O istorijskom beznađu i posledicama - slučaj Rusije i Srbije

Svojevremeno je Sveruski državno-naučni centar preventivne medicine objavio rezultate istraživanja o zdravlju Rusa, koje pokazuje da je glavni faktor prevremene smrtnosti stanovništva i snižavanja prosečnog životnog veka u nacionalnim razmerama ne kako bi se očekivalo materijalna beda sama po sebi, već „osećaj beziglednosti ili istorijskog beznađa“.

Centar preventivne medicine, istražujući određene cikluse savremene ruske istorije, na sasvim konkretnim pokazateljima izveo je navedeni zaključak. Proučavajući zdravlje građana Sovjetskog Saveza u periodu 1940 – 1945. ovaj centar je došao do gotovo neverovatnih zaključaka koji su više nego aktuelni i u sadašnjim društvenim uslovima koje kreira ambijent svetske ekonomske i finansijske krize. Naime, prema ovom istraživanju, materijalni položaj stanovništva SSSR-a 1945. bio je neuporedivo lošiji u odnosu na 1940 (potrošnja mesa smanjila se za 62 odsto, mleka za 51 odsto, jaja 72 odsto, šećera 55 odsto, krompira 54 odsto...). Pa ipak, smrtnost kod žena i obično razboljevanje kod muškaraca (izuzeta su ratna stradanja), znatno su smanjeni u poređenju s 1940. Profesor I. A. Gundarov, rukovodilac ovog projekta, s pravom konstatuje „kako je isceliteljska sila postala energija nade, rođena Staljingradskom bitkom“, posle koje su u svesti ljudi ogromne žrtve i ratna razaranja dobila nekakav viši smisao.

Da se radi o sasvim jasnoj tendenciji pokazuju uporedni rezultati zdravlja stanovništva rađeni u zemljama dva bloka posle Drugog svetskog rata. Mada je rast materijalnog blagostanja daleko izraženiji na zapadu Evrope, u državama Istočnog bloka sve do sredine šezdesetih godina prošlog veka, uočeno je skoro dvostruko sniženje smrtnosti. Naučnici iz Sveruskog centra preventivne medicine zaključke usmeravaju ka „duhovnim determinantama zdravlja stanovništva Varšavskog bloka“, koji su se ustremili da grade novo i kako im se tada činilo pravednije društvo. Veoma je interesantno da se prvi simtomi krize na Istoku (pre svega SSSR – u) uočavaju sredinom šezdesetih godina, uporedo s industrijalizacijom zemlje i rastom materijalnog blagostanja, kada socijalizam pokazuje prve ozbiljne simptome krize u ideološkoj sferi (vreme N. Hruščova).

Da je reč o jednoj vrsti univerzalne socijalne zakonomernosti svedoče i savremena ruska dešavanja. Posle dugogodišnje stagnacije u svesti prosečnih Rusa „perestrojka“ je osamdesetih označila novi ciklus buđenja nacije, posle kojeg je devedesetih ponovo usledio pad ili kako bi sociolozi rekli društvena apatija sa svim pratećim posledicama (pad nataliteta, razni oblici društvene patologije..). Dakle, isceliteljska moć „perestrojke“, kao novog ciklusa „prolećne nade i očekivanja“, brzo se istrošila u sumornoj „ruskoj tranziciji“, kao simbolu opšte materijalne i moralne degradacije društva. Dolaskom Putina na vlast Rusija se nesumnjivo uzdigla. Materijalni položaj stanovništva se svakako znatno poboljšao, a uočene su i pozitivne promene u demografskoj politici. To svakako pokazuje da je u Rusiji „ponovo rođena energija nade“ koja ima neosporno isceliteljsku moć i na širem nacionalnom planu. Ipak, ranija iskustva pokazuju da s previše optimističnim zaključcima treba sačekati.

Čini se da i sadašnja apatija stanovništva u Srbiji svakako ima veze s duhovnim uzrocima ili izneverenim očekivanjima i nadanjima (od petog oktobra pa nadalje).

Tu okolnost nije uspela da promeni ni sadašnja vlast, koja nije spremna da promeni poguban ideološki diskurs koji nam nameće briselski „Veliki brat“. Iskustva Bugara, Rumuna i sada Hrvata, navode na zaključak, da se uporedo s evrointegracijama, u jednom društvu pojačava osećaj „istorijskog beznađa“. Upravo zbog toga nam je potrebna promena postojeće ideološke paradigme o „Evropi koja nema alternativu“.

Umesto tuđe filozofije zastupnika monopolarnog sveta o „kraju istorije“, potreban nam je povratak svojoj osobenoj kulturno-civilizacijskoj misiji s dubokim uverenjem da borba za „svet višepolarnosti“ nije puka geopolitička floskula, več dokaz da „istorija nastavlja da diše“ (A. Panarin).

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije.