Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kraj starog poretka i srpsko stanovište o Prvom svetskom ratu
Kulturna politika

Kraj starog poretka i srpsko stanovište o Prvom svetskom ratu

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
utorak, 10. jun 2014.

Nedavno održani skup „Evropska tragedija 1914. i multipolarni svet 1914 – naučena lekcija“, u organizaciji Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj izazvao je ne samo veliku medijsku pažnju. To je bilo i za očekivati jer su na ovom skupu učestvovali veoma ugledni istoričari, ekonomisti, profesori, a posebnu pozornost je izazvalo izlaganje profesora Kristifera Klarka, čija je knjiga o Prvom svetskom ratu prouzrokovala mnogo komentara, jer je u njoj Gavrilo Princip označen kao terorista, bez obzira što je on kasnije u svojim istupima tu ocenu preinačio, što se moglo videti na ovom skupu. I njegovo mišljenje o ulozi Srbije u nastanku Prvog svetskog rata izazvalo je mnogo neslaganja i diskusije.

U svojoj uvodnoj besedi Vuk Jeremić je posebno naglasio zašto je važno da se, bez obzira na godišnjicu, bavimo Prvim svetskim ratom: „Napetosti i krize širom sveta danas se ne razlikuju mnogo od onih sa početka 20. veka, a aktivnosti domaćih i međunarodnih faktora otežavaju rešenja. Pre sto godina kao i danas bilo je grubih pokušaja mamnipulacija javnim mnenjem kako bi se ono ubedilo da su isključivo drugi oni koji izazivaju rat“. Zato je na ovom međunarodnom skupu, na dva panela, vođena multidisciplinarna rasprava o uzrocima i povodima početka Prvog svetskog rata. Kao što se očekivalo, u svim diskusijama je doticano pitanje teorije F. Fišera, nemačkog istoričara koji je pre 50 godina izneo svoju osnovnu tezu da je Nemačka glavni krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Ovo stanovište je u nekoliko diskusija dovođeno u pitanje, jer se insistiralo na složenosti istorijskih i političkih okolnosti u odnosima velikih sila u Evropi toga doba.

U izlaganjima na ovom skupu se posebno naglašavalo da analiza julske krize, koja je i prethodila Prvom svetskom ratu, upravo ukazuje na svu složenost i kompleksnost uzroka otpočinjanja ratnih sukoba. Iznete su ocene da su nemačke elite imale za cilj da brzo završe rat, jer su verovale u superiornost svoje vojne snage i moći, da uzroke Velikog rata isključivo treba tražiti u prostoru Istočne Evrope, ali i u zahtevima za slamanje Srbije, da je jedan od zadataka Nemačke bio da odvoji Ukrajinu od Rusije, kolonijalni interesi su imali veoma veliku ulogu u ratnim ciljevima Nemačke, veliki uticaj raspada Otomanskog Carstva, Austrija je nastajala da iskoristi atentat da uvede protektorat nad Srbijom, neophodnost da svaka velika sila deluje i kao imperijalna, ruski uticaj je bio vezan za raspad otomsanskog carstva, ali i za njenu ulogu na Balkanu kao zaštitnice pravoslavnih naroda i Slovena, veliki uticaj rusofobije u Engleskoj, neodrživost stava da se uzroci nastanka Prvog svetskog rata mogu sagledavati i zastupati iz ekskluzivnog nacionalnog ugla. Ovo su samo neki od akcenata koji su se mogli čuti u izlaganjima na ovom delu skupa.

Ali, svakako je posebnu pažnju izazvalo izlaganje Kristofera Klarka, pisca knjige „Mesečari - Kako je Evropa krenula u rat 1914 godine“. On je istakao da Srbija nikada nije bila klijent nijedne imperije, iako su velike evropske sile od nje htele da naprave državu klijenta u skladu sa svojim imperijalističkim težnjama; takođe, Srbiju nije označio kao otpadničku državu, već kao državu koja je imala pravo kao i sve ostale evropske i balkanske države da se bori za ostvarivanje svojih nacionalnih interesa i jedinstva. Po njemu, Srbija nije kontrolisla u celosti delove svoje obaveštajne službe. Govoreći o stavovima F. Fišera, K. Klark je naglasio da je on isključivo bio zainteresovan za položaj Nemačke i njene pripreme za rat, ali se nije zanimao za ulogu drugih zemalja u ratnim pripremama i stvaranju uslova za otpočinjanje sukoba.

Klark je, kao dokaz da Srbija i Rusija nisu bile baš nevine, naveo pismo ruskog ministra spoljnih poslova Sazonova, u kome sugeriše Nikoli Pašiću da se mane Makedonije i okrene srpskim interesima u Bosni i Hercegovini, jer Austrougarska na tom prostoru slabi i da je tamo budućnost za ostvarivanje srpskih interesa

On ističe da je u pitanju i moralni pristup, jer je od izuzetne važnosti multidisciplinaran i objektivan pristup uzrocima izbijanja Prvog svetskog rata koji nemaju samo jednu i isključivu dimenziju. U njegovoj interpretaciji, došlo je, ne samo kod F. Fišera, do velikog zanemarivanja postojanja paralelnih planova za rat, jer je dominantna sila bila Engleska, a ne Nemačka i Rusija. Britanija je, pri tome, videla Rusiju kao najvećeg rivala. To nije bio siguran svet, već je on bio komleksan i u njemu su se mešali različiti uticaji i perspektive. K. Klark je, kao dokaz da Srbija i Rusija nisu bile baš nevine, naveo pismo ruskog ministra spoljnih poslova Sazonova, u kome sugeriše Nikoli Pašiću da se mane Makedonije i okrene srpskim interesima u Bosni i Hercegovini, jer Austrougarska na tom prostoru slabi i da je tamo budućnost za ostvarivanje srpskih interesa. On se zapitao i kako je mir postao rat, i naveo da je agresija u Libiji bila stvarni uvod u Prvi svetski rat, a nije zanemarljiva ni uloga  Balkanskih ratova. Prva agresija bila je italijanska u Libiji, i ona je bila okidač za Veliki rat.

Profesor L. Monzali je problematizovao pitanje napada Italije na Libiju, iznoseći stanovište da se radilo o težnji da se uspostavi ravnoteža u Sredozemnom moru, jer su ostale imperijalne sile širile svoj uticaj na ovom prostoru. Pri tome, Italija je nastojala da učestvuje u procesima raspada turskog carstva. Italija nije mogla biti jaka država, ako nije imala granice na Alpima i u Sredozemnom moru. Ona je tražila kompenzaciju nakon aneksije BiH, i to se odnosilo na Trentino i Albaniju. Austrija nije imala nameru da usvoji zahteve Italije, i to je određivalo njenu političku i vojnu poziciju.

U razgovoru za „Danas“ K. Klark je uzjavio: „Poenta moje knjige `Mesečari-kako je Evropa krenula u rat 1914 godine` je bila da ne možemo kriviti Nemce kao nove krivce i zlikovce a isto važi i za Srbe ili Ruse, Francuze. Pašić se nije razlikovao od političara u Parizu, Beču ili Petrogradu. Bio je veoma vispren, inteligentan, sasvim pragmatičan i duboko idealističan u svojoj politici. Ali su ti političari imali međusobno nepomirljive ciljeve i to je bio glavni problem. Reč `terorista` vodi u pogrešnom pravcu ako se pod njom podrazumevaju neki ljudi poput Al Kaide. Gavrilo Princip je svetovima daleko od toga . On je bio dečak veoma mekog srca , ne rođeni ubica kojim je uživao u ubijanju i razaranju, plakao je na sudu kada su pročitali da je F. Ferdinand govorio Sofiji - preživi radi naše dece. Princip jeste bio atentator, politički ubica, ali i dečak čiste motivacije koji je verovao da nešto čini za više ciljeve. Nedljko Čabrinović, Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i drugi mladobosanci bili su samo delić priče - a tu su bili veći igrači. Neka ti istoričari koji za sve krive Principa ispričaju ponešto i o Konradu fon Hocendorfu, načelniku generalštaba Austrije koji je započeo agresivnu politiku Beča prema Srbiji mnogo pre atentata. A tu su i interesi drugih moćnika poput grofa Moltkea u Berlinu ili nekoliko njih u Rusiji“.

Sasvim je bilo za očekivati da će stavovi i ocene uglednih istričara kao što su profesor Levin, Štrandman i Klark izazvati veliku pažnju naših medija, a posebno je bilo podsticajno izlaganje K. Klarka koji je nastojao da brani svoju poziciju o potrebi da se shvati kompleksnost istorijskih okolnosti i različitih narativa, ali i posebne uloge istorijskih aktera u otpočinjanju Prvog svetskog rata, kao i namera da pojasni svoja ranija stanovišta o ulozi Mlade Bosne i Gavrila Principa.

Međutim, iz naše domaće perspektive veoma je interesantan - što dosta govori o nama - način na koji su naši mediji preneli posebno zanimljivu i inspirativnu raspravu na drugom panelu ovog skupa - Početak Prvog svetskog rata i kraj starog poretka. U Listu „Blic“ je plasirana samo jedna dosta proizvoljna i uzgredna rečenica - da se povela diskusija o jednoj oceni koju je izrekao istoričar Dušan Bataković o Principu i odnosu sa Crnom Rukom: „Da je Apis hteo da ubije Ferdinanda poslao bi trojicu iskusnih, a ne bi se oslonio na neiskusne mladiće”.

Pored nekoliko rečenica iz veoma sadržajnog i kvalitetnog izlaganja Vojislava Pavlovića, to je sve što smo videli u našoj štampi i medijima o ovoj raspravi u kojoj je istoričar Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta SANU, izneo za nas veoma važne i inspirativne stavove o ulozi Srbije i srpskog naroda u Prvom svetskog ratu

Pored nekoliko rečenica iz veoma sadržajnog i kvalitetnog izlaganja Vojislava Pavlovića, to je sve što smo videli u našoj štampi i medijima o ovoj raspravi u kojoj je istoričar Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta SANU, izneo za nas veoma važne i inspirativne stavove o ulozi Srbije i srpskog naroda u Prvom svetskog ratu. To je bio očigledan i u našim okolnostima dosta redak primer zastupanja srpskog stanovišta, koje očigledno u našim medijima ima veoma mali ili gotovo zanemarljivi prostor. Tim više su njegovi stavovi dragoceniji za sagledavanje uloge Srbije u razmatranju uzroka za nastanak Prvog svetskog rata. Dušan Bataković je u svom izlaganju pre svega istakao značaj i važnost nacionalnog narativa, suprotstavljajući ga preovlađujućem imperijalnom narativu, ali je u fokus svog razmatranja stavio značaj balkanske perspektive i uloge Srbije u sagledavanju toka Prvog svetskog rata.

Bataković smatra da je doprinos Srbije marginalizovan i da mu se ne pridaje dovoljno  važnosti i pažnje. U njegovom tumačenju, Prvi svetski rat se može posmatrati i proučavati kao treći balkanski rat. Zato se i naglašava u njegovom pristupu značaj i doseg balkanskih ratova, ali i balkanskog fronta. Naveo je telegram nemačkog cara Viljema, koji je nakon proboja Solunskog fronta i kapitulacije Nemačke, zapisao: „Sramota - Toliko mali broj Srba rešio je ishod Prvog svetskog rata“.

Doprinos Srbije u Prvom svetskom ratu nije dovoljno istaknut zato što i dalje dominira imperijalni narativ, a zapostavlja se funcionisanje i značenje nacionalnog narativa. Deo tog narativa je i razmatranje političkih borbi za ostvarivanje ljudskih, kulturnih i nacionalnih prava Srba u Austriji nakon njenog okupiranja i anektiranja BiH, što je i bio jedan od glavnih uzroka za početak Prvog svetskog rata. Posebno je pitanje da li bi došlo do ratnog sukoba da su tadašnje velike sile imale demokratske sisteme. Na pitanje zašto je Srbija imala tolike gubitke u Prvom svetskom ratu, koje je postavio Ginter Kromenbliter iz Ausburga, Dušan Bataković je dao sledeći odgovor: „Zato što je Austrougarska želela da u potpunosti uništi i rasparča Srbiju, za koju je to bio rat za puko preživljavanja i opstanak“.

Srbija je imala razvijeno demokratsko uređenje, na šta su posebni uticaj imali francuski đaci koji su doneli uticaj liberalnih i demokratskih ideja i institucija. Treba samo videti koliki je procenat ljudi u Srbiji imao biračko pravo u odnosu na druge balkanske i evropske države

Srbija je imala razvijeno demokratsko uređenje, na šta su posebni uticaj imali francuski đaci koji su doneli uticaj liberalnih i demokratskih ideja i institucija. Treba samo videti koliki je procenat ljudi u Srbiji imao biračko pravo u odnosu na druge balkanske i evropske države. Zato je Srbija postala simbol demokratije za Srbe i ostale narode koji su živeli u Austrougarskoj, koja je branila prevaziđeni polufeudalni habsburški poredak, i zato ne čudi što je Srbija bila država kojoj su se okretali i pripadnici Mlade Bosne . Ona je nastala kao reakcija na surovu i perfidnu kolonijalnu upravu u BiH, koju je sprovodila Austrougarska i koje je u mnogim elementima slična kolonijlnoj upravi Belgije u Kongu. I uloga Mlade Bosne se mora posmatrati na mnogo kompleksniji način i bez uvreženih stereotipnih predstava o ulozi srpske vlade u organizovanju atentata.

Zanimljivo je da je i K. Klark u velikoj meri potvrdio ovo stanovište Dušana Batakovića, govoreći o odnosima Srbije i Austrougarske, ali i o pitanju odgovornosti: „Odnosi između Austrije i Srbije imaju deo uloge, ali nije krivica Srba što su ti odnosi bili loši. Austrija nosi veoma ozbiljan deo odgovornosti za zatrovanost tih odnosa. Zbog načina na koji su postupali sa nacionalnim manjinama u pograničnim krajevima - da se Srbi u BiH nisu osećali diskriminisano, ne bi bilo Mlade Bosne, niti bi Crna ruka imala pristalica u Bosni. Austrijsko državno uređenje bilo je više nacionalni komonvelt i moglo je da postoji dok nacionalne manjine drži pod kontrolom, što je bio slučaj sa Srbijom i što nije bilo dobro”.

Radoslav Bratić je u u svom tekstu „Principova kaldrma“ naveo izuzetno inspirativne i znakovite reči velikog pesnika Tina Ujevića, koje upravo idu u prilog stavovima koje je na ovom skupu izneo Dušan Bataković: „Tin Ujević poziva hrvatsku studentsku omladinu i kaže: ko hoće da odahne neka dođe u Beograd. Ko hoće da vidi kako moralne snage pouzdanja i požrtvovanosti podižu narod da se ne boji ni dušmanskih topova ni nasilničkih bajoneta, neka dođe ovamo. Naši ljudi u monarhiji ne slute koliko je naša Srbija naša, kako je Srbija sto puta neću reći srpskija nego baš hrvatskija od same Hrvatske i oni to moraju da doznaju, da čuju i da vide. Zato je nužno da da dođu ovamo: zato je naročito nužno da omladina hrvatska dođe na Beogradski univerzitet koji nije jedna dobra škola nauke nego štaviše škola slobode. I u Beogradu smo mi kod kuće kako god u Zagrebu, i Srbija naša domovina kako god i hrvatska i tu u Beogradu, treba da se nađe naša omladina. Jedan kraj zemlje koji je naš i koji je slobodan: to je ideal, a taj kraj zemlje je Srbija, naša Srbija, slobodna Srbija”.

Ovako uspešno koncipirani i organizovani međunarodni skupovi imaju poseban značaj za našu sredinu, jer su oni izvanredna prilika da se čuju mišljenja eminentnih stručnjaka koji nadilaze našu sredinu i omogućavaju nam značajnu i retku priliku da imamo uvid u stavove koji su najaktuelniji u savremenim društvima i političkim kretanjima. Ali, u isto vreme, ne smemo propustiti i da afirmišemo i naše srpsko stanovište koje je posebno važno kada se razmatraju ovako izuzetno važna istorijska pitanja kao što su uzroci nastanka Prvog svetskog rata. Ovaj skup je uspeo da u velikoj meri ospori osnovna polazišta revizije srpske istorije vezane za Prvi svetski rat i afirmiše stanovišta koja uvažavaju i srpske nacionalne interese i osnovne postavke srpskih istoričara o uzrocima Prvog svetskog rata.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner