Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Zona istine, ljubavi i slobode (1)
Kulturna politika

Zona istine, ljubavi i slobode (1)

PDF Štampa El. pošta
Dejan Petrović   
ponedeljak, 17. novembar 2008.

Ovogodišnje, četvrto po redu izdanje malog ali sve zapaženijeg beogradskog filmskog festivala „Slobodna zona“, pod sloganom „Pomeri granice“, nastavilo je tamo gde se prošle godine završilo. Što je možda dobar znak za sam festival, ali nikako i za sav taj svet o kojem ovaj ima pretenziju da govori. Naime, Žig ubice koji je zatvorio SZ-3 i Taksi do tamne strane koji je otvorio SZ-4 možemo posmatrati kao dve epizode jednog te istog filma. Iako će se većina gledalaca složiti da ovaj izbor ni po čemu ne može da se meri sa prošlogodišnjim openerom od kojega je bar za klasu slabiji, valja priznati i da vrlo malo ostvarenja generalno može stati rame-uz-rame sa remek-delom kakav je Persepolis. Određeno opravdanje za igru na sigurno pruža podatak da je Taksi do tamne strane, verovatno zasluženo, osvojio Oskara za najbolji dokumentarni film, pre svega zbog činjenice da se u samim SAD usudio da progovori o bolnim i sramnim neuralgičnim tačkama nacionalne istorije prvih godina novog veka. Traganje za pravom istinom o jednoj od hiljada žrtava u američkim zatvorima u Avganistanu i Iraku, vozaču taksija Dilaveru, autorima će to i nesvesno poslužiti tek kao polazište za poniranje u duboki i mračni svet dozvoljenog terora republikanske administracije koja zaobilazno ili otvoreno krši sve zakonske i moralne propise, u ime navodno višeg cilja – rata protiv terorizma. Dilaver će od torture preminuti nakon pet dana boravka u logoru Bagram, a iz Taksija ćemo saznati i da je upravo ova baza bila uzor prema kojoj je napravljen i nadaleko zloglasni Abu Graib, a metode koje su u Abu Graibu užasnule planetu, premijerno su isprobane upravo u Bagramu. Ironija da je zlosrećnog vozača prijavio stvarni počinilac napada za koji je Dilaver osumnjičen, samo je početak osećaja apsurda koji vas neće napuštati do kraja ovog filma. Nakon izbijanja određenih informacija u javnost, nekolicina neposrednih izvršilaca je završila na vojnom sudu, iako je režiser Aleks Gibni nedvosmisleno dokazao da su oni samo sledili prećutna ili čak eksplicitna uputstva svojih pretpostavljenih. Što je još jedna ključna sličnost sa Žigom ubice pa ćemo sebi dozvoliti tu slobodu da u vezi sa istom stvari citiramo svoj prošlogodišnji komentar tog filma: „Upravo će malo previše uživljavanja u tu priču koštati života, slobode i herojskog oreola jedan puk, ali i čitavu, gle čuda, silno iznenađenu i skandalizovanu naciju. Suštinsko licemerje i na svojoj koži će upoznati sami vojnici, sumirajući to izjavom ‘kada neko od nas pogine, jedva da mu u novinama napišu ime i prezime, a ako ispadne neko sranje, na svim smo naslovnim stranama’, za sve ono što će uslediti, prekasno saznanje.” Taksi do tamne strane naprosto mora da šokira gledaoca svih 106 minuta trajanja, on detaljno navodi izuzetno kreativne i inovativne tehnike mučenja koje su ovde isprobavane od strane obaveštajnih službi, u kojima su na žrtvama protiv kojih nikada nije podignuta optužnica (!) primenjivani i neki davno zaboravljeni nečovečni naučni eksperimenti, a takođe zaprepašćuje i podatak da je manje od deset odsto zatvorenika uhvaćeno od strane američkih snaga ili u neposrednoj borbi! Sadističkim metodama mučenja, isto kao i organizovanog ponižavanja zatvorenika (za šta smo od upravo odlazećeg predsednika Buša saznali da to nije isto?!) postignuti su u informativnom pogledu epohalno neuspešni rezultati, toliko da je na osnovu njih iznuđeno priznanje o vezama Sadama Huseina i Al Kaide dovelo do toga da je častan čovek poput Kolina Pauela morao da prizna kako mu je to bio najneprijatniji dan u životu! Poseban kuriozitet ovog dokumentarca predstavlja pojava republikanskog kandidata na upravo okončanim predsedničkim izborima, DŽona Mekejna, koji se poučen svojim vlastitim višegodišnjim iskustvom ratnog zarobljenika u Vijetnamu, otvoreno suprotstavio takvim monstruoznim metodima nekih svojih kolega. Istini za volju, čak i ljudima koji tek površno prate medije poslednjih godina, ovde ne može mnogo toga biti novo, o istoj ili sličnoj temi su već snimljeni (bez)brojni dokumentarci, vrlo sličnog kvaliteta (moramo primetiti). Međutim, kako su neka tradicionalna, old-fashion „herojska“ vremena odavno minula za nama, teško da će o ovoj temi biti napisan neki roman poput omiljenog Mekejnovog dela Za kim zvona zvone, pa je njihov značaj veoma naglašen, makar u dokumentarnoj filmskoj formi koja ima tu prednost da dotad teško zamislive scene patološkog iživljavanja – kakvima obiluje, zapravo, kakve čine samu okosnicu Taksija – gledaocu predstavi vizuelno, sasvim u skladu sa (ne)izrečenom maksimom modernog doba da „slika govori više od hiljadu reči“. Iako su završni kadrovi ispovesti autorovog oca ratnika očigledno planirani kao efektna poenta ovog ostvarenja, patetično zaklinjanje u Stare Vrednosti, Povratak Sa Trenutne Stranputice i zapanjujući višak ontološke naivnosti u toj svojoj želji potpuno promašuje cilj. Što ne znači da ljudima koji su zbog svojih ideala, takvih kakvi jesu, a kojih ni do danas ne žele da se oslobode, bili spremni da založe i vlastiti život, ne moramo iskazati određeno poštovanje. Taksi do tamne strane je solidan, potresan i koristan film za svaku preporuku, koji će svakako činiti neko buduće istorijsko svedočanstvo od neprocenljivog značaja, ali ipak ne u tolikoj meri da bi mu čast da otvori „Slobodnu zonu“ pripala skroz zasluženo.

Prvog festivalskog dana „Slobodne zone“ prikazano je i igrano ostvarenje Sedmo nebo mladog nemačkog režisera Andreasa Drezena. Film koji je pobudio veliki interes publike više izborom teme nego briljantnim rediteljskim umećem, ali istinski originalnom postavkom i fokusiranjem svoje pažnje na onaj, po pravilu najviše zanemaren i potcenjen deo populacije – stare. Glavna protagonistkinja Inge će u svojim šezdesetim iznova probuditi svoju seksualnost kada upozna Karla, što će dovesti do nekih veoma smelih, inventivnih scena, retko uopšte viđenih na filmu! Kuriozitet novostvorenog trougla predstavljaju upravo krštenice vodećih likova, nešto što bi kod nekoliko decenija mlađih karaktera predstavljalo već do-zla-boga otrcanu, izraubovanu i toliko puta na razne načine recikliranu nekada možda zaista i drugačiju priču netalentovanih autora, koji pak za sebe najviše obožavaju da misle kako su kreativni, a naročito subverzivni. Hronična razapetost između (trenutnih) osećanja i (permanentne) dužnosti – u čijem procepu Inge preživljava svoju treću mladost – valjda je jedan od glavnih dramaturških temelja otkako je sveta i veka, koji u Sedmom nebu neće biti razrešen bilo kakvim neočekivanim rešenjem, katarzom ili happy-endom, već jednostavno narativno doveden do svog logičnog kraja. Minimalističkim izražajnim sredstvima, za koja se ponekad može učiniti da liče na uzorne izdanke istočnoevropske kinematografije dalekih šezdesetih godina prošlog veka, Drezen nastoji da otkrije unutrašnji svet svojih junaka, nakon što su im životi trajno i nepovratno promenjeni. Osim hrabrog ekspresivnog usredsređivanja na, ruku na srce, staro, masivno, uvelo i neprivlačno Ingino telo, bićemo svedoci i ponekih duhovitih epizoda, u kojima ćemo saznati kako osamdesetogodišnjaci vode ljubav, što Karlu nipošto ne smeta – svega mu je sedamdeset šest leta tek – ali i neočekivane i iskrene podrške Ingine ćerke prilikom sumnji i nedoumica u vezi sa novonastalom situacijom. Reditelj je srećom izbegao mogući kompromisni patetični svi-srećni-utroje završetak, ali (očekivana) tragedija koja nastaje samoubistvom muža ničim neće biti kompenzovana, kao možda i najverovatniji prikaz života svakidašnjeg koji uvek nastavlja dalje, makar i u lošu beskonačnost, ne mareći mnogo za svrhu, red i smisao, koje ljudi vole da traže i tamo gde ih nema. Onima pak koji bez svrhe i smisla nikako ne mogu, svesrdno preporučujemo tematski srodno, ali ipak mnogo kvalitetnije ostvarenje Irina Palm Sema Garbarskog, sa Mikijem Manojlovićem u jednoj od glavnih uloga.

Bio jednom jedan bend. Kakav bend? Strašan bend! Takav da se za celu deceniju svog postojanja kvalitetom repertoara neće pomeriti s mesta. Štono bi se reklo, niti napreduje niti nazaduje. U jednom od istinskih otkrovenja minule „Slobodne zone“, pa možda i samom njegovom highlightu, ostvarenju DŽerija Rotvela Heavy Load, pratimo sagu o životu pank grupe iz duboke britanske provincije, specijalizovane za obradu poznatih hitova svojih uspešnijih kolega, i to iz nešto ranijeg vremenskog razdoblja. Ako je nešto očigledan pozitivan trend u recentnoj svetskoj kinematografiji, onda je to svakako nezapamćeno oživljavanje interesa za muzičke filmove, koji su, za divno čudo & (sve)opšte veselje, po pravilu jedan bolji od drugoga, tako da ni ovaj rok dokumentarac (ili moderno: rokumentarac) u tom pogledu nije izuzetak. Naprotiv! Iako možda pripovedački tok najviše podseća na sličnu priču o danskom sastavu Gasolin, identifikacija ne može biti potpuna, jer su gore pomenuti iskusili brojne i strelovite uspone i padove u karijeri, pa bismo Heavy Load po količini emitovane pozitivne energije mirne duše pre mogli svrstati uz tematski veoma srodno, predivno ostvarenje Bili takođe viđeno na prošlogodišnjoj „Slobodnoj zoni“. Autor ovog britanskog ostvarenja otvoreno priznaje kako ga je mučio problem inspiracije i kako je rešio da isti prevaziđe boravkom uz ovu neobičnu družinu, te rešenošću da dotičnoj inspiraciji on prvi krene u susret. Odluka je bila začuđujuće uspešna. U filmu koji svojim podnaslovom („film o sreći“) dovoljno rečito govori o onome što vas čeka kroz devedeset minuta urnebesne, ali i pročišćujuće sage – što je, srećom, ovacijama znala da nagradi i publika ovog mladog beogradskog festivala – imamo prilike da vidimo pet skoro-pa-zajebanih vremešnih momaka na putu ka vrhuncu njihove karijere: nastupu na sporednoj bini jednog renomiranog engleskog festivala. Što će za njih svakako činiti veliki uspeh, jer su im pesme zaista užasne, kvalitet svirke još gori, a većinu svojih koncerata zabeležili su u domovima za ljude sa posebnim potrebama, gde bi im se pretežni deo publike razbežao već oko deset uveče, kada bi za njih neumoljivi raspored državne institucije zatvorenog tipa nalagao fajront. Ali Heavy Load se ne predaju. S pravom. U naglašeno emotivnoj odi za dugo pamćenje, svim snovima, fantazijama i dirljivoj energiji ovih neobično upornih ljudi (od kojih su neki i sami sa teškoćama u razvoju), Rotvel vodi svoje junake (hmm... ili će zapravo biti obrnuto?) sve do velikog londonskog studija, gde će za sav svoj trud dobiti adekvatnu, koliko i neočekivanu nagradu - pismo od Kajli Minog, lično! Unutrašnji život benda isti je kao i kod svih, daleko uspelijih sastava, pun trzavica, svađa i nedoumica, čak i određenih teorijskih rasprava, a imaćemo priliku i da se upoznamo sa privatnim životima većine njegovih članova. Ovo je film-poruka koja vas obavezuje da se nikada, nikada, ma koliko vam beznadežno situacija izgledala, ne predajete i da sledite svoje snove, ma gde vas oni na kraju odveli; vrhunska i preko potrebna okrepljujuća adrenalinska intravenozna infuzija optimizma duboko u tkivo gledaoca dovoljno srećnog da se upozna sa ovom veselom, netipičnom i alanfordovski živopisnom družinom.

Kao deo projekta „Zašto demokratija?“, gledaoci „Slobodne zone“ bili su u prilici su da pogledaju kratki dokumentarni film Glasajte za mene Veijuna Čena, koji je ušao u uži izbor od deset najboljih ostvarenja ovog projekta, iako do sada nije uspeo da bude javno prikazan u svojoj matičnoj zemlji Kini, a takođe je bio nominovan i za ovogodišnjeg Oskara. U veoma zanimljivom eksperimentu učešće je uzeo treći razred jedne osnovne škole u dubini centralne Kine, u gradu Vuhanu koji – iako savršeno nepoznat prosečnom evropskom ili američkom gledaocu – ima čak desetak miliona stanovnika. Više nego intrigantne, mada ne i sasvim bezopasne komparacije modernog zapadnog i tradicionalnog kineskog političkog sistema, doći će do izražaja prilikom izbora za predsednika razredne zajednice, za čije mesto će konkurisati troje simpatičnih malih kandidata. Drevni, jednom davno u vremenu zamrznuti identitet najmnogoljudnije nacije na svetu, koja se hvali da ga uz neznatne izmene nosi gotovo četiri hiljade godina, i pored nezapamćenog privrednog i(li) vojnog uspona bez presedana, i dalje odoleva nekim široko prihvaćenim zapadnim standardima; zaista je odličan izazov za postavljanje pitanja da li je demokratija sistem koji je svuda univerzalno primenljiv s podjednakim uspehom, tj. da li se ista uspešno može implementirati u samoj Kini – „jednoj zemlji sa dva sistema“? Razume se da sa promenom svekolike društvene klime u samoj zemlji kod mnogih građana ovo pitanje biva aktualizovano. Stoga od velikog značaja, uz pojedine zaista zabavne momente, može biti posmatranje spontane „izborne kampanje“, otvorenog agitovanja, manipulacije, pregovaranja i ostalih tipičnih epifenomena demokratije, najmanje lošeg od svih sistema, kako je to davno zapazio pronicljivi Vinston Čerčil. Osmogodišnjaci u Vuhanu će veoma brzo proniknuti u sve tajne političkog izbornog procesa, u kome će gotovo sve biti dozvoljeno, pokazujući time koliko je malo neophodno da se u jednoj, nesumnjivo drugačijoj kulturnoj sredini, savladaju osnovni postulati makijavelističkog pogleda na svet. Slavlje pobednika i suze poraženih ovde se podrazumevaju, kao završni dokaz prevlasti takmičarskog duha kod svih učesnika u ovoj mini-kampanji. Simpatičan film koji otvara neka pitanja koja će možda u svojoj punoj meri doći na red tek u nekom budućem periodu.

Istovremeno aktuelno, u najboljem smislu reči angažovano i duboko lično ostvarenje Posetilac stiže nam od Tomasa Mekartija. Ispitujuću rigoroznu američku imigracionu politiku, posebno u periodu nakon terorističkih napada od jedanaestog septembra, kao i životnu priču jednog umornog, u velikoj meri anemičnog i blaziranog profesora univerziteta u svojim šezdesetim – koji zacelo pamti i bolje dane – autor će uspeti da ta dva paralelna toka integriše u zanimljivu i pronicljivu studiju o američkom društvu s početka dvadeset prvog veka. Odavno ispražnjen od svake svrhe i smisla, samodovoljno reprodukujući i sebi samom nezanimljive lekcije generacijama studenata, nakon smrti supruge Volter Vejl bezvoljno troši preostale životne dane, bez ikakvih ambicija, planova i strasti. Nakon što će nevoljno biti primoran da prisustvuje naučnom skupu u Njujorku kako bi prezentovao rad čiji je navodni ko-autor, napušta svoju katedru u Konektikatu i polazi na kraće putovanje koje će ga nepovratno i suštinski promeniti. Iznenadni susret sa mladim Sirijcem Tarekom i njegovom devojkom Zejnab iz Senegala ispostaviće se kao više od kratkog i neželjenog nesporazuma. Posetilac je film prigušenih i suptilnih, ali i te kako postojećih i vidljivih emocija, iskazanih kroz veoma malo dijaloga, ali utoliko naglašenijom mimikom i gestikulacijom, što otvara prostor za demonstraciju glumačkog umeća, što će pre svega Ričard DŽenkins u potpunosti iskoristiti, koristeći talenat za impresivnu skalu kretanja unutrašnjeg raspoloženja glavnog protagoniste. Neočekivano prijateljstvo koje će se stvoriti između Tareka i Voltera, postaće okidač za čitavu seriju unutrašnjih transformacija ovog potonjeg, sve do konačne, protestne i manifestne, koja će označiti trenutak potpune promene, ali i priznanja poraza u isti mah. Ali šta bi, za ime sveta, moglo da spaja ovu dvojicu, pored toliko očiglednih razlika u obrazovanju, poreklu, godinama ili temperamentu?! Razvijanje interesa za učenje sviranja afričkog bubnja, označiće povratak znakova života u Vejla, ali istovremeno će njegov novi prijatelj zapasti u nevolje kojih se do kraja filma neće izbaviti. Mnogostruka je simbolika muzike u Posetiocu i neće biti slučajno da je sve tajne ovladavanja ovim „instrumentom“ Volter savladao saznavši da je Tarek konačno deportovan u državu porekla, odakle se sa majkom, koja će takođe činiti veoma bitnu epizodu filma, doselio upravo zbog političkog progona u matičnoj zemlji. Jedini koji će iz svega na bilo koji način bar donekle profitirati, zbog svoje lične (ali, avaj, u smislu koristi skroz bespotrebne i suvišne) evolucije, jeste sam Volter, koji će u Tarekov bubanj u najzad pravilno naučenom afričkom ritmu, svom snagom zalupati pred punom stanicom njujorške podzemne železnice. Svesno ne izazivajući bombastične krupne afekte na prvu loptu, Mekarti strpljivo tka negativno intoniranu analizu unutrašnje politike vlastite zemlje, nekada toliko sanjanog i obeća(va)nog multikulturalnog raja, koja se pred njihovim očima pretvorila u nešto sasvim drugo, bolno i otrežnjujuće suprotno. Sudbine ljudi sa višestrukim identitetima u priličnoj meri su umetnički eksploatisane poslednjih godina, ali daleko od toga da u potpunosti korespondiraju sa svim stvarnim patnjama i mukama onih bezbrojnih, malih i anonimnih ljudi, u čije ime malo ko uopšte može (i želi) da govori, pa u tom pogledu Posetilac predstavlja mali, ali vredan iskorak u dobrom pravcu.

Jedan od slabijih momenata ovogodišnje „Slobodne zone“ jeste ostvarenje iranskog reditelja Ramina Bahranija Chop Shop koje prati svakodnevni život i svekolike zgodovine malog Alehandra koji, zajedno sa nekoliko godina starijom sestrom, nekako pokušava da se izbori za opstanak na vrelom njujorškom asfaltu gde to nije nimalo jednostavan poduhvat. U verovatno najsiromašnijom delu grada, i to prema mišljenju aktuelnog gradonačelnika Velike Jabuke, dečak će morati da prođe sve tipične maltretmane u sirotinjskim getima, uz posebno otežavajuću okolnost da za sve mora da se izbori sam, uprkos svemu ipak i dalje neobično snažne volje i želje da se, uglavnom, poštenim i napornim radom izvuče iz krajnje nezavidne situacije. Oštar kontrast i blizinu međusobno paralelnih svetova Bahrani uverljivo portretiše neposrednom blizinom velelepnog stadiona, gotovo na korak od turobne realnosti sirotinjskih kvartova. Posebno zanimljiv odnos dečak ima sa sestrom Isamar, koja takođe, mada na svoj, vrlo specifičan način, pokušava da skupa s njim ostvari zajedničke planove, pa će uzrok njegove ambivalencije postati saznanje da se ona bavi prostitucijom. Na momente reditelj uspeva da probudi empatiju i sažaljenje prema svojim malim junacima, ali ipak, i pored svog poštovanja za neveselu sudbinu ove dece, osim faktografske linearne naracije, vredne eventualno u informativnom pogledu, ovaj film jednostavno ne nudi dovoljno materijala za dugometražnu igranu formu, ne ispostavlja nikakvu poentu niti bilo kakav trag izlaza iz narečene situacije. Ovakvih priča smo imali prilike da se nagledamo u formi televizijskih dokumentaraca, gde bi objektivno i Chop Shop mogao ostvariti veći uticaj, jer ni po čemu ne uspeva da se izdigne od proseka sličnih, na žalost, već mnogo puta viđenih tužnih sudbina sa oboda modernih megapolisa.

Film koji je domaća publika ove godine već imala prilike da vidi na novosadskom „Cinema City“ festivalu, delo islandskog reditelja Olafa de Flora Neverovatna istina o kraljici Rakeli prikazan je u udarnom terminu trećeg dana „Slobodne zone“. Nakon što su i publika i kritika opravdano zamoreni prečestim variranjem-na-istu-temu odveć politički-korektnih ostvarenja o zlosrećnoj sudbini i vaskolikoj neshvaćenosti homoseksualne populacije – toliko da do neukusa agresivna popularizacija ove manjinske grupe neretko dospeva do granica mainstreama – neznatna varijacija sličnog motiva može se pokazati kao značajno kreativno osveženje, a takođe i povod za učestaliju eksploataciju od strane velikih produkcijskih studija. Svakidašnji život transseksualaca, osoba sa karakteristikama oba pola, nesumnjivo je zahvalna tema za smelo i nesputano autorsko istraživanje, što je npr. odlično manifestovano u zapaženom argentinskom ostvarenju XXY Lucije Puenco, koje su naši gledaoci imali priliku da vide na prošlogodišnjem autorskom festivalu „Pogled u svet“. Rakela živi na Filipinima, izdržava se od prostitucije i, kao i većina njenih „koleginica“ sanja o svom Princu Na Belom Konju koji će je odvesti na Zapad i izbaviti iz posvemašnjeg egzistencijalnog i duhovnog ništavila. Za divno čudo, u ovom zapravo dokumentarnom ostvarenju upravo to će se i dogoditi, pa tako čak ni Pariz, famozni Grad Svetlosti, na kraju neće ostati nedostižna destinacija. Ova priča vas neće očarati nekim svojim filmskim kvalitetima, klasična linearna struktura vodiće vas od početka do kraja Neverovatne istine u otkrivanje jedne sasvim simpatične strane osobe, čiji problem se kolokvijalno i veoma duhovito na engleskom definiše kao chick with a dick. Najveći kvalitet ovog filma zapravo leži u delikatnom uvođenju u psihički svet jedne par excellence marginalne individue, koja će nam svojim razmišljanjima i delima ubedljivo pokazati i dokazati koliko je „jedna od nas“ i koliko se, samo ako se nekome pruži istinska prilika, sve brojne predrasude i (samo)nametnuti stereotipi mogu srušiti sami od sebe. Rakela će vrednim, inteligentnim i pre svega odgovornim „radom“ u svetu internet porno industrije – koja je de facto nesumnjivi napredak u karijeri i značajan iskorak u odnosu na filipinske pločnike – realizovati neke od svevremenih malih ljudskih snova, neretko pri tome uspevajući da gledaoca emotivno angažuje u svojim tako čestim i tipičnim, a opet tako često i tipično dalekim i neostvarivim čežnjama. Neverovatna istina o kraljici Rakeli verovatno nije ostvarenje koje spada u same vrhove sedme umetnosti, ali jeste film koji zaslužuje da bude pažljivo pogledan i valjano percipiran, u ime svih onih na neki način diskriminisano drugačijih na zajedničkoj nam planeti.

Jedno od potencijalno uspešnijih tački festivala, sa veoma intrigantnom i u umetničkom pogledu privlačnom temom, ostvarenje Dan oslobođenja (Munjurangabo) američkog režisera korejskog porekla Lija Isaka Čunga, apsolutno nije opravdao takva očekivanja. Debitantsko ostvarenje mladog autora nastoji da ispriča tužnu sagu jedne od najtamnijih stranica svetske istorije od drugog svetskog rata – za koju se i naša javnost, makar zbog doskora zajedničkog tribunala za ratne zločine, svakako mora zainteresovati, a sa kojom se umnogome može čak i identifikovati – u pitanju su masovni masakri i genocid u Ruandi, između suprotstavljenih plemena Hutu i Tutsi. Na prvi pogled veoma zahvalna filmska tema, ali Čung ne doseže ni do prosečnih standarda konfekcijskih ostvarenja, koje bi iole iskusniji zanatlija pred kamerom, iz iskustva ovakvog stravičnog krvoprolića uspeo da postigne. Dva dečaka u ranim tinejdžerskim godinama, Ngabo i Sangva, lutaju zemljom sve dok ne dođu na imanje jednog od njih i tu se nešto duže zadrže, nekoliko godina nakon odlaska/bekstva od kuće. Njihovo druženje prekinuće tek zakasnelo saznanje o pripadnosti suprotstavljenim plemenima, nakon čega ovo prijateljstvo definitivno neće izdržati probu vremena. Činjenica da je ovo prvi dugometražni film ikada snimljen na kinjaruandanskom jeziku, a još više to što se svi još uvek dobro sećamo odličnog Hotela Ruanda, ne može biti dovoljno opravdanje za predvidivu, nemaštovitu i razvučenu statičnost, toliko da bi se verovatno gotovo čitava radnja Dana oslobođenja komotno u nekom holivudskom akcionom spektaklu mogla svesti na usputnu epizodu ne dužu od pet minuta. Ovde ona služi tek kao uvertira za, u odnosu na pretežni tok filma, tek nešto uspeliji završetak, gde će lokalni momak u stihovima koje recituje za dan oslobođenja zemlje, izložiti tragičnu i bolnu priču, koja preklinje do neba da bude otkrivena i da dođe do ušiju onih koji tamošnjim ljudima mogu da pomognu. Jednolični kadrovi, svedeni, nemaštoviti dijalozi, odsustvo bilo kakve poente, grandiozno su upropaštena prilika za dostojnom obradom svog besmisla i zla koje je obeležio ovaj sukob sredinom devedesetih godina prošlog veka, pred uobičajeno licemerno širom zatvorenim očima čitavog slobodnog i demokratskog sveta, kakvim ovaj sebe voli da naziva.

(nastaviće se…)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner