Док машта о борби за народ и своје „леве идеје“, српска левица диже руке и, на обострану штету, препушта судбину десници у Србији. Крајњи резултат  ове „српске левице“ је стога њено свођење на пуког следбеника и коалиционог партнера којег нико не жели – пошто је он сам суштински небитан.

Уместо о враћању у царску (српску) 1388. годину, он сања о повратку у анационалну (европску) 1847. Зато је несрећа коју прикрива ова визија будућности можда мало мања, или мање ретроградна, али не и мање трагична.

Желећи да верујемо да доктор правних наука и судија Апелационог суда интимно ипак има мало темељнији приступ праву, евидентно је да у бројним ТВ наступима, ипак, нисмо имали ни прилике да чујемо стручно мишљење судије Мајића. 

 Нама се, међутим, чини да је одговор, у погледу националног и државног питања, не у национализму, звао се он „левичарски“ или „социјалистички“, већ у патриотизму. Битне разлике између ова два појма и друштвено-историјске праксе нису свесни а(нти)национални „левичари“, али по свој прилици, ни Ћирјаковић

„Ја нисам југоносталгичар. Ја сам Југословен. Допало се то неком или не“ (Љубиша Ристић)

Први текст о хипокризији јавног деловања Владимира Костића као председника САНУ написао сам тек после чланка уредника Информера господина Вучићевића који је завршен несвакидашњим величањем челника наше Академије

Поштедите ме приче како то тржиште регулише, тамо где систем не функционише. Ако се то препусти тржишту у земљи у којој нема ни суда, ни синдиката, ни владавине права претворићемо Србију у оазу за власнике сумњивог капитала као у Београду на води, а раднике у модерне робове.

Eфикасност приватне својине у некој земљи зависи од кредибилитета и стабилности правног система те земље. Држава као што је Србија, у којој политичари и влада управљају привредом, волунтаристички расподељују ресурсе, злоупотребљавају социјалне концесије клијентелистичким групама и фаворизују фирме с државним власништвом, тешко да гради капитализам

Сви који данас говоре о државним предузећима полазе од чињенице да су она по дефиницији неуспешна. Заборављају да то нису предузећа већ страначке установе. Небитно да ли је у питању ЕПС који води човек који нема никаква знања потребна за то или београдска Арена коју води Горан Грбовић, човек који је завршио кошаркашку каријеру пре 25 година и од тада нема дан рада уписан у радну књижицу (то ме подсећа на још једног таквог).

 У друштвима као што је Србија државна својина и прерасподела ресурса клијентелистичким групама увек ће бити милозвучна популистичка песма у ушима оног дела становништва који и даље од владе (државе) очекују радна места, веће плате и бољи живот. Они знају да је то утопија, али и даље верују.