Светозар Стојановић, тај непоновљиви човек, мислилац и делатник зачуђујуће енергије и неуништиве ведрине свима ће недостајати. Он је био и остаје пример тога како се може осмислити кратко и пролазно постојање.

„Самообмана је убитачна и за људе и за народе“, говорио је Његош. Ми смо у историји често подлегали таквим самообманама и пристајали на жртвовање најсветијих националних интереса у име одржавања разних идеолошких химера, као што је било и југословенство.

Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.

Када бисте с њим водили неки озбиљан, интелектуални разговор, ништа се не би осећало од оног притиска који неки друштвени ауторитет са собом носи, који је професор несумњиво имао и на кога је увек могао да се позове, у мање или више експлицитном облику.

Таква је политика, и такав положај писца у њој… Она намеће спутаност у мишљењу и просуђивању; будући користољубива, лако запада у просташтво. Питања се грубо упрошћавају, по цену интелектуалног непоштења, па и лажи.

Није претерано рећи да је професор жртвовао властити живот зарад идеја у које је веровао. И сигурно би поживео још много да је своје последње године провео онако како већина људи из његове генерације проводи, у затишју и спокоју.

Током васпитања се у стварном животу појављују разне ситуације, а неке од њих родитељ мора разрешити применом силе. И зато и овај избор мора бити доступан родитељима како би могли да обављају своју родитељску функцију.

Ксенија је била провокативна, дрчна, понекад безобразна, али увек своја, јединствена. Људи из медија су волели да потенцирају баш те аспекте њене личности. Али она је наравно била више од тога. Ксенија је била најобичнија од свих необичних девојака.

Феномен „Барби лук" се као зараза шири међу тинејџеркама које мами и тати саопштавају да за рођендан желе неколико кубика силикона у уснама и грудима или операцију носа јер је савршено тело пут до ВИП живота који води Парис Хилтон.

Има ли у нашој поп књижевности разарања табуа или је то жеља за шокирањем, скретањем пажње публике, рецимо, и кроз језик псовки?