Ako se zamene reči „Beograd“, „Srbija“ i „NATO“ za reči „Zapadni Berlin“, „Nemačka“ i „komunizam“, ovo je čuveni "Ich bin ein Berliner" govor koji je američki predsednik DŽon Ficdžerald Kenedi održao u Zapadnom Berlinu 26. juna 1963, pred oduševljenom, milionskom masom.

Mi naglašavamo bratstvo koje je potvrđivano u vreme velikih istorijskih iskušenja, i koje je odraz verske i kulturne bliskosti, uzajamnog razumevanja i solidarnosti.

Zar nije Kosovo trebalo da bude sui generis, tj. izuzetak? Osim što Vojvodina nekako sve više deluje kao sui generis. To će biti Srbijin poslednji sui generis, jer posle Vojvodine nema više pokrajina. Posle toga, Srbija može da nastavi da se pridržava univerzalnih normi.

Da li je Vaš pristanak da budete uvodničar na ovako dubioznom skupu u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava Vaša privatna odluka, ili izraz politike vlade i države čiji ste službenik?

A šta treba da uradimo da bi gladni bili manje gladni? Da im pomognemo? Ma jok! To se od nas uopšte ne očekuje. Mi u znak solidarnosti štrajkujemo glađu jedan dan. Zašto? I onda ja tako gledam u te reklame i pitam se ko je ovde lud.

Ovo ne samo da potvrđuje ono što je itekako poznato – da su sportske pobede neodoljiv afrodizijak za političare, uvek gladne tuđeg uspeha koji mogu da iskoriste za sebe – već pokazuje do koje su mere srpski političari spremni da idu kako bi narodu, kojem nemaju da daju hleba, poklonili makar igara.

Skandalozno je da se u jednom malom, ali glasnom delu srpske javnosti moje u osnovi benevolentne teze shvataju kao jeretičke. Ako me je neko bespravno bombardovao i otima mi deo teritorije, valjda ja mogu da zviždim njegovoj himni? A vi mu aplaudirajte.

Niko ne može imati monopol na zastupanje i tumačenje antifašizma, istorijske istine i nacionalnog interesa. Ovo nije vreme za trijumfalizam i ideološku isključivost, već za odbranu temeljnih demokratskih načela. Jedino tako ćemo moći da spoznamo koje je pravo lice Srbije.

Tek pažljiva analiza teksta Statuta koji dođe u Skupštinu na usvajanje pokazaće koliko je tu reč samo o dodavanju šminke, kako bi se sakrila stara, državno-dualistika ambicija vojvođanske birokratije, a koliko stvarno popravljanje jednog opasnog dokumenta.

U ovom slučaju, čini mi se da je taj “drugi posao” ponovno uvođenje neke vrste vanrednog stanja, neke vrste nove “Sablje”, jer se marginalizuje svaki glas “protiv” i svaka ozbiljna, dubinska kritika vladajućih struktura. Dugoročni cilj ove operacije bi moglo biti još direktnije stavljanje Srbije pod strani protektorat.