Poetika globalnog sela

"Lišen svake suprotnosti u ekonomskom i moralnom smislu, atentator samoubica je nosilac apsolutne surovosti". Ova Bekova misao pije vodu posebno ako se uzme u obzir da tržišna vrednost atentatora samoubice iščezava baš u trenutku njene realizacije. Jer, čemu umirati, veli Bodrijar, treba znati iščeznuti. U slučaju atentatora samoubice nevidljiva ruka se pojavljuje isključivo kao ruka Alaha što, pošteno govoreći, nema preterano veze sa profanom "nevidljivom rukom" o kojoj je svojevremeno pisao Adam Smit. Dakle, Bek je po svemu sudeći u pravu, atentator samoubica je zaista surovi protivnik homo economicus-a. Ali ne uvek i ne u svakoj prilici!

Muntadara al-Zaidija, ako već nismo zaboravili ovog momka, teško možemo svrstati u red atentatora samoubica ili, nek oprosti Bek, u red ljutih protivnika homo economicus-a. Napraviti čvorugu na Bušovoj glavi i to projektilom u obliku cipele svakako je hrabar potez, ali daleko od toga da predstavlja pokušaj atentata. Međutim, u eri globalne antiterorističke histerije stvari se često bespotrebno naduvavaju, pa ne treba da čudi što je Muntadar po kratkom postupku proglašen atentatorom ali, što je indikativno, ne i samoubicom. Valjda je "nadležnima" ipak došlo u glavu da je u pitanju svojevrsni politički performans, koji će autora vinuti u orbitu besmrtnih i bez desetak kila eksploziva oko pasa. Verovatno zbog toga i nije bilo zvaničnih govora o mogućim performativnim aktivnostima.

Ruku na srce, slične stvari su se događale i ranije. Na primer, u vreme kada su Dučke i drugari gađali propalog predsedničkog kandidata Hamfrija brašnjavim "bombama" s namerom da ga ovlaš zapljusnu smešom od svežih bavarskih jaja, državna birokratija takođe nije imala moždanih kapaciteta da ukopča smisao političkog performansa. Jer, iako se radilo o ludim šezdesetim, radilo se i o službenoj poseti visokog američkog zvaničnika Nemačkoj, sa čime nije moglo biti zezanja. Međutim, dok je Dučke imao posla sa tamo nekim Hamfrijem, al-Zaidi se okomio na Ujka Buša lično, što znači da nije bilo šanse da se let cipele prema predsednikovoj glavi okarakteriše kao performans. Atentat se tu nameće kao jedina ispravna i verovatna opcija. Ipak, ne bi trebalo prevideti činjenicu da je u hipermaterijalističkom društvu, gde performans postaje višestruko profitabilan, Muntadar svojim činom zapravo revitalizovao homo ekonomikusa (a da toga najverovatnije i nije bio svestan). Jer, modni hit je, kao što je poznato, postala najobičnija cipela – model 271. Ista ona koju je Buš mahinalno izbegao zahvaljujući panterskim refleksima.

Dakle, stari dobri Lorenc je u ponečemu ipak bio u pravu. U svakom slučaju, bio je to nezaboravan završetak jedne loše vladavine i predivan početak procvata prozvodnje turskih cipela. Naime, ubrzo nakon "atentata" cipelom dolazi do munjevite interakcije između kulture, politike i ekonomije, što ukazuje na neverovatnu multidimenzionalnost globalnog društva spektakla. Porudžbine naprosto zatrpavaju pomalo zatečenog proizvođača inkriminisanih cipela, Ramazana Bajdana, koji je prinuđen da pod hitno uposli stotinak radnika kako bi parirao nemilosrdnom zakonu tražnje. Bajdan ovim činom, istina, ne rešava problem nezaposlenosti u Turskoj, ali zato na neko vreme raspetljava Gordijev čvor ponude i tražnje u stanbolskoj industriji obuće, što i nije tako beznačajno kada su u pitanju teška vremena globalne ekonomske krize.

I mada iz današnje perspektive izgleda kako je priča o Muntadaru al-Zaidiju bajata, ona je sa aspekta popularne kulture sveža kao voda izvorska. Jer, priča o Muntadaru je istovremeno i priča o globalnom društvu spektakla gde se obični smrtnici preko noći pretvaraju u popularne zvezde, koje redovno zgasnu pre no što istinski zasijaju. Doduše, za Muntadara al-Zaidija se teško može reći da pripada pomenutoj kategoriji ad hoc zvezdica, iako u suštini jeste proizvod globalnih medija. Ali je istina svakako i to da globalni mediji nikada ne bi uspeli da proizvedu Muntadara al-Zaidija da ovaj nije uradio to što je uradio. A tek kada je uradio to što je uradio, globalno društvo spektakla je dobilo svog superheroja, što bi na kraju opet značilo da Muntadar al-Zaidi ipak nije puki proizvod globalnih medija.

Ali, da li stvari zaista tako stoje? Šta je, primera radi, sa sredovečnom usedelicom iz Škotske, Suzan Bojl? Da li ona predstavlja nusproizvod globalnog društva spektakla? Iako je za samo nedelju dana njen snimak na internetu odgledalo preko šezdeset miliona ljudi i mada je popularnost stekla lepim glasom (a ne stasom), Suzan, za razliku od Muntadara, ipak neće ostaviti dublji trag u istoriji čovečanstva. Jer, ruku na srce, onih koji divno pevaju ima poprilično na ovom svetu, ali onih koji su nešto hitnuli prema Bušovoj (ili nekoj drugoj značajnijoj) glavi ima veoma malo. Uostalom, zar Iračanin nije završio u bajboku, a Škotlanđanka u ludari? Cena popularnosti varira u zavisnosti od karaktera ličnosti, spleta (ne)srećnih okolnosti, kao i od kombinacije zavodljivosti i zastarevanja o kojima je svojevremeno pisao Žil Lipovecki, univerzitetski profesor filozofije iz Grenobla. "Ekonomska logika je naprosto zbrisala svaki ideal trajnosti, te proizvodnjom i potrošnjom predmeta upravlja pravilo prolaznosti", piše Lipovecki u "Carstvu prolaznog". Ali pomenuta "logika" se danas ne odnosi samo na proizvodnju i potrošnju predmeta, već i ljudi od krvi i mesa. Reč je o svojevrsnom postvarenju koje se u podjednakoj meri odnosi na Mutandara al-Zaidija kao i na Suzan Bojl. Jer, oboje su, hteli-ne hteli, pretvoreni u virtuelne slike koje neprestano kruže internetom. Široke narodne mase konzumiraju te slike u ogromnim količinama, dok se procesi zavođenja i zastarevanja neprekidno smenjuju u virtuelnom vrzinom kolu. Ukratko, reč je o savršenom obliku opredmećenja prekonoć slavnih pojedinaca, kao i o njihovoj (ne)nameravanoj komunikaciji sa anonimnim masama širom sveta? Sve u skladu sa Bodrijarovom opaskom da subjekti na kraju neminovno implodiraju u mase, što je u slučaju Iračanina i Škotlanđanke poprilično tačno.

Koja je, međutim, poenta cele ove priče? S jedne strane, to je provera trenutne (ne)aktuelnosti ovih dvoje ljudi, ali i testiranje hipoteze Žila Lipoveckog o neprestanom smenjivanju zavođenja i zastarevanja u globalnom društvu spektakla. S druge strane, to je razotkrivanje uloge publiciteta u sadašnjem vremenu. Prema Habermasu, nekada je uloga publiciteta bila da razgoliti političku vladavinu pred javnim rezonovanjem, ali je u masovnom društvu došlo do epohalnog obrta: naime, publicitet je počeo da proizvodi aždaju nekritičke saglasnosti. Drugim rečima, javna kritika je ustupila svoje mesto sveopštem konformizmu. Prevedemo li ovu Habermasovu misao na jezik Lipoveckog, doćićemo do "civilizacije želje", koju karakteriše upravo povlačenje političke ratobornosti pred hedonizmom. Muntadar, iako politički ratoboran, neće uspeti da porazi civilizaciju želje, koja neprestano hrani sopstveni hedonizam uvek svežim i pre svega inertnim sadržajima. Suzan, iako je na trenutak iskočila iz inhibirane anonimnosti, nikada neće prevariti civilizacju želje koja stvara i uništava vlastite heroje. Zato će Mutandar al-Zaidi ubrzo biti zaboravljen, kao što će uostalom biti zaboravljena i Suzan Bojl. Njih će, prema neumitnom zakonu globalnog društva spektakla, zameniti svežije i interesantnije slike.

Ukoliko u sferi hiperrealnosti, kako kaže Bodrijar, modeli i kodovi određuju načine mišljenja i ponašanja, onda je sasvim izvesno da će i društvo spektakla ponuditi (već jeste) daleko intenzivnije doživljaje nego što su to banalni prizori iz svakodnevnog života. Jedino bi trebalo prozreti kada banalnost prerasta u publicitet, a kada publicitet bespovratno propada u banalnost. Izvesna Luiz Boun iz Bristola nedavno je, dok se parkom šetala bosa, izgubila cipelu sa šarom od leopardove kože, inače muževljev božićni poklon. Preduzimljiva žena nije gubila vreme, već je odštampala letke sa fotografijom voljene cipele, nudeći srećnom pronalazaču 50 funti kao nagradu. Pitanje je samo kako će uvek obazrivi Englezi, navikli da na sličnim lecima gledaju fotke izgubljenih ljudi ili kućnih ljubimaca, reagovati na potpuno novi izazov. Bilo kako bilo, reč je o još jednom u nizu banalnih primera koji osvetljavaju paklenu tendenciju očovečenja predmeta u eri, da zbrka bude veća, sveopšteg opredmećenja ljudi. Ništa, dakle, nije toliko nemoguće u globalnom društvu spektakla. Ili je sve moguće dok se ne dokaže suprotno. U svakom slučaju, Mis Boun je već zgrabila svoje parče popularnosti.