среда, 24. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Новија српска историја између Прве и Друге Србије – постоји ли трећи пут у историјској науци?
Куда иде Србија

Новија српска историја између Прве и Друге Србије – постоји ли трећи пут у историјској науци?

PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Радојковић   
понедељак, 06. јун 2016.

Ђамбатиста Вико, професор реторике из Напуља, критикује интелектуалну елиту свог времена (период просветитељства, средина 18. века) због анахронизама. Сматрао је да су мислиоци попут Хобса, Гроцијуса и Пуфендорфа доносили судове о античким цивилизацијама на основу „просветљености, префињености и величанствености њиховог доба.“[1]

Идеје, као и смислена понављана деловања у складу са тим идејама (праксе), морају се посматрати у оквиру контекста у којем су настале и биле реификоване. Једноставније речено, „селективно промишљајући историју политичке мисли само да би рационализовали савремене теорије говори нам више о садашњости него о прошлости.“[2]

У Србији са краја 20. и почетка 21. века, у оквиру историјске науке развиле су се две идеолошке парадигме кроз чије оквире се промишља, истражује и објашњава новија и савремена историје Срба и Србије. Нарочито Други светски рат, распад Југославије и ратови који су уследили у периоду од 1991. до 2001. године.

Научни радници, припадници тзв. Прве Србије, утемељени у изразито конзервативној и националистичкој идеолошкој матрици проматрања догађаја из прошлости, виде историју Срба и српске државе у изразито позитивним нијансама. Апологетски приступ преовладава тако да су интерпретације лишене сваког критичког приступа.

Нарочито када се ради о злочинима почињеним од стране појединаца, организација и/или институција у име српског народа, током Другог светског или ратова за југословенско наслеђе. Корене поменутог начина интерпретирања прошлости можемо наћи у делима Матије Бећковића, Вука Драшковића и Данка Поповића из 80-их и 90-их година 20. века.

Иако су били све само не историчари, нису се либили да дају своје судове о српској ближој и даљој историји. Сматрани су чак и за ауторитете у том пољу. Данас, као једног од представника поменуте идеолошке струје, видимо др Бојана Димитријевића, професионалног историчара и научног саветника у Институту за савремену историју.

Са друге стране, да не кажем из Друге Србије, имамо пример др Дубравке Стојановић, професорке на Филoзофском факултету Универзитета у Београду. Њено идеолошко утемељење, либерално и космополитско, сагледава историју Срба у изразито негативним бојама, опет лишено икаквог критичког приступа. Укратко, Срби као народ, а нарочито припадници њихове политичке и интелектуалне елите, инхерентно су необразовани, конзервативни, национално острашћени и агресивни.

Сваки злочин почињен од појединаца, организација или институција, у име Срба и кроз историју, тумачи се као крунски доказ о почетној премиси – доминацији антимодернизацијских вредности у српском народу.

Зачеци поменутог начина тумачења историје могу се наћи у југословенској историографији, оптерећеној тенденциозним комунистичким, дакле идеолошким, тумачењима, националне историје Срба. Обично се за мајку „Друге Србије“ узима историчарка Латинка Перовић.[3]

Последњих месеци, али и година, једна од централних тема спорења између представника две владајуће парадигме јесте питање Холокауста у Србији. Са једне стране, Бојан Димитријевић покушава да увери научну и лаичку јавност у невиност квислинга, генерала Милана Недића,[4] док Дубравка Стојановић указује не само на његову одговорност и саучесништво у уништавању јеврејске заједнице уже Србије и Баната, већ и на чињеницу да је Србија била прва земља очишћена од Јевреја.[5]

Још један доказ о укорењеним назадним вредностима и идејама, конкретно антисемитизам, међу Србима. Међутим, међународна и домаћа научна заједница која заправо проучава питање Холокауста, а потом и Холокауста у Југославији, одавно је произвела поуздана сазнања и теоријске оквире кроз које мора да се сагледава Холокауст; да би се разумео на прави начин, наравно.

Укратко, једини начин да се посматра и разуме Холокауст у Југославији јесте кроз визуру окупатора и његове поделе Краљевине Југославије на бечкој конференцији у априлу 1941. године. Тадашња Србија, у границама од пре bалканских ратова грубо гледано, налази се под војно-окупационом управом Вермахта, а режим ген. Недића је уклопљен у његову административну структуру.[6] Поређења ради, према типологији Раула Хилберга, Мађарска и Бугарска су класификовани као савезници-опортунисти Трећег рајха, а НДХ и Словачка као савезници par excellence.[7] Да закључимо, ген. Недић јесте сарађивао са Трећим рајхом и сноси одговорност за уништење Јевреја уже Србије и Баната!

Са друге стране, нити је Србија некаква “независна држава” за време Другог светског рата, нити је прва “ослобођена од Јевреја”![8] Срби као народ нису инхерентно антисемитски настројени. Уосталом, ниједан народ то није. Историјска истина је да је антисемитизам био присутан код свих европских народа и једино је питање у којој мери. Према истраживању антисемитизма у Југославији др Милана Кољанина, међу Србима пре и током Другог светског рата степен антисемитизма није био висок, али јесте био присутан.[9] Класичан пример, идеологија и деловање Збора Димитрија Љотића, сарадника Трећег рајха.

Да ли сте приметили да Димитријевић и Стојановић сагледавају поменути феномен у контексту Србије? Са друге стране, Хилберг и Кољанин у много ширем контексту Европе и Југославије? Разлика није одмах приметна, нарочито ако сте лаик, али Ђаво се управо крије у детаљима! Први уподобљују историју Холокауста и Другог светског рата својим политичким и идеолошким светоназорима са краја 20. и почетка 21. века[10], док други пар трага искључиво за научним сазнањем, ослобођеним било каквих идеолошких парадигми.

Једини циљ јесте разумети историју поменутог периода онако како су је разумели и схватали људи тог периода. Југославија је била подељена и окупаторски систем успостављен према виђењу људи на Бечкој конференцији, не према административним границама СФРЈ! Политика “Коначног решења” се спроводила према идејама, замислима, плановима и средствима окупационих снага, уз помоћ локалних сарадника из редова српског народа, наравно; не зато што су Срби урођено насилни и геноцидни па су сходно томе криви, како за уништење Јевреја, тако и распад СФРЈ, на чему инсистира добар део „Друге Србије“. Другим речима, избегавају грешку анахронизма – тумачење прошлости према терминима, схватањима и политичким потребама нашег времена.[11]

Очевидно је да су Прва и Друга Србија лице и наличје истог проблема, те да су увезани у бесконачној и бесплодној дијалектици од које у крајњој линији и зависе. Да ли постоји нека алтернатива? Да ли је могуће другачије промишљати историју Срба и Србије? Да ли постоји, поред две наведене и доминантне, нека друга, доступна, парадигма кроз коју можемо и, усудио бих се да кажем, требамо сагледавати нашу историју? Она свакако постоји. Може се рећи да представља „трећи“ пут у односу на два наведена. Садржи се у свакодневном раду научних радника који нису у толикој мери заступљени у медијима – на пример, консултовати публикације др Милана Ристовића и др Милана Кољанина, ако нас интересује историја Холокауста у Југославији и војно-окупационој области Србија.

Заправо, историја Холокауста се може узети као лакмус тест за процењивање компетентности појединих историчара и утврђивање степена њихове критичности према, пре свега, себи.

Искрен да будем, да сам на месту проф. Стојановић и др Димитријевића, питањем страдања Јевреја пре и током Другог светског рата не бих смео да се бавим из простог разлога јер не знају ништа или знају врло мало о томе. Њихово уподобљавање историјских чињеница, веома темељно и детаљно истраженог феномена, попут Холокауста,[12] сопственој идеолошкој матрици додатно их дисквалификује! Игнорисање истих им такође не иде у прилог.

Овде не желим да се бавим питањем „зашто остатак научне заједнице није толико медијски активан“, већ је текст написан са циљем да се остатак научне заједнице, свакако онај део који припада критичком „трећем“ путу, ангажује више како би своје налазе предочио јавном мњењу Србије и региона. Зато их овом приликом позивам да изађу из својих „кула од слоноваче“ и постану актери јавног дијалога који се досада водио готово искључиво између представника Прве и Друге Србије.

Надам се да ће овај текст допринети ширењу поља за расправу, те да ћемо бесплодне монологе са истомишљеницима или понављање већ виђених дијалога са противницима додатно диверсификовати увођењем трећег актера; неког ко је способан да се издигне из задатих дихотомија и усмери расправу ка конструктивнијим дијалозима.[13] 

Аутор је дипломирани историчар и докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Београду.


[1] Richard Devetak, „A rival Enlightenment? Critical international theory in historical mode“, International Theory, vol. 6, no. 3, str. 417-453.

[2] Ibidem, 439.

[3] Једна од последњих публикација Латинке Перовић: „Доминантна и нежељена елита: белешке о интелектуалној и политичкој елити у Србији (XX-XXI век), Дан граф, Београд, 2015.

[4] Врло сликовит пример, расправа проф. др Милана Ристовића и др Бојана Димитријевића о улози генерала Милана Недића у оквиру Холокауста; за више информација видети: http://rs.n1info.com/a116282/Vesti/Istoricari-o-rehabilitaciji-Nedica.html.

[5] “Doduše, ustaše su i bili Nedićevi saveznici, makar preko nacionalsocijalističkih posrednika. I drugo, to šta je primio izbeglice ne može da poništi činjenicu da je omogućio i pomogao holokaust koji je od Srbije napravio prvu proglašenu judenfrei zemlju!”, za više informacija videti:

http://www.portalnovosti.com/dubravka-stojanovi-situacija-u-

hrvatskoj-doprinee-jaanju-revizionizma-u-srbiji.

[6] Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, W.H. Allen & Co. LTD., London, 1961, str. 433.

[7] Raul Hilberg, Zločinci, žrtve, posmatrači: jevrejska katastrofa 1933-1945, Samizdat B92, Beograd, 2001,

str. 93-105.

[8] Од окупираних држава и војно-окупационих области, Естонија је прва „ослобођена од присуства јеврејске заједнице“.

[9] Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918-1945, Институт за савремену историју, Београд, 2008;

[10] Отуда се термин „Србија“ често користи као синоним и за Републику Србију и Србију као део Вермахтове војно-окупационе зоне Југоисток. Није случајно да читаоцима често није јасно о чему је реч и с тога поистевећују данашњу Србију са Србијом из времена окупације.

[11] Прост пример, термин „конзул“ није подразумевао иста овлашћења појединаца кроз историју Рима већ су се она мењала зависно од периода до периода. Самим тим, погрешно би било тврдити да су римски конзули имали исти степен власти и моћи у својим рукама за време римске Републике и римског Царства.

[12] Једина два, мање-више отворена, питања у оквиру поља Студија Холокауста јесу генеза Коначног решења и место Холокауста у односу на друге, савремене, ратне и злочине против човечности. Порекло, узроци, карактер и последице Холокауста, након пола века темељног и професионалног истраживања, више нису предмет расправе.

 

[13] Примера ради, успоставити консензус око горућих питања у оквиру наше историографије – начин на који се гледа историја Југославије у целокупном свом периоду, улога четника и партизана у току Другог светског рата, разлози за распад СФРЈ – усудио бих се да кажем и оквиру нашег друштва, ако икада желимо да успоставимо конструктиван дијалог са народима из окружења по питању заједничке историје. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер