Početna strana > Polemike > Ni mostovi, ni putevi
Polemike

Ni mostovi, ni putevi

PDF Štampa El. pošta
Boško Mijatović   
sreda, 11. novembar 2009.

Povodom teksta "Centralizam i posle Miloševića" Bojana Kostreša

(Politika, 11.11.2009)

U „Politici“ od 9. novembra objavljen je autorski tekst Bojana Kostreša, funkcionera Lige socijaldemokrata Vojvodine, o ekonomskom aspektu vojvođanske autonomije. U njemu Kostreš najlepšim bojama slika period 1974 – 1989, kada je Vojvodina bila praktično odvojena od Srbije, e da bi potkrepio svoju tezu da je to za nju i danas najbolji model. Jedini je problem što to čini uz pomoć obilja neistina. Pogledajmo neke.

Na početku tvrdi, s pozivom na neimenovane eksperte, da je Vojvodina izgubila desetine milijardi evra zbog beogradizacije Srbije tokom poslednje dve decenije. Neverovatno. Ko su ti eksperti i kako su došli do tog zaključka, Kostreš nam nije poverio. Nadam se da ne misli na pamflet autonomaškog političara Boška Krunića i njegovog NGO-a. Da se radi o „analizi“ dečjeg nivoa, jasno je iz činjenice da uzrok svih ekonomskih nedaća Vojvodine tokom devedesetih godina nalaze isključivo u ukidanju autonomije. Prevideli su samo ratove, sankcije, bombardovanja i sve ostalo. Za dokaz o pljački Vojvodine potrebno je naći nešto mnogo, mnogo jače.

Ipak, kao glavni argument za svoju tvrdnju kako je taj period bio izuzetno prosperitetan za Vojvodinu, Kostreš je iskoristio infrastrukturne projekte i naveo, kao najvažnije, vojvođanske mostove i puteve izgrađene vojvođanskim novcima i kreditima. Od toga je malo šta tačno.

Kostreš navodi da je autonomna Vojvodina u periodu 1974–1988. izgradila više velikih mostova preko Dunava, kao kod Bačke Palanke, Bezdana, Beške, Kovina... Nije istina. Most kod Bačke Palanke završen je 1972, znači pre Kostrešovog idealnog perioda, pa ga nije pristojno pominjati kao uspeh brionske politike. Most kod Bezdana završen je 1974, znači iste godine kada je donet „slavni“ brionski ustav koji je odvojio autonomiju Vojvodine od Srbije, pa ni teorijski nije moguće da je autonomaška vlada smislila most, obezbedila projekat, pare i izgradila ga za nekoliko nedelja. Isto je sa mostovima kod Beške i Kovina, koji su završeni 1975. i 1976. godine. Takvi projekti se pripremaju i izvode više godina, a ne tek tako. Na primer, most kod Beške, kao deo autoputa, građen je četiri godine, dok je ugovor o kreditu sklopila SFRJ još maja 1970. godine.

Za puteve Kostreš kaže sledeće: „Vojvodina je svojim novcem izgradila jednu traku od Beograda do Horgoša... i pun profil autoputa od hrvatske granice do Beograda“. Nije istina. Novac za finansiranje došao je iz kredita, uglavnom Svetske banke, dakle uopšte nije finansiran iz budžeta ili fondova Vojvodine. A da zajmove nije vraćala Vojvodina? Nije. Otplata zajmova se neko vreme vršila iz naplaćene putarine, što znači da smo ih otplaćivali svi mi koji smo se njima vozili, uključujući i strance. Potom je, početkom devedesetih, sve zajmove na sebe preuzela Republika Srbija.

I ovde Kostreš uključuje u „svoj“ period one puteve koji su napravljeni u neko drugo vreme, nema sumnje, da bi njegova priča izgledala uverljivije. Tako kaže da je „do kraja 1989. izgrađena druga traka od Beške do Batajnice“, što jednostavno nije tačno. Ta traka je započeta u vreme Miloševića, a završena krajem 2004. godine, dakle samo 15 godina posle Kostrešove 1989. godine.

Pomenimo još jednu neistinitu Kostrešovu tvrdnju. Kaže da je jedan znak nemile beogradizacije to što se neke banke sele u Beograd i što to isto planiraju da sa svojim centralama učine i neke druge firme. A šta je tu loše, pitaće se poneko: firme biraju pogodniju lokaciju, a imaju, kao privatne, pravo na slobodu akcije. To, kaže Kostreš, što će „sav porez“ iz tih banaka i firmi otići u Beograd, umesto da ostanu tamo odakle su one potekle. Ovo već nema smisla. Kostreš ne poznaje poreski sistem Srbije.

Sa stanovišta poreza, Novom Sadu, Beogradu i Srbiji gotovo je svejedno gde je sedište firme, jer će rezultat biti jednak. Poreskim zakonima je, naime, lepo predviđeno da se glavne dažbine (akcize, porez na dodatu vrednost, carine i slično) isključivo uplaćuju u budžet Republike Srbije, a ne gradu u kome je sedište firme, bili to Novi Sad ili Beograd. Porez na zarade se ne uplaćuje prema sedištu firme, već prema prebivalištu zaposlenog, pa sve ostaje isto ukoliko se ne sele pogoni. Jedini skroman gubitak može imati Pokrajina, ali ne i Novi Sad, kod poreza na dobit, koji se plaća prema sedištu i deli između Pokrajine i Republike. Ali, to je mali porez, najmanji od pomenutih i sa niskom stopom od 10 odsto, pa ni gubitak Vojvodine neće biti velik. Drugim rečima, niti će Vojvodina imati neke veće poreske štete, niti će Beograd imati veće koristi ukoliko neka firma preseli sedište iz Novog Sada u Beograd.

Da zaključim: žalosna je ideja koja se brani obiljem neistina.

Autor je direktor ekonomskih studija CLDS

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner