Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Đavoli su došli
Kulturna politika

Đavoli su došli

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
sreda, 09. mart 2011.
Povodom dvadeset godina od smrti književnika Miodraga Bulatovića (1991–2011)

Da li je duh srpskog književnog mefistofela – dobroćudnog Miodraga Bulatovića još uvek živ? Je li nas je konačno stigla apokaliptična vizija njegovih romana od pre pola veka? Da li je Bulatović uspešno anticipirao posthrišćanske izlive svekolikog zla, nemorala, izopačenosti, nasilja, nadmenosti, pohlepe i zavisti na početku HHI veka u jednom sve više totalitarnom svetu, koji nam se nameće i od svetskih centara globalne moći i od njihovih karikaturalnih lokalnih klonova na brdovitom Balkanu?

Ovo su najvažnija pitanja za postmodernističkog srpskog homo sapiensa. Dok mu rasparčavaju državu, otimaju bogatstva darovana od prirode i Boga, ruše Crkvu, zatiru mu ime i lišavaju ga prirodnog ljudskog prava na dostojanstveni život i postojanje, pred očima mu defiluju likovi iz „ružičaste kutije destrukcije“, prostakluka i zla ubeđujući ga da je „pakt s đavolima“ jedini izlaz iz svekolikog siromaštva i duhovne bede u kojoj se našao. Velikan naše književnosti – pokojni Miodrag Bulatović upozoravao nas je na ovaj civilizacijski sunovrat još davne 1955. godine, kada je objavio zbirku pripovedaka „Đavoli dolaze.“ Kao da je veliki Bule (nadimak po kome je na sve strane bio poznat) predosetio šta nam se sprema i kroz šta ćemo sve proći! Kao izvrsni poznavalac psihološke konstitucije prosečnog čoveka, Bulatović je ciničnim načinom pripovedanja, ali i snagom svojih humanističkih poruka, nagovestio jedan novi, neideološki (u ono vreme nedozvoljeni) i moderniji pristup umetničkom istraživanju klasičnih ljudskih slabosti i predrasuda. Već je tada nedvosmisleno stavio do znanja da su nametnuti ideološki klišei „samoupravnog socijalizma“ kruti, beskrajno provincijalni i groteskni. Svojim literarnim umećem ozbiljno ih je uzdrmao, doveo u pitanje, zbog čega se već na početku svoje književne karijere našao na nišanu neumornih partijskih „cenzora“, uvek spremnih za lov na neke nove veštice. Ipak, Bulatović je pokazao svu snagu svog intelekta i karaktera. Na ideološko nasilje i beživotnu partijsku apologetiku odgovarao je novim i sve sadržajnijim romanima i pričama, postupno pojačavajući cinizam i prezir prema svemu što je proizvodilo tadašnje vreme licemerja, beščašća i apsurda. Shvativši da se ispod papirnate ljušture virtuelnog društva krije onaj stvarni sumorni život prepun bluda, raspuštenosti, kriminala, sumnjivih likova i tragičnih događaja, Bulatović se potpuno posvetio tom „podrumu“ društvene građevine, pokušavajući da ga razume i objasni. Pišući o likovima sa samog društvenog dna, o nastranim poluurbanim marginalcima ogrezlim u bljutavi hedonizam i ostale slične poroke, te ljude s druge strane zakona Bulatović je izvanredno opisao. Pronikao je u strukturu tog skrajnutog sveta vispreno naglašavajući da se on nalazi svuda oko nas, i da ima svoj identitet.

Dok mu rasparčavaju državu, otimaju bogatstva darovana od prirode i Boga, ruše Crkvu, zatiru mu ime i lišavaju ga prirodnog ljudskog prava na dostojanstveni život i postojanje, pred očima mu defiluju likovi iz „ružičaste kutije destrukcije“, prostakluka i zla ubeđujući ga da je „pakt s đavolima“ jedini izlaz iz svekolikog siromaštva i duhovne bede u kojoj se našao. Velikan naše književnosti – pokojni Miodrag Bulatović upozoravao nas je na ovaj civilizacijski sunovrat još davne 1955. godine, kada je objavio zbirku pripovedaka „Đavoli dolaze.“

Tako su nastale izuzetno čitljive knjige „Vuk i zvono“ (1958) i „Crveni petao leti prema nebu“ (1959). U ovoj potonjoj knjizi Bulatović je izvanredno, na primeru svadbe i sahrane u jednom zabačenom gorštačkom mestu – rodnog mu Svetog Polimlja, iz Zemlje Rascije, sa severa Crne Gore – predstavio preplitanje reda i nereda, obesti i narcisoidnosti, običajnih normi i sadističko-ubilačkih nagona. Svi elementi naracije skladno su ukomponovani u celinu u kojoj košmarni događaji smenjuju jedni druge stvarajući poseban kolorit i doživljaj. Tome je izuzetno doprinelo i vešto piščevo balansiranje između komičnog i tragičnog.

Već se iz sadržine ovih izvanrednih knjiga moglo naslutiti da za Bulatovića nije bilo mesta u uštogljenoj intelektualnoj kolotečini jugoslovenske „varijante komunizma“. On zaista nije imao izbora: morao je napustiti zemlju. Živeo je u Parizu, ali je i putovao širom Evrope. Objavio je roman „Godo je došao“ (1966), a zatim i kultnu knjigu „Heroj na magarcu“ (1967), koja mu je dodatno otežala položaj u Jugoslaviji, a ideološke „aparatčike“ dovodila do besa. Kako i ne bi kad se u njemu pojavljuje čuveni Gruban Malić, koji – u seriji neverovatnih događaja – svojom primitivnom i sirovom seksualnošću, ubedljivo trijumfuje nad uglađenim i „urbanim“ takmacima dovodeći pri tom u pitanje samu moralnost njihovog „seksualnog života“. Gruban Malić je vremenom postao omiljeni lik među čitaocima, neka vrsta istinskog heroja i zaštitni znak „uličnih filozofa“ i autsajdera svih vrsta. Zbog toga je taj uzvišeni lik morao dobiti još jedno prigodno mesto u nekoj novoj Bulatovićevoj knjizi. To se i dogodili u zbirci erotskih priča „Jahač nad jahačima“ (1983), u kojoj pisac podseća čitaoce na gorštačke ljubavne podvige Grubana Malića.

Godine 1968. Bulatović je objavio knjigu „Rat je bio bolji“, da bi 1975. godine objavio roman „Ljudi sa četiri prsta“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu iste godine. Tako se Bulatović trijumfalno vratio u Beograd posle dužeg vremena da bi konačno pokazao vrednost svojih literarnih dostignuća. Ovo je verovatno „najmračniji“ Bulatovićev roman. On ogoljeno prikazuje naličje savremenog sveta, sve njegovo licemerje i zlo, tu večitu temu, koju do kraja svog života nije ispustio iz pera. Junaci ovog romana jesu ljudi bez domovine, bez porodične ljubavi, ljudi izgubljenih iluzija, pogrešnih opredeljenja. Svi ovi moderni apatridi, sa bezbroj lažnih pasoša, s posebnim pogledom na svet i već standardnim ljudskim slabostima, izgradili su sopstveni emigrantski svet, u kojem vladaju hobsovska pravila, duboko zapretena ispod tokova ljudske civilizacije. U tako ustrojenom svetu prisutne su sve one sile što razaraju ljudska bića i smisao njihovog postojanja. Krvavi zanat ubijanja, sakaćenja, trgovina ljudima, taj nespokojan život pod šahtovima, u trulim kafanama i vozovima, dobili su svoju studioznu, slikovitu panoramu u ovom romanu. Bulatović majstorski ruši iluziju o tome da „bezgranični rast materijalnih i kulturnih dobara“ i „gigantski napredak nauke i tehnologije“ mogu biti pouzdana garantija za jednakost, humanost i sreću svih ljudi u savremenom svetu. Čitajući „četveroprstaše“, čovek ne može ostati ravnodušan pred sudbinom nesrećnih emigranata: napustili su zavičaj (iz različitih razloga) kako bi pronašli svoje novo mesto pod suncem, a završili su kao lak plen i obična potrošna roba u brutalnoj trgovini beskrupuloznih gospodara evropskog podzemlja, a možda i našeg Sveta.

Na ideološko nasilje i beživotnu partijsku apologetiku odgovarao je novim i sve sadržajnijim romanima i pričama, postupno pojačavajući cinizam i prezir prema svemu što je proizvodilo tadašnje vreme licemerja, beščašća i apsurda.

Roman „Ljudi sa četiri prsta“ dopunjen je 1977. godine kada su objavljene putopisne zabeleške u umetničkoj formi „Peti prst“. I u ovom štivu u centru pažnje Bulatovićevog dokumentarnog kazivanja i književne analize jeste besmisao života političke i ekonomske emigracije iz Jugoslavije i drugih zemalja koja se stekla na Zapadu. Kao mozaično prozno delo, satkano od različitih literarnih formi (uglavnom dnevničkih zabeleški i hronike), ova knjiga privlači posebnu pažnju jer je teško povući jasnu granicu između dokumentarne interpretacije osnovnog toka pripovesti i književnog nadahnuća. A ono je bilo istinski izraz Bulatovićevog iskustva, nastalog u neposrednom dodiru s tamom i ništavilom podzemnog emigrantskog sveta i njegovih surovih pravila.

Na koncu, pojavio se i roman „Gullo Gullo” (1983), koju je književna kritika dočekala sa zluradim podsmehom. Kao da je i sama jedva dočekala da s kamatom naplati hronični Bulatovićev dalekovidi cinizam. Pričalo se da je Bule konačno zaršio spisateljsku karijeru jer eto, nije mogao da osmisli nešto pametnije od imaginarnih međunarodnih terorista, koji seju smrt oko sebe opasani eksplozivom. Nema potrebe ni ovde naglašavati koliko je Bulatović bio ispred svog vremena. Tridesetak godina ranije predosetio je i anticipirao ovo nemirno vreme, u kome francuski specijalci čuvaju Notr Dam od potencijalnih samoubica-terorista, a u isto vreme običan svet oseća strah dok se u podzemnoj železnici prevozi sa svojim arapsko-muslimanskim sugrađanima. Daleko pre događaja od 11. septembra 2001. godine – Bulatović je video kuda svet ide, ali ga je malo ko shvatio ozbiljno pošto je i ovu priču propratio s velikom dozom cinizma i groteske. Ipak, to samo pokazuje kakav je književni njuh Bule imao.

Pred kraj života Miodrag Bulatović se okušao i u politici. Po raspadu komunizma, uz pojavu višestranačja, postao je član SPS i branilac politike Slobodana Miloševića u trenutku izbijanja jugoslovenske krize. Ovaj njegov potez zaprepastio je mnoge ljude u beogradskoj čaršiji. Ipak, dobri poznavaoci njegovog književnog dela verovatno nisu bili iznenađeni. Čak ni taj kratkotrajni politički angažman nije mogao proći bez njegovog, poslovičnog cinizma i nemirnog mefistofelskog duha: učestvujući u jednoj emisiji na RTS povodom osnivanja SPS 1990. godine, Bulatović je zaključio raspravu svojom procenom da SPS nije stranka nego „civilizacijski pokret“. Baš u maniru Grubana Malića.

Tridesetak godina ranije predosetio je i anticipirao ovo nemirno vreme, u kome francuski specijalci čuvaju Notr Dam od potencijalnih samoubica-terorista, a u isto vreme običan svet oseća strah dok se u podzemnoj železnici prevozi sa svojim arapsko-muslimanskim sugrađanima.

Bio je narodni poslanik SPS-a za beogradsku opštinu Rakovica u prvom sazivu prvog posleratnog višestranačkog parlamenta, a koji je bio izabran po većinskom sistemu. Preminuo je 15. marta 1991. godine u Igalu, u 62. godini života. Da bi groteska ispala još veća – na njegovo upražnjeno mesto u Narodnoj skupštini izabran je Vojislav Šešelj.

Za nekoliko dana obeležićimo dvadeset godina od kako je Miodrag Bulatović otišao na Onaj svet. Danas su njegova književna dela vrednija i aktuelnija nego u vreme kada su objavljena. Đavoli o kojima je on toliko pisao odavno su došli među nas, tu su negde. I dok prosečan Srbin nemoćno posmatra kako mu se otadžbina topi pred njegovim očima, uz nas i dalje defiluju Ananije, Muharem, Gruban, Lazar Lazarić i drugi Bulatovićevi likovi, uz jezovito groktanje svinje Jozefine. Je li nam taj zao duh o kome je Bulatović izvanredno pripovedao zaista istorijski usud? Odgovor zavisi od temeljne egzistencijalne dileme: da li se stvarno osećamo kao slobodni ljudi?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner