Поводом текста „Црвени и црни” Ђорђа Вукадиновића
Уместо одговора на бројна спорна питања, аутор је понудио недићевски „реализам”, приказујући га као независног политичара који је, ето, критиковао и Тита и Дражу.

Немогуће је навести све примерe како су ти "играчи" градили каријеру. Добро школовани, са знањем страних језика, из породица са партизанским педигреом, женили су се и Српкињама (по угледу на Броза), како би доказали да су Југословени, а сви су радили на растурању СФРЈ.

Јово Бакић се здушно залаже да Србија има обавезу да морално и материјално помогне жртвама ове трагедије и тако Бошњацима пружи руку помирења. Они ће је прихватити једино ако Срби признају да су починили геноцид, а да при томе никако не помињу страдалништво српског народа у сребреничком крају.

Уместо владавине закона, имамо владавину политичке воље, а онај ко се тој вољи нађе на путу не може се увек ослонити на заштиту независних судова, нити на помоћ бораца за људска права, у које спада професор Димитријевић. Историја је пуна примера како је лако осудити невине људе   када за то постоји политичка воља.

Саме речи, сами позиви, само подстицање, само хушкање нису довољни, или се бар више због њих не може гонити због застарелости – на срећу патриотских посленика јавне речи. С тим се, опет, не могу сложити. Кривична одговорност за међународне злочине не застарева.

Зар постоје студије права које полазнике уче методи коју је професор Војин Димитријевић демонстрирао? Имао је пред собом оно што сам ја написала и потписала, али је одлучио да, уместо оног што сам објавила, нападне оно што тобож "мислим" и "верујем".

Љиљана Смајловић очигледно није студирала право. То се не може надокнадити гледањем у интернет, ма колико дугим и упорним. Отуда она верује да "ратна пропаганда", која је по њој сасвим и увек легитимна, извињава сва кривична дела учињена у њено име, у служби Отаџбини.

За неупућене: шта су "Е новине"? То је гласило које се од озлоглашеног "Курира" разликује у четири битне ствари: 1) "Курир" је супротне политичке оријентације; 2) "Курир" је штампани медиј; 3) "Курир" је неупоредиво читанији; 4) "Курир" је далеко мање вулгаран.

Ако се већ испоставило да Ломпар заиста не назива титоисте бубашвабама, следеће питање је: како то да Ломпару није сметало Антонићево стављање њему у уста да су титоисти бубашвабе, а смета му када Марио Калик то наведе, позивајући се на Антонића?!

У овом фрагменту није ни употребљена реч титоиста. То показује да Марио Калик није ни прочитао моју књигу, већ је критикује иако не зна шта у њој пише. То је поступак који по природи ствари онемогућава било какав разговор.