Drugačiji pogled na odnos Srbije i EU - odgovor Slobodanu Antoniću

Reakcija na tekst Slobodana Antonića „Žurba u provaliju“

Slobodan je Antonić u svome tekstu „Žurba u provaliju“ pre nekoliko dana katalogizirao osam tačaka koje se tiču ulaska Srbije u EU i potencijalnog odnosa Srbije prema tom procesu; želeo bih predstaviti i jedan drugačiji osvrt na isti tekst i istu temu u cilju širenja rasprave i diskusije. Pišem sada prevashodno kao politolog koji je školovan i u Srbiji i u nekoliko zemalja EU, kao i kao osoba koja u EU radi, te ima direktan kontakt sa mnogim društveno-političkim instancama koje gospodin Antonić pominje u svojem tekstu; mnoge su mi, naime, veoma bliske.

Nema nikakve „žurbe u provaliju“, da bude jasno, jer nema ni provalije, a kamoli žurbe. Da li ovaj ekstremno otegnuti proces pridruživanja EU – koji je jedva i počeo, u suštini – možemo nazvati „žurbom“? Teško. Jedino Turska poznaje sporiji proces; proces koji se, kako se to čini, neće ni nastaviti, jer i Turska ima svoje Kosovo: Kipar. Isto tako, EU li je „provalija“? Naprotiv, Srbija je u provaliji iz koje može izaći samo ako se pridruži Evropskoj uniji. Srbija je ogrezla u korupciju, ljudska prava su ništa više do pravničke fusnote, ne postoji nikakva socijalna sigurnost, edukacija i zdravstvo su skoro smešni koliko su disfunkcionalni; siguran sam da se gospodin Antonić slaže sa ovime. Kada sam poslednjni put bio u Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj – situacija je izgledala kao sve, samo ne kao „provalija“. „Ambisodino“ deluju samo i upravo one zemlje EU u kojima je došlo do „srbizacije“, to jest rasta popularnosti ekstremnodesničarskih ideja, kao što je Grčka (sada tamo imigranti bivaju napadani i ubijani na ulici: uvek je lakše optužiti nekog drugog za sopstvene probleme i nesposobnost). Nemačka je isto krenula da pravi probleme kada je Angela Merkel ojačala svoje konzervativno-desničarske stavove, što važi i za Finsku i Švedsku – uspešne su to, stabilne države (najbolji edukacioni sistemi, najuspešnije zdravstvo, najduži životni vek), kojima su se u parlamente nedavno infiltrirali konzervativci (Sverigedemokraterna u Švedskoj,[1] Jusi Hala-Aho i njegovi Perussuomalaiset u Finskoj,[2] „Pravi Finci“ – sic!), i kvalitet života se odmah srozao, zajedno sa nivoima demokratičnosti i sposobnostima države blagostanja. Nužno je samo sa uspehom se deduplovati i sagledati i druga stanovišta. Snaga konzervativne misli je obrnuto proporcionalna funkcionalnosti demokratije i životnom standardu u jednoj državi; može se štaviše postulirati da je to jedan od glavnih zaključaka savremene politologije.[3]

No, bacio bih pogled na gorepomenutih osam tačaka u više detalja. Proleptične paragrafe nisam uključio u reakciju, usmerio sam se samo na tekst.

1.    EU više nema nameru da se širi, bar u dogledno vreme, pa je popuštanje po pitanju Kosova uzaludan posao.

Nema nameru? Kako to onda Hrvatska ulazi u EU sledeće godine ako EU „nema nameru“ da se širi? Da li je moguće da autor teksta ne zna za ovo? I ako EU posle Hrvatske ne bude imala nameru da se ubrzo ponovo proširi, to ne znači da unutrašnja i spoljašnja politika države Srbije treba da nastavi da žmuri na jedno ili oba oka, te da tu ima „uzaludnoga posla“. Kosovo je, pak, napustilo Srbiju mahom zbog kompletnog i apsolutnog nedostatka interesovanja srbijanskih vlasti (svih garnitura) za isto – i to je činjenica sa kojom se mora raditi.[4] Čini se često da su upravo nacionalisti u Srbiji najviše dobili od kosovske nezavisnosti – o čemu bi pisali i pravdali svoje postojanje u javnom prostoru inače? Isto tako, Kosovo je glavna prepreka integraciji Srbije u EU – protivnici iste bi trebalo da Kosovu budu prevashodno zahvalni, jer im omogućava jedan turski, agonizovani, prolongirani scenario neuspešnog pridruživanja EU. Ukoliko se odista brinemo o sudbini Srbije, da li će ona ući u EU ubrzo ili nešto kasnije se svodi na beznačajne minucije – nužno je odrediti jednu uspešnu politiku u svakom slučaju.

2.    I kad bi u EU bilo ozbiljne namere da se primi Srbija, nema šanse da Srbija uđe u EU a da ne prizna secesiju Kosova.

Ni jedna država ne može ući u Evropsku uniju ukoliko joj se ne znaju granice.[5] Sramotno je samo što su jezik i praksa politike i diplomatije takvi, da ni zvaničnici EU ne žele često to da priznaju (političare u Srbiji ne treba ni pominjati!), jer znaju da će srbijanski političari iskoristiti to kako bi napravili još veći haos i učvrstili svoju nedemokratsku vlast. Kosovo danas služi za političku legitimaciju tvoraca politike, kao i za uspešnu pljačku – Insajder je to detaljno i dokumentovano pokazao, a niko se nije potrudio čak ni da demantuje! Kao što rekoh – upravo se patriotama najviše isplatio problem sa Kosovom, dao im je raisond'être. Uostalom, upravo zato je i napravljen slogan „Kosovo je srce Srbije“, kako bi se lakše kralo. Inače, ta metafora je sve samo ne precizna: srce je najvažniji organ tela, jer kada se isto ukloni, dolazi do smrti. Kosovo je otišlo i nije se ni osvrnulo, a Srbija je preživela. Toliko o tome. Proces odvajanja Kosova više podseća na bolni apendicitis, sa posthirurškim komplikacijama – rana, naime, nije dobro suturirana posle operacije apendektomije (o korišćenju slike „srca“ se može pisati do besvesti; nedavna izmišljena vest o Srbinu kojemu srce „vade na živo“ – medicinski nemoguće, kako li iko zdrav u ovo može da poveruje? – je samo jedna od takvih).

3.    U EU nema demokratije, podele i ravnoteže vlasti, već glavne odluke donose neizabrani moćnici.

Ova izjava se ipak pre može odnositi na Srbiju, u kojoj se ne zna ko pije, a ko plaća. Korupcije ima svuda i na svim nivoima, ali u EU je ista na znatno manjem nivou.[6] Štaviše, upravo je Srbija ta, koja se često nalazi na sramotnom vrhu liste zemalja po prisustvu korupcije, u kojoj neizabrani moćnici rade ostalima „iza leđa“, dok je nepotizam jedno od definirajućih instanci politike zapošljavanja. Reći da u EU nema demokratije dok se Srbija u istom kontekstu ne pominje ipak zvuči ipak nekako ohlokratski.

4.    EU je skupa i krajnje birokratizovana i korumpirana superdržava.

Opet, ovo se pre odnosi na Srbiju. Kako Rudometof navodi, birokratija je u Srbiji čak evoluirala u potporni sistem za državnu elitu.[7] Godinama živim, predajem i radim u EU (čak u nekoliko zemalja: Italija, Češka, Slovačka, Austrija, Britanija...), gde se susrećem sa birokratijom na svim mogućim nivoima. Usporedba je jasna: srbijanska birokratija je jedna drska, papirološka aždaja u poređenju sa bilo kojom od navedenih zemalja EU. Doslovce na svakom birokratskom nivou u EU je sve lakše, dok u Srbiji birokratija postoji da bi građanima smetala (ne šali se narod bez razloga: obrazac FT1P iliti „fali ti jedan papir“). Čak je i italijanska birokratija bolja, ma koliko ovo čudno zvučalo posle rastakanja državnog sistema za vreme vladavine jednog manijakalnog TV mogula, Berluskonija. Tužno je shvatiti da sam češku ličnu kartu izvadio za treptaj oka, dok se u Srbiji desila sledeća stvar, dozvolite da desiniram ukratko: odem u policiju, nema nikoga u redu, žena iza šaltera turpija nokte. Dobar dan, dobar dan, ja želim da produžim ličnu kartu. Ona mi kaže da dođem sutra u dva sata. Ja priupitam, za svaki slučaj: u dva popodne? Ne, kaže ona. U dva ujutru. Ja, kompletno zapanjen, pitam: zar policija radi u dva ujutru? Ne, kaže ona, tada se formira red. Otvara se stanica tek u osam ujutru. Dakle, ona ne želi da radi svoj posao, već će čekati da se svi mi nagomilamo kao sardine, da budemo ponižavani satima kroz celu noć, da bi možda došli na red. Nije zagarantovano. Ličnu kartu tada nisam ni izvadio – država Srbija mi to nije omogućila. Toliko o jednoj nosološkoj, birokratizovanoj državi. Još jedna stvar: EU nije superdržava, EU je skup država, unija država. U postapokaliptično-naučnofantastičnom momentu u kome EU postane država, ja ću biti lično protiv iste, iz istog razloga iz kojeg kritikujem i Rusiju, i Kinu, i SAD: ne sme mala grupa ljudi da vlada milionima i milijardama.

5.    U Srbiji samo politička klasa ima pravu dobit od evrointegracija, dok obični građani imaju malo koristi od evroentuzijastičkih mantri.

Naprotiv, u potpunosti naprotiv. Kakvu to dobit ima politička klasa? Naprotiv: jedan političar u EU neće moći nikoga da šutira na televiziji, niti da aranžira da se nečiji advokat „saplete o bananu“. Niti da poteže pištolj na novinare. Niko neće moći da pravi afere i skandale u EU (da se pretvara da gladuje, da priča kako ga neko prisluškuje...), jer u EU retko dolazi do harlekinizacije politike (izuzeci, naravno, postoje: gorepomenuti Berluskoni, bunga-bunga, koji je nedavno bio i pravosnažno osuđen). A obični građani će imati samo benefita od promulgacije građanskih, demokratskih vrednosti i ljudskih prava, kao i od popravljanja jednog groteskno jezivog stanja pravosuđa.[8] Ovde se mešaju osnovne, inkomiscibilne instance. Isto tako, nema nikakvih „mantri; kako Antonić piše, Srbija zvuči kao voks klamantis in dezerto, glas vapijućeg u pustinji. Ima samo realnih analiza pridruživanja Srbije u EU, mantri nema. Anti-EU mantre, zato, veoma su dosadne i neargumentovane – nacionalizam je tako predvidljiv.

6.    Ulazak u EU novopridošlim zemljama više ekonomski šteti, nego koristi.

Opet, ne. Kako to? Gde to? Ima li primera? Ne može se za svaki primer davati link za nekog domaćeg istomišljenika, dragi kolega, kao što ste Vi radili u svome tekstu. Ima li, recimo, makar jednog ekonomiste ili politologa koji će tvrdeti kako je EU štetila Švedskoj, primera radi? Uostalom, sa pričlanjenjem EU, Srbija će imati i EU fondove na raspolaganju.[9] To li ekonomski šteti? Čini se sve kao da se takvom izjavom pokušava brikolirati potencijalni ekonomski uspeh Srbije, iz nekog razloga.

7.    EU, pod vođstvom SAD, vodi jasnu i dugoročnu antirusku politiku, pa bi Srbija učlanjenjem u EU kad-tad morala učestvovati u sukobu sa Rusijom.

Molim vas. Kako to EU radi nešto „pod vođstvom SAD“? To što se spoljašnja politika Britanije od Tonija Blera naovamo svodi na ulizički modus operandi prema SAD ne znači da Barak Obama rukovodi Evropskom unijom. Dalje, antiruska politika može samo da pomogne Srbiji. Šteta koju je Kremlj izazvao Srbiji je neopisiva, od kupovine konglomerata za skoro nikakav novac, do propagacije nacionalizma. Za ljudska prava se u Rusiji ne zna. Kritika države – osnova demokratije! – je skoro zabranjena, a u svakom slučaju onemogućena. Kada je Ana Politkovskaja napisala svoju lucidnu knjigu „Putinova Rusija“, „saplela se i pala u otvor od lifta“. Ni pisci najjeftinijih trilera ne koriste takve metode. Toliko je jasno da je ubijena, da se Putinova Rusija nije ni potrudila da zataška jedno ubistvo, koliko je to bilo nepotrebno, jer Putin ima apsolutnu vlast. Voditi antirusku politiku je danas pitanje poštovanja čovekovog digniteta i inteligencije, jedna plemenita stvar.[10]

8.    U EU-establišmentu postoji kultur-rasistička netrpeljivost prema Slovenima i Balkancima, a posebno prema onima koji su i jedno i drugo.

Opet, nije tačno. Nema apsolutno nikakve kulturne ili rasističke netrpeljivosti prema Slovenima i Balkancima. Treba ipak imati u vidu da je četiri zemlje u EU – „slovenskog roda“: Slovenija, Slovačka, Češka i Poljska. Da li to EU gaji netrpeljivost prema samoj sebi? Gorenavedena izjava (br. 8) apsolutno ne daje nikakvog smisla. Valjda su Slovaci, od vremena kada su ušli u EU, krenuli da gaje netrpeljivost prema – Slovacima? Pored toga, sve pomenute države su imale jakih benefita (prevashodno ekonomskih!) kada su ušle u EU. Prosečna plata u Češkoj dostigla je oko hiljadu evra. A da nema nikakve netrpeljivosti prema Balkancima, primetio sam i ja, posle onolikih godina provedenih u EU. Netrpeljivost prema drugačijima je, štaviše, srbijanski prerogativ – homoseksualci su proglašeni neprijateljima, „drugosrbijanci“ nekakvim „antisrbima“ i sl.[11] Vidi se trn u tuđem oku, ali deblo u svojem skoro nikada.

Ukratko, situacija je mnogo bolja u EU nego kakvom je Antonić smatra ili pokušava da predstavi. Znam da su priče o neprijateljima i o nekakvoj sveprožimajućoj mržnji korisne za ojačavanje zajedništva,[12] ali nema potrebe za preterivanjem. Isto tako, kada se analizira sekundarni materijal, nužno je ići mnogo dalje i šire od „domaćeg“, kako bi se dobilo na objektivnosti (gospodin Antonić navodi, naime, iksljučivo autore domaće, lokalpatriotske provenijencije, i isključivo na srpskohrvatskom jeziku; videti, uostalom, i širinu mojih referenci u dnu strane).

Uostalom, budimo pragmatični: i da Evropska unija jeste nekakav geopolitički monstrum, nekakvo čisto, nepatvoreno zlo – Srbija je Unijom okružena. Zar nije onda najbolje ući u taj sistem i možda ga popraviti? Ili ga uništiti iznutra, ako je već EU baš toliko zlo, da nikakve druge mogućnosti nema?

Ili je možda ovde samo po sredi kiselo, kiselo grožđe?