Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Andrić i Crnjanski kao žrtve kulturnog etničkog čišćenja
Kulturna politika

Andrić i Crnjanski kao žrtve kulturnog etničkog čišćenja

PDF Štampa El. pošta
Draško Vuksanović   
utorak, 17. februar 2009.
Rasrbljavanje srpskog naroda i pokušaji otimačine njegove kulturne baštine poslednjih godina neobični su do grotesknih razmera. Izvesne težnje da se ospore činjenice iz kulturne istorije često imaju komičan karakter. Ne tako davno neko je priredio ideju da nemanjićke zadužbine pripadaju albanskoj kulturnoj tradiciji, jer su albanski radnici vukli grede i kamen za zidanje. Čuli smo i objašnjenje da je autor Gorskog vijenca i priređivač Ogledala srpskog pod pridevom srpski podrazumevao pravoslavnu veru, a ne nacionalnu pripadnost!? U ovom okruženju zbivaju se stvari koje se ne mogu nazvati lepšim imenom nego kulturno etničko čišćenje. Čak i poređenje Miloševićeve Srbije s Hitlerovim Trećim rajhom, kao omiljena figura antisrpske propagandistike, pred izvesnim radnjama počinje da hramlje na štetu Srbije. Ono što se Srbiji radi nije se radilo ni poraženom Rajhu. Sile pobednice u Drugom svetskom ratu nisu se trudile da ospore identitet velikana nemačke književnosti, dok se nad srpskom literaturom danas nadvija pretnja da najveći pisci budu kanonizovani u nekom nesrpskom ključu. Smešno je, ali istinito i zgodno kao dodatak: nedavno je jedan pesnik iz Crne Gore izjavio da je Vuk Karadžić „ukrao jezik od Crnogoraca i dao ga Srbima”.

Vrlo eksplicitan materijal na ovom tragu u poslednje vreme ponudio nam je dnevni list „Politika”. U dva intervjua osporena je pripadnost Andrića i Crnjanskog srpskoj književnosti. To su učinili šef katedre za južnoslovenske književnosti na Sorboni, i malo poznati prevodilac iz Nemačke, trenutno zauzet prevođenjem poezije Miloša Crnjanskog.

Francuski literaturolog izjavio je za „Politiku” da bi Ivo Andrić, kad bismo ga pitali, rekao da pripada i srpskoj, i hrvatskoj, i bosanskoj književnosti. Na čemu on, tako nonšalantan i nemaran kao da priča o proredu između strukova kukuruza, temelji ovu tezu, koja je, uzgred, metodološki nedostojna solidnog studenta književnosti?

Postoji niz činjenica koje govore nešto sasvim drugo. Na prvom mestu je argument imanencije – tradicija u kojoj Andrić stvara dela koja ga čine velikim piscem. Još kao mlad stvaralac, od 1920. godine, Ivo Andrić počinje da se oslanja na srpsku književnu tradiciju, piše čistim beogradskim stilom bez prisenka hrvatštine, čak prelazi sa ijekavskog na ekavski. Na takvom jeziku nastala su dela Na Drini ćuprija, Prokleta avlija, Travnička hronika, Omer-paša Latas i brojne pripovetke, kao i meditativne kratke proze u Znakovima pored puta i Sveskama. Prelazak sa ijekavskog na ekavski nije, naravno, nužan uslov da bi neko postao srpski pisac, ali jeste dovoljan razlog da ga smatramo srpskim; ako je već odrastao kao ijekavac, prelazak na ekavski je znak opredeljenja za srpsku književnost, jer se ekavski govori samo u Srbiji. Utoliko je Andrićeva odluka da stvara na ekavskom i unutrašnji i spoljašnji dokaz njegovog opredeljenja za srpsku tradiciju.

Što se tiče Andrićevog osećanja pripadnosti, mnogo govori i to što je učestvovao u kapitalnom projektu pod nazivom Sto dela srpske književnosti. U Novom Sadu je 1971. godine iz štampe izašla ova specijalna edicija „Matice srpske” i „Srpske književne zadruge”. U uređivačkom odboru, pored ostalih značajnih književnih imena, bio je i Ivo Andrić, a u izboru se našlo nekoliko njegovih dela. Da li se Andrić nešto pitao u svemu tome? Da li je slučajno svoj autoritet i delo smestio u veliku ediciju s tako nedvosmislenim nazivom?

Na jednom mestu Andrić primećuje da je Simo Matavulj proširio geografsku osnovicu naše pripovetke, smeštajući njenu radnju na jadransku obalu, to jest na more. Time on svesno odvaja srpsku od hrvatske književnosti, koja obiluje delima čija se radnja odvija na moru. Ako se osećao i kao hrvatski pisac, a ne samo kao srpski, bilo bi logično da ne razdvaja skalpelom te dve tradicije. Andrić je krupna figura u književnosti i mogao se, da je hteo, izjasniti kao srpski i hrvatski pisac – i bio bi prihvaćen s obe strane. On je, međutim, izabrao jedan put i svojim primerom dao usmerenje drugim srpskim piscima da se ne zanose literarnim bratstvom i jedinstvom, tim pre što to Krleža nije činio.

Pomenuti francuski naučnik morao bi znati osnovne poetičke i biografske crte pisaca kojima se bavi. Međutim, možda navedene činjenice za francuskog jugoslavistu nisu dovoljno jasan izraz Andrićeve pripadnosti. Ako je tako, onda ništa, neka nastavi da bagateliše tuđe kulturno blago za svoj račun.

Nezavisno od angažmana sorbonskog filologa, moglo bi se reći da je „najjači” argument onih koji Andrića smatraju hrvatskim piscem to što je veliki pripovedač rođen u katoličkoj porodici. Tu, međutim, postoji izvestan problem. I Tomas Strens Eliot rođen je kao Amerikanac, a ipak je engleski pesnik, koji se tako opredelio, čvrsto potkrepivši svoju odluku oslanjanjem na DŽona Dona i englesku književnu tradiciju u celosti. Opet je na delu bio i unutrašnji i spoljašnji argument. Pravo je čoveka da izabere svoju kulturnu otadžbinu.

Stihovi Miloša Crnjanskog uskoro će se pojaviti na nemačkom jeziku. Rana zbirka pesama Lirika Itake prvi put posle devedeset godina od nastanka postaće dostupna nemačkim čitaocima. Prevodioci će Crnjanskog predstaviti kao jugoslovenskog pesnika, ističući pesmu Jugoslaviji, gde Crnjanski govori o „našem Hvaru” i Meštroviću. Ideologija jugoslovenskog nacionalizma naširoko je zahvatala pisce u vreme kad su Andrić i Crnjanski bili mladi, pa je to zaista ostavilo traga na njihovim ranim delima. Nemački čitaoci, međutim, neće moći da čitaju majestetične poeme Serbia i Beograd, iz zrele stvaralačke faze Miloša Crnjanskog, budući da to baca drukčije svetlo na ovog genijalnog pisca, koji je, što se njegovog srpskog identiteta tiče, umeo i da pretera – ponekad čak gotovo do neke vrste šovinizma. Ništa od svega toga nemački prevodilac ne pominje. Naprotiv, na pitanje novinarke „Politike” da li je kod Crnjanskog bio izraženiji srpski ili jugoslovenski identitet, on kao iz topa odgovara: „Jugoslovenski. Pogledajte njegovu pesmu Jugoslaviji.” Šta bi takav čovek mogao da kaže o Seobama, koje je Crnjanski sazidao na trajnom istorijskom škripcu i patnjama srpskog naroda, razapetog između osmanskih i germanskih prijatelja?

Možda neki kulturni pregaoci na Zapadu ne vole mnogo Srbe, možda bi hteli da ponize njihovu kulturu, ali Andrića i Crnjanskog ipak bi hteli da poštede, pod uslovom da ih prethodno rasrbe. One čiju vrednost ne mogu da poreknu, žele da nam otmu. Pa i replika iz šaljivog beogradskog filma Kako je propao rokenrol govori o sličnoj teskobi ljudske duše: „Zeleni Zub prezire slavu, ali voli slavski kolač.”

Ovakav pristup trebalo bi od Andrića i Crnjanskog da učini neku vrstu društvene svojine bivših jugoslovenskih naroda. Kumova slama na koju srpska kultura ne može da računa ništa više od bilo koga drugog. Bitno je, naime, da Srbi imaju što manje razloga da se podiče. Pomenuti kulturni pregaoci ne mogu ne znati relevantne činjenice, ali njihov zadatak i nije da prezentuju činjenice, nego da od Srba naprave beslovesnu biomasu, čije će se nacionalno ime pojavljivati samo kad se govori o zločinima. Utoliko se ovakve „naučne” teze mogu okarakterisati kao prljavi kulturni rat protiv srpskog naroda.

Širi kontekst kulturnih falsifikata jeste geopolitika. Nekad su se problemi s narodima koji stoje na putu Sile rešavali udarima borbene konjice, pa zatim logorima, avijacijom, oklopno-mehaničkim sredstvima i slično. Nešto od svega toga zadržalo se i danas. Ipak, zatiranje kulturnog identiteta u ovom delu sveta sada je popularnije nego pre deset godina, kada se problem rešavao pametnim bombama. Napredovali smo na putu apstrakcija. Besmislene sintagme kao što su stalni unapređeni dijalog, visoki predstavnik, komesar za proširenje, održivi razvoj, studija izvodljivosti i tako redom prihvaćene su kao da smo ih s majčinim mlekom posisali. One, u svakodnevnoj svesti, treba da zamene grube i nepotrebne reči otimanje Kosova, otcepljenje Vojvodine, organizovano javno laganje u medijima, korupcija koju po ramenu tapšu upravo ti komesari i visoki predstavnici. Dok god se ne baviš stvarnošću, nego himerama, neće ti raditi ništa strašno. Samo će te ubijati u pojam i otimati ono najbolje što je jedan nesrećni narod kroz istoriju stvorio.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner