Odgovor Kaliku - demagogija, činjenice, (polu)istine i laži

Odgovor na tekst Maria Kalika "Mitovi o Zoranu Đinđiću"

Uvek je zanimljivo čitati tekstove koji po svojoj logici i načinu razmišljanja nostalgično podsećaju na devedesete.

Kažu da se ljudi rado sećaju svoje mladosti i da se nekritički odnose prema tom periodu, ali kada neko krvavim mastilom i zamračenim umom piše tekstove u današnjici kao što su to nekada radili njegovi prethodnici, onda se nostalgija pretvara u otpor, u bes.

Ipak, ove reči ne urezuje stihija emocija zbog prljavih floskula koje je u ime Gorana Matića i Ivana Markovića napisao pomenuti autor, već su one više istinoljubivi krik koji će se možda izgubiti i zaglušujućoj buci povampirenih tabloida i njima sličnih „analitičara“.

Krenimo redom.

Mit o Đinđiću kao filozofu ne prave njegovi sledbenici, već su o njegovoj filozofskoj (kratkoj) karijeri pre svega govorile njegove kolege. I kada se govori o njegovim knjigama i stručnom opusu, reč obično uzima profesor Dragoljub Mićunović, a i on obično prepušta reč Zoranovim saradnicima iz inostranstva.

Zoran nikada filozofiju nije negirao, već je pokušao da objasni da ne može kao filozof da promeni društvo, da odbija da bude salonski idiot kakvih je puna Srbija, da se moraju zasukati rukavi i uprljati ruke da bi savest ostala čista.

To floskulaši ne mogu da razumeju.

Namerno nerazumevanje, manupulacija i otvoreno krivotvorenje Đinđićevih reči iz poznatih intervjua datih početkom maja 1999. godine samo je inercija udvoričkog mentaliteta pojedinih „analitičara“ koji su ili gasirani od strane političkih mentora ili drilovani od metastatskih ostataka Miloševićevog paradržavnog obaveštajnog aparata.

Matrica je ista, oni koji su se umesto pištolja sa prigušivačem (isuviše prljavo za njih) latili pera da rečima pucaju na staru metu do današnjeg dana nisu svesni da tim ćorcima samo signaliziraju da ih se pošten svet treba kloniti.

Đinđićeva fantastična analitičnost i neverovatna moć predviđanja pokazala se na delu upravo u navedenim intervjuima (Špigl, Haarc). Pogrešio je samo za jednu nedelju.

Naime, zaista, NATO nije želeo kopnenu invaziju jer bi ona prouzrokovala mnogobrojne žrtve na obe strane, a tu cenu međunarodna zajednica nije htela da prihvati.

Takođe, prognoza da će Milošević na kraju dati i više nego što se od njega na početku tražilo pokazala se kao tačna. Ono čega se Zoran pribojavao jeste da Zapad ponovo ne nametne Srbiji postdejtonskog Miloševića.

On je znao da uzrok problema nije bio ni u Kninu, ni na Palama, ni u Prištini, već da je glavni problem u Beogradu i da je jedini način da se ostatak Srbije spasi zapravo u detronizaciji Miloševića i u promeni političkog kursa Srbije.

Ako bi Milošević sa novim međunarnodim mirovnim sporazumom u rukavu regenerisao svoj status faktora mira i stabilnosti, okrnjena Srbija nastavila bi da bude njegov tamni vilajet koji perzistira na generisanju novih kriza i hrani se novim konfliktima.

Zoran je ova svoja strahovanja obelodanio početkom (3.) maja 1999. godine, a optužnica protiv Slobodana Miloševića podignuta je 27. maja i tada je jasno stavljeno do znanja da se posleratna obnova Kosova i implementacija mira neće sprovoditi u savezništvu sa njim (kao što je to bio slučaj sa BiH), niti da će Srbija mirom skinuti sa sebe breme sankcija i pritisaka.

Ono što floskulaš ne citira jesu Zoranovi predlozi za rešavanje kosovskog problema, što je jasno naznačeno u pomenutim izjavama, a to je pre svega demokratizacija Jugoslavije i široka autonomija za Kosovo u okviru Srbije.

Teza da je Zoran „zagovarao ubijanje na hiljade Srba“ kvalifikuje autora za glavnog i odgovornog urednika nekog od pornoida u Srbiji pomoću kojih će najzad moći da ispuni zavet koji su mu dali Dragan Hadži Antić (nekadišnji direktor Politike) i Miroslav Marković (tekstopisac „Ćuruvija dočekao bombe): „…gde ja stadoh ti produži…“…

Da, još ste dužni, ali će vas drugi odužiti…

Naravno, demagogija kojom obiluje tekst floskulaša je legura istine, poluistine i potpunih laži.

Jer kakav bi to tekst bio kada bi se iznela istina da je tadašnja opozicija zahtevala vanredne izbore, a ne promenu vlasti na ulici?

Kako bi se odradio zadatak kada bi se u tekstu spomenuli izbori 24. septembra koje je Milošević izgubio na svim nivoima, a čije je rezultate pokrao?

Zanimljivo je da poštovanje i odbrana narodne volje (na jedini mogući način, a to je pobunom i otimanjem otetog) boli autora, a bol nestaje kada se radi o pokradenim izborima, kada se ubijaju politički neistomišljenici, kada se gube delovi teritorije.

Ti, za sve bolni trenuci, za sve, ali ne i za autora, preskaču se jer bi obesmislili njegovu frustraciju demokratskim promenama koje su nastupile posle petooktobarske revolucije.

Kako može promaći drska laž u tekstu da je Zoran „prigrabio 90% vlasti sa petnaestak posto podrške u biračkom telu“?

Da je autor pokušao makar malo da se pozabavi činjenicama, a ne svojim predrasudama, naišao bi na podatak da je Miroljub Labus (na čiji se rezultat poziva, kao Vladinog, čitaj Đinđićevog, kandidata na predsedničkim izborima u septembru i oktobru 2002. godine) osvojio skoro milion glasova i u prvom (995200 glasova) i u drugom krugu (921094 glasova) i da je to rezultat od 27,97% od ukupnog broja izašlih birača.

Ali, lakše je pisati bez činjenica, pucati praznim rečima i na talasnim dužinama mržnje crtati ljudima metu na leđima.

Ne treba zameriti autoru na mešanju međunarodne obaveze sa manijom gonjenja koju verovatno fantomski oseća posle Miloševićeve smrti. Nije samo to nasledio od svog političkog tutora.

Jer da jeste, znao bi da je isti progonio svoje političke protivnike državnim i paradržavnim aparatom i da je istom tom Hagu predao dvojicu državljana Srbije još 1995. godine, te ga je slična sudbina zadesila i pet godina kasnije.

Tada nismo čuli jauke „ustavobranitelja“.

Treba i sada da ostanemo gluvi na njihove licemerne povike o „neustavnosti izručenja“ jer nigde takva zvanična odluka ne postoji.

Postoji samo privremena suspenzija uredbe savezne Vlade o postupku saradnje sa Hagom do konačne ocene njene ustavnosti od strane Saveznog ustavnog suda koji je tu odluku doneo u krnjem sastavu (glasalo četiri od sedam sudija), dok je datum predviđen za javnu raspravu o ustavnosti uredbe bio 12. jul. Slobodan Milošević je izručen odlukom republičke Vlade koja nikada nije proglašena neustavnom od strane niti republičkog niti saveznog ustavnog suda.

Kada je reč o već poznatom dijalogu Karle del Ponte i Zorana Đinđića, interesantno je kako se glavnoj tužiteljki iz „omraženog i nelegitimnog haškog kazamata“ veruje na reč, ali se postavlja pitanje zašto ti lakovernici, koji papagajski ponavaljaju Đinđićevu pozdravnu poruku Šešelju, ne poveruju i u ostale citate pomenute gospođe u kojima je najgorim apetitima počastila crvenog vojvodu?

Sveobuhvatnost, činjenična utemeljenost i principijelnost ipak im nisu jača strana.

Floskulaši koji pokušavaju da izbegnu otvoreni bezobrazluk jer bi se onda sukobili sa populističkom nekrofilijom koja vlada u našem narodu, pokušavaju da iz ugla kvazi-intelektualnog snobizma bace senku na Zoranovu zaostavštinu.

I u tome ispadaju smešni.

Umesto da kritikuju realne Đinđićeve greške (pokušaj političke saradnje sa Radovanom Karadžićem u, za to, najgorem trenutku; tajni sastanci sa Miloševićem tokom protestnih šetnji; bojkot republičkih izbora 1997. godine; pristanak na prelaznu Vladu posle 5. oktobra; tihi bojkot predsedničkih izbora u oktobru 2002. godine i ostavljanje Srbije bez legitimnog izabranog predsednika...) oni pokušavaju da se sa njim obračunaju koračajući tragom koji su im utabali njihovi poraženi prethodnici.

Zaboravljajući pritom da je ma ko, ma kakvom brzinom, ma na koji način išao putem koji vodi u provaliju, ishod (pad) neminovan.

Pre ili kasnije.