Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Uzalud vam trud svirači...
Kulturna politika

Uzalud vam trud svirači...

PDF Štampa El. pošta
Maja Radonić   
subota, 14. decembar 2013.

Kada se ne tako davno pesma Marš na Drinu našla pod baražnom vatrom združenih pregalaca na projektu promene svesti kod Srba, to je ipak proizvelo izvestan šok i reakciju u anesteziranoj i konfuznoj srpskoj javnosti, uprkos decenijskom ispiranju mozga raznolikim ''istinama i pomirenjima'', skupštinskim deklaracijama i serijom izvinjenja ''Đuri što nas je tukao''. Ipak, probni balon je ispunio svoju svrhu: verujem da posle ove kratke, ali efektne akcije ''osvešćenih'' kulturtregera muzički urednici zastanu makar sekund pre nego što odluče da Marš na Drinu puste u etar ili uvrste u neku zvaničnu proslavu, a nešto mi se čini da najčešće odustanu i puste recimo Tamo daleko. Što da izazivaju sudbinu, zar nije poučan primer jednog Fajgelja koji je umalo razapet uz složne uzvike cenzor! cenzor! cenzor, a ostati bez posla u današnjoj Srbiji automatski znači i postati ''socijalno isključen'', kako se u rečniku briselske birokratije eufemistički imenuje krajnje siromaštvo.

Međutim, kako se bliži obeležavanje godišnjice Velikog rata, muzički urednici će morati dobro da se informišu i hvataju signale po etru ne bi li procenili koja je pesma potencijalno opasna i može li njeno emitovanje ekspresno da ih odvede na ulicu. Tako se ovih dana čak i nostalgična melodija pesme Tamo daleko našla na stubu srama novo-stare ideološke matrice upakovane u ''objektivnu'' kritičku oblandu na stranicama Politike, što ukazuje na još jedan korak u pomeranju granica kada je u pitanju projekat promene svesti kod Srba. Pesma koja se slobodno pevala čak i u vreme titoizma, doduše na školskim ekskurzijama, ne i zvaničnim priredbama, a u vreme kada je prijavljivano ako se iz neke kuće začuju zvuci Marša na Drinu ili Vojvode Sinđelića, u osetljivim ušima evropeiziranih kvaziintelektualaca zvuči opasno, zlokobno i izaziva nemale duševne boli.

Ako smo možda i mogli da razumemo osetljive i tankoćutne pacifističke duše, koje su, doduše nimalo pacifistički galamile i pretile zbog šoka pretrpljenog kada su začule srpsku koračnicu u sedištu UN, nije jasno šta to u nostalgičnoj melodiji i baladičnim stihovima izgnane vojske poput ''tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put'' budi tako jake i neprijatne asocijacije? Podseća ih na famozne devedesete kažu, i pred ovim krunskim ''argumentom'' eventualnim skepticima ostaje samo da poviju glavu u Srbiji dvehiljaditih i izgovore: Amin.

Predstava "Srpska trilogija"

Da li baš? Šta mi to tačno, provereno i argumentovano znamo o ratovima devedesetih? Da nisu možda otvoreni arhivi i relevantno proučeni nepristrasnom naučnom metodologijom? Od kada se to rekla-kazala, urbane legende, propagandni trikovi, holivudski filmovi, zaštićeni svedoci i odlično plaćeni borci za ljudska prava ubrajaju u ozbiljne istorijske izvore? U zemlji u kojoj još nije precizno i jasno izrečena istina o Drugom svetskom ratu i u kojoj je tako važna tema poverena na umetničku obradu jednom glumcu-reditelju ne bi li uz privid istine brižljivo stvarana magla opstala, postoji barem stotinak eksperata za ratove devedesetih, tačnije za srpsku arhi-krivicu utvrđenu gorenavedenim naučnim aparatom.

Serija "Ravna gora"

Kako je moguće da nam je baš sve jasno i poznato o devedesetim, a nismo se još iskreno suočili ni sa `41, a po svemu sudeći nećemo još skoro, jer se, paradoksalno, pobednici iz tog rata, njihovi potomci i baštinici ponašaju kao pobesneli Maks ako neko samo pokuša da preispita ''istinu'' kojom su nam prilježno ispirali mozak decenijama? Čega se plaše ako je istina na njihovoj strani? Serije Ravna gora? Draže koji je u toj seriji prvi put dobio obrise ljudskog bića, ali zato među najbližim saborcima drži patološkog zločinca koji ne sluša naređenja i kolje bespomoćnog muslimana pred bolesnim detetom? Ovom scenom reditelj uspostavlja kontinuitet sa Bulajićevim ''umetničkim'' tumačenjem istorije Drugog svetskog rata, te pobednici iz tog rata ovim povodom mogu mirno da spavaju. Da je kojim slučajem istorijska istina poštovana u seriji, bilo bi larme do neba.

I sada, da konfuzija bude još veća, pod iskrivljenu lupu novih ''interpretacija'' postavlja se čista kao suza herojska epopeja srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Budući da projekat revizije istorije Velikog rata uprkos trudu i dobro isplaniranim akcijama ipak neće doneti očekivane rezultate u evropskoj istoriografiji, mogao bi zaživeti makar delimično na srpskoj javnoj sceni, a samim tim u srpskoj svesti, pa i u istoriografiji, što da ne. Za tako nešto je od presudnog značaja minimalizovanje i relativizovanje svakog, ma koliko neveštog i nemuštog pokušaja dostojne proslave velike stogodišnjice i povezivanje svakog izraza patriotskog osećanja i nacionalnog ponosa sa nametnutom krivicom za ratove devedesetih, koji eto, ''prljaju'' sećanje na srpsku golgotu i slavnu pobedu iz Prvog rata. Otuda tako ostrašćene i ideološki obojene ''kritike'' predstave Srpska trilogija, kojih se ne bi postidela nijedna perjanica socrealizma, a ideološkim nabojem, mada ne i spisateljskim umećem istih, bio bi zadovoljan i sam Marko Ristić, koji je svojevrememo sahranio živog Crnjanskog iz istih razloga.

Ipak, to je samo prethodnica, a ''slučaj'' Marša na Drinu je bio izvidnica, da rizikujemo i parafraziramo stihove iz čuvene (i prokazane) pesme Od Topole pa do Ravne gore. Kako se bude približavala proslava godišnjice, unisonom bukom preko svih raspoloživih medija kreatori nove srpske svesti nastojaće da utišaju i iskrive i najmanji odsjaj patriotskih osećanja koja će se neminovno javljati pri bilo kakvoj evokaciji uspomena na Prvi svetski rat i srpsku ulogu u njemu. Formulu su izgleda pronašli – kada već nije prošlo da prihvatimo Principa kao teroristu ili mladog buntovnika-gubitnika, i pošto nismo zajedno uz Ruse preuzeli krivicu za izbijanje tog rata, u srpskoj svesti mora se ugnezditi jedan mali, ali dugoročno razoran crv – sve je to tačno, i slavne Cerska i Kolubarska bitka, i golgota prelaza preko Albanije, i plava grobnica, i Krf, i herojski proboj Solunskog fronta, i srpsko viteško držanje, ali, ali, avaj....sve je to ''ukaljano'' ratom devedesetih, ponavljaće nam mantru ''osvešćeni'' donosioci novih vesti.

Ne znam koliko će uspeti sa ovom formulom, nisam prorok, niti mogu samouvereno da tvrdim kako ''znam ja naš mentalitet'', pa da predvidim efekte i reakcije, ali jedno sigurno znam. Taman da se svi preko noći nekim čudom pretvorimo u masovne ubice ili kloniramo u ustaše, čak ni tada ne možemo baciti ni jednu jedinu mrlju na srpsku herojsku i stradalničku epopeju Prvog svetskog rata, niti će ikada pesma Tamo daleko zvučati zlokobno i opasno, samo nostalgično i dirljivo.

 Budući da nijedno slavno, časno ili vredno delo u istoriji bilo kog naroda nije potamnelo, niti se ''uprljalo'' bilo kakvim budućim događajem u istoriji tog istog naroda, niti se bilo šta nečasno moglo ''oprati'' čistim delima iz prošlosti, isto tako ne mogu ni (nerasvetljeni) ratovi devedesetih i četrdesetih godina, kao ni svi naši budući porazi i pobede, da promene istinu koju govori lice srpskog vojnika koji sa puškom na leđima prelazi Albaniju na onoj čuvenoj fotografiji. koja obilazi svet skoro već stotinu godina.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner