Ćutanje (ni)je zlato

Sve češće se govori o „medijskom mraku“ u Srbiji. Uzroci su različiti i dugotrajni i ovim pitanjem bi trebalo da se bavi više  institucija u Republici Srbiji. Mi ćemo analizirati jedan segment, a to je: položaj novinara u Srbiji!

Zašto su nam važni zdravi, pravovremeni, istiniti mediji? Pre svega, zato što sve informacije važne za normalan i civilizovan život građana dobijamo najpre iz medija. Pojedinac ih dalje samostalno klasifikuje po stepenu važnosti i ličnih interesovanja, te samostalno donosi zaključke, stavove, određene odluke.

Na taj način korist imaju i država i društvo, jer u mnogim slučajevima pomažu i olakšavaju rad državnih organa, odnosno različita društvena i socijalna pitanja se mogu lakše rešiti, ako su razumljiva i jasna svima. Upravo iz tog razloga mediji imaju važnu ulogu u savremenom društvu.

Pojedinac ništa ne može sam, tako da zajednica može napredovati i biti bolja iskljičivo onda kada su u proces napredovanja uključeni svi segmenti društva. Moderno doba nas uči da je tačna informacija od presudnog značaja za donošenje odluka. Ukoliko sistem sa više strana dobija objektivne informacije, tada se problem može sagledati u celini i olakšati njegovo rešavanje.

Zaposleni u medijima, po Zakonu, imaju slobodu u izveštavanju. Međutim, u praksi je mnogo drugačije. Npr. dešava se da sa jednog događaja dve medijske kuće daju suprotan izveštaj o broju prisutnih ili o samom događaju. Svako će ovo primetiti i jasno je da neko svesno dezinformiše javnost , a da ne snosi ikakve posledice

Član 46. Ustava Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja i govora. Time je pojedincu data mogućnost da čak i javno razmenjuje sopstvena iskustva i zaključke. Zaposleni u medijima, po Zakonu, imaju slobodu u izveštavanju, čime su se stekli uslovi da nijedna informacija ne ostane sakrivena.

Međutim, u praksi je mnogo drugačije. Npr. dešava se da sa jednog događaja dve medijske kuće daju suprotan izveštaj o broju prisutnih ili o samom događaju. Svako će ovo primetiti i jasno je da neko svesno dezinformiše javnost u tom momentu, a da ne snosi ikakve posledice.

Pitanje slobode medija je dugo u žiži javnosti, ali se suštinski ništa ne menja, niti poboljšava. Nadležnima moramo postaviti pitanje zašto je tako? Nerešavanjem ove problematike, odnosno ćutanjem o njoj, dajemo i lični doprinos daljem dezinformisanju.

Kakav je položaj novinara u Srbiji danas, sagledavajući opšte uslove rada u ovoj oblasti?

Prema podacima, do kojih je bilo moguće doći, najveći broj medijskih radnika u Srbiji angažovan je u proizvodnji TV programa, zatim u izdavanju novina i na veb portalima. Oko 22% njih ima sklopljene ugovore na neodređeno, ispod 10% na određeno vreme, što znači da oko 70% njih ne ostvaruje prava iz radnog odnosa (?!). Često su angažovani preko različitih agencija, te im medijske kuće nisu direktni poslodavci, što dodatno usložnjava mogućnost ostvarivanja prava iz kolektivnog ugovora. 

Medijske kuće već godinama beleže konstantan pad prihoda, usled opšte ekonomske krize, te zarad profita pribegavaju kratkoročnim angažovanjima novinara, sklapanjem ugovora o delu (honorarno) ili i bez ikakvih ugovora, te su prinuđeni da rade „na crno“.

Tzv. manje medijske kuće dodatno su suočene sa  problemima u finansiranju, jer zavise od projekata, čija sredstva opredeljuje vlast iz budžeta. Obezbeđivanje sredstava iz marketinga je mukotrpan posao, jer preduzetnici i druga pravna lica često dobijaju „savete“ od lokalnih moćnika i „šerifa“ gde treba, a gde ne treba da se reklamiraju.

Niske zarade, neredovne isplate, nesigurnost opstanka medija (posebno lokalnih) samim tim i nesigurnost angažovanja, loši uslovi za rad na poslu, brojni pritisci u odabiru tema i njihovoj obradi, čak i cenzurisanja, dodatno usložnjavaju nepovoljan položaj novinara, od kojih očekujemo brze i tačne informacije.

Kako bi svojim porodicama i sebi obezbedili egzistenciju novinari se često angažuju u više redakcija ili rade druge poslove koji nisu vezani za novinarstvo, već neke druge delatnosti. Ovakva  situacija je posebno izražena kod zaposlenih u lokalnim medijima. Upravo u manjim sredinama novinari trpe najveće pritiske od lokalnih moćnika i „šerifa“.

Pored očigledno loših egzistencijanih uslova i uslova za rad, zaposleni u medijima su izloženi i dodatnim pritiscima, pa i pretnjama (upućuju im se na razne načine, za čije sprečavanje gotovo da  ne postoje mehanizmi rešavanja ili niko nije zainteresovan da ih reši). Ovakav vid nasilja, pritiska i maltretiranja nad novinarima se reflektuje i na njihove porodice i okolinu i život uopšte, te samim tim i na kvalitet rada, odnosno informisanja.

Niko od nas nema prava da očekuje od drugoga da javno govori ili pita, makar to bio i novinar,  ako mi sami biramo devizu: „Ćutanje je zlato“

Niko od nas nema prava da očekuje od drugoga da javno govori ili pita, makar to bio i novinar,  ako mi sami biramo devizu: „Ćutanje je zlato“.

Veoma je važno ne širiti laži i insinuacije u javnom prostoru, ne prekidati sagovornika dok govori (kao deo negovanja kulture domaćeg i lepog vaspitanja), pre izgovorenog dobro odmeriti svaku reč kako nekoga ne bismo povredili ili izazvali paniku, strah i nesigurnost, i bitno je dati pravovremenu i istinitu informaciju. Zato su nam neophodni profesionalni, kulturni, obrazovani novinari i mediji.

Vrhunac tabloidne propagande: Bajke Informera o "gladovanju Evrope"   

Zato ne treba da nas iznenadi kada čujemo da je došlo do duplog povećanje cena energenata i goriva ili da je hrana poskupela gotovo za 100%., a da su nam se plate realno manje

Ćutati na ovako loš položaj novinara, na sve što im se dešava, ćutati na mahinacije i malverzacije zarad nekog ličnog benefita, direktan je „nož u leđa“ istini, osnovnom činiocu svake informacije.

Zato ne treba da nas iznenadi kada čujemo da je došlo do duplog povećanje cena energenata i goriva ili da je hrana poskupela gotovo za 100%., a da su nam se plate realno manje. Ne treba da nas iznenadi vest o porastu kriminala i korupcije ili što nas je oko 800.000 manje u odnosu na pre 10 godina, ili što nam mladost odlazi u inostranstvo, što su nam škole postale mesta nasilja, bolnice mesta gde lekari ne mogu pružiti ni osnovnu pomoć pacijentima, a liste čekanja se protežu mesecima.

Da smo imali medije i novinare koji bi insistirali na ovim pitanjima na vreme, možda bi i ove činjenice bile drugačije.

„Medijski mrak“ postoji, tu nema sumnje. Ćutanjem će biti „gušći“, a naši problemi  još veći.

Inicijativa za budućnost