Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Srpski put u EU-topiju
Kuda ide Srbija

Srpski put u EU-topiju

PDF Štampa El. pošta
Miroslav N. Jovanović   
subota, 13. januar 2018.

1. Uvod

Nefunkcionalna Evropska unija (EU) se urušava i samorazmontirava uživo pred našim očima. Ne samo što već jednu deceniju zemlje članice ne mogu da se dogovore skoro o niočemu bitnom (monetarna i fiskalna politika, kriza evrozone, raspodela najezde migranata iz muslimanskog sveta, energija, gasovodi, nezaposlenost, priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, oružani napad na Libiju, podrška pobunjenicima širom Bliskog istoka, genetski modifikovana hrana, granica ismeđu Slovenije i Hrvatske,...), već se nesklad zloćudno širi i na mnogo dubljem planu unutar EU. Ovo je očigledno posebno na obodima EU. Zemlje članice EU ne samo da su na geografskoj periferiji EU, već sve više postaju i politička periferija EU. Povrh svega tu je i stvaranje neprincipijelnih koalicija koje vladaju u zemljama EU i koje prvenstveno vode brigu o sopstvenim interesima kako i dalje da ostanu na vlasti, a ne za dobrobit naroda.[1]

Najnoviji primer dezintegracije, istina spore, u EU je Sporazum o odbrani između Britanije i Poljske potpisan krajem 2017.[2] Ovaj ’sporazum govori manje o saradnji između dve zemlje, a mnogo više o sporom nazadovanju Evrope ka realnostima koje su vladale pre stvaranja EU’.[3] Zemlje članice EU sve više stavljaju u prvi plan svoj nacionalni interes (sa punim pravom), pa sve više i radije ulaze u bilateralne sporazume sa drugim državama nego što to čine na multilateralnom planu.

Ovaj članak se nastavlja na naše pređašnje rasprave na temu Srbije i njenog beskonačnog puta ka EU. Iznosi se ponašanje EU prema bivšim socijalističkim zemljama koje su pristupile EU, neshvatanje funkcionisanja EU, ’konačno’ rešenje za Kosovo i Metohiju kao uslov za pristupanje EU, referendum kao nedvosmisleno izražavanje narodne volje i popuštanje Srbije pred pritiscima iz centrale EU. Zaključak iznosi predlog šta Srbija treba da učini u ovakvom nepovoljnom sklopu stvari.

2. Ponižavanje Istoka

Zanemarivanje, čak ponižavannje istoka EU, recimo Poljske, bilo je očito i kod reizbora Donalda Tuska za Predsednika Saveta EU 2017. Njegova rodna Poljska u kojoj je bio premijer (2007-14) bila je izričito protiv takvog reizbora, ali je ’briselska mašinerija’ ipak uspela da ga ponovo ustoliči na to mesto.[4] Ostavljamo političarima i pravnicima da raspravljaju o tome koliko je reizbor Tuska bio legalan, a koliko legitiman.

Postavljeni (a ne od naroda izabrani) upravnici u centrali EU kritikuju Poljsku zbog ’nedemokratskog’ ponašanja.[5] Polska, ali i druge zemlje, verovatno nisu shvatile da se pristupanjem EU gubi značajan deo neprikosnovenosti (suvereniteta) države. Poljskoj se zamera: što planira da poveća kontrolu nad sistemom sudstva (da ga politizuje sa ciljem da ga očisti od ostataka sudija iz komunističkog režima); što odbija da primi migrante iz muslimanskih zemalja; što je državna vlast povećala kontrolu nad radijom i televizijom; što namerava da ograniči rad inostranih medija; i što ne dozvoljava prekide trudnoće izuzev u strogo ograničenom broju slučajeva. Poljskoj se preti sankcijama koje uključuju oduzimanje prava glasa u EU na osnovu člana 7 Lisabonskog ugovora i uskraćivanje fondova iz budžeta EU. Dakle, neizabrane tehnokrate u centrali EU iz Brisela pokreću postupak za kažnjavanje demokratski izabrane vlade zemlje članice![6] Koja je zemlja sledeća meta? Mađarska? Češka? Nova vlada u Austriji je takođe pod lupom EU.

Kontra-argument tehnokratama u Briselu je da je Poljska vlada izabrana na demokratskim izborima i da izražava narodnu volju jer ima njegovo ovlašćenje potvrđeno na valjanim izborima. Isto može da se kaže i za vlade u Češkoj, Mađarskoj i Austriji. Kako i zbog čega takve vlade mogu da se kritikuju da su nedemokratske? Kaznene mere protiv Poljske najviše su usmerene kao mera zastrašivanja prema ostalim zemljama članicama koje su bile u bivšem Istočnom bloku. Mađarska namerava da iskoristi pravo veta na takvu odluku protiv Poljske.

U isto vreme kada je počela proceduru za uvođenjem kaznenih mera protiv Poljske, Evropska komisija zatvara oči nad brutalnim postupanjem španske policije protiv demonstranata u Kataloniji tokom oktobra 2017. ili nad lošim ophođenjem prema azilantima u kampovima u kojima se nalaze. Dvostruki standardi u centrali EU? Ne, već sprovođenje prihvaćenih principa na način kako vetar duva u datom trenutku. Ako se tako postupa prema državama punopravnim članicama, kakve tek principijelne stavove mogu da očekuju zemlje koje streme ka članstvu u EU?

Nemačka, tj. Anglela Merkel kancelarka nemačke, samovoljno je pozvala migrante da dođu[7] u tu zemlju 2015, a da za to nije unapred pitala nikoga u EU. Kada joj je pristiglo milion-dva migranata, Nemačka u novoj situaciji želi evropsku solidarnost tako da sve zemlje članice EU podele taj teret. Poljska, Češka, Mađarska i druge zemlje centralne Evrope nisu bile kolonijalne sile i imaju određene otvorene otpore protiv imigracije iz vanevropskih zemalja.[8] Navedene zemlje su pre spremne da izgube fondove uz Brisela (kao ’kaznu’) nego da prihvate obavezne kvote za prijem neželjenih vanevropskih migranata, pogotovo ako su Muslimani. Čak i stare zemlje EU imaju očigledne probleme sa integracijom migranata u svoje društvo i sa njihovim neprikladnim ponašanjem prema ženama, bez obzira na ograđene zone u kojima bi žene trebalo da se osećaju bezbedno. Jedinstvo EU i po pitanju migranata ne postoji, a nije ni na vidiku.

Zemlje osnivači EU imale su drugačiji sistem državne uprave od onih koje su im se kasnije pridružile. Britanija, recimo, nije imala Vrhovni sud do 2009; navećim delom XX veka imala je samo državni radio i televiziju i sprečila je pristup tom tržištu ostalim akterima; Francuska je imala zakon koji nije dozvoljavao da se vređa predsednik; a Nemačka je zabranjivala nacističke političke pokrete.[9] ’Ono šta je jasno u vezi sa Poljskom, Mađarskom i Češkom je da je njihova javnost izabrala da se ne harmonizuje sa Evropom na isti način i zbog istih razloga zbog kojih je Britanija izabrala da ne ostane u EU.’[10]

Harmonizacija unutar EU uključuje mnogo toga, skoro sve vidove života i rada počevši od dužine merdevina, dozvoljene zakrivljenosti krastavaca, preko statistike, visine štikli koje nose frizerke na poslu, blagostanja životinja u oborima, pa sve do obaveznog broja migranata iz muslimanaskog sveta koje svaka zemlja EU mora da primi.

Hrvatska je u leto 2017. 'iznenada' drakonski povećala takse za fitosanitarni pregled uvoza hrane iz zemalja van EU sa €12 na €270 po kamionu od 20 tona. Kako Hrvatska ne uvozi velike količine hrane iz Azerbedžana ili Nepala, ta se mera prvenstveno odnosi na zemlje bivše Jugoslavije. Hrvatska može i treba da štiti svoje domaće proizvođače. To je normalan i očekivan zadatak svake demokratske vlasti da prvenstveno sprovodi politiku u sopstvenom nacionalnom interesu. Nije to nikakav zločin. Hrvatskoj se može i ona sprovodi mere necarinske zaštite. Dok je centrala EU u Briselu potpuno nezainteresovano gledala na navedenu stvar (iako je zajednička politika u trgovini isključiva nadležnost EU tj. Evropske komisije u Briselu), dotle su pogođene zemlje u regionu, prvenstveno Srbija, bukvalno vrištale u pogledu nametnitog ’trgovinskog rata’ koji ih pogađa. Posle nekoliko sedmica, Hrvatska je jednostrano povukla navedenu meru bez posledica. Dovoljno da zaštiti svoje poljoprivrednike u kritičnoj sezoni. Još jednom, može im se. To je samo jedna mala kockica u ogrmonoj slagalici na beskrajnom i suludom putu Srbije u raspadajuću EU.

Emanuel Makron, predsednik Francuske, je bio nezadovoljan krhkom Evropom i rekao je da ’Evropa kakvu znamo je suviše slaba, suviše spora, suviše neefikasna, ali samo nam Evropa daje mogućnost da igramo na svetskoj sceni u vremenu velikih, savremenih izazova.’[11] Osim toga, on ima i ambiciozan plan za EU: stvaranje nadnacionalne države. Plan uključuje formiranje zajedničkog budžeta za odbranu; zajedničku silu za vojne intervencije; ministra finansija za evro-zonu; zajednički budžet za evro-zonu; i druge federalne institucije. Glavni partner, Nemačka, uglavnom okleva i ima sumnje u vezi sa ovim federalnim koracima, jer bi to u krajnjoj liniji značilo da će verovatno nemački poreski obveznici snositi troškove ovakvog razvoja događaja. Budućnost EU će se veoma razlikovati od njene dinamične prošlosti, dok će priključivanje novih kandidata biti sve teže i teže.

Dojče vele je objavio ono o čemu govore političari na Zapadu, a to je da ’Sadašnja situacija u Evropskoj uniji sve više liči na Jugoslaviju pre njenog raspada.’[12] Pokušava se zadržavanje na okupu nečega što se polako rastače. Dakle, periferija EU ili svojevoljno napušta EU kao što to čini Britanija, ili je odgurnuta kao što se to dešava sa istokom EU. Jug EU je pod ekonomskom omčom evrozone koja guši ekonomski polet u državi. Italija nije imala nikakav realan ekonomski rast već dve decenije od kada je uveden evro. Da li to sve vlast u Srbiji vidi i shvata? Ili je i dalje opčinjena mitom o EU i vodi državu i narod u propast?

  1. Kako vlast u Srbiji shvata Evropsku uniju, ako je shvata

EU nije više projekat koji je prvenstveno fokusiran na trogvinu i ekonomiju kako se često i lažno prikazuje u Srbiji. EU postaje poduhvat koji polako poništava celokupnu suverenost država članica. Zbog toga Britanija napušta EU jer želi da očuva svoju slobodu. Britanija kao vrlo stara i država sa bogatim iskustvom smatra da je za njeno blagostanje sada i ubuduće bolje biti van EU.

Treba imati na ’radarskom ekranu’ činjenice da postoje svesne (ili nesvesne) težnje u Evropi da se stvori jedna nad-država koja bi uključila Francusku, Nemačku i Beneluks. To bi moglo da bude ili unutar postojeće EU ili van nje. To znači da bi i istok Evrope koji ima specifičnu organizaciju društva i jug Evrope koji se nalazi u ekonomskom bespuću mogao lako da ostane van tokova u središtu sadašnje EU. A ako se ikada Srbija (ili to što od nje preostane) primi u članstvo EU, biće to u duboki podrum (treća liga) arhitekture EU.

Sve će to EU pozlatiti maksima je zaslepljenih ili plaćenih evroentuzijasta i u EU, ali i u Srbiji. Vlast u Srbiji ili ne shvata ili nije u stanju da shvati funkcionisanje[13] i zahteve i EU i njenih zemalja članica. Svaka zemlja članica EU ima pravo veta na proširenje EU i to na mnogo nivoa tokom beskrajnog postupka prijema u članstvo. Recimo, šta smatra premijerka Srbije:

Kada je reč o Kosovu, Brnabić je na pitanje da li odbijanje Srbije da prizna Kosovo može da ometa put Srbije u EU odgovorila da taj problem "ne stoji" jer neke članice EU takođe nisu priznale Kosovo.
"Ne znam zašto bi to bilo nešto drugo. Španija je rekla da 'čak i da Srbija prizna Kosovo, ona nikada neće'. Ne mislim da će to biti preduslov za ulazak u EU", rekla je Brnabić.[14]

Navedeno mišljenje može da ima samo onaj ko veruje da se deca rađaju u kupusu ili da ih donose rode. Mnoge zemlje članice EU spremne su ponaosob da postave ultimatum Srbiji da prizna nezavisnost Kosova i Metohije kao uslov za dalji napredak (otvaranje ili zatvaranje poglavlja) na putu ka EU. To je samo pitanje vremena. Na kraju procesa, svaka zemlja članica EU treba da ratifikuje sporazum o pristupanju nove države EU. To uopšte nije nikakva formalnost. Pojedine zemlje EU imaju obavezu da o takvom pitanju raspišu narodni referendum.

Navedeno viđenje premijera Srbije je samo nastavak onoga što je ranije izjavio Ivica Dačić, tadašnji premijer Srbije: ‘mi prvo treba da uđemo pa ćemo videti da izađemo ako je loše.’[15] Slično je ponovio ‘potrebno je ući u EU, a ukoliko nam se ne sviđa lako ćemo izaći’.[16] Ovakva izjava, čak državna politika, zahteva ozbiljno objašnjenje jer pokazuje da mu poznavanje funkcionisanja EU nije jača strana. Nekoliko bitnih nepoznanica treba da budu razotkrivene:

  • EU nije ekspres restoran da se u njega ulazi i izlazi kako se kome kad prohte.

  • Kako se teško pristupa EU, tako se iz nje teško i izlazi. Muke koje ima Britanija pri izlasku iz kandži EU opovrgavaju ovakvo viđenje najviših državnika u Srbiji. Ne shvata se u vrhu vlasti kakava je EU hidra.

  • Glavna stvar na koju treba da odgovore Dačić i svi drugi koji tako misle i delaju je sledeća: ako Srbija napusti EU, da li će da dobije nazad svoja uložena sredstva? Taj ulog može lako da bude prihvaćena nezavisnost Kosova i Metohije; uništenje Republike Srpske kao administrativno-političko-teritorijalne jedinice; pa pitanja oko Vojvodine, Raške oblasti,...

  1. ’Konačno rešenje’ za Kosovo i Metohiju?

Pokrenuti unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji pomalo liči na formalnost, zamajavanje javnosti i skretanje pažnje sa jasnog problema. Takvim režiranim dijalogom unutar određenih (javnih?) krugova vlast pokušava da ispipa puls preko stručne javnosti i da potom stavi šećerni preliv na buduću ozvaničenu odluku o istinskom odustajanju od Kosova i Metohije, a sve zbog pogubnog puta ka EU. Priča može da se razvije u smislu da imamo veće koristi od boravka u (raspadajućoj) EU, pa to moramo da prihvatimo zbog budućih generacija. Zato na kraju režiranog dijaloga može da bude podmetnut neki ’Uroš nejaki’ da objavi i potpiše poguibni dokument.

Ako vlast istinski želi da sazna stav naroda o tom pitanju, tada nema boljeg i jasnijeg načina od postavljanja tog pitanja na referendumu. U Švajcarskoj, recimo, postoji otvorena javna rasprava i o mnogo manje važnim pitanjima za državu, ali referendum daje poslednju reč posle koje nema nedoumica o tome šta treba učiniti. Narod može da izrazi neposredno i jasno svoje mišljenje i nikakvi magloviti, jalovi ili ’štimovani’ unutrašnji dijalozi nisu potrebni. Ali vlast u Srbiji nije sada spremna na takav neposredan dijalog sa narodom.

Neposredan dijalog sa narodom po određenom pitanju u vezi sa Kosovom i Metohijom i po pitanju o EU može da dođe na dnevni red ali tada će biti prekasno. Vlast lako sada može da kaže da je narod glasao na izborima za tu i tu partiju i tu je kraj priče. Na žalost, prilikom bezbrojnih i učestalih izbora, pristupanje EU se sve manje i manje jasno ističe, to je pitanje nekako zabašureno. Sve se dešava bez jasnog ovlašćenja (mandata) od strane naroda po pitanju pristupanja Srbije EU i po pitanju cene koja je pred stolom za takav čin. Ta cena je faktičko otuđenje Kosova i Metohije od Srbije, a zarad maglovitih obećanja o EU koja se rastače pred očima sveta.

Rešenje za problem povezan sa Kosovom i Metohijom traži se još od 1389. i još uvek ga nema. Veliki je zalogaj vlasti u Srbiji pokušaj da se ’konačno’ reši taj problem na ubrzani način tokom 2018. Problem je takav da ni mnogo umešnije generacije političara pre sadašnje nisu uspele da ga reše i to u mnogo povoljnijem međunarodnom okruženju za Srbiju. ’Rešenje’ u sadašnjem trenutku i pod tekućim pritiskom sa Zapada je takvo da ono podrazumeva potpuni poraz i poniženje Srbije i Srba. Srbija će u ovakvoj situaciji da izgibi sve, a da za uzvrat ne dobije ništa, izuzev ako se za ’nešto’ smatra otvaranje novih poglavlja koja su podloga za nova beskonačna uslovljavanja. Ono što je oteto, to će verovatno bitu povraćeno, ali ono što se preda za zelenim stolom, to je pušteno niz vodu. Borba slabašne Srbije sa političkim ’ajkulama’ sa Zapada je u ovakvim okolnostima unapred izgubljena za Srbiju.

Autoput koji treba da poveže Niš, Prištinu i Drač nazvan je ’Autoput mira’. Takvo ime je dato sa snažnom staljinističkom porugom da se umilostivi centrala EU. Takvo ime neodoljivo podseća na ime autoputa ’Bratstva i jedinstva’ koji je na trasi Beograd-Zagreb. Dalji komentar je nepotreban. Cela Srbija se zadužuje za stotine miliona evra i svi domaći poreski obveznici će da plaćaju za taj novi put koji bi možda najviše koristio NATO soldateski; da ga rabe nemački, hrvatski, albanski, danski i drugi NATO tenkovi; da vršljaju po Srbiji i da za upotrebu ne plate nikakvu nadoknadu jer imaju diplomatski imunitet (dok onih nekoliko ruskih spasilaca i vatrogasca u Nišu koji pomažu Srbiji da očisti državu od NATO bombi to nemaju već godinama!). Da li je razumno praviti takav novi put za druge, zaduživati državu verovatno u zemljama EU, a ostaviti u zapećku bolje putno povezivanje Zaječara, Bosilegrada ili Krupnja sa središtem Srbije?

Smatramo da je najbolje rešenje za sada za Srbiju ’zamrznut konflikt’ koji bi trajao sve dok se ne promene međunarodne okolnosti koje bi bile u prilog Srbiji jer trenutne uopšte to nisu. Pa neka traje koliko god treba. Međunarodne okolnosti se sporo, ali vidno menjaju u prilog Srbije. Zbog toga uopšte ne treba strmoglavo žuriti da se večno(?) rešenje pronađe sada. Treba odugovlačiti, baš kako to rade sadašnje vlasti u Prištini, a da za to nemaju baš nikakve sankcije, dok je Srbija pod neviđenim pritiskom. Treba bitno usporiti proces. Ako se ’rešenje’ za Kosovo i Metohiju ’pronađe’ u sadašnjim okolnostima i pod pritiskom Zapada, učesnici i potpisnici tog projekta (Srbija može da podmetne i nekog svog ’Uroša nejakog’) mogu možda da prime čak i najviše međunarodne nagrade za rešavanje teških problema na miran način. Međutim, i takve najviše međunarodne nagrade su prilično obezvređene jer se među pređašnjim primaocima nalaze i teroristi i ratni huškači i oni pod čijom vlašću se masovno proteruju iz države ljudi koji su druge vere. Sud istorije je neminovan, a guslari će kao i uvek opevati ’uspeh’ rešenja, a pogotovo njegove učesnike.

  1. Referendumom narod najjasnije izražava svoju volju

Da li se ministri kao što su to Zorana Mihajlović i Jadranka Joksimović (i mnogi drugi) obaveštavaju o tome šta se događa u EU? Centrala EU u Briselu je prezauzeta problemima oko izlaska Britanije iz EU, sankcijama prema svojim istočnim članicama, spasavanju evrozone i migrantima. Proširenje nije ninakakvom istinskom spisku prioriteta EU. Zbog toga čelnici EU primaju na razgovore najviše državnike iz bivše Jugoslavije u Briselu u noćnim satima tek posle svog rada na bitnim stvarima za EU.

Mihajlovićeva se svojom izjavom o olako obećanoj brzini pristupanja EU ’Srbija će do 2020. biti deo Evropske unije’[17] stavila u isti koš sa Zoranom Živkovićem, Božidarom Đelićem i Borisom Tadićem koji su bez pokrića olako licitirali o relativno hitrom pristupanju Srbije u EU.[18] Proširenje EU, pogotovo pristupanje Srbije EU, nije nikakav prioritet za EU.[19]

Beli papir o budućnosti Evrope – prognoze i scenarija za EU (od 27 članica) do 2025. (The White Paper on the Future of Europe – Reflections and Scenarios for the EU27 by 2025)[20] predstavljen je javnosti 01.03.2017. godine. Ovaj dokument je zvanična politička platforma za mogući razvoj EU u budućnosti. Reč proširenje u njemu nije uopšte spomenuta. Stoga, sve slatke reči koje prolazni političari upućuju državama u čekaonici EU treba uzeti sa velikom rezervom i nevericom.

Čim je aerodrom Nikola Tesla koncesiono dodeljen francuskoj firmi na 25 godina, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je istog dana razgovoarao sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom o ’evropskom putu Srbije.’[21] Svi poreski obveznici plaćaju državnu upravu u Srbiji. Da li je taj državni aparat obavestio predsednika Vučića da je predsednik Francuske Makron otvoreno govorio o mogućem raspadu EU[22] samo jedan dan pre razgovora sa predsednikom Francuske?

Šta god EU političari i diplomate govorili državama na čekanju, to ima strogo vremensko ograničenje, a to je njihov mandat u organima EU ili u zemljama članicama EU (što je približno četiri godine). Oni mogu lako obećati jednu stvar i dobiti ozbiljne ustupke u zemalja iz čekaonice, dok će sledeća postavka EU političara možda imati potpuno drugačiji pogled i neće biti obavezana prethodnim nizom verbalnih (i drugih) obećanja.

Spomenuti datumi iz Brisela o mogućem pristupanju EU neke daleke 2025. godine nemaju neku značajniju stvarnu vrednost.[23] Služe samo za nastavak zamajavanja političara i javnosti kao što je to bila Ponzijeva bankarska piramida. Izjave i licitacije o takvim datumima nemaju gotovo nikakvu vrednost jer nisu jasno predočeni svi pojedinačni uslovi za pristup EU.

Potpuno nepoznati konačni uslovi za pristupanje EU sve više liče na labavu ponudu o braku u daljoj budućnosti u kojoj bogati mladoženja obećava bračnu zajednicu siromašnoj devojci. Ne spominje unapred sve uslove za brak kako bi ta devojka mogla možda i da se predomisli. Ne kaže joj unapred kakav miraz zahteva; kakva će da svira muzika na svadbi, hoće li to biti Mocartov Rekvijem ili trubači Fejata Sejdića; da li će da ‘isproba’ devojku pre venčanja kako peče palačinke ili kako se bori u ratiovima koje vodi mladoženja; da li će morati da se javno odrekne pre braka svojih roditelja, sestara, braće, ostalih rođaka, prijatelja;... Ne spominje se da li bi devojka pristala da se uda za mladoženju ako je bolestan? Od čega: prehlade, leukemije ili side? Ništa od toga nije jasno predočeno. Dok se sve to ne zna unapred, da li bi neka razumna devojka pristala na takvu ponudu o bračnoj zajednici? 

Pitamo unapred da li je među brojnim uslovima za pristupanje Srbije EU i

  • Predaja Hrvatskoj polovine leve obale Dunava (sve oko Apatina)?[24]

  • Ukidanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.

  • Kosovo kao punopravni član Ujedinjenih nacija?

  • Razmena ambasadora između Srbije i Kosova?

  • Realno uništenje Republike Srpske i njeno prisiljavanje da se utopi u Muslimansko-hrvatsku federaciju?

  • Otcepljenje Vojvodine, Raške oblasti, ...

Dok se navedeno jasno ne predoči javnosti u Srbiji unapred u pisanoj formi, Brisel će i dalje da drži vlast u Srbiji izlizanim obećanjima na kratkom povodcu. Takva obećanja o ’evropskom putu’ Srbiji iz centrale EU više nemaju značaj i zbog toga jer se ne zna kakva će da bude EU u budućnosi, ako bude postojala. Da li će EU da bude i dalje privlačna i za sadašnje zemlje članice i za one koje to još nisu. To je samo olako dato obećanje prolaznih poitičara iz Brisela koji imaju ograničeni mandat u vremenu. Setimo se kako je obećano Rusiji da neće biti proširenja NATO na istok. I šta se dogodilo? NATO je sada na samoj granici Rusije. Naivni političari u Srbiji nasedaju na slatkorečivost EU, prihvate i neke fondove iz Brisela, a za uzvrat nepovratno rastaču dedovinu. Konačni uslov za ulazak Srbije u EU je sledeći: beskonačno ispunjavati neograničeni spisak svih budućih uslova.

Mišljenja smo da će centrala EU i mnoge njene zemlje članice (svaka ima pravo veta na proširenje i na svaki korak u beskrajnom pregovorima) zahtevati sve navedene tačke od Srbije na sve manje prikriveni način. I ne samo da će zahtevati navedeno, već i mnogo više od toga. Da li vredi nastavljati pregovore sa EU čak i ako budu zahtevali samo jednu od navedenih tačaka?

Zapad, uključujući i EU, sve manje prikriveno zahteva jednostrano odricanje Srbije od 15% svoje teritorije.[25] A šta Srbija dobija za uzvrat? Srbija dobija otvaranje novih poglavlja za pristup EU, a to je samo podloga za nova uslovljavanja i ucene. Posle Kosova u UN, dolazi na red leva obala Dunava, pa Republika Srpska, pa tako u nedogled do konačnog (samo)uništenja.

Vlast može da teško zloupotrebi obećani referendum o pristupanju Srbije EU na sledeći način. To najbolje oslikavaju reči Jadranke Joksimović, ministarke bez portfelja zadužene za evropske integracije. Navodimo:

‘Ministarka je na plenarnom zasedanju Nacionalnog konventa o EU pozvala predstavnike civilnog društva da građanima objasne da evropske integracije nisu proces na koji nas tera Brisel, već mehanizam pomoću kojeg radimo stvari brže i bolje u našu korist.

Ona je rekla da će pred članstvo u Uniji biti održan referendum, kao i da naše evropske integracije imaju legalitet i legitimitet.

"Naravno da postoji referendum kao opcija, da se na kraju građani u finalnoj fazi opredeljuju na osnovu svih predočenih uspeha i problema, da li je članstvo legitiman izbor za Srbiju", rekla je Joksimovićeva.’[26]

Navedeno obećanje zvuči kao jasno obraćanje narodu i obećanje da će narod da odluči o pristupanju Srbije EU jednog dalekog dana u budućnosti. Sigurni smo da bi ministarka trebalo da dobro zna da bi takav referendum bio potpuno besmislen i nepotreban u navedeno vreme. Razlog je taj što kada se dođe do te tačke kada bi se narodu ponudio referendum, Srbija bi tada već 98% bila u punom članstvu EU kroz decenijama duge ’pregovore’ o poglavljima o pristupanju EU. Zbog toga bi takav referendum značio u biti manje od stavljanja tačke na slovo j.

Ako je referendum o pristupanju Srbije EU potreban, on je već zakasneo. Ipak nije prekasno da se narod i sada pita na jasan i neposredan način jednostavnim pitanjem:

Da li ste za to da Srbija nastavi pregovore sa EU o punopravnom članstvu u EU i da za to plati cenu koju EU bude zahtevala od Srbije?

Međutim sumnjamo u to da će vlast da pruži takav rederendum narodu sada, dok još uvek nije prekasno. Ako je sve tako čisto, dobro, ubedljivo i verodostojno u vezi sa EU, zbog čega ne pitati narod neposredno sada? Tada bi se dobilo nedvosmisleno ovlašćenje (mandat) od naroda. Vlast se ipak pomalo pribojava odgovora naroda na to pitanje. Zato vlast nemušto provlači odgovor u smislu: nije potrebno da pitamo narod jer je narod glasao za nas, a mi smo za pristupanje EU. EU je (skriveno) provučena u paketu na mala vrata, a bez da je narod za to neposredno i jasno pitan.

Odlazak tako značajne, moćne i demokratske države kao što je to Britanija veliki je udarac i na verodostojnost i na gubitak uticaja za EU. Odlaskom Britanije godišnji budžet EU ostaje kraći za neto €11 milijardi.[27] Ozbiljne preraspodele sredstava unutar bužeta su izvesne, a prioritet imaju unutrašnje ekonomske politike EU i njene slabo razvijene članice. Zemlje van EU ostaju u zapećku. Pristupanje EU kakva je ona sada je kao dolazak na veličanstvni prijem ali u 5 sati ujutro kada je sva hrana pojedena, dobro piće popijeno, a devojke odvedene kućama. Ostali su samo užegli krekeri i srča, pa čak možda i vreme za autopsiju.

  1. Vlast u Srbiji uvek na kraju prihvati pritisak iz Brisela?

Zbog velike neizvesnosti u pogledu budućnosti EU, i Brisel i Nemačka i ostali iz EU (pogotovo neprijatelji Rusije kao što su to Britanija, Švedska, sve baltičke zemlje, Poljska, ali i mnoge druge) pritiskaju i pritiskaće vlast u Srbiji da što pre potpiše ’obavezujući sporazum’ sa ’vlastima’ na Kosovu i Metohiji, da se ta stvar što pre zbrza, jer se geopolitička situacija polako, ali vidno menja u korist Srbije. Žuri im se jer im vreme izmiče, ne zbog toga što bi želeli Srbiju u EU, već zbog toga što misle da još uvek imaju moć da je slome (iskoriste protiv Rusije), pa da je odbace kao što su to već učinili sa Gruzijom, a možda i sa Ukrajinom.

Pravnici i diplomate će u budući ’obavezujući sporazum’ da ugrade u suštini takve pravne mehanizme koji će unapred i na neodređeno vreme da spreče Srbiju da učini bilo šta protiv Kosova i Metohije čak i posle neizvesnog punog pristupanja Srbije EU. [Da ne bude da nismo bili javno upozoreni unapred.] Takav obavezujući sporazum će biti između države Srbije i ’države Kosovo’. Moguće je da će EU uz pomoć nekog pravnog manevra da bude strana u ugovoru (da se Vlasi ne sete da je cilj torpedovanje Srbije).

Da li će takav obavezujući sporazum biti ratifikovan u Skupštini Srbije? Da li će se ponovo državne institucije proglasiti nenadležne kao što je to bio slučaj sa navodno ’političkim’, a ne ’pravnim’ Briselskim sporazumom? Manipulatori će pokušati da obmanu javnost u Srbiji pričom da je to obavezujući sporazum između Beograda i Prištine kao da ga potpisuju gradonačelnici Beograda Siniša Mali i Prištine Špend Ahmeti, a ne dve ’suverene’ države.

Mnogu učesnici u raspravi i odlučivanju oko puta Srbije u EU dele mišljenje Suzane Grubješić koja je ’Ocenila je da najveću prepreku za to predstavlja dijalog sa Prištinom, koji bi kako kaže, prema nekim scenarijima trebalo da se završi do kraja mandata Federike Mogerini, odnosno do kraja 2019. godine.’[28] Takvo predstavljanje stvari javnosti je najobičnija manipulacija činjenicama i dovođenje javnosti u tešku zabludu. Nije u pitanju nikakav ’dijalog sa Prištinom’ kao prepreka na putu ka EU, dijalog se može vršiti jalovo i u nedogled. U pitanju je srž stvari, a to je ishod ’dijaloga’: potpuno popuštanje Srbije pred svim bitnim zahtevima EU, Nemačke i vlade u Prištini. U ’dijalogu’ sa Prištinom Srbija treba da za zelenim stolom potpuno odustane od Kosova i Metohije, a da za uzvrat dostojanstveno primi utešnu nagradu u vidu otvaranja nova dva-tri poglavlja koja su samo uvod za nova uslovljavanja Srbije.

Vlast u Srbiji je svojom ponavljanom dugogodišnjom pričom da je osnovni cilj Srbije pristupanje EU sebi unapred nerazumno izbila iz ruke snažne pregovaračke adute: Zbog čega bi druga strana (dvojac EU i ’Priština’) učinili bilo kakve ustupke Srbiji? Srbija beskonačno popušta u pregovorima, a ne dobija ništa za uzvrat. Setimo se 2015. i pobede Srbije od 5:0 nad Kosovom u Briselu[29] koja je posle samo nekoliko dana pretvorena u poraz sa ’oduzimanjem kaznenih bodova’. Popuštanjem Srbija za uzvrat dobija još žešće ucene na svom nepovratnom evropskom putu.

Zajednica srpskih opština iz Briselskog sporazuma nije nikakav veliki dobitak za Srbe i Srbiju kako se to naširoko predstavlja u javnosti. Sam Ustav ’države Kosovo’ u članu 124  navodi da opštine koje to žele mogu da imaju ’međuopštinsku i prekograničnu saradnju’. Dakle Zajednica srpskih opština nije nikakav ni ustupak ni poseban dobitak jer ’pravo države Kosovo’ već pruža takvu mogucnost. A i to što je potpisano u Briselu nije sprovedeno sa kosovske strane već godinama.

Beskrajno odugovlačenje u primeni Briselskog sporazuma na Kosovu i Metohiji je stiglo do te tačke da su mnogi zaboravili na to kada je potpisano trebalo da bude sprovedeno. Nema više nikakve sumnje da je igra na kartu beskrajnog olaganja i odugovlačenja primene dogovorenog, a sve na stalnu i veliku štetu Srba, u prećutnom dogovoru i sa očiglednom punom podrškom EU vlastima u Prištini. Da takve jasne podrške vlastima na Kosovu i Metohiji nema, EU bi sankcionisala tu stranu još pre više godina. Ali toga nema. Ono čega ima, to je stalni pritisak na Srbiju da popušta, a da za takvo popuštanje za uzvrat dobije nastavak još žešćih pritisaka. Eto koliko vredi za Srbiji čak i bitan pisani dokument u kojem je centrala EU značajan i aktivan učesnik.

Do kada će vlast u u Srbiji da nastavi da pristaje na navedeni tretman? Ili tog kraja na nepovratnom i slavnom putu u urušavajuću EU za vlast u Srbiji nema. Ako je takva dugoročna politika vlasti u Srbiji, druge strane nemaju nikakve motive da pruže bilo kakve ustupke. I da ne zaboravimo, stićiće neki fondovi Srbiji iz EU da se zamažu oči javnosti, ali koliko od toga ide šarolikim nevladinim organizacijama, a koliko stigne do građana, to je već druga priča.

Koliko ima klopki, priča o jednom, a delanja o potpuno drugom na beskrajnom putu u EU jasno pokazuje dvoličnost EU u pogledu Srbije i gasovoda iz Rusije. Sa jedne strane zvaničnici EU bili su javno naklonjeni Srbiji i ’Južnom toku’. U isto vreme, zvaničnici EU nudili su Rusima iza leđa Srbije da izgrade gasovod ’Istočni tok’ koji bi zaobišao Srbiju. Ministar za inostrane poslove, Ivica Dačić, je naglasio ’da takvo licemerje od funkcionera u Briselu nije mogao ni da zamisli, jer su oni bili glavni koji su učinili sve da propadne projekat Južni tok.’[30] Južni tok je godinama bio slavljen u Srbiji kao ogroman projekat koji bi ne samo obezbedio siguran dotok gasa, već i projekat koji bi donosio značajna sredstva zbog protoka gasa u druge zemlje.

Centrala EU, ali i njene zemlje članice zahtevaju od Srbije da uvede ekonomske sankcije Rusiji. To je neviđena podmuklost i drskost prema Srbiji. Od Srbije se zahteva da ne prodaje Rusiji između ostalog domaće jabuke, šljive i poneku šunku (možda će biti zabranjena i potrošnja ruske votke u Srbiji). U isto vreme kada su na snazi sankcije EU prema Rusiji, države EU razvijaju vojnu saradnju sa Rusijom. Evropska komisija je odobrila saradnju između nemačkog Daimlera i ruskog Kamaza za proizvodnju oklopnih vozila.[31] Italijanski Iveco snabdeva Rusiju velikom količinom oklopnih vozila koja su otporna na eksplozije mina.[32] Toliko o principima EU i o tome kako u stvarnosti EU vidi Srbiju i kako i koliko računa na nju u dugom roku.

Iskustva bivših socijalističkih država koje su pristupile EU jasna su i poučna za Srbiju. Imajući slabašnu privredu koja nije u stanju da izdrži konkurenciju preduzeća iz ’stare’ EU, zemlje bivšeg Istoka moraju da imaju otvorene granice za trgovinu unutar EU. Potrošnja se povećala, ali je dug inostranstvu vrtoglavo porastao. Bivše socijalističke zemlje očekivale su u EU slasnu ’ekonomsku krofnu’, a dobile su od toga rupu u krofni. Samo na primer, Poljska se zadužila u intostranstvu sa €95 milijardi u 2004. kada je pristupila EU na €320 milijardi 2016; Rumunija je povećala svoj dug sa €28 milijardi 2007. na €92 milijarde 2016. Dužničko ropstvo i njegov rast je potka u svim tim zamljama. Ista kolonojalna budućnost očekuje i Srbiju još više nego što je to slučaj sada.[33] Sadašnje blago smanjenje duga Srbije prema inostranstvu je više ishod postignut manipulacijom deviznim kursem (dinar je precenjen) nego što je to pokazatelj stvarnog stanja.

Bugarska je od zemlje cenjene izvoznice poljoprivrednih proizvoda postala u EU uvoznik istih! Domaći poljoprivrednici ne mogu da izdrže konkurenciju ostalih visoko subvencionisanih zapadnih poljoprivrednika jer Bugarska prima subvencije za poljoprivredu iz Brisela još uvek na kašičicu. Slična sudbina očekuje i Srbiju u EU. Zbog svega toga londonski Ekonomist smatra da ’Turska, zapadni Balkan, Ukrajina i Gruzija mogu da preferiraju pridruženi status umesto sadašnje nezadovoljavajuće situacije u kojoj im se govori da su kvalifikovane za punopravno članstvo, ali znaju da im nikada neće biti dozvoljeno da uđu u članstvo.’[34]

  1. Zaključak

Maglovita ’evropska perspektiva’ za Srbiju je već odavno izlizana od ponavljanja i malo ko u nju u narodu istinski veruje. Naš generalni zaključak je poduprt neizvesnom budućnošću evro-zone i EU. Već više godina niko nigde, čak ni najveći zanesenjaci, ne govore o blistavoj budućnosti EU. Govori se o spasavanju ’Titanika’.[35] Zato treba da se svi probudimo i oslobodimo mitova, pogotovo izlizanih. Prvi mit na spisku je mit o pristupanju EU, pogotovo boljitku koji to donosi. Čak i vrhovna politička elita u EU postavlja pitanje opstanka EU.[36] Ministarstvo odbrane Nemačke razrađuje planove koji uključuju propast EU,[37] a Britanija je napušta.

Ukoliko se previranja u EU nastave ili ne dođe do ekonomskog rasta koji dotiče dosta dugo zapostavljenu srednju klasu ili se nastavi ravnodišnost prema integraciji koja ne donosi osetne pozitivne ekonomske rezultate (zaposlenost, pogotovo mladih) kao što je to bio slučaj od 2008, države centralne i istočne Evrope će i dalje ostati u dužničkom ropstvu. Imaće otvorena domaća tržišta za proizvode i usluge sa zapada EU kojima ne mogu da konkurišu da domaćem tržištu. Njihov deficit u trgovini i državni dug rašće u nedogled. Ukoliko se Bregzit pokaže uspešnim za Britaniju, druge države mogu da razmotre slične korake. Zbog toga centrala EU pokušava da zagorča Bregzit koliko je to god moguće. Treba imati na umu da je Bregzit nije razlog rastakanja EU, već je samo predznak takvog razvoja. Emanuel Makron, jasno upozorava na mogući raspad EU posle Bregzita.[38] Da li to vlast u Srbiji čuje i shvata?

            Šta dobija Srbija kao vazalna država u dužničkom ropstvu za uzvrat za sve svoje nepovratne ustupke? Najveći uspeh đavola je da ubedi narod da đavo ne postoji. EU je u egzistencijalnoj krizi. Njena očigledna nefunkcionalnost i nestabilnost je svima vidna. Evrozona je prouzrokovala ekonomsku katastrofu na jugu EU i dobro finkcioniše (za sada) samo u prilog Nemačke. Umesto da spaja zemlje EU, evro ih faktički razdvaja. Krupni problemi se nagomilavaju, a sloge u pogledu rešenja oko bitnih pitanja nema već jednu deceniju. Čak i ako se zemlje članice oko nečega teško slože kao što je to raspodela najezde migranata iz muslimanskog sveta, takve odluke se niti poštuju, a niti sprovode. Na svom ’evropskom putu bez povratka’, Srbija postaje plen EU i može lako da bude komandno određena u centrali EU kao krajnje odredište za te neželjene migrante, čak i ako nikad ranije nogom nisu kročili na tlo Srbije. Ipak, skoro svi migranti nemaju želju da ostanu u Srbiji već da odu na zapad i sever EU.

EU se istinski zanemaruje iznutra. Elita u EU baulja kroz maglu nagomilanih problema, a rešenja ako ih ponekad privremeno pronađu, to je kao što su to činili srednjevekovni vračevi koji su prepisivali pijavice ako lek. Da li vredi činiti nepovratne ustupke EU za takvu ’nadoknadu’? Šta činiti u takvoj situaciji?

Ako nismo pristupili EU pre 30 godina kada kada smo[39] to javno prvi predlagali[40] u tadašnjoj državi i bili osporavani[41] i kada je tadašnja Evropska zajednica bila svetionik i nada sveukupnog boljitka, sada treba da učunimo isto što čini i EU prema Srbiji. EU se pravi kao da želi da ima Srbiju u svom članstvu, a Srbija treba da se pravi kao da želi u EU, jer svima postaje sve jasnije da od pristupa EU nema ništa uprkos deportaciji.

Pogrešno smo smatrali još 2006. da će EU da zahteva na kraju puta Srbije u EU priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije kao jednu od najvećih gorkih i poslednjih ’cena’ za pristupanje.[42] Situacija je mnogo gora po Srbiju od naših davnašnjih predviđanja. Ta cena (’Pravno obavezujući sporazum’ i još mnogo toga) se sve manje prikriveno zahteva sada kada Srbija nije prešla ni desetinu puta ka EU. Šta će se još više zahtevati od Srbije na polovini i do kraja beskonačnog i neizvesnog puta? Da li će tada još uvek postojati  EU? U kakvom stanju? Spisak tih verovatnih zahteva je unapred poznat. Izneli smo ga kao upozorenje odavno na stanama ovog portala.[43] Cena pristupa EU je previsoka za Srbiju i nepovratna za budući niz generacija, a kakva je od toga korist za Srbiju i sve Srbe?

Hrvatska sada ima priliku da snažno drži Srbiju na povodcu i da izvuče iz Srbije na mirnodopski način nešto što se neće lako ponoviti verovatno tokom jednog milenijuma. Da li iko razuman smatra da će Hrvatska olako ispustiti ovakvi zlatnu priliku? Hrvatska ima i pravo i mogućnost da to iskoristi. Ne treba tu da ima nikakve ljutnje prema Hrvatskoj. Takvo pravo i mogućnost imaju i sve rusofobične države u EU (Baltik, Švedska, Poljska,...). Druga je stvar da li Srbija treba da pristane na takve zahteve? U isto vreme vlast u Srbiji ima zlatnu milenijumsku priliku i da izbegne bitku za zalenim stolom u kojoj nema nikakve izglede za uspeh i da napusti mit o EU kao što su to za sada učinili Britanci.

Zanimljiva je i poučno-vidovita izjava Ministra za inostrane poslove Hrvatske, Mire Kovača ’...Srbija nikada, ponavljam nikada neće ući u Evropsku uniju.’[44] Istovetno je izjavio i hrvatski Ministar odbrane Ante Kotromanović.[45] Treba ih držati za reč da se u Srbiji spase što se spasti može.

Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta,

a on se ne vrati sa svoga puta,...

ti ćeš sačuvati svoju dušu.

Jezekilj, 33:9

 

Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu

 


[1] Nemačka je država koja je bila jedan od snažnih stubova stabilnosti i napretka u Evropi u proteklih pola veka. Prvi put se događa da Nemačka ne može da formira vladu mesecima posle izbora, kao da sledi primer nefunkcionalne Belgije. A kada vlada jednom bude formirana, biće oslabljena i neće imati pređašnju moć da sprovodi dublje reforme ni kod kuće ni u EU.

[2] BBC, ‘Theresa May seeks to reassure UK's Polish residents’, 21.12.2017.

[3] Geopolitical Futures, ‘Power on the periphery of Europe’, 22.12.2017.

[4] J. Berendt and J. Kanter, ‘Poland opposes 2nd term for Donald Tusk, an ex-Premier, to lead E.U. Council’, New York Times, 08.03.2017.

[5] D. Boffey, ‘Poland risks losing EU voting rights in dispute over reforms to judiciary’, The Guardian, 19.12.2017.

[6] Evropska komisija je pokrenula postupak u Sudu protiv Poljske, Češke i Mađarske jer su odbile da pruhvate obavezne kvote za prihvat migranata (‘EU rebels Poland, Hungary show united front’, EurActiv, 03.01.2018).

[7] K. Mansfield i M. Pallenberg, ‘They invited us - Refugee says Germany wanted migrants’, The Express, 14.12.2016.

[8] P. Wintour, ‘EU takes action against eastern states for refusing to take refugees’, The Guardian, 13.06.2017.

[9] G. Friedman, ‘Europe’s era of harmony is over’, Geopolitical Futures, 13.12.2017.

[10] G. Friedman, ‘Europe’s era of harmony is over’, Geopolitical Futures, 13.12.2017.

[11] C. Bremner, ‘Emmanuel Macron lays out dream of closer ties for EU nations’, The Times, 26.09.2017.

[13] ’Put koji je izabrala EU je da stvori institucije čiji je način funkcionisanja opak i čije zapovedništvo ne može lako da se shvati. ... autoritarianizam je zasnovan na kompleksnosti. ... O bezbroju tamnih mrlja koje čine ogromnu složenost strukture EU ne može da se pregovara. Delom, ta sruktura postoji da ne može da se shvati’ (G. Friedman, ‘The EU: Authoritarianism through complexity, Geopolitical Futures, 24.07.2017).

[14] ‘Ana Brnabić: Za Srbiju je pristupanje EU poput maratona; Ne mislim da će priznanje Kosova biti preduslov za ulazak’, Nova srpska politička misao, 03.10.2017.

[15] Dačić: Ući ćemo u EU, pa izaći ako je loše’, Pravda, 25.09.2013.

[16] ’Interviju RTS-a: Ivica Dačić’, RTS, 22.04.2013. 

[17] Mihajlović: Srbija će do 2020. biti deo Evropske unije', Politika, 21.12.2015.

[18] Živković je 2003. obećao punopravno članstvo do 2007, a Boris Tadić je 2008. obećao pristupanje 2013. (‘Dugo čekanje na Evropu’, Politika, 01.12.2015).

[19] Nemački ambasador (a Nemačka je zemlja koja ima jedan od presudnih uticaja u EU), Andreas Cobel, je za vreme svog mandata u Srbiji procenio (aprila 2007) da Srbija treba da radi na tome da za 20 do 25 godina bude u EU (BBC, ‘Izvinjenje Andreasa Cobela’, 12.04.2007.

http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2007/04/printable/070412_cobel_kosovo.shtml (pristupljeno 04.01.2018).

[21] ‘Vučić i Makron razgovarali o evropskom putu Srbije’, Blic, 06.01.2018.

[22] S. Khan, ‘Brexit: Macron warns Europe could split after Britain leaves EU and calls for unity’, The Independent, 05.01.2018.

[23] ‘Junker najavio strategiju mogućeg ulaska Srbije u EU 2025. godine’, Blic, 14.09.2017.

[24] Spor oko granice je i dalje aktivan između Hrvatske i Slovenije, dve članice EU. Uvlačenje još jednog takvog spora (granica na Dunavu) u EU neće biti dozoljeno. To će morati da se reši pre ‘pristupanja’ Srbije EU. U mogućem rešavanju navedenog spora, EU će stati na stranu svoje zemlje članice što je potpuno očekivano i normalno.

[25] Član 4.2 Lisabonskog sporazuma navodi da će EU da poštuje teritorijalni integritet zemalja. Ali ovo važi izgleda samo za zemlje članice EU.

[26] RTS, ‘Joksimovićeva: Do kraja juna da otvorimo dva ili tri poglavlja’, 24.04.2017.

[27] G. Gotev, ‘Britain to offer €20 billion for Brexit divorce bill’, EurActiv, 20.09.2017.

[28] ‘Suzana Grubješić: Ovim tempom Srbija za 12 godina zatvara poglavlja; najveću prepreku evropskih integracijama predstavlja dijalog sa Prištinom’, Nova srpska politička misao, 03.01.2018.

[29] B92, ‘Đurić: Srbija u Briselu pobedila sa 5:0’, 25.08.2015.

[30] ‘Dačić: EU nudila Rusiji da gasovod zaobiđe Srbiju’, Politika, 18.06.2015.

[31] ‘Brussels blesses merger between Daimler and Russian military vehicle producer’, EurActiv, 26.02.2015.

[32] StopFake, ‘L’Italia commercia armi con la Russia malgrado le sanzioni’, 13.02.2016.

[33] Pod vrlo ambicioznim, rekli bi smo čak nerealno optimističkim, pretpostavkama, Svetka banka prognozira da će zamljama Zapadnog Balkana biti potrebno 60 godina da dostignu nivo dohotka u EU (‘Svetska banka: Zemljama zapadnog Balkana trebaće 60 godina da dostignu nivo dohotka EU, Beta, 30.11.2017).

[34] ‘Can Europe be saved’, The Economist, 25.03.2017.

[35] ‘Renzi compares EU to sinking Titanic’s orchestra’, EurActiv, 11.02.2016.

[36] J. Dailey, ‘The EU still hasn’t understood that it is a totalitarian institution’, The Telegraph, 17.09.2016; J. Brunsden, ‘Junker admits EU faces "existential crisis"; State of the Union', Financial Times, 15.09.2016.

[37] J. Rankin, ‘Jean-Claude Juncker: EU is facing existential crisis’, The Guardian, 13.09.2016.

K. von Hammerstein, ’Militärplaner halten Zerfall der EU für denkbar’, Der Spiegel, 04.11.2017.

P. Mason, ’The Germans are making contigency plans for the collapse of Europe. Let’s hope we are too’, The Guardian, 06.11.2017.

[38] S. Khan, ‘Brexit: Macron warns Europe could split after Britain leaves EU and calls for unity’, The Independent, 05.01.2018.

[39] Poučna je priča Henrika Ibzena iz 1882. o dugotrajnoj borbi protiv zla u društvu doktora Stokmana iz ‘Narodnog neprijatelja’ (Beograd: Prosveta, 1968). 

[40] M. Jovanović, ‘Podloga za brže razmišljanje’, Ekonomska politika, 14.03.1988.

[41] B. Verbič, ‘Podloga za pogrešno razmišljanje’, Ekonomska politika, 28.03.1988.

[42] M. Jovanović, ‘Koliko Evropska unija treba Srbiju i koliko Srbija treba Evropsku uniju? Osnovna pitanja i odgovori’, Nova srpska politička misao, 28.09.2006.

[43] M. Jovanović, ‘Evropska unija je bila lepa dok je trajala’, Nova srpska politička misao, 10.05.2013; M. Jovanović, ‘Srbija na truloj evropskoj dasci’, Nova srpska politička misao, 20.01.2015.

[44] ‘Kovač opet preti: Srbija nikada neće postati članica EU’, B92, 20.08.2016.

[45] ‘Hrvatski ministar nam poručuje: Srbija nikada neće ući u EU’, Pravda, 30.10.2015. 

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner