O rodnom feminizmu i razboritosti

Povodom teksta Adriane Zaharijević „O licemerju i drugim sablastima feminizma“ (NSPM, 3-4, 2009)

Odgovarajući na moju kritiku (Antonić, 2009) njene knjige (Zaharijević, ur. 2007), Adriana Zaharijević je iznela tri tvrdnje koje zaslužuju dodatno razmatranje.

1. Ona kaže da sam, u svom prikazu, njenoj feminističkoj poziciji neopravdano pripisao „atribut `radikalan`, koji se u srpskom kontekstu po definiciji dodaje feminizmu kakav god da je“ (Zaharijević, 2009: 258). Ona se, takođe, čudi mom izrazu „rodni feminizam“, kao istoznačnici sa sintagmom „radikalni feminizam“, pitajući se „da li on implicira da postoji nekakav nerodni ili čak antirodni feminizam“ (isto).

2. Koleginica Zaharijević odbija moju kritiku knjige kao još jednog primera „feminizma žrtve“. I pored toga što je u pravima izjednačena sa muškarcem, savremene žena je, prema ovoj knjizi, i dalje žrtva patrijarhata, koji je, navodno, u poslednje dve decenije čak i u ekspanziji (Zaharijević, ur. 2007: 299). Takav način predstavljanja položaja žene nazvao sam «apsurdnim» (Antonić, 2009: 369). Koleginica Zaharijević, međutim, kaže da je «slučaj upravo suprotan», odnosno da je «ključni impuls za pisanje jedne ovako koncipirane istorije bio da se pokaže dokle se došlo, šta se postiglo i šta je još ostalo da se uradi» (Zaharijević, 2009: 259; 260). Tako mi ona prebacuje da sam, zapravo, čitaocu pogrešno predstavio osnovnu ideju knjige.

3. Izrugujući se mojoj oceni knjige kao «pregledu feminističke ideologije», ona se pita koje to naučne «protivdokaze» u svojoj kritici navodim, pa kaže: «Najveći deo njegovog teksta zapravo je niz citata, ako se izuzme intervencija Roja Baumajstera, izvanredno `naučne` (čitaj: objektivne i nepristrasne) analize Jovane Papan. (...)Time Antonić rešava dve problematične stvari: istura jednu ženu, koja svojim tekstom dokazuje da on nije `ideolog patrijarhata`. (...)S druge strane, činjenica da postoji bar jedna žena koja njegov prikaz ne bi proglasila ideološkom odbranom patrijarhata dovoljna je da pokaže da on (prikaz – A. S) nije to što u stvari jeste. Praznjikava, ne preterano nadahnuta, ne dovoljno obuhvatna i potkrepljena kritika feminizma» (Zaharijević, 2009: 259).

U narednim odeljcima odgovoriću na svaku od ove tri teze.

1.

Paru radikalni – liberalni feminizam (radical – liberal feminism) odgovara par rodni feminizam – feminizam jednakosti (gender – equity feminism). Rodni feminizam je termin koji je uobičajen kako u popularnoj literaturi (Wikipedia, 2010), tako i u stručnoj (Sommers, 2009; 1994; McElroy ed., 2002). Rodni feminizam je dobar naziv za ovu vrstu feminizma, zato što on vidi žene i muškarce kao, u osnovi, dve odvojene i protivstavljene klase ljudi, od kojih rod muškaraca kolektivno vlada nad rodom žena.

Za rodne feministkinje, „rodni odnosi“ su važniji od svih drugih odnosa političke moći ili klasnih odnosa (Mršević, 2005: 95). Patrijarhat je, po njima, takav „sistem koji jasno proizvodi dobitke i gubitke za muškarce i žene, kao kolektivitete, ali i na individualnom nivou upravo kroz pripadnost tim kolektivitetima“ (Blagojević, 2000: 40). Zbog toga su svi muškarci sistemski dobitnici, a sve žene sistemske gubitnice. „Iako nema mnogo muškaraca koji lično maltretiraju ili diskriminišu žene iz svoje privatne ili profesionalne okoline, svi oni, kao kategorija, a da često toga uopšte nisu svesni, imaju koristi od postojanja opšteg sistema ugnjetavanja žena“ (Mršević, 2005: 93-4). „Patrijarhat predstavlja sistem (...)koji od svih muškaraca pravi tlačitelje, od svih žena žrtve“ (Zaharijević, 2010: 138[1]).

Rodni feminizam je radikalan upravo po tome što ljude deli u dve suprostavljene klase, i to na osnovu njihovog pola (roda), zalažući se za oslobađanje „potčinjene“ klase žena. U osnovi, rodni feminizam je samo neoriginalna varijanta pojednostavljenog (ideologizovanog) marksizma. Teorijska matrica je ista, jedino što se na mestima na kojima su radikalni marksisti nekada koristili pojam klase, buržoaske ideologije i kapitalizma, rodne feministkinje danas koriste pojam roda, patrijarhalne ideologije (mizoginije) i patrijarhata. Zamena pojmova je ponegde doslovna. Tako, gde su marksisti govorili o „klasnoj dominaciji“, „klasnoj moći „ i „klasnoj borbi“, sada feministkinje govore o o „rodnoj dominaciji“, „rodnoj moći“ i „rodnoj borbi“ (recimo Frejzer, 2007:201).

Ako smo sada razjasnili odakle mi izraz „rodni feminizam“, da kažem nešto i o njegovom „naučnom“ metodu, koji se lepo može videti i u knjizi što ju je uredila koleginica Zaharijević. Ta metoda se sastoji u sledećem dokaznom postupku. Najpre se kaže da je istina da su žene u pravima izjednačene sa muškarcima. Ali, onda se odmah utvrdi da je to samo „formalno“ tačno, a da su žene, zapravo, i dalje „diskriminasne“. Kao dokaz se zatim navodi statistička neravnoteža zastupljenosti žena i muškaraca u različitim oblastima ekonomskog, političkog i kulturnog života. Recimo, muškaraca je više među bogatašima i političarima, a žena je više među silovanima i u braku prebijenima. Iz toga se onda izvlači konačan zaključak da su žene i dalje potlačene i obespravljene i da ih je, kroz dalju borbu „progresivnih“ društvenih snaga, nužno „osloboditi“.

Takav „dokazni“ postupak, koji je široko primenjen i u ovoj knjizi, u osnovi, nije ništa drugo do jednostrano i selektivno navođenje činjenica, koje karakteriše tzv. ilustrativnu metodu. Takva metoda je, međutim, suštinski nenaučna, jer se njom može dokazati svaka, pa i sasvim suprotna teza – recimo, da su Jevreji bili nosioci sveg napretka u istoriji, ili da su, naprotiv, Jevreji bili nosici sveg zla u istoriji. Da bih demonstrirao kako na „rodnom“ planu ta metoda funkcioniše, ja ću sad istim načinom „dokazati“ da su zapravo muškarci u savremenom društvu podređeni, diskriminisani i žrtve sistema. Dakle, kao što pokazuju statistike:

- muškarci, u odnosu na žene, kraće žive. U EU žene prosečno žive 81 godinu, a muškarci 75 (Mršević, 2007: 71), dok u Srbiji žene 74 godinu, a muškarci 69 godina (Đorđević, 2007: 195).

- muškarci, u odnosu na žene, češće život završavaju samoubistvom. U SAD je odnos muškaraca i žena koji izvrše samoubistavo 4:1[2], a u Srbiji 3:1 (Đorđević, 2007: 39).

- muškarci ostavljaju manje potomaka od žena. Cela današnja ljudska populacija potiče od dva puta više žena nego od muškaraca. Oko 80 posto žena uspelo je da ostavi potomstvo, dok je svega 40 posto muškaraca to uradilo (Baumeister, 2007). I danas, srazmerno manje muškaraca je reproduktivno uspešno u odnosu na žene. Tako je u SAD odnos žena i muškaraca koji imaju potomstvo 87%:81% (Waldfogel, 1997: 209; Dowd, 2000).,

- muškarci moraju duže da rade kako bi stekli penziju. U Srbiji, da bi stekao penziju, muškarac mora da radi 40 godina, a žena 35, odnosno žena ide u penziju sa navršenih 60, a muškarac sa 65 godina života. Takođe, žena stiče pravo na porodičnu penziju sa 58, a muškarac sa 63 godine starosti.

- muškarci dobijaju više kazne za iste zločine. Ako se uklone sve razlike koje se tiču činioca što se uzimaju u obzir kod izricanja presude – kao što su težina prestupa, prethodna kriminalna prošlost, različito propisane kazne po regionima ili vrsta prestupa – pokazuje se da će muškarac u SAD u proseku dobiti 5,5 meseci dužu kaznu zatvora nego žena (Mustard, 2001: 300; vidi i McElroy, 2002: 183).[3]

- muškarci rade najgore i najopasnije poslove. U 25 vrsta najgorih zanimanja, razvrstanih prema plati, radnom okruženju, radnom izgledu, telesnim naporima, bezbednosti posla i izloženosti stresu (takva zanimanja su, recimo: železnički inženjer, geometar, radnik na otpadu, stolar, poštar, đubretar, vatrogasac, taksista, mornar, ribar, farmer itd), udeo muškarca u SAD iznosi 92 posto (Farrell, 2005: 6). Među poginulima na radu u SAD 93 posto njih su muškarci (Baumeister, 2007).

- muškarci su slabije obrazovani i manje njih studira. U Srbiji srednje obrazovanje ima 53 posto žena i 40 posto muškaraca, a više ili visoko obrazovanje 16 posto žena i 12 posto muškaraca (Kolin i Čičkarić, 2010: 48). U SAD od 1992. godine do danas žene čine većinu studenata (55 posto; Sommers, 1994: 238), a Amerikanke danas uzimaju 57 posto bačelor diploma i 59 posto diploma mastera. Tek na nivou doktorata muškarci dostižu žene (po 50 posto; Somers, 2009).

- muškarci imaju slabiju zdravstvenu zaštitu u odnosu na žene. Prema izveštaju BBC-a (6. septembar 2000)[4], „procenjuje se da se u Britaniji osam puta više novca troši na žensko, nego na muško zdravlje“. Društvo više ulaže u istraživanje i lečenje „ženskih“, nego „muških“ bolesti. Tako je u Britaniji, 2000. godine, otkriveno 40.000 slučajeva raka dojke, od kojeg je u naredne dve godine umrlo 13.000 žena. U isto vreme, otkriveno je 27.200 slučajeva raka prostate, od kojeg je za dve godine umrlo 10.000 muškaraca. Iako su, dakle, ove bolesti odnela približno jednako života, britanski fondovi za istraživanje i lečenje raka prostate bili su četiri puta manji od odgovarajućih fondova za rak dojke[5].

- društvene norme slabije štite muškarce, nego žene. Muškarci su, u slučaju opasnosti, više izloženi društvenom pritisku da se žrtvuju. Na Titaniku je od 1.513 utopljenika bilo svega 180 žena (Đorđević, 2007: 187). Štaviše, stopa preživljavanja najbogatijih muškaraca bila je niža (34 posto) od stope preživljavanja najsiromašnijih žena (46 posto). Dakle, svi ti moćni, bogati i uspešni «nosioci patrijarhata» za društvo manje vrede od života najsiromašnijih i najnemoćnijih žena (Baumeister, 2007).

- muškarci, u odnosu na žene, znatno ređe dobijaju decu nakon razvoda. U Srbiji, posle razvoda, u 80 posto slučajeva deca pripadnu majci (Kolin i Čičkarić, 2010: 73). Takođe, u mnogim zemljama, iako žene pokreću dve trećine brakorazvodnih parnica, žena po automatizmu, sve do okončanja suđenja, dobija kuću i starateljstvo nad decom, a muž samo obavezu plaćanja alimentacije (Baskerville, 2003).

- muškarci su izrazito lošije obučeni u odnosu na žene. Odeća muškaraca po pravilu je jeftinija od onoga što žene imaju na sebi. Tu pojavu je primetila još Lukrecija Marinela (Lucrezia Marinella), Venecijanka, početkom 17. veka: „Zadivljujuće je videti u našem gradu žene obućara, mesara ili vratara obučene u svilu, sa zlatnim lancima oko vrata, s biserima i skupocenim prstenjem(...) a onda ugledati njihove muževe, kako seku meso, umrljani goveđom krvlju, bedno obučeni, ili natovareni kao magarci, odeveni u platno od kojeg se prave džakovi“ (Marinella, 1999: 72).

- vladajuća kultura je prepuna negativnih stereotipa o muškarcima. Dovoljno je samo pogledati kako su muškarci prikazani u reklamama. Oni su po pravilu neuredni, nebrižljivi, glupi i zainteresovani jedino za pivo, sport i seks[6].

Ovakvu vrstu podataka možemo da ređamo u nedogled. I svaki od njih je, pojedinačno uzev, tačan. Ali, oni dokazuju glavnu tezu rodnog maskulinizma – da su muškarci u savremenom društvu potlačeni i diskriminisani (Đorđević, 2009; Kammer, 2002) – jednako kao što i podaci iz knjige Zaharijevićeve i saradnica, dokazuju glavnu tezu rodnog feminizma – da su žene u savremenom društvu potlačene i diskriminisane. Što će reći, ne dokazuju je uopšte. Da biste, naime, dokazali da sistem privileguje muškarce (kao rod), a deprivileguje žene (kao rod), potrebno je da utvrdite vezu između roda i sistema. Potrebno je da objasnite koji to sistemski mehanizam, na osnovu roda, (de)privileguje pojedinačne ili kolektivne aktere. Takvu vrstu objašnjenja, moram da priznam, nisam uspeo da pronađem ni u ovoj knjizi, niti u celom rodnom feminizmu.

Recimo, rodne feministkinje često navode argument da su muškarci (nominalno) vlasnici više novca, nego što su žene. Taj podatak je tačan. Ali šta on dokazuje? Kakva je tačno sistemska veza između roda i novca? I da li je vlasništvo nad novcem jedini izvor društvene moći? Iako je kontrola novca kao resursa važna, preko nje se može objasniti samo deo društvenog života. Postoje i drugi resursi čija kontrola daje moć. Seks i roditeljstvo su, recimo, takođe važni resursi. Gledano iz rodne perspektive, te resurse svakako ne kontrolišu muškarci. Iskaz „muškarci pokušavaju da vladaju ženama preko novčanika“, jednako je tačan kao i iskaz „žene pokušavaju da vladaju muškarcima preko postelje i kolevke“. Rodne feministkinje naglasak stavljaju na prvi iskaz, dok drugi ili ignorišu, ili za njega kažu da je irelevantan. Rodni maskulinisti, pak, naglasak stavljaju na drugi iskaz, a prvi ili ignorišu, ili za njega kažu da je irelevantan. Ja bih ipak rekao da, premda i jedan i drugi iskaz moramo uzimati u obzir ako želimo da razumemo svet u kome živimo, ni jedan od njih nije tačno objašnjenje odnosa muškaraca i žena.

Taj odnos, naime, nije odnos dva naspramna i suprotstvljena roda, već je to odnos ljudskih individua koje žive zajedno, rade zajedno, vole se i imaju decu. Osnovna greška rodnog feminizma je da on pravi zajednicu tamo gde je nema – u rodu (pa vidi rod žena postavljen naspram roda muškaraca), a problematizuje ili čak odbacuje zajednicu koja realno postoji – porodicu, kao savez jednog (određenog, individualnog) muškarca i jedne (određene, individualne) žene. Društvo se, jednostavno, ne sastoji od zajednice žena i zajednice muškaraca, pri čemu je smisao postajanja te dve zajednice takmičenje u tome ko će više da osvoji novca i političkih položaja. A tek ako tako razumemo društvo, zajednica žena je ispod zajednice muškaraca. Ali, realno, ne samo da se društvena moć ne može svesti na novac i političku funkciju, već takvih zajednica kao što su rodovi žena i muškaraca zapravo i nema (osim u konstrukcijama rodnih feministkinja).

Ono, međutim, što u društvu stvarno postoji jesu zajednice žene, muškarca i njihove dece – dakle, porodice. A unutar te zajednice rodni odnosi su samo delimično i veoma ograničeno determinisani individualnim novcem i političkim položajem. To je zato što zajednica muškarca i žene ne počiva na odnosu moći (mada tog odnosa svakako da ima – ali čak ni tada moć ne dolazi samo iz novačnika!). Jezgro, naime, zajednice muškarca i žene (kao i njihove dece) čini ljubav. A ona podleže drugačijim načelima od zakona moći. Dok kod moći mi drugu osobu koristimo kao sredstvo za naše ciljeve, kod ljubavi sreća i interes druge osobe postaje i naš cilj. Ljubav, naime, odlikuje želja za sjedinjenošću s osobom koja se voli, pa i osećaj sjedinjenosti interesa, prihvatanje interesa druge osobe kao svojih.

Ovo stapanje interesa, razume se, nikad nije apsolutno. Uvek ostaje jedan deo pojedinačnih, različitih, pa i suprotnih interesa članova porodice. Ali, moglo bi se reći da baš onoliko koliko je u nekom odnosu manje ljubavi, to je udeo različitih interesa jači od udela istovetnih (zajedničkih, „stopljenih“) interesa, pa odnos moći determiniše tu dimenziju braka i porodice. Tamo, pak, gde je puno ljubavi – kao kod zaljubljenih parova ili posvećenih roditelja i dece, ovaj drugi tip interesa nadvladava. Oni koji stapanje interesa uzimaju kao suštinu braka i porodice, o takvoj zajednici čak govore kao o novom, trećem biću, kao o jednoj novoj individualnosti (recimo, Hegel[7]). To je možda preterivanje. Ali, i oni koji zanemaruju ili implicitno isključuju taj suštinski važan aspekat zajednice muškarca i žene – a to su upravo rodne feministkinje – takođe preteruju i daju iskrivljenu sliku stvarnosti.

Rodni feminizam, dakle, trostruko iskrivljuje stvarnost. On, najpre, odnos koji vlada u javnoj sferi (politici i ekonomiji) – dakle, odnos moći, proglašava ključnim odnosom između muškarca i žene kao rodnih bića. Zatim, u drugom koraku, sve muškarce grupiše u jednu klasu, a sve žene u drugu. U trećem koraku, rodni feminizam sve izvore moći redukuje jedino na novac i politički polažaj. Konačno, on izvodi zaključak da klasa muškaraca dominira nad klasom žena i da klasa žena mora povesti borbu za svoje „oslobođenje“. A avangardu te borbe, naravno, čine upravo rodne feministkinje.

Razume se, radikalizam ove knjige nije samo u zastupanju stanovišta rodnog feminizma, već i u radikalizmu koji nekada prelazi logičke granice „rodnog pristupa“ društvu. Recimo, zalaganje za polne kvote u politici ili za „pozitivnu diskriminaciju“ u zapošljavanju i napredovanju u službi logična su posledica rodnog pristupa. Kada u ovoj knjizi, recimo, čitamo da je „pozitivna diskriminacija“ dobra stvar jer „stavlja u donekle povlašćeni položaj onu stranu koja je do tada izvlačila `deblji kraj`“ (Zaharijević, ur. 2007: 65; podvukao A. S), to najbolji primer tipičnog rodnog radikalizma. Jer, rodne feministkinje smatraju da je veličina nepravednog tretmana žena u prošlosti bila tolika da slučajevi nepravde prema današnjim muškarcima – koji, uprkos sposobnosti i kvalifikacija, ne dobiju posao ili unapređenje samo zato što pripadaju „pogrešnom“ polu – predstavljaju samo vrstu odštete za ogromnu istorijsku nepravdu. Ali, to je zalaganje da pojedine sadašnje žene budu povlašćene zato što su njihove prababe bile diskriminisane, kao i da pojedini sadašnji muškarci budu diskriminisani zato što su njihovi pradedovi bili privilegovani. „Neko mora da bude prost i kaže tim feministkinjama da se smire i ućute kada je reč o jednakosti i patnji i pravdi“, upozorava Vendi Mekelroj. „Jednakost znači `jednako postupanje`, ne privilegije. Briga o onima koji pate znači brigu o muškarcima, jednako kao i o ženama. Pravda podrazumeva da sva ljudska bića dobiju ono što su pojedinačno zaslužila. Stoga, ja i vidim afirmativnu akciju kao institucionalizovanu diskriminaciju i neuredno mišljenje. To je vrsta politike koja je i donela feminizmu njegovo loše ime“ (McElroy, 2002: 187-8).

No ako je zalaganje za povlašćeni tretman žena kroz tzv. pozitivnu diskriminaciju logična posledica rodnog pristupa, onda različiti drugi radikalizmi, na koje nailazimo u ovoj knjizi, uopšte nisu „rodno“ nužni, već proizilaze iz opšteg duha koji prati svako, pa i ovo, „radikalno mišljenje“. Tako se kao „idealni tip planiranja porodice“ propagira „sloboda da se nemaju neželjena deca“ (Zaharijević, ur. 2007: 77). Sama formulacija ove „slobode“ je veoma zanimljiva. Naime, već u narednoj rečenici se iz ove „slobode“ izvlači „pravo na abortus“. Ali, postavlja se pitanje – zašto bi samo fetus bio podveden pod kategoriju „neželjeno dete“? Ako iz „slobode da se nemaju neželjena deca“ sledi pravo na uklanjanje fetusa, zašto iz nje ne bi sledilo i pravo na uklanjanje neželjenog novorođenčeta, neželjenog dvogodišnjaka ili neželjenog dvanestogodišnjaka?

U istom radikalnom stilu je svođenje „reproduktivnog prava žena“ na ideju da je žensko telo, zajedno sa plodom kojeg nosi, „vlasništvo“ jedino „same žene“ (Zaharijević, ur. 2007: 88-90). Žena, po takvom shvatanju, ima ekskluzivno pravo na odluku da li će taj plod pustiti da sazri i da kao novo ljudsko biće dođe na svet, ili ne. Ni jedan muškarac, čak ni u funkciji lekara, ne sme da se meša u njenu odluku. „Premda bi morali da podrže ženu u njenoj odluci, koja joj kao reproduktivno pravo i po zakonu pripada, lekari vrše veliki psihološki pritisak, tako da su žene neretko dovedene u nedoumicu oko toga da li je njihov izbor opravdan“ (Zaharijević, ur. 2007: 85).

To bi sasvim bilo u redu ako bi se prihvatila logička konsekvenca da eksluzivno pravo podrazumeva eksluzivnu odgovornost. Ali, takva konsekvenca se ne podrazumeva, već se očekuje da muškarac (ili ako on neće, društvo) mora preuzeti brojne obaveze koje slede iz ženinog izbora. Recimo, ako žena nasuprot volji muškarca odluči da rodi, iz takve ženine odluke mogu da proizađu brojne materijalne i druge obaveze biološkog oca, bez obzira na njegovo jasno iskazano protivljenje da tu obavezu preuzme. U ovoj knjizi postoji karikatura na kojoj je nacrtan muškarac koji svojoj ženi, na pitanja: „Gde je ostatak tvoje plate?“ i „Kako da nahranim decu?“, drsko odgovara „Ne tiče te se šta ja radim s mojim parama!“ (Zaharijević, ur. 2007: 98). Ta situacija očigledno treba da ilustruje bezobzirni muški egoizam. Ali, zanimljivo je da naše rodne feministkinje uopšte ne primećuju da se i same zalažu za jednako neprihvatljiv egoizam, samo drugog rodnog predznaka. On bi se mogao ilustrovati karikaturom na kojoj muškarac moli ženu: „Draga, molim te da rodiš, ne čini to s našom bebom...“, na šta mu ona drsko odgovara „Ne tiče te se šta ja radim s mojim telom!“

Mi nismo slobodni ni da s našim telom radimo baš sve što poželimo – recimo, da sebi iskopamo oko – već se moramo odnositi prema svom telu kao „odgovorni vlasnici“. Štaviše, plod koji u sebi žena nosi nije neka izraslina na njenom telu, koja se pojavila sama od sebe. I drugo ljudsko biće je imalo izvesnog udela u nastanku tog ploda, kao što ima i izvestan interes u vezi njega. Zar je toliko teško reći da i sa tim, drugim ljudskim bićem treba razgovarati i zajedno s njim doneti odluku? Konačno, ni sam taj plod nije bradavica, već ljudsko biće u nastajanju, i on ima izvesno pravo da se na njega pomisli kao na svako drugo biće, koje ipak ne tretiramo kao kamen ili prašinu. Dakle, i ono, kao biće, mora biti uzeto u obzir prilikom odlučivanja. Naravno da su to teške moralne dileme, sa kojima se svakodnevno susreće na hiljade žena. Ali, te dileme se ne razrešavaju tako što se ženama kaže – „Ma, vi ste gospodarice svoga tela, radite sa njim šta hoćete!“. Takav stav je loš čak i kao savet, a tek kao norma je poprilično nehuman. Stoga samo osobe ozbiljno zahvaćene radikalnom ideologijom mogu davati tu vrstu neodgovornih i nerazboritih preskriptivnih iskaza.

Radikalno iskrivljeno viđenje postoji u ovoj knjizi i kada je u pitanju brak. „Knjiga je posvećena pre svega mlađim ženama“, kaže se u njenom uvodu (Zaharijević, ur. 2007: 10), odnosno „namenjena je upravo onim (ženama) koje nikako ne bi da se potpišu ispod te oznake (feminizma – A. S), najčešće zato što ne znaju njeno tačno značenje i istoriju“ (Zaharijević, 2009: 258). Zato se mlade žene, kao i one neuke u feminizmu, podučavaju da se „feministička teorija bavila brakom i bračnim odnosima uglavnom identifukujući brak kao instituciju kojom se reprodukuju rodne kategorije, smatrajući ga mestom eksploatišuće podele rada i podređenosti žena. (...)Baveći se istraživanjem uzroka nasilja u porodici, feminističke teoretičarke i praktičarke posmatrale su brak kao okvir u kojem se sprovodi najveće nasilje nad ženama, ugrađeno u same njegove temelje. Jedno od najradikalnijih tumačenja ove postavke svakako je teza Žeremejn Grir, koja smatra da je primarni odnos muškarca i žene – mržnja. (...)Njen predlog kako da se to promeni je jednostavan: ne treba se udavati. Ako se ipak odluče na brak, žene bi trebalo da se ponašaju kao da nisu udate, i da menjaju partnere» (Zaharijević, ur. 2007: 106).

Zanimljivio je da se ova lekcija «mlađim ženama“ o feminističkom shvatanju braka daje bez ikakvog ograđujućeg komentara i to u sklopu knjige koja veliča dostignuća „feminističke teorije i prakse“. Ako se i pominje drugačije shvatanje braka u samom feminizmu, ono služi prvenstveno zato da bi se takvo shvatanje diskvalifikovalo. „Te takozvane liberalno orijentisane feministkinje usredsređene su na reformu i prolagođavanje postojećeg sistema, gde spada i brak, a ne na njegovo korenito menjanje. (...)Koliko su bile konzervativne, jasno se može videti u njihovim zahtevima da se po svaku cenu očuva porodica, uz podršku klasičnom konpceptu ženske seksualnosti“ (Zaharijević, ur. 2007: 105: 104). Dakle, dok se shvatanje o braku liberalnih feministkinja diskvalifikuje i odbacuje, shvatanje o braku radikalnih feministkinja se iznosi bez ograde ili komentara. To čitaoca navodi samo na jedan zaključak – da je brak za prave feministkinje „mesto eksploatacije i podređenosti žena“, u „čije temelje je ugrađeno nasilje prema ženama“ i da bi za žene, koje razumeju i cene feminizam, „najbolje bilo da se uopšte ne udaju» (a ako se već moraju udati, «da bi trebalo da se ponašaju kao da nisu udate i da menjaju partnere»). Ovakav način «edukacije» žena o feminizmu teško da se može nazvati korektnim, a još manje se on može smatarti produktivnim, barem kada je reč o ideji «popularizacije» feminizma kao doktrine.

Koleginica Zaharijević mi prebacuje da sam svrstavajući ovu knjigu u „radikalni feminizam“ želeo da je diskvalifikujem pred srpskim čitaocem, koji ne voli ništa što je odveć radikalno. Ali, kao što se iz opisane koncepcije o abortusu ili braku može videti, možda sva krivica nije do mene. Možda ova knjiga stvarno sadrži neke stavove koji su radikalni? Evo još nekih od njih: „Još je Frojd u svojoj studiji o histeriji počeo da nazire pravu istinu o postojanju inhibicije i seksualne traume, koja je posledica bračnog života i nasilja u braku“ (Zaharijević, ur. 2007: 112). „Suzan Braun Miler (Susan Brown Miller) definiše silovanje kao revolucionarno otkriće muškarca da sopstveni polni organi mogu služiti za proizvodnju straha. Ono je svestan postupak zastrašivanja kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha» (Zaharijević, ur. 2007: 113).«Lezbejska egistencija predstavlja izbor žena da budu naklonjene ženama u svim dimenzijama svog života. Lezbejsku egzistenciju žive žene koje ne zavise od muškarca ni ekonomski, ni emotivno, ni seksualno. (...)Ponosna sam što sam feministkinja, ponosna sam što sam lezbejka, ponosna sam što sam deo pokreta koji menja svet» (Zaharijević, ur. 2007: 182; 189).

Možda se ovi i drugi stavovi, od kojih vrvi knjiga, koleginici Zaharijević čine kao uravnoteženi i objektivni. Ali, ako oni nisu radikalni i ako ovo nije feminizam u svom radikalnom izdanju – onda bih jako voleo da čujem šta za koleginicu Zaharijević jeste radikalno feminističko stanovište? Da žene treba da istrebe sve muškarce i razmnožavaju se partenogenezom – kao u feminističkom romanu Ženski čovek, DŽoane Ras (Joanna Russ, The Female Man, 1975)? Ili da žene treba da muškarce pretvore u robove, koje će, nakon što obave reproduktivnu funkciju, kastrirati kako bi im umanjili agresivnost – kao u poslednjoj knjizi iz feminističke tetralogije Stegijina hronika, Suzi Mak Čarnas (Suzy McKee Charnas, The Holdfast Chronicles, 1974-1999)?

Ne znam. Ali, ono što znam jeste da knjiga „Neko je rekao feminizam?“ zaista iznosi dosta radikalnih shvatanja, ne samo sa stanovišta uobičajene društvene teorije, već i sa stanovišta feminizma. Koleginica Zaharijević je na samom početku knjige, kao njena urednica, rekla da između 26 žena koje su je pisale, postoje razlike: „Neke od nas su u braku, neke odbijaju brak sa muškarcima iz ideoloških razloga, a neke bi u brak stupile, ali im država ne omogućuje da u njega uđu sa ženama koje vole“ (Zaharijević, ur. 2007: 16). Ali, te razlike – makar u tome da li ući, ili ne u „mesto eksploatacije i podređenosti žena“ (tj. brak) – ostale su samo u predgovoru. Većina tekstova u ovoj knjizi napisana je sa nedvosmislenih pozicija radikalnog (rodnog) feminizma. I ne znam zašto je koleginici Zaharijević bio problem što sam to konstatovao?

2.

Sličan nesklad između predgovora i sadržaja knjige postoji i kada je reč  o «ključnom impulsu za pisanje jedne ovako koncipirane» knjige. «Cilj ovog zbornika je», stoji u predgovoru, «da načini presek kroz istoriju i pokaže kako je bilo pre pojave feminizma, i kako je posle njega» (Zaharijević, ur. 2007: 14). On treba da «uveri žene koje danas imaju nebrojena prava i mogućnosti da ih koriste (...)da je tome doprineo feminizam» odnosno da je «feminizam baš meni – a osnovno je polazište ove knjige da su danas feminizmom posredno zahvaćene sve žene – omogućio da bez straha (...)koristim svoju volju i razum na način koji smatram najpodobnijim» (Zaharijević, ur. 2007: 12).

Ali, da je namera, iskazana u uvodu ove knjige, i sprovedena, zaista bi bilo nekorektno prebaciti joj neistoričnost i neobjektivnost «feminizma žrtve». Međutim, već i letimičan pogled na priloge mnogih autorki ovog zbornika pokazuje da se one ne samo s nipodaštavnjem odnose spram činjenice da žene danas uživaju sva prava kao i muškarci, odnosno da potcenjuju izvršenu emancipaciju, već i da se neprestano žale na nazadak koji se u međuvremenu odigrao.

U prilogu Marije Perković se, recimo, kaže da čak «ni socijalizam,koji je bio zaživeo na gotovo pola planete posle pobede sovjetske revolucije, ženama nije doneo emancipaciju u pravom smislu te reči« (Zaharijević, ur. 2007: 51). Posle početnih reformi, «već tridesetih godina 20. veka, duboka patrijarhalna svest iznova diže glavu, te zasnivanje porodice i zaštita roditeljki bivaju lagano vraćeni nazad» (isto).Slično je bilo i u SFRJ. «Kako je vreme odmicalo, drugovi su sve više zaboravljali drugarice kod kuće», nisu im davali da rade na bolje plaćenim mestima, 8. mart su pretvorili «u Dan majki», što sve «svedoči o snazi patrijarhata» (isto). A onda je došao slom socijalizma i početak tranzicije u kapitalizam, pa žene «gube neka već stečena parava», «pre svega ona iz sveta rada» (isto). «Tiho vraćanje žena u okvire porodice, započeto već s drugovima, nastaviće i `gospoda` i to veoma bučno. Žena može biti ili majka, ili ukras» (Zaharijević, ur. 2007: 52). To je, valjda, onaj proces koji i sama Zaharijevićeva naziva «retradicionalizacijom» (17; taj pojam se na srpsko društvo direktno primenjuje i na strani 86).

«Žene kao ranjiviji deo populacije», piše i Marija Mladenović, «snose veći teret nepovoljnih efekata globalizacije (ali i drugih društvenih promena kao što je tranzicija» (366). Čak i u najrazvijenijim zemljama, «sa rastućom militarizacijom društva u poslednjnje dve decenije jača i patrijarhat. Zemlje zapadne demokratije u kojima se donekle uspela razgraditi čvrsta patrijarhalna kultura, time se takođe vraćaju korak unazad» (299). Zato opšti utisak čitaoca ove knjige i jeste da je, po njenim autorkama, izvesnog napretka možda i bilo, ali da su žene, po svojim pravima i svom društvenom položaju, stalno vraćane unatrag, upravo zahvaljujući tom «dubokom» i «tvrdokornom» patrijarhatu.

Ovakvo viđenje »istorije» društvenog položaja žene opšte je mesto i kod naših starijih (u odnosu na autorke ove knjige) rodnih feministkinja. Tako Marina Blagojević tvrdi da u socijalizmu, bez obzira što su žene dobile pravo glasa i mogućnosti školovanja i zapošljavalja, „zapošljavanje žena nije imalo za cilj stvarno poboljšanje njihovog položaja“, zbog čega se, u odnosu na kapitalizam, „život žena u socijalističkim zemljama (...)pre pogoršao, nego poboljšao“ (Blagojević, 1991: 55). I za Mariju Kolin i Ljiljanu Čičkarić emancipacija žena u socijalizmu, i pored sveg napretka u političkim pravima, školovanju i zapošljavanju, bila je „neuspešna“ (Kolin i Čičkarić, 2010: 21). Žene su, dakle, najpre u kapitalizmu bile podređene i eksploatisane, onda se u socijalizmu položaj žena „pre pogoršao, nego poboljšao“, a na kraju je nastupila tranzicija, u kojoj su, naravno, opet „žene bile najveći gubitnici“ (Kolin i Čičkarić, 2010: 68).

Čak i najdobronamerniji čitalac ne može a da se ne zapita – kako se tolika „pogoršavanja“ položaja žena i navodna „retradicionalizacija“ srpskog društva može dovesti u sklad sa činjenicom da žene, recimo, u Srbiji danas čine 53 posto svih studenata univerziteta (NSOR, 2008: 66), 64 posto sudija, 75 posto predsednika opštinskih sudova (LjPS, 2009: 282), 100 posto predsednika Vrhovnog suda (od 2000. do danas), 43 posto savetnika ministara, 55 posto generalnih konzula, 47 posto načelnika opštinskih uprava, 76 posto zaposlenih u obrazovanju, 83 posto zaposlenih u zdravstvu, farmaciji i socijalnoj zaštiti (Kolin i Čičkarić, 2010: 107-8; 129; 49)...? Ako je to sve „pogoršanje“ i „retradicionlizacija“, kakav li je tek društveni položaj žena bio nekada?

Takođe, u prilogu Tijane Krstec, koji nosi naziv „Pravo na obrazovanje žena“ (Zaharijević, ur. 2007: 55-66), dve trećine teksta je potrošeno na objašnjenje kako žene nekada nisu imale pravo na obrazovanje (55-62). Ali, kada se došlo do savremenog doba (63-66) nije više bilo ni jedne brojke o udelu žena među studentima ili učenicima u Srbiji, SAD, EU ili Rusiji. Zapravo, glavni deo odeljka „Savremenog doba“ posvećen je širenju programa ženskih studija! Jedine brojke koje se u tom odeljku pominju odnose se na nepismene u nerazvijenim zemljama (koji su u 2/3 slučajeva žene; str. 64). Krstecova, koja nije propustila priliku da navede da je 1914. godine u Srbiji bilo svega 10 posto studentkinja (62), iz nekog razloga nije smatrala da u poglavlju o obrazovanju žena treba navesti podatak o sadašnjem udelu žena među studentima. Zašto? Možda i zato što što bi se ti podaci teško uklopili u njenu sliku žene kao žrtve, kao i u opštu „teorijsku“ shemu da, kako to kaže autorka, „pozitivna iskustva nekih država nalažu upotrebu sistemske afirmativne akcije“ (65; podvukla T. K), da je „nužno razumevanje različitih (kojih? – A. S) diskrimanatornih praksi“ i da je neophodno „prekidanje veza sa tradicionalnim rodnim ulogama“ (66).

Nikakvih podataka nema ni u poglavlju koje govori o zaštiti ženskog zdravlja (137-145). Ali se zato – bez pozivanje bilo na istraživanja, bilo na statistiku – nastavlja sa pričom o „faktorma diskrimancije“ žena, kada je u pitanju zdravstevna zaštita (141-3). Tako se, sasvim u skladu sa ideologijom „feminizma žrtve“, tvrdi da, budući zaposlene i opterećene kućnim poslovima, „žene o sopstvenom zdravlju misle najmanje“ (141), da je, „što se same zdravstvene zaštite žena tiče, vidiljivo da su potrebe žena neadekvatno i nepotpuno zadovoljene“ (141), da su medicinski standardi napravljeni prema muškarcima (142), da se žene zapostavljaju u istraživanju i lečenju side (142) i da je „i dalje prisutna velika stigmatizacija žena kod kojih se javlja neplodnost“ (143). Iako bi čak i elementarno navođenje statističkih podataka pokazalo da, kada je reč o Srbiji i drugim zemljama Evrope i Amerike, ne postoji diskriminacija žena ni u pogledu pristupa zdravstvenoj zaštiti, ni u pogledu udela žena koje koriste zdravstvene usluge, ni u pogledu novca koji se troši na ženske i muške pacijente i bolesti, i dalje se, dakle, nastavlja sa žalopojkama o „diskriminaciji žena“. Čitalac ne može a da se ne zapita – dokle?

Verujem da je Adriana Zaharijević zamislila ovu knjigu kao rezime feminističkih istorijskih uspeha. Ali, od te zamisli, do onoga što u knjizi stvarno stoji, dug je put, na kome se i sama zamisao može izgubiti. Ako sama koleginica Zaharijević pažljivije pogleda svoj zbornik, videće da su, osim priloga Dragane Obrenić o glasačkom pravu žena (22-41), svi ostali prilozi ili ravnodušni premaj „ključnoj“ ideji knjige, ili mnogo više predstavljaju uobičajene feminističke žalopojke o „nazatku“, nego samosvesno rezimiranje napretka koji su žene ostvarile u poslednjih sto godina. Još manje je u ovoj knjizi reč o razboritom (uravnoteženom, objektivnom) razmatranja uloge feminizma u tom napretku. Do stanovišta tog razboritog razmatranja se tako malo dospelo, da kritičar koji bi hteo da ospori osnovnu tezu – da je feminizam bio taj teorijski i društveni pokret koji je doneo ženama „prava i mogućnosti da ih koriste“ (jer, koliko bi feministkinje mogle da promene stvari da nije bilo liberalnih i levih političkih pokreta, u kojima su muškarci činili nadmoćnu većinu?) – zapravo i nema materijal koji bi mogao da kritikuje. I tek onda kada se stanovište o suštinskom doprinosu feminizma izbavljenju žena od muškog tlačenja počne ozbiljno dokazivati, moguće je pristupiti protivargumentaciji i razvijanju kritike takvog stanovišta. A pretpostavka za to, barem kada je ova knjiga u pitanju, daleko je od toga da je mogla biti uspostavljena.

3.

Treća primedba Adriane Zaharijević tiče se mog pozivanja na izvore. Tu se ona posebno ustremljuje na Jovanu Papan[8], prebacujući mi da je ona moj glavni naučni autoritet, i da je kao ženu koristim samo kao alibi za svoju, patrijarhalnom ideologijom natopljenu, „praznjikavu, ne preterano nadahnutu, ne dovoljno obuhvatnu i potkrepljenu kritiku feminizma“ (Zaharijević, 2009: 259).

Ovako oštra ocena je prilično neobična ako se ima u vidu da Jovanu Papan, u celom svom tekstu, pominjem samo u jednoj rečenici. Odakle onda tolika ljutnja na gospođu Papan? Glavni razlog je što je Jovana Papan, u seriji autorskih tekstova (recimo: Papan, 2009; 2008; 2007), kao i u seriji prevoda drugih autorki (recimo, Somers, 2009; Palja, 2008), objavljenih na sajtu NSPM, upoznala našu publiku sa drugačijim pogledima na rodni feminizam od onih koji se mogu pročitati ili čuti kod nas. Njeni tekstovi svakako nisu „naučni“ u striktnom smislu te reči. Oni nemaju naučnu formu, nisu prošli naučnu recenziju i nisu štampani u naučnom časopisu. Ali, ni većina priloga za zbornik Zaharijevećeve nema tu formu (najveselije mi je opravdanje Marije Perković da njen tekst nema fusnote [tj. literaturu i izvore] zato što „na mom kompjuteru ne radi opcija „footnotes” i zato što „mislim da su fusnote zgodne onda kada je tekst nezanimljiv“!; str. 54), a ni sama knjiga nema recenzente, niti je njen izdavač neka naučna ustanova. Sa druge strane, tekstovi Jovane Papan su, najčešće, dovoljno dobro potkrepljeni izvorima, a njeni stavovi dovoljno razboriti, da se na njene tekstove čovek mirne duše može pozvati, ne samo u kritici jedne ovakve knjige.

Takođe, nije bez značaja ni to što je, upravo zahvaljujući Jovani Papan, naša javnost po prvi put mogla da se susretne sa stavovima i radovima nekih od glavnih predstavnica liberalnog feminizma – pre svih Kristine Hof Somers (kao i Kamil Palje, mada je ona i ranije prevođena). U svojoj kritici Zaharijevićkinog zbornika, izneo sam zamerku da je u toj knjizi liberalni feminizam ne samo podzastupljen i potcenjen, već i da je njegova sistematska kritika rodnog (radikalnog) feminizma neopravdano prećutana. Zaharijevićeva je na to odgovorila da od svih liberalnih feministkinja koje sam pomenuo ona zna jedino za Kamilu Palja (258-9), hrabro priznajući, tako, da nikada nije čula za Kristinu Hof Somers. „No ostavimo to na savest mojoj lošoj obaveštenosti“, samouvereno će ona (259).

Upravo o tome je reč – o lošoj obaveštenosti. Ta loša obaveštenost ne dolazi, nažalost, od nedostatka pristupačnih izvora – to je u eri interneta ipak prilično neuverljiv izgovor. Ona dolazi od ideoloških predrasuda i ideologijom iskrivljene metodologije. Feministička edukacija, kakva dominira, na nesreću, i u Srbiji, sastoji se u upoznavanju žena samo sa jednom vrstom podataka, samo sa jednom vrstom njihovih tumačenja i samo sa jednom vrstom literature. To što su tako edukovane i mlade autorke ovog zbornika svakako da nije njihova krivica. Ali, ono što je svakako do njih jeste da se ne mogu proglašavati „trećim talasom feministkinja“ – koji hoće da izrazi sav pluralizam feminističke misli i feminističkog pokreta – a da se makar same i na elementarnom nivou prethodno ne upoznaju sa svim različitostima unutar feminizma. Još veća je mana ako tvrde da je njihov zbornik „pluralistički“, a u osnovi je on ignorantski prema čitavoj jednoj važnoj struji u feminističkom pokretu – i to baš onoj koja je kritična prema stanovištu koje se u njemu (svesno ili nesvesno) gorljivo zastupa (tj. prema rodnom feminizmu).

Već sam navodio primere koji pokazju da se liberalni feminizam u ovoj knjizi pominje prvenstveno da bi se potcenjivao i odbacio. Liberalni feminizam se navodi i u završnom pregledu koji nosi naziv „Dodatak 7: feminističke teorije, pozicije i teorijski okviri“, što ga je napisala Adriana Zaharijević (404-411). Između 18 vrsta različitih feminizama pominje se i liberalni, kao istorijski prvonastala feministička pozicija (404). Tu se o liberalnom feminizmu izveštava srazmerno korektno, ali samo kao jednom od dvadesetk egzotičnih feminizama – poput „spiritualističkog feminizma“, „afroameričkog feminizma“, „ekofeminizma“ ili „sajberfeminizma“. Ali, ni u ovom dodatku se ne pominju autori, knjige, debate... Zato autori, knjige i debate navođeni u glavnom delu zbornika, gotovo isključivo pripadaju radikalnom (rodnom) feminizmu. Zbog toga je svo šarenilo iz „Dodatka 7“ ipak samo retorički ukras, obol politički korektnom maniru koji traži neprekidno pričanje o „pluralizmu“. A kako se stvarno postupa sa konkurentskim „teorijama, pozicijama i teorijskim okvirima“ – to je već druga priča.

A stvarno se u ovoj knjizi postupa sa liberalnim feminizmom – kao najrazvijenijim teorijskim okvirom za kritiku rodnog feminizma – tako što se ignorišu i njegovi autori, i njegovi stavovi, i njegove kritike. Istina, na jednom mestu – kod Marije Mladenović – liberalnom feminizmu se čak daje i prednost nad ostalim feminističkim pozicijama. „Liberalni (ali ne i libertarijanski) feminizam ima, po mišljenju autorke ovog teksta, veći potencijal od alternativnih feminističkih ideologija da uključivanjem žena u društveni mainestream poboljša njihov status u sferama privatnog, socioekonomskog i političkog života“ (365). Ali, to je izgleda samo zato što je liberalizam, kako ga vidi ova autorka, noseća ideologija „mejnstrim“ politike u SAD i EU. Mladenovićeva, štaviše, i pored retorički pozitivnog odnosa prema liberalnom feminizmu, zapravo u ostatku teksta pokazuje da ga potpuno pogrešno razume. Braneći ga od napada radikalnih feministkinja, koje su mu zamerale potcenjivanje roda, Mladenovićeva kaže da „liberalni feminizam ne mora da usvoji, kao što uglavnom i ne usvaja, pretpostavku o političkoj irelevantnosti roda. Istinska jednakost slobode podrazumeva uračunavanje razlika, a time omogućuje uzimanje u obzir nekih osobenosti žena kao grupe (materinstvo), kao i tradicionalno definisanih rodnih identiteta – teret patrijarhalne istorije koji nosimo u sadašnjosti – čiji uticaj treba minimizovati (na primer politikama afirmativne akcije“ (364-5).

No upravo je tako shvatanje roda kao političkog izgovora za „afirmativnu akciju“ osnov kritičke pozicije liberalnog feminizma u odnosu na rodni feminizam (Sommers, 2009; 1994; McElroy ed., 2002)! Naprotiv, liberalni feminizam odlučno odbacuje svaku „politiku roda“ i svaku „afirmativnu akciju“ („pozitivnu diskriminaciju“) kao upravo onu odliku feminizma zbog kojeg je on izašao na rđav glas. Liberalni feminizam priznaje svakoj osobi pravo na izbor vlastitog identiteta i načina života – tu je Mladenovićeva u pravu. Ali, liberalni feminizam odlučno odbija da se na osnovu bilo kojih ličnih osobina, urođenih ili izabranih, zahtevaju i ostvaruju ma kakve društvene povlastice („afirmativna akcija“ odn. „pozitivna diskriminacija“). Ko to ne razume teško da može da pretenduje da ima ozbiljno znanje o liberalnom feminizmu, a kamo li da tvrdi da prihvata njegovu poziciju.

Štaviše, žestina napada Adriane Zaharijević na Jovanu Papan – samo zbog jedne rečenice u kojoj je pominjem – pokazuje ne samo kakav tretman, kod rodnih feministkinja, ima žena koja se usuđuje da širi najvažnije ideje liberalnog feminizma, već i kakav tretman ima žena koja izrekne bilo kakvu kritiku na račun rodnog feminizma. O sličnom iskustvu svedoči i Kristina Hof Somers (koja je, početkom devedesetih, sa pozicije rodnog feminizma prešla na poziciju liberalnog feminizma). „Pre ranih devedesetih“, kaže ona, „bila sam ugledna feministkinja. Pozivana sam na konferencije o feminizmu i radila recenzije radova za jedan feministički filosofski časopis. Moji kursevi na Klark Univerzitetu bili su usko povezani sa ženskim studijama. Sve to se promenilo 1994. godine kada sam objavila knjigu Ko je ukrao feminizam?. (...)Feministički establišment najvećim delom bio je razjaren. Ubrzo sam bila izložena grubim napadima zbog moje jeresi. Nazvale su me retrogradnom silom, izdajnikom svoga roda, anti-ženom, (...)imitatorkom žene“ (a backlasher, a traitor to my gender, anti-woman, female impersonator; Somers, 2009)[9].

Taj netolerantan stav prema ženama koje se usuđuju da drugačije misle pokazuje koliko svaki radikalizam šteti samoj teoriji, ali i atmosferi dijaloga nužnoj za svaku nauku (uključiv i „rodne studije“). U tom smislu treba reći da je nesumnjivo pozitivna ideja urednice ovog zbornika da feminizam treba da se tretira „pluralistički“ i da, prilikom pregleda feminističkih odgovora na razna društvenih pitanja, treba prikazati i uvažavati različita feministička stanovišta. Ali, iza te deklarativne operedljenosti nije sledilo stvarno prikazivanje razlika, niti jednako uvažavanje. Sve inostrane kritičarke rodnog feminizma su prećutane, a prema jedinoj domaćoj, koju sam se usudio da pomenem, zauzet je krajnje neprijateljski stav. „Ne gledajte šta pričaju, već šta rade“ pravilo je koje ne važi samo u društvenim odnosima. Ono mora da važi i u društvenim naukama i u društvenoj teoriji.

* * *

Nadam se da i ovaj moj odgovor koleginica Zaharijević neće oceniti kao „praznjikavu, ne preterano nadahnutu, ne dovoljno obuhvatnu i potkrepljenu kritiku feminizma». Ako bih morao da napišem nešto još «punije, nadahnutije, obuhvatnije i potkrepljenije», bojim se da bi to morala biti čitava knjiga. No na samom kraju, usudio bih se da dam i dva saveta svojim uvaženim mlađim kolegiicima (nekima od njih sam imao čast i da budem profesor).

Prvi savet tiče se vrline hrabrosti (Fortitudo). Verujem da su i autorke, pišući ovu knjigu, želele da budu hrabre, da se uhvate u koštac sa stvarnim problemima i istinskim centrima moći, i da su htele da pokažu da se ne boje njihovog imenovanja i suprotstavljanja sistemskoj nepravdi. Ali, bojim se da su i one, kao i neke druge rodne feministkinje, za iskazivanje svoje hrabrosti izabrale neprijatelja (apstraktni «patrijarhat») koji je slab, nedostojan, pa i lažan. Kao što kaže Česterton (2008: 31), «u napadanju prastarih ili drevnih stvari nema ni malo više hrabrosti nego izazavati nečiju babu na dvoboj. Stvarno hrabar čovek jeste onaj koji prkosi tiranijama mladim kao jutarnja rosa i predrasudama svežim kao propupelo cveće».

Neke od tih najnovijih predrasuda i tiranija ili je doneo upravo rodni feminizam, ili su oni došli s njim u paketu – treba samo pogledati šta na tu temu pišu, recimo, Kamil Palja (2008), Dafne Pataj i Noreta Kertge (Patai and Koertge, 2003). U situaciji kada se rodni feminizam, u mnogo čemu, razvio u ideologiju žena iz više srednje klase koje su deo transnacionalne hegemone strukture, i u okolnostima kada je on i u Srbiji zaposeo mnoge univerzitetske katedre i politički uticajna mesta[10], istinska „ženska hrabrost“ bojim se da više nije u ponavljanju izlizanih klišea rodnog feminizma, već upravo u tome da se kaže nešto svoje, kritično, i o tim „tiranijama mladim kao jutarnja rosa i predrasudama svežim kao propupelo cveće». Možda onako kao što to rade Kristina Somers ili Jovana Papan...

U tim stvarima, kao i u čitavom pristupu muško-ženskim odnosima, nužna je još jedna od četiri „kardinalne vrline“ (osim pomenute hrabosti). A to je razboritost (Prudentia). Ova vrlina je značajna kako u odabiru teorija koje će nas voditi u susretu sa stvarnošću, tako i za naše društveno i lično delovanje. Razboritost je “uvažavanje i otvorenost prema realnosti”, ali ne u smislu oportunizma, već u smislu objektivnog sagledavanja odnosa koji postoje među ljudima, objektivnog suđenja o ispravnosti i pravednosti tih odnosa, kao i objektivnog sagledavanja mogućnosti njihove promene i odgovarajućeg načina da se to učini (Pieper, 1966: 5, i dalje). Razboritost je zapravo “obrazac i majka svih vrlina, ono obazrivo i odlučno oblikovanje moći našeg uma koje pretvara znanje o stvarnosti u realizaciju dobra” (Pieper, 1966: 22). Razboritost znači opreznost u zaključivanju i donošenju odluka, opreznost koja ne dolazi od kukavičluka, već od nastojanja da se sagledaju svi aspekti nekog pitanja i sve posledice neke odluke. Da bi doneo ispravnu odluku, epistemičku ili praktičnu, čovek mora najpre da zna celu istinu, mora na ispravan način da sagleda stvarnost. Ovo nas dovodi do odredbe razboritosti kao vrline u kojoj "objektivna spoznaja stvarnosti određuje delovanje“ odnosno u kojoj „istina realnog stanja stvari postaje determinanta našeg delovanja" (Pieper, 1966: 15).

Zato je razboritost važna za društvene teoretičare, kako u nauci, tako i u njihovom društvenom i ličnom delovanju (barem ako žele da budu dosledni svojoj teoriji). Shvatanje braka kao „mesta eksploatacije i podređenosti žena“ ili muškaraca kao roda „nasilnika“, „eksploatatora“ i „dominatora“, a zatim i preporuka, koja iz takvih shvatanja logično proizilazi, da žene ne bi trebalo da se udaju, „a ako se ipak odluče na brak, da se ponašaju kao da nisu udate i da menjaju partnere» (uz popagiranje alternativne «lezbejske egzistencije» i proklamovanje one čudovišne „slobode da se nemaju neželjena deca“), daleko su od svake razboritosti: kako one teorijske – u smislu istinitosti suđenja, tako i one praktične – u smislu ispravnosti izbora. A nerazboritost ne samo da vodi u pogrešnu teoriju, već i u pogrešne društvene promene („reforme“ koje uprapašćavaju zajednicu), pa i u lične pogreše.

Moja kritika ovog zbornika, kao i ovaj polemički odgovor, napisani su prvenstveno s željom da se ukaže na izvesnu nedovoljnu razboritost koja se u ovoj knjizi ispoljava. Za autorke ovih tekstova već sam, s poštovanjem, napisao da su obrazovane i inteligentne žene, od kojih pojedine imam čast i lično da poznajem. Voleo bih da ovu kritiku shvate krajnje dobronamerno. I da svoj um još odlučnije nastave da upotrebljavaju tako da zaista misle hrabro, slobodno i – razborito.

Navedeni radovi

Antonić, Slobodan (2009): „Ideološki izgovor za dominaciju“ , Nova srpska politička misao, god. XVII, br. 1-2, str. 366-372. (Dostupno i na:

http://www.starisajt.nspm.rs/Prikazi/2008_ant_feminizam1.htm).

Baskerville, Stephen (2003): „Divorce as Revolution“, The Salisbury Review, vol. 21, no. 4 (Summer),

http://www.fatherhoodcoalition.org/cpf/newreadings/2003/

Divorce_as_Revolution_SBsum03.htm

Baumeister, Roy F. (2007): Is There Anything Good About Men?, American Psychological Association, Invited Address. (Dostupno na: http://www.psy.fsu.edu/~baumeistertice/goodaboutmen.htm; srpski prevod: Ima li išta dobro kod muškaraca?, elektronsko izdanje NSPM, http://www.nspm.rs/kulturna-politika/

ima-li-ista-dobro-kod-muskaraca.html).

Beck, Allen J. & Paige M. Harrison, (2003): "Prisoners in 2002", Bureau of Justice Statistics, July 27, 2003.

http://bjs.ojp.usdoj.gov/content/pub/pdf/p02.pdf

Blagojević, Marina (2000): „Mizoginija: nevidljivi uzroci, bolne posledice“ u Mapiranje mizoginije u Srbiji – diskursi i prakse (I tom), ur. Marina Blagojević, str. 31-55. Beograd: Ažin.

(1991): Žene izvan kruga: profesija i porodica. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Česterton, G. K. [Gilbert Keith Chesterton] (2008[1910]): Šta ne valja na svetu [What's Wrong with the World]. Beograd: Službeni glasnik.

Dirkem, Emil [Emil Durkheim] (1972[1893]): O podeli društvenog rada [De la division du travail social]. Beograd: Prosveta.

Dowd, Nancy E. (2000): Redefining Fatherhood. New York: New York University Press.

Dworkin, Andrea (1983[1978]): Right-Wing Women: The Politics of Domesticated Females. London: The Women’s Press.

Đorđević, Vladislav (2009): Mit o patrijarhatu: da li su muškarci diskriminisani?  Beograd: Metaphysica.

(2007): Prednosti žena. Beograd, Dereta.

Farrell, Warren (2005): Why Men Earn More: The Startling Truth Behind the Pay Gap – and What Women Can Do About It. New York: AMACOM.

Frejzer, Nensi [Nancy Fraser]: (2007[1995]): „Pragmatizam, feminizam i lingvistički okret“ [Pragmatism, Feminism, and the Linguistic Turn], u Šejla Benhabib i dr., Feministička sporenja: filozofska razmena [Feminist Contentions. A Philosophical Exchange], str. 199-217. Beograd: Beogradski krug.

Hegel, Georg Fridrih Vilhelm [Georg Wilhelm Fridriech Hegel] (2006[1830-1): Filosofija istorije [Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte]. Beograd: Fedon.

 (1989[1821]): Osnovne crte filosofije prava [Grundlinien der Philosophie des Rechts], Sarajevo: Veselin Masleša.

Kammer, Jack (2002): If Men Have All the Power How Come Women Make the Rules, Halethorpe: Jack Kammer; http://www.deltabravo.net/files/ifmenhav.pdf

Kolin, Marija i Ljiljana Čičkarić (2010): Ekonomska i politička participacija žena u Srbiji u kontekstu evropskih integracija. Beograd: Institut društvenih nauka.

LjPS (2009): Ljudska prava u Srbiji 2009: pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2010.

http://www.bgcentar.org.rs/images/stories/Datoteke/

ljudska prava u srbiji 2009.pdf

Marinella, Lucrezia (1999[1600]): The Nobility and Excellence of Women, and The Defects and Vices of Men [La nobiltà et l'eccellenza delle donne co' diffetti e mancamenti de gli huomini], Ed. and trans. by Anne Dunhill. Chicago: University of Chicago Press.

McElroy, Wendy, ed. (2002): Liberty for Women: Freedom and Feminism in the 21st Century. Chicago: Ivan R. Dee

McElroy, Wendy(2002): „What Does Affirmative Action Afirm?“, McElroy, Wendy (ed.), Liberty for Women: Freedom and Feminism in the 21st Century, pp. 181-188. Chicago: Ivan R. Dee.

Mićunović, Natalija (2009): Izlaganje na debati "Rodna ravnopravnost u Srbiji - šanse i prepreke", održane 10. aprila 2009; http://www.politickiforum.org/index.php?

vrsta=tribina&kategorija=&tekst=22&naredba=prikaz&br_stranice=#497)

Mršević, Zorica (2007): Ka demokratskom društvu - izborni sistem kvota. Beograd: Institut društvenih nauka.

(2005): „Rodna analiza kao sredstvo u borbi protiv mizoginije“, u Mapiranje mizoginije u Srbiji – diskursi i prakse (II tom), ur. Marina Blagojević, str. 86-96. Beograd: Ažin.

Mustard, David B. (2001): „Racial, Ethnic, And Gender Disparities In Sentencing: Evidence From The U.S. Federal Courts“, Journal of Law and Economics, vol. XLIV (April 2001), 285-314; http://www.terry.uga.edu/~mustard/sentencing.pdf

Palja, Kamila [Camille Paglia] (2008): “Feminizam nekad i sad: Ideologija, delovanje i reforme” [“Feminism Past and Present: Ideology, Action, and Reform”, Arion Vol.16, No.1, spring/summer 2008;

http://www.bu.edu/arion/files/2010/03/Feminism-Paglia1.pdf],

Nova srpska politička misao, elektronsko izdanje,

http://www.starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2008_palja2.htm

Papan, Jovana (2009): Ne mogu, ne žele, ne traže?“ , Nova srpska politička misao, elektronsko izdanje, 28. april 2009. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/ne-mogu-ne-zele-ne-traze-q.html

(2008): „Zlostavljanje statistike“, Nova srpska politička misao, elektronsko izdanje, 30. novembar 2008.

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zlostavljanje-statistike.html

(2007): Rat protiv muškaraca“, Nova srpska politička misao, elektronsko izdanje, 26. novembar 2007, http://www.starisajt.nspm.rs/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm

Patai, Daphne and Noretta Koertge (2003): Professing Feminism: Education and Indoctrination in Women's Studies. Lanham, MD: Lexington Books.

Pieper, Josef (1966): The Four Cardinal Virtues: Prudence, Justice, Fortitude, Temperance. Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press.

NSOR (2008): Nacionalna strategija održivog razvoja. Beograd: Vlada Srbije

(http://www.ekoplan.gov.rs/DNA/docs/strategija_rs.pdf)

Simon, Rita (2002): „Women and Violent Crime“, in McElroy, Wendy (ed.), Liberty for Women: Freedom and Feminism in the 21st Century, pp. 231-237. Chicago: Ivan R. Dee.

Sommers, Christina Hoff (2009): „Šta je pogrešno, a šta dobro u savremenom feminizmu?“ (predavanje održano na Hamilton Koledžu, novembra 2008. godine;

http://www.aei.org/docLib/20090108_ContemporaryFeminism.pdf),

Nova srpska politička misao, elektronsko izdanje, 21. april 2009;

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/sta-je-pogresno-a-sta-dobro-u-

savremenom-feminizmu-q.html?alphabet=c#yvComment13839

(1994): Who Stole Feminism?: How Women Have Betrayed Women. New York: Simon and Schuster.

Superson, Anita M (1995): „Right-Wing Women: Causes, Choses and Blaming the Victim“. in „Naging“ questions: feminist ethics in evereyday life, edited by Dana E. Bushnell, pp. 77-103, London: Rowman and Littlefield.

Wikipedia (2010): „Equity and gender feminism“, Wikipedia, the free encyclopedia

http://en.wikipedia.org/wiki/Equity_and_gender_feminism

Zaharijević, Adriana (2010): Postajanje ženom. Beograd: Rekonstrukcija ženski fond.

(2009): „O licemerju i drugim sablastima feminizma“, Nova srpska politička misao, god. XVII, br. 3-4, str. 257-260. (Dostupno i na:

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/o-licemerju-i-drugim-sablastima-feminizma.html)

Zaharijević, Adriana ur. (2007): „Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, Beograd: Žene u crnom, Centar za ženske studije i Ženski fond «Rekonstrukcija“.

Waldfogel, Jane (1997): “The Effect of Children on Women’s Wages,” American Sociological Review 62 (1997).

(Tekst je objavljen u štampanom izdanju NSPM-a "Kultura i mediji u (post)globalnoj eri")