Odgovor Đorđu, ili jedan drugačiji pogled na gej paradu

(Odgovor na tekst Đorđa Vukadinovića "O paradi ponosa i slabosti države")

Ako je srpska omiljena olimpijska disciplina dobacivanje sa tribina i pljuvanje sudija, kako linijskih, tako i glavnih, onda je neizlečiva navika srpskih intelektualaca zamena teza i neosnovana poređenja. Teze koje se na taj način izvlače sagrađene su na pesku i potrebno je samo malo “protresti stvar” da se taj koncept sruši kao peščana kula pod udarom talasa istine.

Prvo, još uvek nije utvrđeno kojom evolucionom metodom je došlo do razvitka tog refleksa inata i bezrazložnog prkosa u Srba da kao ježevi bilo kakvo uplitanje sa strane, makar bilo i dobronamerno, dočekaju sa izbačenim bodljama. Ako je činjenica da su ambasadori zapadnih zemalja podržali i “preporučili” održavanje gej parade, zašto bi to odmah trebalo definisati kao “kolonijalnu zaslepljenost i odlepljivanje od realnosti”? Na osnovu čega se tvrdi da je ovo marginalno pitanje?  Ono to nije ako se sagleda iz pravog ugla.

Sa glavom zabijenom u pesak ili zagledani u horizont tražeći obrise svete srpske zemlje ili u nebo moleći za pomoć Svevišnjeg i pale kosovske junake, iz te perspektive sve može izgledati marginalno. Gej parada je dvostruki lakmus-papir, velike specifičnosti i još veće senzitivnosti.

Prvo, pokazuje da je većina sposobna da prihvati i toleriše manjinu i dozvoli joj društveno-političko delovanje u okviru Ustava i Zakona, a što podrazumeva organizovanje NVO, parada, koncerata, performansa... Šta god ova zajednica smatrala za shodno da izabere način kako bi izborila, odbranila i poboljšala svoj status u društvu.

Drugo, time se pokazuje da država ima suvereno pravo na monopol sile.Ovo je suština stvari, jer u Srbiji, nažalost, gejparada više nije pitanje alt-seksualaca i njihove diskriminacije.Fokus je na drugoj strani.

To je odgovor na pitanje da li država može da kontroliše onu drugu, netolerantnu stranu koja se udružuje u razne fantomske organizacije egzotičnih imena koja više podsećaju na nazive paravojnih formacija iz devedesetih.

Dakle, gej parada nije bit problema. Problem su oni koji su njeni nasilni protivnici. Da li njih država može da privede pravdi, kako preventivno tako i direktno, bilo hapšenjem bilo zabranjivanjem po principu “isušivanja močvare”.

Izneta je takođe činjenica da se Srbi više protive gej paradi nego ulasku u NATO, hapšenju haških begunaca ili priznavanju nezavisnosti Kosova. Narod koji je iscrpljen sankcijama, ratovima i porazima, izbeglicama, inflacijom, izneverenim nadama, siromaštvom, opšte-narodnom depresijom je narod sužene svesti i galvanizovanih emocija. U takvom stanju kognitivna funkcija kakva je učenje je značajno redukovana.

Ono što je drugim narodima postalo kristalno jasno još pre 20 godina nama se u obrisima polako urezuje u svest.

Hapšenje Šljivančanina proteklo je opštom bežanijom kako Žandarmerije, tako i samog oficira zatečenog u gaćama pred rezigniranim građanima, što je jasno pokazivalo odnos javnosti prema svemu što Haški tribunal predstavlja u tom trenutku. Bilo je jasno da će metod “dobrovoljne predaje” biti neka vrsta anestetika za duševno osetljive “patriote”. Hapšenje Karadžića proteklo je takođe uz demonstracije, ali kontrolisani haos u prestonici bila je mala cena za ovako skup plen. Hapšenje generala Mladića bila je stvar rutine.

Negativna korelacija između proteklog vremena i besa javnosti više je nego statistički značajna. Što se nezavisnosti Kosova tiče, slična situacija. Kada narod shvati neminovnost posledice jedne katastrofalne politike i kada je jasno da su želje za povratak na staro nerealne ma koliko to frustrirajuće bilo, onda se ide po poznatom psiho-modelu koji kako važi za pojedinca, tako se može primeniti i na kolektivitet: od protivljenja realnosti, njene negacije, preko očaja i najzad nužnog prihvatanja.

Realnost je uporna, njoj se može samo prilagođavati i do neke meri pokušati promeniti. Ako pređemo tu nevidljivu grenicu umerenosti realnost počinje da menja nas. A to uvek boli.

Tako je i sa trećim gorućim pitanjem. Pitanje gej-populacije neće nestati njenim negiranjem, niti suprotstavljanjem bilo kojoj vrsti njene manifestacije. To je zatvaranje oči i ulazak u onaj isti “orman” iz kojeg su ovi “čudaci” izašli, a nisu ga zatvorili za sobom. Mrak iz koga su izašli uvukao je u sebe ove druge i tužna igranka obostranog nerazumevanja se nastavila a problemi i razlike se produbile.

Stiglo se i do završnog zaključka zbunjene većine. A to je da postoji nekakva politika homoseksualizma i da se time širi sistem vrednosti koji je kako poštovani patrijarh kaže suprotan našoj istoriji i tradiciji. Ako su u Rimu ukinuli bezgrešnost pape, dozvoljavam sebi da to primenim i na svog prvosveštenika.

Iza ovih tvrdnji nakalemio se i stav da je ovo zgodna prilika za dalja uslovljavanja Srbije na putu ka evrointegracijama. Opet stara disciplina sa početka – zamena teza. Evro-skeptici, što je eufemizam za zapadofobe o kojima je ovde reč, naći će u bilo čemu razlog da ispolje antagonizam prema EU. OD Kosova, preko NATO, do juče Haga, sada gej-parade.

A istina je na drugoj strani. Srbija ovakva kakva danas jeste ne može da postane ravnopravna članica EU. Mi smo već u statusu kandidata. Kada priložite svoju dokumentaciju za aplikaciju na neko radno mesto posle pregledavanje CV-ja sledi probni rad posebno iz onih oblasti iz kojih ste u prethodnom školovanju i testiranju imali slabe ocene.

Zar mislite da će neko primiti u EU jednu zemlju koja postojanje različitosti rešava nasiljem?  

Jednu državu koja toleriše netoleranciju?  Koja ne poštuje Ustav(ne govorim o preambuli, o tome kasnije) i Zakone, dozvoljava diskriminaciju i i povlači se pred nasiljem nekontrolisanih klero-militantnih organizacija?  

Ne, naši ocenjivači reći će – do juče Albanci, danas gej aktivisti, sutra ko?  Takav učenik obično ide na leto na popravni ispit dok ne savlada gradivo. To nije kolonijalni odnos, to nije uslovljavanje, to je uobičajeni test.

U svom optimističnom zanosu mogu pretpostaviti i bajkovitu mogućnost gde naši sutrašnji “zemljaci” kažu: ako ne tolerišete seksualnu različitost, kako ćete sutra nacionalnu, pogotovo kada vašu omiljenu manjinu Albance vratimo pod okrilje vaše države?  

Da, svojim dobrim vladanjem i visokim ocenama iz svih važnih predmeta zaista smo se preporučili za tako nešto.

Ili je opet istina na drugoj strani?  A to je da je otkazivanje gej-parade i slobodna manifestacija patološke netrpeljivosti još jedno uveravanje međunarodne zajednice u pravednost postavljanja privremenog berlinskog zida između Kosova i Srbije dok se hladni rat između ove dve strane ne završi.

Ako u svom dvorištu dovodimo atmosferu do usijanja koje izaziva radijaciju, a posledično tome iz tog političkog reaktora na ulice svake jeseni izlazi nepodnošljivi radioaktivni otpad obučen u razne “nacionalne” nošnje i zagađuje okolinu, onda takvo društvo koje nije sposobno da ugasi požar i uslove dovede na razinu kompatibilnu sa normalnim životom biće ograđen metalnim tablama i zacementirano kao balkanski Černobilj.

U takvom neprirodnom okruženju razvijaju se i razmnožavaju razni mutanti i mesta za normalne ljude biće sve manje. Poruka je jasna. Ili država ili mutanti. Ili sistem koji će paradu prihvatiti pa i sa ignorisanjem ili latentno ksenofobično ludilo u kome će plitkoumni “kvazi-nacionalisti” likovati nad još jednim srpskim auto-golom.

Ako mene pitate, ja bih 2. oktobra najradije otišao da gledam pobedu naših odbojkašica na evropskom prvenstvu, koja je Parada ponosa svih nas.