Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Duhovne osnove svetske ekonomske krize
Kulturna politika

Duhovne osnove svetske ekonomske krize

PDF Štampa El. pošta
Saša Gajić   
sreda, 25. februar 2009.

Za razliku od nastupajućih posledica i njihovih razmera, mehanizmi nastanka svetske ekonomske krize su manje-više poznati. Neoliberalistički deregulatori tržišta i akteri kulta pohlepe su, zarad beskrajnog uvećavanja profita, preselili kroz globalizacijske procese veći deo proizvodnje u Treći svet, a obim finansijskog kapitala uvišestručili u odnosu na ukupan obim roba i zlata na globalnom nivou. Dajući pri tome kredite građanima sa smanjenom kupovnom moći, a između sebe obrćući „toksične“ hartije od vrednosti, oni su na duži rok učinili neizbežnim nadolazeći ekonomski sunovrat. Vreme opšteg podnošenja računa je upravo stiglo.

Višedecenijsko generisanje ove krize počivalo je na racionalizaciji uverenja kako je permanetni, brzi privredni rast imanentan slobodnom tržištu. Previđajući nemogućnost beskonačnog razvoja u sistemu gde su granice definisane kao konačne, ovaj se kredo, sa ignorisanjem činjenica ograničenosti resursa (rezerve većine osnovnih dosadašnjih energenata dovoljne su, pri ovom obimu eksploatacije i potrošnje, za svega par narednih decenija), roba i kupovne moći tj. potražnje, „hranio“ virtuelizacijom, tj. veštačkim napumpavanjem svetskih finansija i, preko njih, svetske ekonomije. Raskorak između virtuelnog i stvarnog na kraju je doveo do naprsnuća prenaduvanog globalnog ekonomskog balona. To jest, virtuelizacija novca i profita radi održavanja uverenja o beskrajnom ekonomskom progresu, a u cilju hranjenja pohlepe koja se sve jače sudarala sa realnošću i činjenicama ekonomskih limita, pokušala je da ih prekorači i opovrgne po principu „Utoloko gore po realnost!“. I realnost je, baš zbog toga, posledično stvarno postala gora, jer je, pre toga, virtuelni globalni finansijski kazino proigrao te „progutao“ i mnogo realnih ekonomskih dobara onih koji su u njega verovali.

Pomniji posmatrači eskalacije ekonomske krize videli su, ispod nje, mnogo dublju, civilizacijsku i vrednosnu krizu, a neki, u samom njenom temelju, i duhovnu krizu. Krizu društva koja se klanja idolima potrošnje i hedonizma, uzrokovanu i nošenu neutaživom pohlepom, kao i krizu svih paradigmi koje su ovakve društvene odnose stvarale, održavale i opravdavale. Zato se početak ekonomske krize u javnosti odmah i prepoznao kao praktični kraj ideologije neoliberalnog ekonomizma koja je stajala kao ideološki temelj naizged racionalnog uverenja o razmerama beskrajnog ekonomskog razvoja i potencijalnog blagostanja koga donosi globalizacija, a koja se izvrgla u svoju suprotnost.

Ekonomska kriza je, dakako, u najvećoj meri samo očitovanje, posledica društvenih i duhovnih kretanja na ekonomskom polju, koja se potom vraća, održava na najširi društveni plan. Čak i sam lični odnos prema privređivanju i njegovim produktima, novcu i ljudima koji ga koriste je i duhovni odnos, jer podrazumeva, kao svoj preduslov, zauzimanje voljnog, vrednosnog, emotivno-misaonog stava koji vodi od odluke ka delovanju, pa se takvim treba i posmatrati. Ma koliko neko zastupao stanovište o (manjoj ili većoj) autonomiji ekonomske sfere naspram drugih vrsta odnosa u ljudskoj zajednici, odnosno o njenom prioritetnom, baznom položaju u odnosu na duhovnu „nadgradnju“, ili, pak, zastupao obrnute poglede, jedno je neporecivo. Načelna stanovišta, pogledi na svet, uvek imaju u svom vrednosnom segmentu urađenu „komponentu vere“ koja transcendira pojedine „konkretne“ činjenice na kojima se baziraju, uključujući tu i duhovno-vrednosno odnošenje onoga koji ih sa strane uočava i uzima (ili ne) u obzir prilikom njihovog teorijsko-praktičnog uobličavanja. I više od toga. Polazeći od ovako izgrađenih načelnih stanovišta u stvarne ekonomske odnose, ljudi se i u njima ponašaju u skladu sa svojim ne samo sposobnostima, već i nadom, odnosno verom u uspeh koja je i glavni motivacioni pokretač ovih aktivnosti. A to je već polje duha, bili mi toga svesni ili ne. Cela istorija ideje o ekonomskom, i ne samo ekonomskom progresu, uključujući na kraju i njenu ulogu u racionalnom podupiranju pretvaranja globalnih finansija u svojevsni perpetuum mobile koja je dovela do sadašnje globalne krize, svedoči nam o tome.

Svetska ekonomska kriza zato jeste mnogo više od samo ekonomske krize, ona jeste i vrednosno-duhovna kriza čiji su simptomi eskalirali na polju privređivanja. Predstavljajući ne samo krizu ekonomskog neoliberalizma, pa čak ni šire, liberalne ideologije kao „najdugovečnije“, poslednje moderne ideologije, ona je stvarni pokazatelj ne samo urušavanja „poslednjeg vida poslednje moderne ideologije“, ne ni samo urušavanja stvarnosti pod modelirajućim, racionalnim koncepcijama pozne moderne – ona je drastična i po prvi put opštesvetska manifestacija najdublje krize modernosti, to jest – ona je kriza završetka modernosti.

Vreme moderne, vreme permanente krize

Moderna, kroz koju se razvila zapadna civilizacija, koja je kolonizovala skoro čitav svet, celim svojim trajanjem je bila u znaku krize odnosa pojedinca i zajednice, to jest pokušaja odgovora na krizu koji su težili da prevaziđu i izgrade stabilniji, a razvijeniji svet.

Krize svakako postoje od kako je sveta i veka, ali nikada permanentne, takvih razmera i dubina kao od vremena moderne. Razumom pretpostavljajući i podstičući uspostavljanje izdvojenih, „specijalizovanih“ segmenata života iz celine koji izrastaju kroz želju za svojim proširenjem i nametanjem za totalitet, ili barem kao glavni kriterijum u odnosu na totalitet, moderna je ovo segmentiranje na privatno i javno, društvo i državu, pojedinaca i kolektiv, veru i nauku, ekonomiju i politiku, sav njihov raskol i sukob, pokušala da prevaziđe i tako utoli potrebu za objedinjenošću, duhovnom ili metafizičkom. Svaki od ovih, međusobno suprotsavljenih segmenata života, koji je isprva samo hteo da se emancipuje i afirmiše, kasnije je pokušao da se nametne i totalizuje nad drugim društvenim segmentima. Ova „evolutivna“ borba izdvojenih partikula, poroda moderne sa svojim ideološko-racionalnim prtljagom, njihovo nametanje i protivstavljanje nametanju, obeležilo je istoriju sveta zadnjih pet vekova, da bi se naizgled završilo porazima ideologija što su kroz totalizovanje države, nacije i/ili ekonomsko-klasnih odnosa pokušale da ostvare moderno preovladavanje krize, stvorivši još veću krizu i nesreću. Reaktivno se okrećući kontra modernih kolektivizama u pravcu evoluiranih izraza liberalnog individualizma (koji je svojevremeno i nastao na prostoru trgovine i privatnog vlasništva), pokušaj za sada poslednjeg univerzalnog totalizovanja se odvijao, pre svega, na polju ekonomske globalizacije.

U svetu čiji su oblici grupnog organizovanja, od interesnih grupa, država i naddržava do međunarodnih organizacija i transnacionalnih korporacija, te međunarodnih pokreta metastazirali i u širinu i u dubinu, obuhvatajući svojim uticajima živote pojedinaca i tradicionalnih zajednica neuporedivo više nego i najtotalitarnija „klasična“ država, desio se čudnovati proces. Kroz reciklirane obrasce ranog, individualističkog liberalizma koji se reklamirao da je deideologizovan, pre svega ekonomske, kolektivne interesne grupe, poduprte od strane države sa imperijalnim ambicijama, pokušale su da izvrše dvostruko dejstvo. Prvo dejstvo se ogledalo u pokušajima rastvaranja ili „minimalizovanja“ svih tradicionalnih i mnogih rano-modernih oblika organizovanja zajedinca (porodica, verska zajednica, nacija–država), osim onih koje im neposredno služe, čineći to uz pomoć individualističkog „usitnjavanja“, tj. stvaranja antagonizama ideološkim i praktičnim favorizovanjem „pojedinca“ i njegove navodne emancipacijske „dobiti“ ukoliko okrene leđa zajednicama u kojima egzistira. Drugo dejstvo predstavljalo je nametanje tj. objedinjavanje kroz sferu ekonomskih delatnosti pod isprikom starih, prvobitnih teorijskih postavki liberalizma, koje je imalo, u pozadini, i političke i ideološke i kulturne „izvođače projekta“.

Premise učenja ranog liberalizma škotskih filozofa (Hjuma, Adama Smita i Fergusona) o egoizmu kao pokretaču progresa, gde sebični interesi pod spoljašim okolnostima, pre svega slobodnog tržišta i institucionalno-pravnih ustanova (koji ih „neminovno“ teraju da se ponašaju racionalno), sponatno vode do ličnog i društvenog razvoja kojim se preovladavaju svi nivoi krize modernog doba, neoliberalni ideološki projekt uzeo je za svoju odskočnu dasku. Istina je, naravno, bila znatno drugačija. Zapravo je i prvobitni liberalizam sebične porive, „tj. višak pohlepe“ pojedinaca „pretvarao“ u društveni razvoj pre svega njihovim „izvozom“, to jest pljačkaškom akumulacijom kapitala od vremena velikih geografskih otkrića – do vremena kraja stvaranja kolonijalnih imperija i njegovim potonjim investiranjem u epicentre industrijskog društva, i sve to uz pomoć sprege ondašnjih državnih institucija i privatnih kompanija, a ne pravnim-regulativima i slobodno tržišnom utakmicom, koji, uzgred, istorijski nisu ni nastali kao rezultat individualnih interakcija. Tim pre se sebični, pohlepni porivi opravdani individualističkim liberalizmom za „ekonomski pozitivne“ ne mogu poimati na osnovu ideoloških premisa u svetu gde su oblici finansijsko-ekonomsko udruživanja stvorili hijerarhijske strukture globalnih dometa, jače i razvijenije od mnogih klasičnih država. Ove su strukture, kako geneza svetske krize pokazuje, pod klasično-liberalnim izgovorima zapravo učinile i prouzrokovale sve suprotno od onoga što propagiraju osnovni postulati liberalnog kreda. Pravno-institucionalni okvir (države i državne, te međudržavne regulative) i slobodno tržišni ambijent, ne samo da nije usmerio ekonomske aktere da se ponašaju „racionalno“ i realno, već je poslužio kao racionalizacija, opravdanje strastima pohlepe koje su nabujale na globalnom planu. Nakon što je prenaduvana „finansijska realnost“, a pošto je globalizacija zaokružila ekonomiju u jedan (u velikoj meri tesno povezan) svetski sistem pa više nije, kao do tada, bilo dovoljno prostora za „izduvni, vansistemski ventil“ iracionalne grabeži, niti dovoljno realnih sredstava i novca da se zadrži „stepen progresa“ koji ih zadovoljava, egoističke strasti su se ponajviše raspomamile u domenu finansijskog poslovanja, uzrokujući na duži rok unutrašnje, sistemsko urušavanje na teorijskom planu „idealnog“ slobodnog tržišta.

Potrošenost postojećih paradigmi

Nakon najnovijih događanja, istorijska potrošenost svih modernih ideologema, tj. njihovo licemerno „postmortem“ upotrebljavanje, svakim danom postaje sve očiglednija. Preoblikovanje i urušavanje u stvarnosti daleko je odmaklo od teorijskih koncepcija moderne. Zato nam vraćanje na njene pojedinačne ranije modele, a radi objašnjenja i nalaženja rešenja za postojeće probleme (u ekonomiji, recimo, na modele Marksa, Kejnza, pa i Lista) pre svega svedoči o neadekvatnosti, „okamenjenosti“ savremene misli i prakse, koje krhotine modernih misaonih konstrukcija, poput „sekularizovane sholastike“, drže zarobljene. Dinamika stvarnosti je otišla daleko ispred ovih teorija koje su svojevremeno pokušale da je objasne i preoblikuju. Danas ove paradigme, kao stvarnosno prevaziđene, uglavnom predstavljaju zastore, urušena Potemkinova sela što zakriljuju horizonte novih uvida.

Za „raščišćavanje“ modernih paradigmi nije podesna ni postmoderna. Teorijska postmoderna misao je ionako samo produžetak moderne, njen rezultat i posledica, ma koliko na površini težila njenom poricanju i odbacivanju. Ona može da na opštem planu problematizuje dogmatizam racionalnosti i dekonstruiše njegove (zapravo već istorijski dekonstruisane) moderne projekte, da nam ukaže na višesmislenost ili slojeve značenja, na prisutnost kulturno-istorijskih i jezičkih konstrukata u stvarnosti koji su predstavalju za univerzalne, nepobitne istine. No, postmoderna ne dodiruje suštinska stanovišta koje je, u pokušaju da reši krizu egzistencije i zajednice, porodila moderna: protivljenje svim autoritetima kroz emancipaciju ne samo mišljenja već celog življenja, veru u moć samousavršavanja, uz istovremeno poricanje ili odbacivanje ličnog i kulturnog nasleđa, etiku ljudske „uzvišenosti“ iza koje se kriju porivi samoživosti, manipulacije i gospodarenja. Naprotiv. Igrajući se nad ruševinama samorazorenih racionalističkih projekata, postmoderna zapravo, kroz interpretiranje i dekonstruisanje, i šire, kroz relativizaciju vrednosti i spoznaje, istovremeno vrši opravdanje inidividualne decentriranosti tako da na mikroplanu održava u životu osnovna stanovišta i „dostignuća“ moderne, odnosno stanje ispražnjene egzistencije i suženje perspektive kretanja do kojih ih je moderna i dovela.

Jer ta stanovišta, upravo oslonjena na individualnu fragmentiranost i decentriranost, odnosno od nje poiman, najčešće sebični interes, još životare u društvenoj praksi i teoriji, pre svega u ekonomiji i politici, ali i prirodnim naukama1, sa svojim modernim polazištima, kriznim eskalacijama i katastrofičnim odredištima. Ekonomska kriza je za to najnoviji globalni pokazatelj, svojevrsno upozorenje da istrajavanje na dosadašnjem putu vodi sve težim i pogubnijim krizama, bolni putokaz ka uvidu da više nije dovoljno delimično modifikovanje postojećih, niti kreiranje novih paradigmi, čak ni praktično kombinovanje različitih metoda na osnovu dosadašnjih iskustava moderne – ako se ne iskorači iz srži moderne, i to ne samo njene racionalističke dimenzije. A srž moderne, kriza egzistencije koja se očituje u relaciji prema drugom biću i široj zajednici, počela je kao duhovna, religiozna kriza. Kako su svi pokušaji „specijalizovane sekularizacije“ da odmene duhovnost ubrzo postali prostori totalitarnih projekata sa metafizičkim, paraduhovnim pretenzijama, čak i kada njihovi „izvođači“ nisu bili svesni toga, upravo ta spoznaja svedoči nam da je, ispod pojavnih oblika svih kriza, u njenoj osnovi duhovna kriza, kriza samog ljudskog bića, sa slabošću i ograničenošću razuma i podložnošću destruktivnim strastima usled odsutnosti, lišenosti duha.


1. Slično kao i u društvenim delatnostima i naukama, dešava se i u prirodnim, egzaktnim naukama. Tamo je moderna, koja se uvukla u perspektivu naučnosti kroz racionalne interpretacije rezultata pojedinačnih, eksperimentalnih istraživanja, već više od pola veka pokušavala da obuzda i zadrži naučna dostignuća u okvirima stabilnog, monadološko–korposkularnog, materijalističkog modela i spreči uobličavanje novih, holističkih, energetskih, dinamičnih pogleda i praksi delovanja, jer bi one dovele do suštinskog prevrednovanja, ne samo prirodnonaučnih pogleda na svet, već i do temeljne promene pogleda na čoveka i društvo, odnosno na savremeno življenje, a to mnogima nije u interesu. Takve „obuzdavajuće teorije“ npr. u fizici jesu i teorija relativiteta ili novija teorija superžica (supestring theory) koje uglavnom služe da se dostignuća kvantne mehanike i Plankove i Hajzenbergove spoznaje složenim matematičkim modeliranjem koliko-toliko zadrže u granicama koje postulira moderna.[^]
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner