Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Pogled sa zapadne strane
Kuda ide Srbija

Pogled sa zapadne strane

PDF Štampa El. pošta
Dragan Mitrović   
utorak, 29. novembar 2011.

Dok se na zapadu viore zastave najnovije buržoaske revolucije, na istoku se nastavljaju nove međudržavne integracije. Srbija, stvarno smeštena na centralnom Balkanu, odjednom se našla na njegovom zapadnom delu. Dok kapital u potrazi za jeftinom radnom snagom putuje na istok, Srbija se pokrenuta željom za blagostanjem premešta na zapad. Umesto da svoja istorijska kašnjenja i izostanke pretvori u svoju vrlinu, ona uporno trči za istrošenim, a ipak nedostižnim, istorijskim vozovima još uvek očuvane pozlate.

Septembarske revolucije i njihovi počeci

Najčuvenija revolucija na istoku odigrala se u oktobru. Po istom kalendaru svoje kulturne pripadnosti Srbija je izvela svoju poslednji prevrat. Dvadeset prvi vek iskoračio je jedan mesec napred, i svoje revolucije na zapadnoj hemisferi izvodi u septembru. Zapadni kapitalizam u kolapsu grozničavo traži nove neprijatelje kao izgovor za nove ratove kojima će osvojiti kopneno srce Azije. Njegova obećana zemlja sada je Kaspijsko priobalje. Trka je započeta prvog septembra u 21. veku.

Prvi septembar u drugoj dekadi 21. veka započeo je novu revoluciju kao unutrašnju okupaciju navodnog neprijatelja koji se nalazi na istom mestu ne kome je bio i onaj od pre 10 godina. Unutrašnja okupacija u društvu blagostanja važnija je od one spoljašnje.[1] Obrazac je isti u oba slučaja. Najpre se pronađe dobar i sasvim očigledan izgovor da se označi neprijatelj. Neprijatelj se okrivljuje za krizno stanje. Krizno stanje zahteva rešenje. Ponudi se već pripremljeno rešenje, koje bez izazvane krize ne bi bilo najšire prihvaćeno. Tako funkcionišu demokratske revolucije.

I Srbija je imala svoje časno mesto u istoriji zapadnih revolucija. U poslednjoj deceniji prošlog veka ona je bila lažna meta preko koje je postignuta najšira saglasnost da zapadni vojni savez, po nestanku istočnog vojnog saveza, iz odbrambene pređe u napadačku fazu usmerenu ka istoku. Epoha Drugog svetskog rata završena je 1989. godine. Padom Berlinskog zida otpočeta je borba za novu raspodelu sveta.

Geneza sukoba Okeanije i Evroazije

Prvi put postavljena granica zapadnog istočnog sveta prema Sporazumu iz Tordesiljasa (1494) prolazila je sredinom Atlantskog okeana. Katolički svet nije imao dovoljno ekonomske umešnosti i vojne snage da sačuva svoje interesne sfere. Protestantska poslovna preduzimljivost i agresivnost pomerala je tu granicu na istok da bi se sredinom 20. veka ona našla u sredini Evrope kao čuvena „gvozdena zavesa“.

Potrebe za gvozdenim zavesama nestale su nestankom ideološkog neprijatelja kapitalizma. Kapitalizam je postao svoj jedini neprijatelj, a takvi protivnici su najsnažniji. Izlaz u ovoj borbi sa sopstvenom bolešću[2], i smrtnim ishodom predviđenim za sredinu 21. veka, on traži u geopolitičkoj ekspanziji i unutrašnjem preobražaju svog istorijskog jezgra. Nova zavesa biće postavljena negde istočno od Kaspijskog jezera i neće biti gvozdena već naftno-gasna, dok će njen zvanični naziv svakako veličati ljudska prava.

I zaista, građanin društva izobilja koji je do juče mislio da ga ugrožavaju teroristi sa istoka, pripadnici drugih, siromašnih, civilizacija, već danas misli da ga ugrožava neko sa Vol strita. Onome koji navodno stanuje na toj adresi sasvim odgovara takav stav. Njegov cilj je da narod sasvim demokratski prinudi najmoćniju državu da se odrekne svog ekonomskog suverenetiteta, što će morati da slede i manje moćne države zapada. Vladajuće transnacionalne strukture dobiće tako i svoje zvanične institucije, ostajući i dalje izvan njih. Prevrat će biti legitiman, demokratski i uz puno poštovanje ljudskih prava, a sve radi očuvanja životne sredine. Transparentnost tog procesa ostaje stvar ličnih uverenja, inteligencije i obaveštenosti, što je još uvek neotuđivo pravo svakog pojedinca. Tako će i vuk biti sit i sve ovce na broju!

Srbija na zapadu razmišlja o januaru

Dok štafeta kapitalizma menja civilizacijske nosioce seleći se ka istočnim kulturama, Srbija svoju neproživljenu renesansu i dalje traži na već ostarelom zapadu. Tačnije rečeno, njena potkupljiva elita ne može da odoli omamljujućem šuštanju evra i dolara, bez kojih nema preporoda. I kao što je u prošlosti imperijalni novac menjao veru, kulturu, jezik i pismo Srba, tako je i danas.

Vojni okupatori dela Srbije nastavljaju svoj kulturni rat na celoj njenoj teritoriji. Ekstremni oblik tog ratovanja za promenu vrednosnog sistema je poniosita Parada ponosa. Ono što je izvor stida i moralnog pada treba da bude razlog ponosa i moralnog trijumfa. U dubljem kulturno-istorijskom kontekstu, ono što je izvor identiteta i najviših vrednosti Srba treba da postane nepovratno tuđe. Reč je, naravno, o Kosovu i Metohiji.

Što se kriza kapitalizma više preliva sa zapadnih obala Atlantskog okeana na njene istočne obale, pritisci na Srbiju da se odrekne sebe u ime nekog fiktivnog članstva sve su veći. Kao da se nekome negde strašno žuri. Sada kada je virtuelno premeštena na zapad, Srbija može slobodno da zastane, okrene se ka istoku, i pogleda 20 do 30 godina unapred. Sasvim mirno, sasavim pribrano, oslobođena buncanja i zapadne vrtoglavice svoje elite.[3]

Reforme radi članstva koje su u interesu Srbije mogu se nastaviti. Naša želja za pristupanjem treba da bude jednako iskrena koliko i njihova želja da nas prime. Ni manje, ni više! Simetrija je najbolji lek za neiskrenost. Isto važi i za teritorijalne ustupke: treba odbijati tačno onoliko koliko traže. Ni više, ali ni manje.

U tom zamajavanju dobrim i još boljim namerama, koje će trajati bar još deset godina, možemo prihvatiti svaku investiciju sa istoka, savaki most i mostić, svaku prugu i prugicu, svaku zakrpicu za budžet, bez obzira što im ne prethode slatke reči i omamljujuća šuštanja. I tako, dok zveckaju čekići i škripe lopate, treba dočekati priliku za evroazijske integracije. A one startuju, kao što i priliči, u januaru, sasvim slučajno, mesecu paganskog božanstva koje je umelo istovremeno da gleda na dve suprotne strane.


[1] Vudstok je započeo kao antiratni protest, a završio se kao seksualno-narkomanska revolucija. Proklamovani cilj je bio jedan, a stvarni efekat sasvim drugi. Izvršena je prividno demokratska promena vrednosnog sistema jednog društva, bez njegovog stvarnog pristanka.

[2] Bolest je stara koliko i sam kapitalizam i potiče iz njegovih kulturnih pretpostavki. Ako je moja sebičnost uslov blagostanja drugih, onda je i moja agresija prema drugima uslov njihove dobrobiti. Pretpostavka je moralno nakaradana (mizantropska) i naučno pogrešna, jer generiše preteću socijalnu napetost i pretpostavlja neograničenost resursa. Traganje za resursima opravdava prevaru, agresiju i ratove. Libija je najnoviji primer. Iran je na vidiku.

Ista kulturna matrica aktuelna je i danas na Kosovu i Metohiji. To je kombinacija prevare u odnosu na ciljeve pregovora, psihološkog pritiska kao mešavine prikrivenih pretnji i nejasnih obećanja, a sve uz fizičku agresiju na terenu.

[3] Pribranost ne trebe da nas spreči da ako ponekad priprete bičem, mi pripretimo srednjim prstom, naravno ispruženim. Naša poruka ostaje manje agresivna, a više duhovita, dakle simbolički jača.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner