Dvadeset četvrti mart, promena svesti i naš prijatelj Vesli Klark

Nikada do sada ni jedan prilog NSPM nije tako eksplozivno raširen društvenim mrežama nego što je to bio pregled naslovnih strana srpske štampe (mada ovo „srpske“ treba uzeti sa ogradom) na petnaestu godišnjicu bombardovanja naše zemlje i našeg naroda koje su izvršile SAD i njihovi sateliti (mada i ovo „bombardovanja“ treba uzeti sa ogradom jer je tu bilo još koječega). Taj prilog (http://www.nspm.rs/hronika/fotogalerija-naslovne-strane-srpske-stampe-na-petnaestogodisnjicu-nato-agresije.html) je bukvalno preplavio društvene mreže, koje su ostale jedini kakav-takav izvor objektivnog informisanja uz sve manjkavosti kakve takav sistem sa sobom neminovno nosi.

Senzacionalnost ovog priloga, koja je privukla ovako ogromno „internetsovanje“ je sadržana u njegovoj skandaloznosti. Naime na godišnjicu strašnog divljačkog zločina prema našoj zemlji, nezabeleženog u Evropi nakon Drugog svetskog rata, nijedan dnevni list u Srbiji na naslovnoj strani nije podsetio na ovako značajan, i u našoj istoriji tragičan datum. Izuzetak su dva beogradska dnevna lista (jedina dva ćirilična), koja su se na 1/8-1/16 naslovne strane prisetila 24. marta 1999.

Saznali smo toga dana mnogo „korisnih“ stvari: i da je Đilas najveći bludnik („grada Čikaga“), i da je Čeda dužan zelenašima, bez Cece se nije moglo, a o Darku Šariću da i ne govorimo. Svega toga je bilo, ali nigde onoga čega je moralo biti.

Televizije su bile unekoliko vrednije, ali ni tamo se nije mogla pomenuti NATO agresija a da se na primer odmah nakon spikerskih „promrndžavanja“ o njoj, jasno i glasno ne podcrta pogibija 16 radnika RTS-a, što je zaista strašna tragedija, i uostalom jedina za koju je neko odgovarao. Odgovarao je tadašnji direktor, koji zasigurno ne ume da „ćera“ F-16, a verovatno nije ni vičan džojstiku „tomahavka“. Za gotovo 4.000 ubijenih, 6.000 ranjenih, preko 1.000 nestalih niko nije odgovarao, pa ih verovatno zbog toga i nema u medijima u Srbiji (namerno izbegavamo termin „srpski mediji“). Da se valjda ne bi narušavala presumpcija nevinosti zapadnih nam prijatelja, jer mi smo pravna država.

Sa druge strane nije bilo baš tako. Iz provala hvalospeva NATO zločinu povodom njegove godišnjice, koji su dolazili iz Prištine, Tirane, Zagreba, Brisela, Vašingtona, po bahatoj sarkastičnosti naročito se izdvaja intervju Veslija Klarka (ne znam da li u srpskom pravopisu uz zlikovce ide titula „gospodin“, pa to ostavljam lektoru da odluči), datom sarajevskom Avazu, u kome je dokazao svoju visoku reputaciju među protagonistima antisrpske histerije.

Bivši glavnokomandujući oficir NATO snaga i najodgovorniji za stravične zločine učinjene tokom 78 dana smrtonosnog iživljavanja nad malom balkanskom državom, koja naročito u tom trenutku ni za koga nije predstavljala pretnju, nije pokazao u tom intervjuu ni najmanje znake ljudskosti i pokajanja. Naprotiv, legitimisao se kao neko ko bi sa još većom posvećenošću zločin ponovio.

Predstavljen kao uspešni finansijer, bankar i istaknuti član Demokratske stranke SAD, Klark je naročito naglasio nekoliko momenata:

„NATO je morao reagirati, kako bi zaštitio nedužne civile Kosova“. E pa jedan nedužni civil Kosova upravo piše ove redove, pa bi voleo da se Klarku i lično zahvali, ako je moguće u četiri oka.

„Vojnom intervencijom u Srbiji, NATO je donio mir i kraj jednog režima. Tom akcijom on je ojačao svoju ulogu na Balkanu, posebno u BiH (!?)“. Prosto da se svi nedužni civili rasplaču od  miline što je NATO ojačao svoju ulogu. Za takvo civilizacijsko dostignuće nijedna cena nije visoka.

“Danas Balkan izgleda bolje, ali još nemamo potrebni nivo bezbednosti u tom regionu. A to nemamo jer ekonomski rezultati nisu zadovoljavajući“. Ali je tu „supermen“- „uspešni finansijer, bankar i istaknuti član Demokratske stranke SAD“, i poteći će med i mleko iz medomlečnih škriljaca.

„Ono što sada vidimo u Ukrajini podsjeća na Balkan devedesetih“. E tu je uspešni finansijer itd, počeo da se gubi zbog čega je došao do klasičnog naci-krešenda u odgovoru na naručeno pitanje: „Koliko su reforme u Srbiji i nade koje se bude za region sada ugrožene delovanjem Rusije? U Srbiji i delovima BiH imamo prilično glasne pristalice agresivne politike Putina“.

E ovde, ljubi ga Ahtisari, Klark više ne može da kontroliše mržnju. Jednako kao Ahtisari za vreme barikada na severnom Kosovu, priziva duh nacizma i predlaže proterivanje Srba, ni manje ni više nego u Sibir: „Oni koji u Evropi, na Balkanu, u BiH pate za Putinom, hvale njegovu politiku, neka idu njemu. Siguran sam da će im se on obradovati i da će njima biti veoma dobro tamo. Ko želi Putina, neka ide u Rusiju. Velika je to zemlja, Sibir je ogroman. Ima mjesta“. Opa! Ako ovo nije govor mržnje, govor fašizma, govor nacizma, onda ne znam šta je. Govor demokratije sigurno nije.

No Klarkovo je pravo da bude nacista, kao što je to bilo i Ahtisarijevo. Uostalom, Graculus semper assidet graculo (Čavka se uvek sa čavkom druži), ali nedostatak reakcije sa naše strane vrlo zabrinjava. U upornom iščekivanju da će nam „Đura oprostiti što nas je tukao“, ne smemo i nismo u stanju da reagujemo čak ni na otvorene genocidne Klarkove pozive. A Klark nije makar ko. Pored ostalog on je i „istaknuti član Demokratske stranke SAD“, a znamo da takvi jednoga dana mogu zauzeti vrlo visoke pozicije u administraciji SAD, uključujući i one najviše.

Ako mi je (ne)reagovanje političara u Srbiji na ove Klarkove pretnje jasno i objašnjivo, jer se siroti ne smeju zamerati poslodavcu, onda mi ćutanje medija koliko god degutantno bilo, istovremeno i neobjašnjivo, pa sve i da se radi o istom poslodavcu. Mediji u Srbiji su gromoglasno ćutali, rukovođeni  novinarskim principom „Vučićeve svadbe“. Ovo naci-fašističko iživljavanje Veslija Klarka je moralo, barem u delu srpskog javnog mnjenja da naiđe na osudu. Barem od nekog novinara ili analitičara. Ali ništa! Muk.

Da li je moguće da u medijima u Srbiji nema baš nikoga kome su žrtve Klarkovog orgijanja 1999, nevažne do te mere da barem novinarski vispreno, „đurama“ daju do znanja da se ne „zakopčavamo na leđima“, da znamo koliko su nam zla naneli, a to što smo primorani da ih uvažavamo je nešto drugo. Umesto toga uporno nam se usađuje poremećaj poznat kao „stokholmski sindrom“, iliti u nas poznat kao „promena svesti“.

Vesli Klark je prema našem narodu i državi kriv za čitavu lepezu delikata prema međunarodnim zakonima i konvencijama, počev od govora mržnje, pa preko komandne odgovornosti – do direktnih naredbi za razaranja i smrt. Čime jedan takav monstrum zaslužuje blagonaklonost medija u Srbiji? U redu, on nije dostupan sudu jer su tako veliki monstrumi inače iznad zemaljskih sudova, ali čemu toliko udvorištvo?

Šta je to toliko moćnije od činjenica da je Vesli Klark najdirektnije odgovoran za smrt preko 2500 civila i preko 1000 naših vojnika; za ranjavanje preko 5000 ljudi od čega su polovina bila deca; za preko 250.000 izbeglica; za materijano razaranje naše države koje je procenjeno na preko 100 milijardi dolara; za sudbine stotina lica koja se i dalje vode kao nestala; za bombardovanje saobraćajnica, mostova, vrtića, bolnica, pruga, puteva, crkava, manastira...; za upotrebu zabranjenog naoružanja kao što su kasetne bombe i bombe od uranijuma, za razaranje industrijskih i energetskih postrojenja iz kojih se izlilo na stotine tona piralena i drugih toksičnih, kancerogenih i teratogenih materijala, zbog čega je Srbija na vrhu tabele zemalja po broju obolelih od različitih vrsta tumora ...

Uostalom ubijanja Srba od strane Veslija Klarka nije bilo samo 24. marta 1999, nego svakodnevno i danonoćno tokom svih 78 dana. Budimo svesni toga da od danas, pa u narednih dva i po meseca, dok čitamo ove redove, neke srpske porodice se nalaze na grobljima ili u domovima gde se sećaju nekih svojih dragih članova, kojih nema već 15 godina jer je tamo nekom Klarku palo na pamet da „štiti nedužne civile“ i da „NATO ojačava svoju ulogu“.

Kakva je to sila koja pretegne u svesti „naših“ novinara, analitičara i medija da iz te iste svesti potisnu ovako monstruozan bilans nekog krvnika? Da li je moguće da je to samo novac? Postoji li ijedna suverena država, koja ne bi barem preko medija reagovala na otvoreni poziv za proterivanje sopstvenog naroda, pa makar to bilo i u Sibir? Ne postoji!

Da li ovo znači da će svako pseto na nas moći da podiže nogu, a da mi to ne primećujemo i ne reagujemo? Koliko je daleko dan kada će svaka „šuša“ iz regiona moći da izađe u medije u Srbiji koje mi plaćamo, i da nam uz upotrebu odgovarajućih glagola pominje članove porodice, a da to nama bude simpatično? Nije tako daleko, kako stvari stoje.

Prema retorici koja dolazi sa zapada, više je nego očigledno da Srbija za zapad nije „ružno pače“, već „trinaesto prase“, jer ružno pače konačno postane labud, ali trinaesto prase ostaje trinaesto prase. Barem dok ne završi na ražnju.