Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Otac Branislav i "Miki" - paralelna montaža
Kuda ide Srbija

Otac Branislav i "Miki" - paralelna montaža

PDF Štampa El. pošta
Dragoslav Pavkov   
ponedeljak, 20. avgust 2012.

"Miki" je zalečeni narkoman sa petnaestotogodišnjim iskustvom. Otac Branislav Peranović je sveštenik Srpske pravoslavne crkve, i nadrilekar sa nešto više "staža"... 

U ovoj "paralelnoj montaži" pokušaću da ispričam njihovu priču onako kako je ja vidim, budući da poznajem obojicu: Mikija (previše) dobro, a oca Branislava preko Fejsbuk - četa gde smo doskoro komunicirali. Priča ide ovako...

Miki je sin jedinac samohrane konobarice (zvaćemo je "mama") koja se (pre)mlada udala iz pogrešnih razloga - da bi roditeljima dokazala kako nisu u pravu kada je gnjave i ukazuju na primer starije sestre koja je kao srednjoškolka ostala trudna i rodila kćer koja ni do danas ne zna ko joj je otac. Moja poznanica je odlučila da uradi sve suprotno; udaće se za prvog koji naiđe, roditi SEBI dete, a ako treba – razvešće se čim se u braku pojave prve nesuglasice; nije ovo 16. vek da je razvod sramota... Ima ona svoj konobarski zanat, nije prva ni poslednja koja će dete odgajati kao samohrana majka.

Otac Branislav je dete iz siromašne gorštačke porodice; "na astalu navek 'leba, taman tolќo kolќo treba...". Došavši na studije poljoprivrede u Beograd, suočio se sa narkomanijom kao kugom modernog doba. Jedino, postoji razlika između "one" kuge i ove moderne: Moderna kuga ne ubija samo bolesnika... Ona ubija i one koji ga najviše vole, kojima je do njega najviše stalo. Dokaz su roditelji dece koju je usmrtio heroin; nikada ne prebole smrt voljenih. Bez obzira šta pričaju okolini - očigledno je da se radi o ljudima koje je napustila volja za životom, koji nisu uspeli i koji ne vide smisao svog postojanja na licu Zemlje. 

Bogu dušu, a Bog je neće - što bi rekli stari... Pomažući narkomanima, otac Branislav je zapravo radio ono što roditelji nisu umeli, hteli i smeli da urade.

Miki je bio dete sa viškom slobode; tačnije - zanemareno dete. Zapravo, on je u to vreme mislio da sa mamom ima idealan odnos: Živeli su u garsonjeri koju je ona kao samohrana majka dobila "preko reda" dok se to moglo, od firme u kojoj je bila zaposlena. Dnevna rutina je bila uobičajena: Buđenje uz pisamce na stolu u kome je pisalo da je mama otišla na posao, da opere zube i ide u školu. Na stolu je takođe novac za burek ili kroasan, nek' kupi šta hoće, ali burek je bolji, zdraviji je, kroasani su samo naduvano testo koje pekari - lopovi uvaljuju deci... Ljubi ga mama. 

Dok nisu "izmislili" kompjutere, Fejsbuk i internet, Miki se uglavnom zabavljao tako što je sa balkona na četvrtom spratu pljuvao prolaznike. Kada je zbog nepreciznosti izgubio volju za tu vrstu zabave, setio se da ih gađa kesama za zamrzivač punim vode. To mu je povećalo vatrenu moć, ali je na vrata dovelo miliciju - prvi put u životu. Dvojica namrgođenih policajaca došla su na vrata koje Miki nije hteo da otključa jer mu je "...mama rekla da kad ona nije tu nikoga ne pušta u stan...", ostavili su poziv za njega i mamu i otišli. Kada se mama vratila s posla, Miki je imao spremnu "legendu", svoju verziju događaja: On je pisao domaći ali ga je odjednom zabolela glava... Izašao je na balkon da se nadiše svežeg vazduha, kada su neki nepoznati ljudi odozdo počeli da dobacuju kako mu je mama kurva, da je tata pametan što ih je napustio... Najpre je hteo da ih gađa saksijama sa muškatlama, ali se srećom setio koliko mama voli muškatle, pa je vodom napunio nekoliko kesa i bacio ih dole kako bi oterao bezobraznike...

Sutradan su zajedno otišli u policiju, mama je napravila scenu na temu kako policajci piju po kafanama dok kojekakvi šetaju ulicom i vređaju decu i njihove samohrane majke... Ako je konobarica - nije ovca, koliko sutra uzeće advokata, tužiti policiju i NN lica za uznemiravanje i maltretiranje maloletnika, pa ćemo videti čija nana crnu vunu prede. Slučaj se završio tako što su dežurni bili srećni kada su njih dvoje izašli iz stanice; Miki je ušao u sistem koga će nastaviti da koristi sledećih petnaestak godina.

Nekako u isto vreme, mladi poljoprivredni inženjer Branislav je počeo da razmišlja o tome kako popraviti kvalitet života. Rat u rodnom kraju, život sa nesigurnom platom prosvetnog radnika, sankcije međunarodne zajednice i sve što uz njih ide - šverc-komerc, narkomanija, razvrat i nemoral, leševi koje svakog jutra skupljaju sa beogradskih ulica, samo su potkrepili njegovu odluku da se okrene alternativi i samoisključenju iz "društva". Sa suprugom odlazi u jedan manastir ispod Cera, upoznaju se sa "manastirskim" načinom života, tj. shvataju koliko je malo potrebno da bi čovek našao mir i svoje mesto. "Overdoz" i smrt nekih poznanika navela ga je da počne da razmišlja o ljudima kojih se svi odriču; intravenski narkomani su musavo lice Srbije. Dok su "puni ko brod", tj. dok imaju novca za kokain, provod, kola i sponzoruše - rado su viđeni u svakom društvu... Kada počnu da se zajme za "dop", kada prestanu da vraćaju dugove, kada se prvi put pojave u nekoj bolnici tražeći besplatnu drogu - metadon, postaju "raspadnute narkomančine", klošari koji "ga duvaju za deset evrića", gnjide koje džaba troše zajednički kiseonik... Sada već sveštenik, Branislav je odlučio da pokuša da promeni stvari.

A Miki je nastavio da pliva na matici maminog neprihvatanja činjenice da joj dete izrasta u problem, nedorečenosti zakona i nerada Centra za socijalni rad. 

Nekako, sa početkom Mikijevog puberteta poklopila se i bolest mamine mame; sve češće, Miki je ostajao po 20 sati sam u stanu, mama je morala da zarađuje, a nakon posla da pomaže baki u njenoj kući. Novac koji mu je ostavljala, umesto na ćevape odlazio je na kifle i tablete... Najpre bensedin, pa onda tramal, artan i neke markice koje kad ližeš - sa balkona na četvrtom spratu vidiš kako jednom od glavnih gradskih ulica prolazi nepregledno stado ovaca... Sve sa klepetušama, čobanom, pulinima i magarcom. Haos čoveče. 

Na čudan miris koji se uvukao u garsonjeru, mamin komentar je bio: Pa i ja sam počela da pušim sa četrnaest - i šta mi fali?! Njeno čulo mirisa naviknuto na "kafanski" šmek, nije bilo sposobno da iz "normalnog" smrada izdvoji izdvoji smrad trave. Razliku između pušenja i duvanja, osetiće ubrzo na svojoj koži.

Nakon napuštanja Istoka gde je bio paroh, otac Branislav dolazi u manastir Crna Reka u okolini Novog Pazara, gde sa blagoslovom tadašnjeg vladike Artemija osniva Duhovno-rehabilitacioni centar Crna Reka. Celo vreme prate ga supruga i deca. U centar počinju da pristižu prvi ovisnici, ljudi od kojih su svi digli ruke... Svi osim porodice koja se odlučuje za poslednji napor u pokušaju da se narkoman spase. Ovde bi bilo neophodno objasniti kako funkcioniše ovisnik o narkoticima. 

Kao prvo, niko svesno ne postaje narkoman. Svako od njih o sebi ima previsoko mišljenje; znate ono, "... to se meni ne može desiti, mogu da prestanem kad hoću, nisam ja sisa kao "ovaj" ili "onaj", ja ponekad uzmem "na nos" da se opustim - ali mogu da prestanem kad hoću..."

Uzimanje droge najčešće traje godinama pre nego što okolina postane svesna problema. To se uglavnom dešava kad narkoman ostane bez izvora finansiranja. Kada uobičajena doza novca, ona koju roditelji daju za užinu, izlazak, patike od 100 evra (a ti kupiš "pijačarke" - šta keva zna razliku između "adidas" i "abibas"), izmišljeni abortus, "obavezna" ekskurzija bez koje ne možeš prijaviti ispit - a koja se odradi kod baba-tetke u Pambukovici da niko ne zna - postane nedovoljna za dozu. 

Tada se prelazi "na iglu" jer ovisniku koji drogu uzima na taj način da bi "se uradio" treba tri do četiri puta manje heroina nego ako ga uzima "na nos". 

Uzgred, da li ste primetili da više ne pričamo o tabletama koje su "za klince" i kokainu koji je skup? 

Od sada pričamo o heroinu koji je jeftin, ima ga na svakom ćošku, a potrošnja je u ekspanziji. I tada se postaje diler. 

Ljudi koji pribegavaju opijatima su uglavnom lenji po prirodi; niko od njih nije postao diler da bi se obogatio. Oni postaju dileri da bi svoju potrebu za opijatima zadovoljili na tuđi račun. Naravno da bi imao tržište - moraš uložiti u marketing. Zato je neophodan rad sa mladima, neki džoint podeliš besplatno, karticu tableta takođe, neki put te uhvati murija pa te izgaze, ali to je rizik poslovanja. Policijske batine su povetarac spram heroinske krize ovisnika. Oni koji nemaju talenta za "biznis" pribegavaju provalama u apoteke, prostituciji, prevarama bližnjih i onih koji im ukazuju poverenje, a mnogi odlaze kod psihijatra i traže pomoć. 

Pomoć psihijatra uglavnom vide kao metadonsku terapiju - odvikavanje od droge drogiranjem. Da bi se nekom propisala terapija metadonom, potrebno je da uđe u sistem, tj. da postane "registrovani ovisnik". Tada mu lekar određuje dozu hemikalije zvane metadon po koju on mora da dođe svakodnevno u psihijatrijsku ambulantu. Tu pod nadzorom doktora ili tehničara uzima svoju dozu i ide kući. Metadon nije opijat, njegova uloga je samo smirivanje pacijenta i ublažavanje njegove želje za uzimanjem heroina. Međutim, dejstva zbog kojih neko uopšte odluči da uzme heroin (filing haj) - metadon nema. Znači, metadon može da umanji tegobe narkomana koji ne može da dođe do heroina, ali mu ne pruža zadovoljstvo koje bi mu pružio heroin, zadovoljstvo zbog kojeg je i odlučio da počne da se drogira. Dakle, postoji mogućnost da metadon pomogne "skidanju narkomana sa igle", ali samo pod uslovom da narkoman želi da se skine, to jest - da se odrekne zadovoljstva koje mu drogiranje pričinjava. Jer, svi do jednog, narkomani su svesni da su u problemu ali život bez heroina im je toliko "šit", prazan i bez smisla da mu ne vide nikakvu vrednost... Seks bez heroina nije seks... Hrana nema ukus... Garsonjera u centru grada je kokošinjac koji ne vredi pet para i koji bi trebalo prodati pa mesec dana živeti onako kako dolikuje normalnom ljudskom biću... U čemu je onda smisao odvikavanja? Raspadaš se u krizi da bi nastavio da živiš bez strasti, ukusa, radosti!? Kome to treba? 

Bolje se prijaviti za metadon, svakodnevno dobiti sledovanje, a uvek neko ima vezu u bolnici pa će ti dati tabletu umesto rastvorenog praha... Koju možeš da prodaš liku koji se krije (nije registrovan) i svima dobro: Država ti preko Fonda za zdravstvo i korumpiranih medicinskih radnika pomaže da se drogiraš. Kul čoveče... Navodno, u tom "biznisu" ide se toliko daleko, da se ljudi koji nikad u životu drogu nisu ni videli prijavljuju za metadonsku terapiju, a onda žive od toga što prodaju metadon.

Znajući kako funkcioniše mozak ovisnika, otac Branislav je zamislio da pokuša da im razbije dnevnu rutinu (neprekidno razmišljanje o sledećoj dozi) i misli im skrene na stvari koje nemaju veze sa drogom. Tišina i divljina Crne Reke za to je bila idealna... Nakon kriziranja "na suvo"- bez metadona, bensedina i sličnih hemikalija, uz veliku pomoć oca Branislava i saradnika Centra (sada vidimo da se pomoć, očigledno, ipak nije sastojala samo od zajedničkih molitvi) - ovisnik je spreman da počne sa novim životom. Poenta tako surovog tretmana je upravo u tome da ovisniku taj tretman bude prvo što mu padne na pamet kad odlučuje hoće li se ponovo "roknuti". Niko normalan ne bi to ponovo preživljavao... Međutim, činjenica je da ima mnogo "nenormalnih"; što je i logično: Da su bili normalni - ne bi ni eksperimentisali sa opijatima. Naročito ne u današnje vreme, kada na internetu može da se pročita doslovno SVE o toj pošasti. Novi život ovisnika sastojao se od dnevnih "poslušanja" tj. od obaveza poštovanja kućnog reda i zadataka koje uprava centra nameće štićeniku. Što štićenik stekne više poverenja - zadaci postaju sve ozbiljniji i komplikovaniji; kao i u realnom životu uostalom. Kako se mreža centara oca Branislava širila - tako je teret odgovornosti polako prebacivan sa njega na saradnike, uglavnom regrutovane od bivših štićenika centra Crna Reka. Jedino što te ljude kvalifikuje za rad sa ovisnicima je sopstveno iskustvo i sirova snaga koja uliva strah u kosti potencijalnim buntovnicima. 

Da je Miki narkoman, moja poznanica zapravo i nije prihvatila na pravi način... Prvi put se suočila s tim kao problemom kada ga je njen kolega video kako višekratno odlazi u "Belo selo" - mesto gde se sve vrste droge maltene prodaju na kioscima. Na upozorenje kolege, mama je reagovala rečima kako Miki tamo ima školskog druga, kako se druži s njim jer ovde ima loše društvo, sve klošar do klošara... Čovek ju je začuđeno pogledao i više nikad nije pomenuo tu temu. To je njena stvar. 

Naravno, suočen sa dokazima i prisiljen da uradi test urina, Miki je konačno priznao da uzima nekoliko vrsta opijata - zapravo, sve čega se dohvati. Nakon scene sa pretnjama i plakanjem, pristao je da prekine sa tom praksom, ne što to njemu nešto smeta, već čisto da bi zadovoljio mamu koja se (bez veze) istripovala da će mu se nešto loše desiti ako nastavi sa tim... Pa nije on kao ona dvojica braće od ujaka (jedan poginuo u saobraćajki vozeći nadrogiran, drugi overio prošle godine), on može da prekine kad hoće... Malo morgen.

Istovremeno, ocu Branislavu je baš krenulo sa narkomanima; potražnja za njegovim uslugama je toliko porasla da jedan centar nije mogao da prihvati sve koji su bili zainteresovani za skidanje sa heroina. Roditelji nisu žalili truda ni novca da svoju decu smeste na mesto gde će im spasiti glave... Postalo je nužno da se formira još koji centar, na drugim mestima širom Srbije. Država se nešto nije oduševljavala idejom da neko "leči" narkomane a da na to ne plaća porez, ali budući da se radi o sveštenom licu koje od države ništa ni ne traži - odlučili su da se prave blesavi. To je rekoše "pri Crkvi"... 

Za izgradnju novih centara novac je bio neophodan. 

Što se toga tiče, roditelji su plaćali bez razmišljanja; novac koji daju ocu Branislavu može da pomogne njihovoj deci... Ako nastave da ga daju njima, oni će sve dublje tonuti u bezdan narkomanije, dok ne potonu do kraja. Između makar minimalnih šansi za oporavak i sasvim izvesnog kraja u nekom javnom toaletu - roditelji se uglavnom odlučuju za investiciju u budućnost, kakva god da je.

Svako od roditelja i korisnika usluga centra je bio svestan metoda koje se tamo primenjuju. I svi oni su pri punoj svesti pristali na "tretman". Kada je život u pitanju, par ašova po guzici je beznačajno. Sve dok neko ne strada, ili dok neko ne postane nezadovoljan rezultatom "terapije"; o tome nešto kasnije.

Kada je Mikijev porok postao "javna stvar", čovek se opustio "do jaja"... Više se nije ni krio... Javno je odlazio na mesto gde se kuva čaj od čaura maka, jedna porodica sasvim lepo živi od tog biznisa, socijalne pomoći i dečijeg dodatka na petoro dece. Kod njih se inače kupuje metadon, a oni koji žele da se opuste - u njihovom stanu u centru grada mo

gu da popiju "čaj", odremaju i opušteno odjezde - do sledećeg puta... Glava te porodice je konstantno pod krivičnim prijavama za "proizvodnju, upotrebu i stavljanje u promet...", često je gost okružnog zatvora, ali eto - naša država je humana, decu im niko ne oduzima, a deca od nečega moraju da žive... Zli jezici kažu da je za njihovu poslovnu ekspanziju veoma važno to što im je kum jedan od poznatih psihijatara koji ga snabdeva metadonom, kao i to što reket plaćaju "pravim" ljudima u policiji... Ali, to su priče zavidnih ljudi. 

Kao što po pravilu biva, para za drogu je trebalo sve više, a dilera koji daju na crtu je bivalo sve manje. Ostaneš "kratak" ovome pa onome, to se pročuje, neko te išamara na javnom mestu pa se to i vidi, niko ti više ne daje robu na reč - i postaješ diler da bi mogao da se rokaš na tuđ račun. Tek tada u celu priču ulazi policija. Prvo pokušaju da te legalizuju (da im plaćaš reket ili prodaješ njihovu robu), a kada vide da si u raspadu - dižu ruke i pišu ti krivičnu prijavu za "proizvodnju, upotrebu i stavljanje u promet opojnih droga...". Pošto je obično reč o malim količinama (ko bi narkomanu dao veliku količinu?), prijava stiže opštinskom tužiocu (koji je često neki komšija ili komšijin ortak sa kartanja) i opštinskom sudiji (koga takođe, ako ne poznaje mama, sigurno ga zna neko iz familije), pa se cela zavrzlama završava sa par meseci zatvora, prvi put uslovno... Mladi biznismen, osokoljen tako blagonaklonim sistemom kreće u nove radne pobede, droge je sve više, sve više mu ostaje za ličnu upotrebu... Sledeća stanica je bolnica u Drajzerovoj. 

Miki je tamo bio tri meseca; njegova mama nije pala s kruške pa da plaća nekog popa da joj bije sina jedinca. Nije ona džaba trideset godina uplaćivala u fond za zdravstvo... 

Otpušten je kao "čist" sa uputstvom lekara da se javlja na testiranja i uz savet majci da "njemu treba mnogo ljubavi, strpljenja i razumevanja, a ako im zatreba neka pomoć - oni su uvek tu...". Čast za doktore rešio je Mikijev ujak, tako da ne znamo o kojoj cifri je reč.

Iste večeri, Miki je proslavio izlazak tako što se prvi put roknuo u venu. Nakon tri dana, trojica ogromnih momaka su ga probudila, naterala ga da se obuče, uzme stvari koje mu je mama pripremila i ubacili ga u džip za Crnu Reku. 

Pozvala ih je ona lično. 

Po dolasku u centar, smestili su ga u sobicu "tri sa tri" i dali mu čaj od kamilice. Uveče je dobio komad hleba namazan pekmezom i još jedan čaj... Šest dana su mu donosili hranu u sobu, šest dana je imao vremena da razmišlja o svom životu, drogi, krizi, o tome koga je sve povredio svojim ponašanjem... Kuda je krenuo i gde će završiti ako nastavi u tom pravcu... Sedmi dan upoznao je oca Branislava. Ovaj ga je pogledao kao smrdljivi sir i upitao ga kako mu se sviđa kod njih. Miki reče "...dobro je...", ovaj klimnu glavom i dade mu savet da se uklopi i pridržava kućnog reda, inače...

Za dve i po godine boravka u Crnoj Reci i Cikotama, Miki je oca Branislava video još svega pet-šest puta. Razgovarali nisu više nikada. Batine nije dobio nikada. Zapravo, jeste dobio jedan šamar... Miki je dobio "poslušanje" da počupa neku travu iz plastenika; što je naravno zaboravio da uradi... Jedina trava koja njega zanima je ona koja se duva.

Na pitanje jednog od saradnika zbog čega nije počupao travu, odgovorio je sa "..sad ću brate opušteno, šta se odmah primaš...". Dobio je takvu šamarčinu da mu se zemlja izmakla ispod nogu. Sledeće dve godine nije se desilo da zaboravi "poslušanje". A neki drugi jesu dobijali batine... Pred svima. 

Jednog momka su, kaže, vezali za motocikl i vukli ga po makadamu kojim je nasuto dvorište centra. Ono za vezivanje u šumi i teranje na protivprirodni blud je istina... Ne zna šta je na to otac Branislav rekao svojim saradnicima... Verovatno ništa, čim su ostali u centru.

Miki se u civilizaciju vratio posle dve i po godine boravka u centrima Crna Reka i Cikote; njegovu majku to "zadovoljstvo" je koštalo 250 evra mesečno, pa ko ima volje neka računa... Meni je mnogo kolќo je da je. Njoj, kaže - nije. Mogu samo da zamislim šta je preživela ako joj to nije mnogo. 

Kako god - Miki se oženio i dobio ćerkicu. Ne radi i verovatno neće ni raditi, žive od socijalne pomoći za nezaposlene i pomoći roditelja... 

Posle dve i po godine boravka kod oca Branislava, ipak je jednom "pao", tj. uzeo neku vrstu narkotika. To desilo kada je u želji da doprinese porodici i zaradi - krenuo u akviziterski zanat... Javio se na oglas i prošao obuku za prodaju nekih skupih uređaja po kućama. Tako je ponovo došao u dodir sa starim društvom, reč po reč, džoint po džoint, stiglo se i do "čaja"... Srećom, mama je odmah primetila promene u ponašanju, činjenicu da je prodao novi telefon "jer ne valja", itd, i alarmirala suprugu... Zajedno su ga pritisle, apelovale na svest, ljubav kćeri kojoj je prva reč bila "tata" - priznao im je i rekao da bi najbolje bilo da se vrati u centar "Cikote". Njegova mama me probudila usred noći, rekla da je sve dogovorila sa ljudima iz Centra i da li bih hteo da ih prebacim do tamo. Naravno, pristao sam - iz čovekoljublja i radoznalosti... Svojevremeno sam pisao jedan tekst - napad na pisanije Miloša Vasića koji se tada uključio u politički korektnu kampanju napada na "popa sa lopatom". Tada sam se na Fejsbuku upoznao sa protom Branislavom. 

Zapravo, sve prethodno saznao sam u kolima dok smo putovali prema Cikotama; Samo potpuno površan i glup čovek može ostati ravnodušan prema problemu narkomanije. Tu nema pravila, to zlo može da zakači svakog. Uopšte nije bitno radi li se o detetu profesora, lekara, oficira, seljaka ili zanatlije - kod narkomana ne postoje klasno-socijalne razlike; jedino što je bitno je da budući ovisnik mora imati ili novac ili pristup novcu. Ako nemaš novca - nisi za taj "sport".

Konačno, stigli smo u Cikote... Saradnici Centra sa kojima sam se upoznao mi se nisu naročito dopali - ali 'ajde, Miki ih poznaje, ima poverenja u njih... Mama je platila prvi mesec boravka, pozdravili smo se i vratili kući. 

Dva dana kasnije, mama me ponovo nazvala i rekla da se Miki vraća kući, kaže da ne može da izdrži bez kćeri... Pozvala je momka koji ga je primio i on joj je potvrdio da Miki po ceo dan ne jede ništa, da puši i plače... Priča da bi se najradije ubio jer je sam sebe bez potrebe doveo u situaciju da ponovo prolazi to da ga gledaju kao niži oblik života, da je dao za pravo svima koji u njega nisu imali poverenja... Zamolila me da kontaktiram oca Branislava i pitam ga šta on misli o tome. 

Rekao mi je da bi za Mikija bilo najbolje da još 5-6 meseci ostane u Centru, ali moglo bi da bude uspeha i ovako: Ako je istina ono što kažu saradnici iz Cikota, da njemu razdvojenost od porodice stvarno teško pada, ako je od ranijeg boravka u Centru dosada stvarno popio samo par šolja "čaja" i izduvao samo par "džointa" - možda je stvarno i bolje da ide kući. Ali da bude pod neprekidnom kontrolom supruge i mame. Njegovo zdravlje njima je u ovom trenutku važnije nego njemu, on nije ni svestan u kakvom je problemu. Konačno, Miki se sutradan vratio kući... Od tada je prošlo dve godine, više nije bio u situaciji da proba drogu. U kući nemaju opijata, čak i za sirup protiv kašlja traže zamenu ako na ambalaži onim sitnim slovima piše "sadrži kodein". Cela porodica i celo okruženje posvećeni su tome da on ostane "čist". A osnovni preduslov da bi se to postiglo, bilo je njegovo suočavanje sa problemom i priznanje: "Ja sam Miki i ja sam narkoman". Tada je prestalo da bude važno "šta će ljudi reći" i prestala je potreba za skrivanjem i izmišljanjem razloga za drogiranje; tada su on i porodica mogli da se koncentrišu na to kako Mikiju pronaći novi smisao života. Porodica je dobar početak, ali šta će mu zameniti onaj osećaj sreće i ispunjenosti koji mu daje "dop"? 

E, za to će morati da se pobrine sam. Ili da propadne. 

***

Otac Branislav i porodica su učinili prvi korak, na neki način su mu dali ono što nije imao kao dete: Osećaj bitnosti i pravo na pažnju koje ljudsko biće stiče činom rođenja. Smisao života bez droge, moraće da nađe sam. Da li radost roditeljstva i ljubav prema porodici može da zameni doživljaj koji mu pruža hemikalija zavisi samo od njega... Nadam se da trud oko njega neće biti uzaludan. 

Otac Branislav je kao što je poznato, svojim postupcima nedavno prouzrokovao smrt jednog čoveka. To je osnovni razlog zbog koga ovo pišem.

Naravno da nemam uvid u istražni postupak, ali prema informacijama koje imam, priča ide ovako: 

Pokojni Nebojša Zarubac je bio čovek po svemu sličan Mikiju; kada je postalo jasno da mu je potrebna pomoć sa drogom, stupio je vezu sa ocem Branislavom kao jedinim koji dokazano postiže rezultate u odvikavanju ovisnika. Za ljude slične Nebojši i Mikiju nije bitno šta piše u godišnjim izveštajima psihijatara zaposlenih kod države, u projektima NVO, verskih sekti i SPC koje se takmiče za novac poreskih obveznika, itd - njima je važno koja metoda pokazuje rezultate. Za sada, metoda oca Branislava je neprikosnovena. Dokaz koji ja imam je Miki, drugi neka daju primere izlečenih na drugim mestima.

Pokojni Nebojša je pokazivao snažnu volju i ozbiljnu nameru da se izleči. Osoblje Centra je to prepoznalo, pa su mu davali sve više slobode i sve više odgovornosti... Na kraju, od oca Branislava je dobio i šestodnevno odsustvo (što inače nije praksa) kao gest izuzetnog poverenja. 

Tokom boravka u Valjevu, Nebojša se sreo sa starim društvom i samo možemo da pretpostavimo kako su se stvari razvijale... Što zapravo i nije teško, reč je o klišeu; prva dva kruga odbiješ, onda povučeš dim (šta ti može biti?), a ostalo je "klasika".

Završilo se "klasično" - narkomanski: 

Nebojša je otišao kod oca, privatnika iz obližnjeg sela koji se neopisivo obradovao kada ga je video bucmastog i lucidnog... U razgovoru je saznao da se Nebojša potpuno "izlečio", da ništa nije uzeo već godinu dana, da mu je u Centru super, otac Brana je nešto poput sveca, da bi bio red čoveka nagraditi za nesebičnu ljubav i trud koji je uložio u njegov slučaj... Otac je odmah odlučio da se "otvori" sa par stotina evra i rezbarenom foteljom "dostojnom vladike" kako reče popadija.

Fotelja je završila kod prote, a novac je otišao na heroin koji je pokojni Nebojša doneo u centar, sakrio ga i koristio sledećih osam dana. Kada je nestalo "dopa", nastupila je kriza i zatražio je da napusti Centar. Obavešten je otac Branislav koji je kao iskusan čovek odmah shvatio o čemu se radi. Pošto ubeđivanja nisu pomogla, prešlo se na druge "argumente"; pokojni Nebojša je zadobio veći broj povreda (modrica, uboja, ogrebotina...), posle čega puštanje na slobodu više nije dolazilo u obzir. Šta se tačno dešavalo u nusprostoriji doma Peranovićevih verovatno nikad nećemo saznati. Ko je sve tukao Nebojšu, čime i kako - takođe nećemo saznati jer slutim da će otac Branislav na sebe prihvatiti celokupnu odgovornost, a naši istražni organi su poznati po površnosti pa... 

Ono što je nepobitno je to da prema nalazu obdukcije do smrti pokojnog Nebojše nije došlo zbog posledice povrede, već zbog aspiriranja sadržaja želuca u pluća i gušenja istim. Što znači da nije postojala namera za izvršenje krivičnog dela teškog ubistva kako to tvrdi tužilac. Ali, Ilija Radulović koji brani g. Peranovića će o tome bolje i stručnije...

Ono što je mene navelo da napišem ovoliko pisanije je jednostrano i horsko izveštavanje medija o "popu sa lopatom". Nema opravdanja za oduzimanje ljudskog života - posredno ili neposredno. Otac Branislav će morati da odgovara pred zakonom, a kasnije i pred Onim koji je pozvan da nam svima presudi. Isto tako, pred Tim poslednjim sudijom će odgovarati i oni koji se zbog sitnog ćara obrušavaju na čoveka i ideju da se ljudima mora pomoći bez obzira na to imaju li novca ili ne, podržavaju li ih fensi NVO i plaćeni mediji ili ne, sviđa li se to nekim pojedincima iz SPC ili ne. 

Jer u ovih nekoliko dana od smrti pokojnog Nebojše Zarupca pisano je i govoreno svašta. Novinska vest o majci koja neće doći na sahranu sina iskorištena je za napad dušebrižnika na "zver koja mrzi sopstvenog mrtvog sina", ni za trenutak ne razmišljajući o drami koju ta žena proživljava nakon što je donela takvu odluku. O tome, šta je sve ta žena pretrpela od pokojnika i onih koji su ga finansirali - kada je odlučila da ne želi da ga vidi poslednji put?

I za kraj - imam decu i uvek sam na strani dece, čak i kada se to njima ne dopada. Ali, ovog puta sam na strani majke Nebojše Zarupca, i oca Branislava koji je Nebojši bio jedini otac koga je ikad imao. Za razliku od onoga koji je svoj problem rešavao podmićujući narkomana. 

Otac Branislav je svojim postupanjem odlučujuće doprineo smrti Nebojše Zarupca i za to mora da podnese odgovornost - zakonsku i kanonsku. Nadam se da će njegova odbrana pred svetovnim sudom uspeti da istakne činjenice koje mu idu u prilog. 

A o korisnicima koji su kako to sa puno empatije reče b-92 "evakuisani" iz "Sretenja" pa sada grizu prolaznice za ruke i otkidaju uši nepoznatim ljudima - drugi put, kada sa njima završi policija i komunalno.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner