skrenuo pažnju na aktuelnu medijsku prezentaciju generala Ratka Mladića kao antiheroja, bio je lider naprednjaka Tomislav Nikolić (Utisak nedelje, TV B92, 29.5.2011). Ratko Mladić je šlogirani čičica izvučen iz memljive sobice koji bunca o svemu i svačemu... Ko ne veruje neka uporedi njegove slike nekad i sad! Ko sumnja neka se upita zašto general razmenjuje pištolje za jagode i televizor.

Da bi bio uhapšen slavni general morao je postati onemoćali i izlapeli starac. Oni koji komuniciraju sa žrtvama moraju im objasniti pravi razlog herojevog šesnaestogodišnjeg boravka na slobodi: „On će se sada pojaviti u Haškom sudu kao umanjena i demistifikovana ličnost –nečovečni serijski ubica, a ne heroj.“[2]

Društvo koje ostane bez sopstvenih simbola, rituala i heroja gubi svoj identitet i nestaje. Rituali pobede i ponosa biće zamenjeni ritualima poraza i poniženja, slike heroja biće zamenjene slikama antiheroja. U manipulativnom napadu na identitet koji je opasniji od napada oružjem i propagandnim lažima, preostaje još samo jedan korak – napad na duhovne vrednosti, na samo jezgro kulturnog identiteta. I on je tu!

SPC je za čišćenje

„Ona ima posebnu dužnost... da očisti Srpsku pravoslavnu crkvu...“ reči su časnog sudije globalne pravde. Ove reči više priliče ekumenskom inkvizitoru postmodernog doba. A ko je „ona“ pred koju je stavljen tako sveobuhvatan zadatak? To je Srbija, koja „mora još da se iskupljuje pre nego što osigura članstvo u EU“.[3]

Svoju optužnicu koja je i presuda, veliki inkvizitor počinje rečima „opšte je poznato“. Kada je nešto opšte poznato teško je ne poverovati da je istinito, naročito ako je čovek prostodušan i neobavešten. I zaista, teško je ne poverovati da „Crkva... ima duboku vezu sa ubilačkim aspektima srpskog nacionalizma“.

Tako dođosmo do tužnog kraja ove tužne priče koja je započela kao priča za zastrašivanje plašljivih. Fantazam mlevenja onih koji se suprotstavljaju njima, ostaje ogoljen i jadan kada se ukaže njegova suština – duboka mržnja prema drugim narodima i njihovim kulturama, prema svima koji ne prihvataju kulturu Imperije i ne plaše se njene moći.

Šta još reći o moralu osvetničke pravde sa pozicije nadmoćne sile. Teško je naći bolje reči da se ona okarakteriše od onih koje je sama upotrebila u svome govoru. Možda njenu suštinu mogu blistavije da osvetle jedino reči pesnika: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečoveštvom.“ Zaista, kada se pravda sastoji u osveti, onda zločin koji se osuđuje postaje opravdan. Lanac nasilja tako biva produžen. Da li je ova epizoda „svetske pravde“ samo priprema za nove imperijlne igre u kojima će ovi biti žrtve, a oni postati pravednici. Odgovor se sam nameće.

Žrtve bi verovatno protestovale protiv ovakve pravde, da mogu.