Dveri kao stranka

Odluka „Dveri“ da postanu politička stranka izazvala je različite reakcije u javnosti. „Blic“, „Vreme“ i „E-novine“ objavili su članke pune neistina i predrasuda. „Blic“ je dverjane strpao u isti koš sa „Nacionalnim strojem“ i nazvao „ekstremistima“ i „zakletim neprijateljima demokratije“[1]. „Sebe smatraju jedinim ispravnim pravoslavcima“, prosto su za njih izmislili novinari „Blica“, Nenad Jaćimović i  Moma Ilić. „Protiv su bilo kakve komunikacije sa drugim crkvama i to smatraju napadom na pravoslavlje“, maštovito su vezli ringijerovci. Slično su postupile i E-novine. Njihov komentator, Goran Necin, nazvao je dverjane „fašistima“ i „klerofašističkim udruženjem“, upozorivši da registrovanjem „Dveri“ kao stranke „fašizam u Srbiji preti da bude institucionalizovan“[2].

Nešto pažljiviji je bio Slobodan Kostić, novinar „Vremena“. On je dverjane nazvao samo „desničarskom organizacijom“, čije pristalice „galame protiv otcepljenja Kosova i Parade ponosa uzdižući, na ljotićevskom tragu, na pijedastal porodicu (`samo porodičan čovek posvećen je požrtvovanom radu`), socijalni patriotizam (povratak `mobama i zadrugarstvu`) i domaćinsku ekonomiju“[3]. Članak se završava slikom današnje Srbije u kojoj „nacionalistički šljam paradira na državne praznike, dok njegov podmladak deli motkama pravdu po ulicama i smućkava Mladića i Hitlera, kukaste krstove i kokarde, bradurine i ćelave glave, birajući najreprezentativnije uzorke sa smetlišta istorije“.

Mnogo ozbiljniju i tačniju kritiku stranačkog aktiviranja „Dveri“ dao je Nebojša Bakarec (DSS)[4]. On je dverjane prepoznao kao ozbiljne konkurente u nacionalno-demokratskog delu političkog polja, ali im je zamerio da „ne nude ništa novo - samo novu demagogiju, nove fraze i nove parole“[5].  Ceo nastup dverjana, po Bakarecu, odlikuje jedno nepotrebno pretvaranje i prenemaganje. „Iznenađuje posezanje osnivača Dveri za izlizanom demagogijom - nećemo biti stranka, nego pokret“, kaže Bakarec[6]. Dveri će se registrovati kao stranka, organizovaće se kao stranka, izaći će na izbore kao stranka, ali za sebe ipak uporno tvrde da neće biti stranka, već „široki nadstranački pokret"[7]. To je isti tip demagogije, upozorava Bakarec, kao onaj u slučaju „Srpskog pokreta obnove“, Vuka Draškovića, i „Pokreta snaga Srbije“, Bogoljuba Karića.

Ne treba, naravno, isključiti mogućnost da „Dveri“ na kraju i ne izrastu u jedan takav politički pokret. Ali, proglasiti sebe „Pokretom“ u inicijalnoj fazi osnivanja političke stranke, isto je što i nazvati se „Osvajačem medalje na Olimpijadi“, već posle prvog kondicionog treninga.

I zaista, moram i sam da dodam, svako ko elementarno poznaje društvene nauke zna da politički pokret karakteriše masovnost članstva i mnoštvenost različitih organizacija koje taj pokret čine – od stranaka, preko sindikata, do političkih klubova i građanskih udruženja. Ne treba, naravno, isključiti mogućnost da „Dveri“ na kraju i ne izrastu u jedan takav politički pokret. Ali, proglasiti sebe „Pokretom“ u inicijalnoj fazi osnivanja političke stranke, isto je što i nazvati se „Osvajačem medalje na Olimpijadi“, već posle prvog kondicionog treninga.

Drugi primer demagoške neiskrenosti, koji navodi Bakarec, jeste tvrdnja dverjana da je „u izradi našeg predloga novog narodnog dogovora učestvovalo, na razne načine, oko 100 vodećih srpskih intelektualaca i stručnjaka iz različitih društvenih oblasti"[8]. Na osnovu kvaliteta ponuđenog programa – koji se ipak sastoji najviše od opštih mesta, lepih želja i poziva na „novo oduševljenje“[9] – Bakarec sumnja da je u njegovoj izradi učestvovao ikakav ozbiljan „ekspertski tim“. „Jao nama ako `100 vodećih srpskih intelektualaca i stručnjaka iz različitih društvenih oblasti` može da proizvede ovako nejak tekst, tj. ako je to vrhunac njihovih umnih sposobnosti“. Međutim, upozorava Bakarec, „Dveri nisu objavile tih stotinu imena `vodećih srpskih intelektualaca i stručnjaka iz različitih društvenih oblasti`“, a „to je neophodno da bi svako mogao da se uveri u autoritet ljudi koji stoje iza njihovog programa. Ovako, ostaje samo prazna tvrdnja na nivou nepotkrepljene hvalisavosti“.

Bakarec je osim ovih prilično umesnih kritika izneo i jednu ozbiljnu bojazan. Dverjani će, kaže Bakarec, kao suverenistička i konzervativna stranka svakako uzeti jedan deo birača od DSS.

Sam poznajem dosta ljudi u ovom gradu i svakog sa spiska „predstavnika autentične srpske elite koji nisu izdali svoj narod“ koji su svojevremeno sami dverjani objavili[10].Ne sećam se da sam ni od jednog od njih čuo da je, bilo pisanjem, bilo sugestijama na tekst, učestvovao „u izradi predloga novog narodnog dogovora“. Naravno, moguće je da poznajem pogrešnih „100 vodećih srpskih intelektualaca“. Ali, iz samog teksta Predloga – njegovog jezika, ideja i rešenja – može se zaključiti da su njegovi pisci ipak bili poglavito lideri ove organizacije. Takođe, moguće je da izraz „na razne načine“ treba tumačiti ne kao rad „100 vodećih srpskih intelektualaca“ na konkretnom tekstu Predloga, već kao načelnu podršku koju su pojedini ljudi dali ideji političkog aktiviranja dverjana. Ali, onda je to zaista ipak više, kako kaže Bakarec, „nepotkrepljena hvalisavost“ – koja nacrt stranačkog programa hoće dodatno da pojača pozivanjem na anonimni spoljni autoritet – nego što je dokaz ozbiljnosti i utemeljenosti koje bi trebalo da odlikuju jedan društveni pokret.

Bakarec je osim ovih prilično umesnih kritika izneo i jednu ozbiljnu bojazan. Dverjani će, kaže Bakarec, kao suverenistička i konzervativna stranka svakako uzeti jedan deo birača od DSS. Oni mogu privući naročito glasače kojima je dosadila tromost i slaba efikasnost Koštuničine stranke i koji žele da vide nova i mlađa politička lica. Međutim, upozorava Bakarec, Dveri zasada nemaju ni resurse, ni ljude, niti ideje, koji bi mogli jamčiti da će uspešno preskočiti census i ući u skupštinu. Njihovi patriotski glasovi će, po Bakarecu, u tom slučaju biti raspoređeni na ostale parlamentarne stranke – prvenstveno na one najveće. A obe od njih (DS i SNS) u osnovi su evroreformističke. Tako će glasovi suverenista i antiglobalista pripasti poslušnicima Brisela i Vašingtona. Štaviše, u najgorem slučaju se može desiti da Dveri uspeju da odvoje toliko birača od DSS da Koštunicu potope ispod cenzusa, a da ipak one same ne uspeju da se plasiraju u parlament. To će proizvesti ogromnu štetu za ceo patriotski korpus.

Imena čelnika Dveri daleko manje su poznata u javnosti, a njihova organizaciona mreža je znatno tanja, u poređenju sa mnogima od nabrojanih lidera i partija. Zato je, pri sadašnjem stanju stvari, 100.000 glasova verovatno maksimum na koji dverjani mogu računati.

Sama Bakarčeva kritika je, baš zbog ove primedbe, od dela komentatora, pa i samih dverjana, diskvalifikovana kao stranački motivisana i pristrasna[11]. Ipak, iako je Bakarec prvenstveno iskazao bojazni koje postoje u DSS-u, to ne znači da one nemaju smisla. Naprotiv, racionalni posmatrač ne može a da ne vidi mnogobrojna iskušenja koja stranačko aktiviranje dverjana nosi sa sobom. Novajlije, ali i stare stranke, s teškom mukom preskaču izborni cenz od 200.000 glasova (vidi tabele 1 i 2).

Tabela 1

Nove stranke/koalicije[12]

na skupštinskim izborima u Srbiji (od 2000 [13] do danas)

Tabela 2

Stare stranke koje nisu prošle cenzus

na skupštinskim izborima u Srbiji (od 2000. do danas)

Dakle, u poslednja četiri izborna takmičenja, samo su dvoje novajlija – G17 i LDP uspeli da preskoče cenzus, dok su svi ostali osvajali najviše par desetina hiljada glasova i ostajali van parlamenta. Treba imati u vidu da su uspehu G17 i LDP obilato pripomogle različite bogate fondacije Brisela i Vašingtona, kao i izrazita naklonost svih ovdašnjih evroreformskih i proatlantskih medija. Ni na jedan od ovih resursa dverjani ne mogu da računaju. Takođe, cenz od 200.000 glasova bio je nesavladiva prepreka za mnoge iskusne političare i njihove stranke – od Vuka Draškovića i Nebojše Čovića, do koalicije Ljajića, Kase i Čanka, sa svim njihovim finansijskim, medijskim i organizacionim resursima. Imena čelnika Dveri daleko manje su poznata u javnosti, a njihova organizaciona mreža je znatno tanja, u poređenju sa mnogima od nabrojanih lidera i partija. Zato je, pri sadašnjem stanju stvari, 100.000 glasova verovatno maksimum na koji dverjani mogu računati.

Upravo su ljudi i ideje možda glavni problem dverjana. Da, vođstvo Dveri čine mladi, pošteni i iskreni patrioti i hrišćani. I da, oni su, uzev pojedinačno, verovatno bolji od većine sadašnjih poslanika u Skupštini Srbije. Ali, to nije dovoljno.

Ipak, ono što dverjanima daje nadu da mogu preskočiti cenz jeste uverenje da se „sadašnje stanje stvari“ može brzo promeniti. I zaista, postoji ogromno, potmulo nezadovoljstvo u narodu, koje lako može da eksplodira. Takođe, zahvaljujući uspavanosti i inertnosti DSS, „briselizaciji“ i oportunizmu SNS, kao i hiberniranosti i autizmu SRS, postoji i široki, neispunjeni prostor na nacionalno-demokratskom delu biračkog spektra. Ali, sve su to mogućnosti, ne stvarnosti koje će se nužno desiti. Da bi se kapaciteti iskoristili i pokrenuli, osim volje i energije, potrebno je još nešto. To „nešto“ – ako nemate novac i medije – mogu biti samo ljudi i ideje.

Upravo su ljudi i ideje možda glavni problem dverjana. Da, vođstvo Dveri čine mladi, pošteni i iskreni patrioti i hrišćani. I da, oni su, uzev pojedinačno, verovatno bolji od većine sadašnjih poslanika u Skupštini Srbije. Ali, to nije dovoljno. Ni da se privuku glasači, ni da se osmisli program društvenog i nacionalnog preokreta, a još manje da se takav preokret napravi. Zato je ona Bakarčeva primedba u vezi „100 vodećih srpskih intelektualaca“ tako tačna i bolna. Dverjani nisu pogrešili što im „100 vodećih srpskih intelektualaca“ nije radilo program. Oni su pogrešili što su se njima hvalili, a da još nikakav mehanizam stvarnog okupljanja „naše pameti“ nisu predložili, a kamoli ostvarili. Oni su jednu načelnu blagonaklonost, koju su Dveri kao patriotska NVO uživale u nacionalnoj inteligenciji, protumačili kao „kart blanš“ za sve što će od sada politički i stranački da rade. Oni su krenuli u politiku, uzvikujući da ih prati „100 vodećih srpskih intelektualaca“, a da se nisu čak ni osvrnuli da pogledaju da li iko ide za njima. Oni su vikali „Mi smo pokret, mi nismo stranka!“. Ali im je prvi politički korak bio zapravo stranački, ne onakav kakav odlikuje stvarni društveni ili politički pokret. I to nije moglo proći neprimećeno.

I drugo, većina dverjanskih ideja je sasvim na mestu. Ali, te ideje su nekako odveć nerazvijene i mlake. Ni jedno, ni drugo, naravno, nije tragično. Ali, sama ta kombinacija može biti politički gotovo pogubna. Naime, da bi ideje privukle birače one treba ili da svojom razrađenošću i kompetencijom apeluju na razum i interes, ili da svojom vatrenošću i energičnošću apeluju na maštu i emocije. Bojim da se malo od svega toga može naći u dverjanskom Programu od 10 tačaka. Zato on deluje pomalo bledo i neuverljivo. Zato Bakarec i sme za njega da kaže da „ne nudi ništa novo - samo novu demagogiju, nove fraze i nove parole“.

Partijsko aktiviranje Dveri ima i svoje potencijalno dobre strane. Ono može razmrdati učmalost DSS-a, oportunizam SNS-a i autizam SRS-a. Ono može doneti osveženje na patriotskom delu političkog spektra, ono može da doprinese da se bolje iskristališu naše unutrašnje idejne pozicije i naši međusobni odnosi. Uostalom, izbori još uvek nisu na vidiku.

Ipak, partijsko aktiviranje Dveri ima i svoje potencijalno dobre strane. Ono može razmrdati učmalost DSS-a, oportunizam SNS-a i autizam SRS-a. Ono može doneti osveženje na patriotskom delu političkog spektra, ono može da doprinese da se bolje iskristališu naše unutrašnje idejne pozicije i naši međusobni odnosi. Uostalom, izbori još uvek nisu na vidiku. Ako ne uspeju da se do izbora razviju u respektabilniju snagu koja ima šanse da preskoči cenzus – a svako objektivno predizborno istraživanje javnog mnenja to će lako pokazati – Dveri se uvek mogu priključiti nekoj od pomenutih stranaka. Tako glasovi dati za ovu listu ne bi morali propasti.

Ono što želim na kraju da kažem iz ličnog ugla, kao i iz ugla NSPM, jeste da su dverjani bili jedna od boljih i najorganizovanijih patriotskih NVO. Zbog toga smo ih uvažavali i sa njima rado sarađivali. Lično sam, pisanjem, prisustvom i imenom, podržavao mnoge njihove akcije. NSPM je, zajedno s Dverima, upriličio i jednu zapaženu akciju – „Nema šale“: protiv konfederalističkog Statuta APV. No, i meni se činilo, kao i mnogim prijateljima sa kojima sam razgovarao, da su dverjani, kao NVO, došli u izvesno idejno i organizaciono zasićenje. A onda su pomalo nespretno i brzopleto ušli u politiku i prosto uspeli sami sebe da zafarbaju u ćošak.

Žao mi je što su Dveri u ovom trenutku samo jedna od mnoštva patriotskih vanparlamentarnih stranaka, koja će se na sledećim izborima boriti za cenzus. I zaista bih voleo da postanu pokret, ili makar deo pokreta različitih nacionalnih snaga, udruženja i inicijativa, koje zajedno koračaju ka istom cilju: ka promeni sadašnjeg pogubnog političkog, ekonomskog i kulturnog stanja u kome se naš narod našao. Ali, taj nacionalni pokret za promenu suviše je krupna stvar da bi iko smeo da preko njega istakne samo svoju firmu.