Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kriza sveta, kriza laži - izlazak
Kulturna politika

Kriza sveta, kriza laži - izlazak

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
subota, 27. mart 2010.

Svetska kriza, kao sveopšta, a pre svega vrednosna kriza što se sa ekonomskog polja prenosi na najšire prostore društvenog života - jeste i kriza laži. Pri tome ne mislimo samo na delovanje "sistemskih medija". Medijsko ubeđivanje o prolasku najtežeg dela krize, orkestrirani optimizam o kvartalima sa uspešno prebrođenom recesijom, uz već poslovične statističke obmane koje prećutkuju inflatorne "inpute" kao "padobrane" opadanja društvene proizvodnje, sve uz dodatno dužničko preopterećenje – svakim danom sve su prepoznatiji kao medijska obmana iz repertoara globalnog ideološkog "Matriksa" i njegovih lokalnih, licenciranih filijala. Onog koji je, kroz lažno predstavljanje stvarnosti, učitavanje "imidža" življenja i vrednosnog odnošenja u sadašnjici, predstavljao jednu od potpora biovlasti "vrlog novog sveta" koja, pred našim očima, neminovno, mada postepeno propada.

Ne to su samo "taktičko-operativni" nivoi modernog "Matriksa" laži[1], moćni čulno- vizuelni izrazi jedne doktrine i ideologije, iliti onoga što se u savremenim društvenim teorijama pomodno naziva diskursom kao sintezom moći i znanja centriranim oko i u službi njihovih nosilaca, a sa namerom "konstruisanja društvene stvarnosti" (Berger-Lakman).[2]

"Socijalni konstrukcionizam" je preovlađujuća epistemološka i metateorijska pozicija savremenih društvenih nauka. Sa "arheologijom znanja" što počiva na obnavljanju zaboravljenih uputstava Đanbatista Vika[3], nemačkog istoricizma, ničeanske nezivesnosti, stavova Luisa Mamforda i njihovom poststrukturalističkom "restauracijom", "socijalni konstrukcionalisti" samo su delimično objasnili kako funkcionišu diskursi: kako se, kroz jezičko uobličavanje, u društvu sa određenom količinom akumuliranog i raspoređenog znanja-moći, nameću značenja koja "pripadaju" realnosti. Savremena upotreba masovnih, elektronskih medija, samo je ubojita, produžena ruka delovanja diskursa. "Socijalni konstrukcionisti" uputno analiziraju mehanizme vladajućih društvenih grupa koje, kroz svoj diskurs, kroz teorije, institucije, obrasce za formiranje socijalnih identiteta "konstruišu" (ili, bolje rečeno, "rekonstruišu") postojeću društvenu realnost, ali ih, nažalost, kroz generalizovanje, svode i zapravo uprošćavaju – samo na strukture jezika, značenja i epohe kao šireg društvenog konteksta. Zato i njihovi zaključci – i kada tačno uoče usmerenje obeskorenjenog čoveka koji je stvorio i koga je stvorio (i u svojim ideološkim varijantama, kroz delovanje javnosti i medija, različito usmeravao) diskurs moderne konstituisan na izvorima zapadnjačke političke i ekonomske moći – ostaju polovični. I to iz mnogo razloga. Pre svega, zato što se moderni identitet - individualnost kao samoutemeljujuće "sopstvo" koje nastaje na diferenciranju od svega drugog kroz vođenje kontinuiranog procesa autonomizacije (npr: prisećanja prošlosti, biografija, CV sa jedne strane, i planovi o budućnosti - sa druge strane) ne može objasniti kroz kontekst epohe, jezika i nametnutih/usvojenih značenja, koji su takođe izraz, posedica, a ne uzrok, srž ovog preobražaja.

A preobražaj je ležao u pojedinačnim odlukama lične "autonomizacije", interesnog "samozatvaranja" zarad ostvarenja budućeg željenog cilja, kojima je tek naknadno pridodat diskurzivni, značenjski izraz. Racionalni diskurs, intelektualna i umetnička produkcija i "praktična usmerenost", nakon čitavog niza konkretnih odluka kojim su menjani stvarni međuljudski odnosi, vremenom su postajali sve organizovanija zamena duhovno-religioznoj ukotvljenosti društvenih relacija koji su, nakon interesnog preovladavanja u njima, nametani i usvajani kao društvena konvencija. Takođe, krajnje je pogrešno diskurzivnu logiku "znanja kao moći" kao izraza društvenog, to jest klasnog položaja i proizvođenja značenja projektovati u predmoderno doba, u reprezentativne, nediskurzivne identitete (kako ih naziva Gidens)[4]. Različite pojave, potpuno različita, dubinska priroda i znanja i moći mogu imati svoje spoljašnje izraze u društvenom životu, značenju ili jeziku koje mogu međusobno na prvi pogled da veoma liče. Odakle je to znanje? Čija je moć? Kako se upotrebljava, kako deluje? U okviru kakvih struktura, sa kakvim željenim a kakvim ostvarenim ciljem? Krajnji odgovori na ova pitanja se rasprostiru i iza racionalnog i iza sentimenta, čak i iza društvenog konteksta - na polju duha, prema kome je savremenost fragmentiranog, pojedinačnog življenja sputanog u racionalno-emotivne matrice - pretežno slepa i gluva.

Mi imamo jedinstvenu šansu da u svom veku prisistvujemo ne samo urušavanju dominantnog, poslednjeg modernog diskursa - već i dela stvarnosti koji pod njegovim teretom posrće. A to će otvoriti i znatni društveni i duhovni prostor. Postojeća kriza (gr. krizis = sud) jeste kriza završetka moderne epohe. Bez uvida u njene početke ne mogu se razumeti ni njihova sadašnja ishodišta – niti razumeti pravci budućeg kretanja i pojedinaca i društava.

Diskursi "čovekoboštva"

Prva ideologija, "znanje kao moć", istorijski je nastala u zrelom srednjovekovlju, kada i koren organizovane ovosvetske vlasti. Sa izgledom delatne sposobnosti uma i praktičnosti, a u stvari samo "lucidna" manipulacija, rimopapistički klerikalizam, u oblandama religije prvi je stvoreni diskurs, preteča svih modernih ideologija, a Veliki Inkvizitor, sa razumskom dijalektikom ("filioque") i sholastikom u svojoj službi, njegovo je otelotvorenje. Sadržinski ispražnjen a samo pojmovno ogrnut u hrišćansku odoru (papa Lav X kaže: "Dobre nam prihode donosi ova priča o Hristu"), klerikalizam se, umesto rešavanja svih pitanja ljudskog bivstva od kojih se odustalo, okrenuo organizovanju sistema svetske moći. Tako je umesto žive vere stvorena proto-pseudologija koja se izrodila u sistem laži i tlačenja što je generisao krize.

Od tada, samo jedan osmišljeni "sistem" smenjuje drugi. Ista je i "manipulativna lucidnost" koja razumski produkuje "sisteme" sa svojim diskurisima i utopijama što sprovode isti takav metod vlasti kao i njen "prvi pokretač" - klerikalna, duboko antihrišćanska pseudologija rimskog pontifeksa. Moderni filozofi su ovo destruktivno smenjivanje tiranskih "sistema" iza koga stoji "lukavstvo uma" (danas, već primećujemo, sa ukusom kič advertajzinga) - prozvali "istorijskom dijalektikom". Dok, u suštini, svi ideološko-naučni diskursi i njihove interpretacije, od scijentizma do metafizike, u svom razvojnom toku ne samo da nisu bili sposobni da makar nešto od onoga što obećavaju ( ličnu slobodu, jednakost pred zakonom, socijalnu pravdu, trajniji ekonomski i politički boljitak) ostvare – nego nemaju nikakvu ozbiljnu nameru u tom pravcu. A ako bi stvarno i imali ovakve pretenzije, verovatno bi bili još bezobzirniji i gori.

U slučajevima kada je dolazilo do manjih, privremenih boljitaka, radilo se samo o davanju taktičkih ustupaka, faznih olakšica korišćenih kao fasada, kao Potemkinova sela, zarad hijerarhijskog ustrojavanja akumulirane moći impregnirane lažima. Nastali iz mržnje prema klerikalizmu, čiju sekularnu kopiju predstavljaju, diskursi, te ideološke racionalizacije instikta vlasti, ostavili su – scijentifikovane, okamenjene i urušene države i društva, sa narodom koji cvili: "Hleba, gospodaru, čuda i vlasti!". Mi stojimo usred tih ruševina, ne videći koliko je njih i u nama samima. Osećamo njihov teret kao prisutnu životnu teskobu - ali samo jedan manji deo svestan je da se taj teret mora rasčistiti, pošto, u kriznim urušavanjima, on preti da sa sobom povuče i zatrpa - nas same.

Žarište krize modernog sveta, još u njenim predmodernim korenima, u samom njenom centru nalazi se - u antropocentrističkom "čovekoboštvu" (J. Popović)[5] koje svojim razumom želi da spozna, izmeri i prodre u bekrajni svet, da ga savlada pregnućem sopstvene volje - i postavi sebe u njegov "obuhvaćeni" centar te da njime trajno, suptilno-psihološki ili grubo-fizički, dominira. Zbog ovog "faustovskog"[6] poriva, kao posledice "bezgranične usamljenosti kao domovine faustovske duše"[7], celokupna se moderna civilizacija često i naziva faustovskom[8]. Ritmika faustovske volje za moć je, u manjoj ili većoj meri, prisutna u svakom segmentu moderne civilizacije i kulture. Otkrivajući njenu "posthrišćansku" suštinu koja teži "smislenom" istorijskom razvoju kao horizontalnom, ovostranom, čulnom eshatonu bez unutrašnjeg smirenja i prožimajućeg, liturgijskog odnosa Tvorca i Tvorevine, i diskursi moderne, i autonomne individue, pokušavaju da ostvare svoj životni ili čak "istorijski cilj" nošeni strastima kojima se voljno pokušava trajati: u krajnjem slučaju - obuhvatiti beskraj, ili bar, u skromnijim izdanjima - vladati svojim neposrednim, užim ili širim, okruženjem kao surogatom životne stabilnosti.

Tako je u svemu, tako je i po pitanju moderne ekonomije. Modernistički razvoj monetarnih odnosa i bankarskih tehnika, koje od antičkog nasleđa nauticum foenusa i instrumentum ex causa canbii (pozajmice za veliki rizik), preko menica, sve do savremenih finansijskih derivata, pokazuje istu faustovsku "strast ka beskraju". U vidu beskrajne težnje ka uvećanju profita vođenih strašću pohlepe, uvećanje kamate mimo zakonski dozvoljene dobiti istorijski se prvo javlja u obliku "prikrivanja dobiti" pri razmeni, a pod izgovorom razlike u monetarnim kursevima između renesansnih trgovačkih centara. Rastom zelenaških kamata, jačanjem i koncentracijom špekulativnog kapitala koji je emisijama hartija od vrednosti pronalazio brojna sredstva svog stalnog bogaćenja uz manipulisanje kreditiranjem proizvodnih i trgovinskih odnosa, savremeni finansijski derivati su se na kraju "autonomizovali", "emancipovali" i postali sami sebi cilj. Špekulantski kapital je pokušavao da se virtuelno "samooplođava" obrtanjem i projekcijama u budućnost, potpuno nezavisno od realnih ekonomskih i proizvodnih odnosa. Upravo to je dovelo do savremene ekonomske krize.

Identični proces autonomizacije "samosvesnih" inidivdua sa emancipatorskim porivima, koji, u krajnjem ishodu, tvore interesne hijerarhije moći i uticaja (po obrascu centar – periferija), kroz vekovne serijale prevrata, pučeva, reformi i revolucija - već se odigrao na svim društvenim poljima. Poslednja epizoda, zadnji juriš ove grandiozne istorijske tragedije zvala se – neoliberalna globalizacija, čiji je medijsko-manipulativni "Matriks" bio tek vešto maskirana ekspresija disciplinovanja autonomizovanih individua formama meke moći.

U vrtlogu "individualnog Matriksa"

Izlazak iz "individualnog Matriksa" koji svojim lažima i iluzijama obuhvata, prožima i usmerava pojedinca, subjekat, središte je šanse koju otvara i ova kriza i svaka kriza. Uostalom, sve ostalo - kriza morala, porodice, društva, države, nauke, proizvodnje, umetnosti, proizlazi iz njega. Sve naše podele i sukobi, političke borbe i ideološka suprotstavljanja odavde izviru, prizivaju nove ponore i otvaraju nova žarišta.

Samo, bez zavaravanja. Racionalna argumentacija, ubeđivanje o pogubnosti ideološko-medijskog, privatno-ličnog i društvenog-ekonomskog "Matriksa", agitovanja da se bude "drugačiji i svesniji" – apsurdna su, bez trajnog efekta kod onih koji su mu se psihološki "upodobili" i prihvatili ga. Ne pomažu tu ni očigledni dokazi, niti "zdrav razum", nikakva objašnjenja. Sve se to razumski poriče, relativizuje; svaki argument se odbacuje ili ismejava, izbegava se i vrda. Svaki događaj se, sa instiktom kameleona, reintepretira po potrebi. To je i glavna, beznadežna osobina "praktične lucidnosti" – konstantno izbegavanje konkretne sadašnjice, poricanje posledica prethodnih izbora, njihovo zabašurivanje, bekstvo u buduće planove i umišljenu realnost, proglašavanje svega samo za nepotpuno, nerelevanto tumačenje koje ima i svoju drugu stranu. Ovu "histeriju lucidnog izbegavanja" ništa do samog sebe ne zanima. Ne treba ni za tren sumnjati – nikakve "velike istine", znanja i primeri, uključujući i lični primer, tu ne pomažu. Što veća doslednost, očiglednost i istinitost stoji naspram nje – to je veće zaziranje, građenje ostupnica i ograda, poricanje.

Ne pomažu tu ni dela. Njihovo katarzično dejstvo je neznatno. Ona jednostavno dovode malog, trenutnog potresa, bez trajnijeg učinka. Tužno je ali istinito: civilizacija koja se diči kritičnošću i refleksivnošću kao preispitujućim korektivima življenja i nosiocima razvoja - to je samo na površini i u frazeologiji, zarad interesnog preklapanja ili povoljnijeg "sistemskog" pozicioniranja. Činjenica nemogućnosti dublje (samo)kritičnosti i ličnosti i društvenih kretanja ukazuje nam da "diskursi" i njihovi tkz. vrednosni temelji odnošenja u životu te iz njih proishodeća verovanja – nisu racionalno utemeljeni, jezički i epohalni "konstrukti" - već da su oni racionalni, epohalni izraz "onoga što je ispod", u ljudskoj unutrašnjosti. Sve to nam ukazuje na to da je problem i sa "diskursima" i pojedinačnim "interesnim tumačenjima" - u svojoj srži duhovan, svedočeći nam, u svojim brojnim izrazima, ni manje ni više, nego - o ljudskoj egzistencijalnoj korupciji.

Čovek predstavlja biće sa beskrajnim poljem mogućnosti životne čistoće i uprljanosti. Ono nikada ne stoji u mestu - već se ili razvija, ili degradira - konkretnim odlukama u konkretnim situacijama, prema konkretnim ljudima. I kada bi sve ono na šta se čovek naknadno poziva zaista bilo razlog njegovih odluka, stvar bi bila višestruko manje strašna. Nevolja leži u tome što čovek svoje konkretne odluke ređe zasniva na "zdravorazumskom" rasuđivanju, a više koristi razum za naknadnu raciolizaciju, psihološko samoopravdanje. Nije društveni položaj (marksisti bi rekli "klasna svest") taj koji prvenstveno određuje vrednosti na osnovu kojih ljudi promišljaju i donose odluke. Subjektivnost? Uverenja? Nipošto. Sutra bi ih, samo onih najnaivnijih "vernika" i, zapravo, u znatno manjem stepenu korumpiranih, odbacili – samo da ostanu tamo gde su i to što za sebe misle da jesu. Interes? Ni on. Sistematično, obrazloženo i istrajno samoopravdavanje kroz jednostrano dezinformisanje samog sebe manje vodi računa i o "realnim" interesima, a više radi u prilog održavanja lažne pozicije koja je zauzeta u životu a za koju se ubeđenjem veruje da, sebi i samo sebi - pripada. Nije u pitanju ni obezbeđenje egzistencijalnog minimuma, bez obzira na očiglednost situacije da se sve preko ovog minimuma češće zadobija prilagođavanjem korupcionim mehanizmima u društvu nego trudom i radom. Egoističnu korupciju svog unutrašnjeg "ja" čovek ne čini, ili je vrlo retko čini, iz potrebe za svakodnevnim, nasušnim hlebom - već više iz namere da se "uspe u životu", "bude neko i nešto", ne birajući ili birajući pogrešna sredstva. Za nedarovite, ova se korupcija očituje bez većih potresa, pretvarajući čoveka u rutinu življenja, obezličenu ljušturu koja se snalazi, probija i prikriva, laže i sebe i druge, potkrada, a koja ispoveda religiju "takav je život, šta se tu može". Suptilniji, darovitiji pojedinci uvek sudbonosnije i dramatičnije pokleknu – sa vidljivim tragovima monomanije, ambicioznog ludila i deliričnih duševnih rascepa.

Psihološka korupcija, unutrašnje prljanje, postupno preoblikuje i "slama" ličnu egzistenciju. Uprkos iluziji o velikoj apsorpcionoj sposobnosti i mimikriji ljudskog materijala, egoističko korupciono "prilagođavanje" tako postaje konstantni i postupno sve jači činilac ljudskog unutrašnjeg "ja", onaj koji ga sve više izbacuje iz njegovog izvornog obličja, koji kalja i kompromituje sve rezultate njegovog života, ponajviše one u koje je uložio svoje najvažnije snage i nadanja. I mada, i pred sobom i pred drugima, egzistencijalna korupcija sebe objašnjava i pravda sposobnošću, ozbiljnošću i zrelošću, govoreći o "nužnim kompromisima" - nikakve nužde, svima nam je to jasno – tu nema, već samo kretanja linijom manjeg otpora, sebičluka i kukavičluka. U ranim fazama, ona stvara nesporazume i sukobe, u poodmaklim stadijumima – shizoidnu autodestrukciju, koja uništava upravo ono što grčevito teži da spase i zadrži, i zvog čega, navodno, čine svi "kompromisi" i ulažu svi napori. Predmet tog napora idolatrizovan je izraz ljudske gordosti, on je "njihov život" koji se opsesivno i sebično "čuva". U muškom slučaju, češće se radi o poslu i društvenoj ulozi, u ženskom – o porodici i društvenom statusu.

Najveći problem u svemu tome je, naravno, ljudska savest, ta "privatna stvar", skrivena iza konvencija, društvenih maski i uloga, to jest - ljudska duša u njenim temeljima. Za nju ni nauka, ni ideologije, niti bilo šta na ovom svetu - nisu pronašli trajno umirenje, niti će. Duša ne može da se navikne na oportunizam; nikako ne prihvata "realnost", ona nikako da skoči u iz "carstva nužnosti" u "carstvo slobode". Ne može se ućutkati blagostanjem; za slavu ne daje ni pišljivog boba. Sve što može da čovek korumpirane egzistencije je da se igra igre opravdanja pred svojom savešću – da se poziva na preživljavanje, porodicu, decu, svoj važni posao, ugled u društvu, ideale, političke ciljeve, na poznate citate... Kasnije, da gradi svoj "pogled na svet", pri čemu podmuklost, postepeno ali neminovno, prerasta u nekakav –izam. Naposletku, da prihvata ovaj ili onaj "diskurs" koji podrazumeva i prateće druženje sa istomišljenicima, gde se, uz uzajamno potvrđivanje, traži ne samo sredstvo da se sopstvena savest ubedi da se ne laže, već i da "dokaže" kako je ona, korumpirana egzistencija, sasvim u pravu. U krajnjim slučajevima, primenjuje razne obmanjujuće bravure i, pred sobom i drugima, izigrava brigu za porodicu, patriotizam, humanost, čak i pijetističku pobožnost dostojnu vrhovnih fariseja. Ume čak i da simulira sladunjavo pokajanje. Menjajući i odbacujući maske, doktrine i uloge, pseudoegzistentna psihologija na svom vrhuncu više ne laže sebe i druge po protokolu, po zadatim pariturama i pravilima igre - već srasta sa instiktima, sa refleksnim kameleonstvom; improvizuje, istovremeno se muči i uživa u svojoj "sposobnosti" i samozadovoljstvu dok se batrga i tone.

Sebičnost i samoživost su lajtmotiv egzistencijalne korupcije. Nije "preživljavanje" već isticanje svoje sposobnosti da se na svaki način "preživljava"; ne porodica, već stavljanje sebe na njen pijedestal. Ne deca, već ispravanje "nepravdi" sopstvene životne neostvarenosti i svojih ambicija kroz decu, odnosno pravljenjem od njih svojih "uspelih" kopija. Važan posao - da bi se istakla svoja važnost. Ideali i ciljevi - da bi se uz njihovu pomoć uzdiglo nad drugima. Nisu retki ni slučajevi preuzimanja "uloge žrtve" kako bi sebe ubedili o sopstvenoj važnosti, pravednosti i ispravnosti - samo da bi se sve "vrtilo isključivo oko njih".

Ukupno gledajući, mehanizmi sopstvenog deziformisanja radi samoopravdanja psudoeguistentnosti svugde i svagda funkcionišu na istom principu. Iz naknadnog opravdanja sopstvenih odluka - stvaraju se tkz. "lična ubeđenja" na kojima izrasta "samosvest" te prateća lična i društvena maska. Iz "naknadnog opravdanja strasti doba" (Hamvaš), u interesu širih društvenih slojeva, njuhovih uloga i maski – formiraju se diskursi. U oba slučaja uzimaju se, radi željene interpretacije, odgovarajući fakti iz spoljašnje stvarnosti, od kojih se jedni preuveličavaju, prilagođavaju nameni i svojim značenjem "centriraju" u službi pseudoegzistentnog subjekta; druge se pak činjenice minimiziraju, prećutkuju, "decentrirano" marginalizuju. Savremeni trenutak poseduje i tu prednost što, mimo "intimnih" tehnika samoopravdanja – pruža čitavu paletu, široki dijapazon pseudologija u raznim doktrinarnim varijantama i podvarijantama. Kao svojevsne diskurzivne ponude i ideološki paket-aranžmani za ukalupljivanje pseudoegzistencije, koji, nakon što su doprineli sistematskom samoobmanjivanju i propasti njihovih tvoraca i brojnih sledbenika, još uvek, kao recidivi, životare u društvenom životu, u sferi javnosti, i, već u skladu sa ličnim afinitetima, predstavljaju falš ponudu ljudskoj slobodi. Tu su i klasične levo-desne ideologije, razne kritičke škole i alternativni pravci, psihoterapeutski metodi i recepti samorealizacije, svi u službi zadovoljenja sebičnog "ja", njegovih sitnih i krupnih strasti, nikada ne sprečavajući i ne lečeći, već sa omamljujućim, u najbolju ruku anestetskim dejstvom....

Šta li ove tehnike samoobmane skrivaju? Ono što su, makar u naznakama, poznavala sva predmoderna društva, a samo je hrišćansko otkrovenja znalo da ga u potpunosti odstrani i pobedi – činjenicu greha i ljudske grešnosti, laži u svojim duhovnim, inteligibilnim temeljima. Savremeno banalizovanje i relativizacija, mešajući uzrok i posledicu, osnov i manifestaciju, činjenicu greha, ako je već ne ismeva ili poriče u potpunosti, prikazuje kao grešku, kao "neispravno činjenje" ili tek "netačno saznanje". Greh nije tek pogrešna informacija iz logičkog ili pozitivističkog ugla kakav nam pruža savremena "teorija informacija", već predstavlja misaono dezinformisanje o egzistencijalnoj poziciji pojedinca i slobodnom razvoju u odnosu na sve unutar i oko njega. Ne videći ga kao motiv već kao delo, savremenost zamagljuje stvarne dimenzije greha, one koje ga vide kao "duhovnu silu i suštinu"[9], kao racionalnu i intelektualnu silu koja srasta sa ljudskom misaonom prirodom i, delujući kroz gnomičku volju, preoblikuju čovečiji gnoseološki aparat "centrirajući" ga oko sebe samog. Čovek se grehom idolatrizuje, dok ga sebične misli, koje ga odvlače i iznutra odsecaju od njegove osnovne, bogomdane prirode i odnosa prema "Drugom", dezintegrišu i pluralizuju u unutrašnjim, strasnim kontradiktornostima. Tada čovek - "centrira sebe u sebi, živi sobom, opravdava i dokazuje sebe sobom."[10]

Ovakva ličnost, obuhvaćena idolatrizovanjem sebe i svojih dela, niti vidi niti razume temeljne činjenice postojanja i života kao procesa ostvarenja moguće verodostojne egzistencije. Ona ne shvata dublje, složenije nivoe stvarnosti koje smatra iluzijama i koještarijama, dok svoje iluzije i samoobmane, uz usvojene i adaptirane pseudologije u kojima živi i laži, kroz čiju prizmu poima spoljašnje, mahom površne fakte - smatra za jedinu postojeću "realnost".

Srce bojnog polja – bojno polje srca

Dirljiva je lakomislenost pseudoegzistentnog čoveka koji živi u ubeđenju kako je njegova unutrašnja korupcija sa strane nevidljiva. On misli da je dovoljno da juri i bavi se poslovima, glumata "ozbiljne obaveze" i gordi se svojim životnim uspesima a vešto prikriva neuspehe kako bi ostavio utisak da je u njegovom životu sve u najboljem redu. Međutim, prvo što se na čoveku može zapaziti je upravo utisak o dostignutom stepenu unutrašnje korupcije. On se ogleda i u koraku i u držanju, u načinu govora, pokretima, u sjaju u očima. Oseti se, jer zrači teškim zračenjima. Očituje nam kada i kako je počela unutrašnja korupcija, dokle je dospela i kuda dalje smera. Njeni izrazi najviše smetaju onima koji pate od istih koruptivnih usmerenja; najpotpunije ih, pak, vide oni koji su najudaljeniji od njih, kao i oni na čiju je štetu počinjeno "prilagođavanje". Sve se to na drugome lako vidi i uvidi – izuzev na samome sebi.

I šta da se (pitanje koje nam je već dozlogrdilo) radi? Da li je zaista ljudski, suviše ljudski tumarati i prodavati se i nagoditi se, dodvoravati se i grabiti male, sujetne dobiti, sve zarad održavanja iskrivljene slike o sebi, pa se posle mučiti i rvati sa svojom savešću, obmanjivati se zdušno, sa dozom cinizma, slatkorečivo i sistematski, pa potom okretati leđa svemu čistom i ispravnom, i bežati od svega, uz poricanje, poricanje i spoticanje? I da li bolje ostavljati druge u ma koliko bolnim samozavaravanjima uklještenim u "realnost", nego doprineti njihovom možda još bolnijem i neizvesnijem survavanju u kojem će se očitovati ono što notorno, svima jasno: da su ti životi, to halapljivo drhtanje koje želi da živi po svaku cenu videći "sebe" i "svoje" kao "vrednost po sebi" i najveće dobro - zapravo grandiozni promašaji i karikature? I šta je od ovo dvoje strašnije i gore?

Odgovor je jednostavan, uvek jedan i isti. Treba činiti samo ono što se naspram laži i greha uvek, kao ispravno, činilo. A to su – molitva, uzdržavanje, opraštanje i pokajanje. Svi smo mi podložni samozavaravanju, pristrasnosti i obmanama. Svi smo, do jednog, grešni i pod udarom greha - da treba da se, pre i iznad svega, sistematski obračunavamo sa samim sobom, sopstvenim sagrešenjima, da se najdublje preispitujemo, umanjujemo i služimo jedni drugima, a ne da se bavimo tuđim teretima i gresima. Da opraštamo svima – i onima koji su nam bliski i onima koji su nam neprijatelji. Za prijatelje da se molimo i činimo im dobro, za neprijatelje da se molimo i borimo protiv njih, sprečavajući ih da i nama i drugima čine dodatno zlo i nepravdu.

Naša duša je naša pustinja, prostor našeg životnog podviga ili našeg pada. U našem srcu je bojno polje, naše Kosovo – u njemu se zbivaju najvažniji porazi i pobede, tu se vodi rat između carstava "nebeskog" i "zemaljskog", a spoljašnja su bojišt – kao što su uvek i bila, i nekada i sada - tek ogledala, polja ukrštanja rezultata brojnih unutrašnjih poprišta.

Tuđe laži, tuđe grehe i zastranjenja treba prepustiti drugima da se sa njima nose. To je i onako stvar koja se tiče pre svega njihove savesti i Boga. U to niko nema prava da se samozvano meša, pa mislio za sebe da je najdobronamerniji. Svako objašnjavanje, nametanje i isticanje sebe pogubno je. Nikakvo raščišćavanje računa, ni prebacivanje. Nikakve rasprave. Nikakve popravljačke namere, izricanje mudrih reči i saveta, nikakvi primeri smirenosti i saosećanja – sve to, ako je samozvano i usiljeno, planski, nema nikakvu svrhu. Tako se samo postiže kontraefekt, grčenje savesti, strah, još veće zatvaranje i zaziranje. Korisnije od svega toga je ćutati i držati odstojanje koje mnogo više govori da čovek vredi samo onoliko koliko ume da voli, da bude iznutra otvoren. Kada neko pruži ruku, kada zatraži pomoć, kada se otvori - tek tada treba mu uzvratiti, pružiti svoje ruke, pomoći, utešiti... Jer, ono što je mračno i pogrešno u čoveku i sa najiskrenijim tuđim pobudama pokušava da igra igre, da manipuliše tuđom brigom ne bili se održao u svom "sebecentrizmu", u pseudoegzistentnoj poziciji statične i zatvorene unutrašnjosti – upravo u onome što niti treba, niti vredi pridržavati i podupirati. Niko nije u životu dospeo u situaciju u kojoj je slučajno ni nezasluženo, već sopstvenim pogrešnim kalkulacijama i postupcima zarad onoga što je mislio da mu odgovara, imponuje i pripada, i naivno bi bilo verovati da bilo kakav ljudski trud to može za tren da preinači i ispravi.

Svaka kriza predstavlja sud nad raskorakom i napuklinama stvorenim između samoobmanutog, zatvorenog "ja", i stvarnih posledica onoga što je, zarad sebe samog, to "ja" prouzrokovalo. Ova se naprslina širi i nezaustavljivo produbljuje – kao gangrena, kao oboljenje što priziva ili priznanje zabluda, odsecanje svega onoga što je njome zahvaćeno i od svega onoga zbog čega je zahvaćeno; ili ostajanje u zabludama, što će ono malo zdravog i normalnog što još preostaje – zahvatiti, povući sa sobom i survati. Nema ljudske moći koja to može zaustaviti i preduprediti. Ostaju samo - ili dalja, virtuozna samoobmana, poput hodanja na žici nad ponorom sve do trenutka nastupanja iznemoglosti - ili priznanje svoje nemoći i uviđanje svojih stranputica. Jer "Sila se Božija u nemoći pokazuje". (2. Kor. 12, 9). Tek tako se može izaći iz "Matriksa" laži, tek tako i tada – sve će doći na svoje mesto.

[1] O čemu smo već pisali u ogledu Mediji, identitet i prikazivanje društvene stvarnosti, www.nspm.rs.

[2] Berger P. , Luckmann T. The Social Construction of Reality, Doubleday, New York, 1966.

[3] Videti Viko Đanbatista, Načela nove znanosti, Naprijed, Zagreb, 1982.

[4] Videti Giddens Antony, Modernity and Self-indentity:Self and Society in the Late Modern Age, Polity Press, Cambridge, 1991.

[5] Popović Justin, Filozofske Urvine, Manastir Ćelije, 1987.

[6] Faustovsku civilizacijom podrobno se bavi nekada veoma popularni Špengler Osvald u knjizi Propast zapada, Kristali, Beograd, 1990, knjiga 2, pre svega u poglavlju "Makrokozam", str. 9-75.

[7] isto, str. 37.

[8] Istorijski Faust, nemački lekar i astrolog koji je umro oko 1540. godine, predstavlja prototipsku figuru modernog Prometeja koji je, zarad znanja i volje za moć, prodao dušu đavolu. Ova mitska ličnost je, već krajem šesnaestog veka, postala konstitutivni deo zapadnog folklora i umetnosti. Više o tome kod Delimo Žak, Civilizacija renesanse, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1989, str. 343-344.

[9] Kako nam u Homilijama, XV 49 kazuje Sv. Makarije Egipatski.

[10] Popović Justin, Put Bogopoznanja, Manastir Ćelije, Valjevo, 1987, str. 36.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner