Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Vrtlozi ibarskog rubikona
Kosovo i Metohija

Vrtlozi ibarskog rubikona

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Dikić   
ponedeljak, 19. septembar 2011.

Istorija se ne ponavlja, samo ljudi ostaju isti.

Njihove greške, zablude, frustracije začaurene u bedi i siromaštvu kako tela tako i duha povremeno izbijaju na površinu i iza sebe ostavljaju gotovo istovetne posledice.

Učiti na sopstvenim greškama može uraditi samo onaj ko prizna svoju grešku, sebe sagleda u širem kontekstu a ne kao centar sveta i shvati da je politika u stvari plivanje nizvodno i da to plivanje može biti uživanje samo ako se kloniš brzaka, vešto izvegavaš virove i nikada, ali nikada ne ideš protiv vodene struje, jer na kraju, kad-tad, izgubiš snagu i potoneš.

A reka će teći i dalje, sa tobom ili bez tebe.

Svet je divljina, tu nema spasilaca i ne opstaju ni najbrži, ni najveći nego samo oni koji se najbrže i najlakše prilagode.

Sever Kosova je još jedan poligon gde Srbija pokazuje svoju staru naviku da istrošenom i providnom taktikom prilazi novom problemu.

A sličnost sa prethodnim greškama je zapanjujuće velika.

Slovenija

Sukob u Sloveniji počeo je odlukom Vlade u Ljubljani, koja je izbore dobila na politici secesije i organizovala narodni plebiscit o nezavisnosti ove Republike, da pošalje oružane snage pod svojom kontrolom na granične prelaze i oduzme ih od saveznih organa. Polazeći od toga da ne postoji država koja ne kontroliše svoje granice to je bio jedan kako simboličan, tako i ekonomsko-bezbedonosni pokazatelj moći.

Sukob u Sloveniji počeo je odlukom Vlade u Ljubljani, koja je izbore dobila na politici secesije i organizovala narodni plebiscit o nezavisnosti ove Republike, da pošalje oružane snage pod svojom kontrolom na granične prelaze i oduzme ih od saveznih organa.

Slična situacija desila se ovog jula.

Kosovo, kao država, ne može biti smatrana za ozbiljnog partnera u međunarodnim okvirima ako svoju vlast ne upražnjava na celokupnoj svojoj teritoriji.

To svoje pravo crpi iz skupštinske Deklaracije o nezavisnosti iz februara 2008, iz priznanja najmoćnijih zemalja Zapada, kao i iz sporazuma sa Euleksom čije nadležnosti važe na čitavoj teritoriji Kosova. Slanje specijalnih policijskih snaga ROSU na granične prelaze sa Srbijom je bilo samo postizanje onog što se nije moglo ispregovarati za zelenim stolom u Briselu.

To je imalo dvostruki značaj.

Prvo nije izgledalo da postoji ikakva realna snaga koja bi ove specijalce mogla zaustaviti u izvršenju zadatka koje je pred njih postavila njihova vlada, tako da je promena realnosti na terenu u korist Prištine bila na dohvat ruke.

Drugo, čitava ova operacija isključivala je Beograd iz igre i ostavljala je samo dva igrača na terenu – Albance i međonarodnu zajednicu da se u delo sprovede ono što je bilateralno odavno dogovoreno, a to je da će Euleks sprovoditi zakone „Tačijeve vlade“ i da će se suverenitet Kosova poštovati u celosti.

Na granici ovog puta nije bilo srpskih “saveznih” snaga da podudarnost sa Slovenijom bude potpuna, ali želja za dokazivanjem nezavisnosti na ovaj način i preuzimanje nadležnosti od Kfora kao i kontrola preostala dva granična prelaza bio bi zaokruživanje kosovske nezavisnosti i definitivno razgraničenje sa Srbijom.

Hrvatska

Konflikt u Hrvatskoj nastao je kada je 18 opština sa pretežno srpskim stanovništvom, od Knina do Vukovara, odbilo da prizna vladu u Zagrebu koja je izbore dobila na politici secesije i narodnog plebiscita o nezavisnosti po ugledu na zapadnog suseda. Novi Ustav izbrisao je Srbe kao konstitutivni narod i pretvorio ih u nacionalnu manjinu, a volja većine bila je odvajanje od SFRJ i suverenitet nad čitavom teritorijom avnojevske Hrvatske.

Novi Ustav izbrisao je Srbe kao konstitutivni narod i pretvorio ih u nacionalnu manjinu, a volja većine bila je odvajanje od SFRJ i suverenitet nad čitavom teritorijom avnojevske Hrvatske.  

Pobuna Srba počela je “balvan revolucijom”. Nisu priznavali nikakve odluke novog hrvatskog rukavodstva I proglasili SAO Krajinu i SAO Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem gde zakoni hrvatskog Sabora nisu važili niti je Zagreb imao bilo kakvog uticaja na ove “etnicitete”. Manjina se pobunila protiv većine i pobuna je veoma brzo prešla u oružani sukob i eskalirala u građanski rat. Jednu stranu naoružavao je Zapad, drugu stranu matica Srbija.

Balvan revolucija na Severu Kosova prvi je stadijum u otporu Srba kao manjine prema ishitrenim odlukama vlade i skupštine većine. Bilo da se radi o carinskom pečatu ili o ukidanju paralelnih struktura. Sever Kosova je nova SAO politika u Srba. Strah da će i ovaj “etnicitet” proći kao i one avanture preko Dunava i Drine je realan. Jer ni oni iz devedesetih nisu imali nikakvu međunarodnu podršku, ma koliko bili u pravu o ugroženim pravima, o svežim ranama iz Drugog svetskog rata, o mogućem novom genocidu, tako i ovaj novi pokušaj “ustanka” ima saveznika samo u Beogradu.

Isti odnosi, isti putokazi, iste posledice.

Ako jedna manjina, instruisana od svoje matice radi protiv većine koja je dobila mandat da upravlja teritorijom od onih koji upravljaju svetskom sudbinom koja ima međunarodnu podršku kako u Briselu, tako i u Njujorku, taj otpor ne može biti plodonosan niti dugoročan, a može se završiti uklanjanjem problema koji svima smeta.

A to nekada znači i proterivanjem stanovništva, kakav je bio slučaj sa kninskom Krajinom.

Politika plivanja uzvodno je greška koja može imati nesagledive posledice.

A posledice će snositi pre svega ljudi koji žive severno od Ibra. Oni će biti žrtve politike kako svojih lokalnih vođa koji će u “olujno” vreme ne traktorima već državnim limuzinama biti odveženi na sigurno i nastaviti svoje patriotsko mesijanstvo iz petosobnih stanova u prestonici, tako i partijskih kalkulanata iz Srbije koji se zbog svojih predizbornih motiva neće libiti da budu prvi koji će zaguditi strune modernih gusala kako bi prvi dali ton novom kosovskom mitu.

Ta imaginacija realnog života bila bi anestetik za gladne i bedne srpske glasače koji bi pristali da od sebe naprave nove Palestince i kojima bi neodgovorni lideri pažljivo dozirali Odisejsku upornost dok svoje zapaljive i nostalgične govore budu završavali onom plagijatskom – dogodine u Prizrenu.

Još jedna izgubljena teritorija, još jedna rana, još jedan poraz.

Srbija je zarobljena politikom koju je utabala još 2001. godine, prvo prećutkujući državne probleme kao što su odnosi sa Kosovom ili Crnom Gorom, nadajući se da će ekonomski jaka i modernizovana, umivena i poštovana Srbija biti u mnogo boljoj poziciji u sledećoj deceniji kada se ovi konflikti budu odmrzli, nego da još neoporavljena od katastrofalnih posledica Miloševićeve ere ulazi u rešavanje tako teških nacionalnih pitanja.

Stvari su bile zacementirane donošenjem mitrovdanskog Ustava koji je na tu politiku obavezao svaku buduću vlast.

Put je isti, vozilo možemo promeniti, ili da smo u radikalskim taljigama ili demokratskom poršeu krećemo se davno utabanom stazom koja vodi u ambis. A kada budemo padali nećemo kriviti ni sebe niti previzno sredstvo nego sam put koji se tako završava i putare koji nisu sagradili okretnicu za naše spasenje.

Rezolucija 1244  polako prelazi u zaborav, UNMIK je gotovo zaboravljena organizacija jer je glavni “igrač” na terenu Euleks, a njega u glavnom čine zemlje koje Kosovo smatraju državom i koje će blagonaklono gledati na preuzimanje svih ovlaćenja od strane mlade prištinske “demokratije”.

Ono što Amerika čini Iraku posle svrgavanja Sadamove diktature, to EU voli da kaže za sebe kada je Kosovo u pitanju – izgradnja postkonfliktnog, multientičkog demokratskog društva čija će obnova biti prvi spoljno- ili pak untrašnjo-politički uspeh EU.

Rezolucija 1244  polako prelazi u zaborav, UNMIK je gotovo zaboravljena organizacija jer je glavni “igrač” na terenu Euleks, a njega u glavnom čine zemlje koje Kosovo smatraju državom i koje će blagonaklono gledati na preuzimanje svih ovlaćenja od strane mlade prištinske “demokratije”.

Spremanje kosovskog društva za buduće članstvo u EU je višedecenijski poduhvat, ali u taj proces Srbiju niko neće pustiti da se umeša, osim političkog uticaja na svoju sunarodnike da ne ometaju evropsku budućnost bivših “gerilaca”.

Pitanje je da li Srbija ima izbora? Postoji li politička snaga u Srbiji koja bi pre ili posle izbora napravila salto mortale odnosu prema Kosovu, a da nije marginalizovani LDP?

Zasad postaje samo dve struje.

Jedna koja bi zarad evrointegracija sedela za pregovaračkim stolom makar i sama, sve dok se ne zavijori nova zastava na Ist Riveru. U tu podgrupu spada i ona koja nema hrabrosti da se odrekne jednog od dva sina, pa svoj roditeljski kukavičluk i neodgovornost želi da zameni referendumskim odgovorom naroda.

Druga grupa ovaj krah vratolomne klackalice i Kosovo i EU vidi kao priliku da Srbima razbije iluziju o ravnopravnosti u evropskoj porodici i okrene ih ka Istoku, gde ih, naravno ne čeka ništa, ali će biti dovoljno, kako za njih, tako i za njihove kremaljske mentore, da se Zapadu okrene leđa.

Privremeno rešenje biće u novim pregovorima, ali sa različitih pozicija. Priština je pokazala zube, ali Srbi sa Severa su bili dovoljno čvrsti da prvi zalogaj Tačijevih nezasitih čeljusti propadne.

Ono na šta međunarodna zajednica reaguje i što svetskoj javnosti ne može da prođe neopaženo jeste srpski oblik “arapske” ulice. Kao i pregovori i to je privremeno rešenje i time može samo još malo da se dobije na vremenu, ali je manevarskog prostora sve manje i manje.

Poput Dodikovog referenduma i zbijanja redova protiv bosanskog “unijaćenja” tako je i srpsko jedinstvo protiv albanskih specijalaca korak u dobrom pravcu samo ako se ima ostvarivo izlazno rešenje.

Krik narodnog nezadovoljstva ne treba da bude upućen Beogradu jer odatle ruka spasa ne može da dođe, već prema Njujorku i Briselu koji su pre svega odgovorni kako za bezbednost, tako i za međunacionalne odnose na Kosovu.

Jer na kraju oni su ti koji mogu da nateraju albanske prvake na ustupke, bilo da priznaju lidere koje su Srbi na “svojim” izborima izabrali, bilo da tema razgovora bude autonomija za Sever.

Ali, dok je Dodik izborio priznanje međunarodne zajednice za svoje napore u vidu posete Ketrin Ešton Banjaluci, Srbi sa severa su poglede uprli u maticu očekujući pomoć i nadajući se da neće biti prodati za neke nove evropske šargarepe. Tako da i prevelika očekivanja preostalih Srba će najverovatnije biti izneverena kako od srpske tako i od evropske prestonice.

Ako Srbija nastavi sa svojom ustavobraniteljskom pozicijom mora da bude spremna da će se Kosovo pretvoriti u Kipar gde Sever priznaje samo jedna strana, ona koja gura klipove u točak kosovkim evrointegracijama jer se svojih odavno odrekla i koja u najbolje slučaju može da kratkoročno da održi status kvo ali snaga za to plivanje uzvodno biće iscrpljena a oba davljenika neće imati ko da spašava.

A reka će i dalje nastaviti da teče. Sa nama ili bez nas.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner