Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Pregovore nastaviti, a jednostrane ustupke prekinuti
Kosovo i Metohija

Pregovore nastaviti, a jednostrane ustupke prekinuti

PDF Štampa El. pošta
Živadin Jovanović   
sreda, 16. novembar 2011.

Po svemu, u vladajućoj koaliciji ne postoji saglasnost o novoj deklaraciji Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, odnosno o strategiji rešavanja tog problema. Tvrdnja predstavnika pojedinih stranaka vladajuće koalicije da Vlada za to ima bezbednu većinu, ali da joj je cilj da ostvari što širu podršku kako se ne bi pokazalo da je Srbija podeljena teško da je nešto više od taktike spasavanja obraza pred javnošću, kojoj je nekoliko puta potvrđivano da Vlada radi na tekstu deklaracije i najavljivano da će predlog dokumenta u rokovima, koji su više puta pomerani, biti dostavljen Skupštini. Kao prethodnica, Skupštini je protekle sedmice dostavljen izveštaj. Shodno tome, sednice Skupštine su nekoliko puta najavljivane, potom na nemušti način odlagane. Predsednik Republike, a za njim predsednica Narodne skupštine, pa tako redom, izjavljuju da je nova deklaracija poželjna, ali da i nije neophodna. Jer, državna politika o Kosovu i Metohiji, navodno, nije promenjena, pa nema ni potrebe za novom deklaracijom. Ta da l' je baš sve to tako – rekao bi Lala. Drugi su već rekli – da se radilo o taktici kupovine vremana, što nije bez osnova.

Što se opozicije tiče, deo se izjasnio, istina van skupštinske dvorane, da je protiv svake deklaracije koja je manje od „preokreta“, a drugi delovi  ili nude amandmane (na neviđeni predlog) i njihovim prihvatanjem uslovljava podršku,  ili nudi sopstvene verzije deklaracije. Novost je ovoga puta da su i predsednici opština na severu Kosova i Metohije zatražili da učestvuju u skupštinskoj raspravi. S obzirom na njihove javne kritike stavova Vlade, nesaglasnost sa nekim dogovorima Beograda i Prištine i nezadovoljstvo što nisu direktni učesnici u pregovorima, inicijativa da dobiju govornicu u Skupštini i da se tako direktno obrate najširoj javnosti, teško da može biti po volji vladajućoj koaliciji. Jednako bi bilo delikatno da odbije učešće predstavnika naroda koji već mesecima, svakodnevno preživljava dramu i traume zbog ugroženosti opstanka. Uz sve to u medijima je objavljeno da više hiljada Srba sa severa Kosmeta traži prijem u državljanstvo Rusije. Nije naravno reč o tome da li je ovaj zahtev ostvariv ili ne, već da je i to jedan u nizu pokazatelja njihovog (ne)raspoloženja i osećaja nezaštićenosti.

Zaključak je da u vladajućoj koaliciji u ovom času nema saglasnosti o načinu rešavanja kosmetskog problema, niti je u opoziciji pronađena „rezerva“ dovoljna da obezbedi većinsku podršku politici koja se vodi proteklih meseci. I vlast i opozicija uveliko mere kako će se njihovi stavovi o Kosmetu odraziti na raspoloženje birača uoči izbora. Vodeće stranke u vladajućoj koaliciji nemaju hrabrosti da priznaju nejedinstvo i da su u manjini na strateški važnom pitanju.  

Predsednik Republike je upravo ponovio „četiri tačke kao okvir za rešenje kosovskog problema – status severa Kosova (i Metohije), položaj Srba južno od Ibra, pitanja manastira SPC (srpskih kulturno-istorijskih i duhovnih spomenika) i imovine Srbije“ ("Politika“, 14.11.2011.). Pada u oči učestalo izostavljanje statusa Pokrajine kao suštinskog problema, pozivanje na rezoluciju SB UN 1244, zahteva za njeno celovito sprovođenje i zahteva za slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca. Druge tačke i nalozi operativnog dela pomenute rezolucije, u prilog Srbiji, još se ređe pominju. Gotovo, zaboravljeni. Kome i čemu to služi i zašto Srbija prihvata strogo reducirani format pregovora, skrojen da prevashodno izlazi u susret interesima i željama Prištine, nije jasno, ali svi su izgledi da to vodi sličnoj završnici kao što su je imali pregovori u Beču. U jednom času, posrednik će verovatno saopštiti da su pregovori završeni. Ukoliko Srbija ne promeni svoje držanje, insistirajući na stvarnim kompromisima u funkciji rešavanja pitanja statusa, može se desiti da saopštenje o okončanim pregovorima bude dato pre nego što Srbija uopšte stigne i da pomene problem statusa, kao predmet pregovora. To jest, ako možda, iza scene, nije već odustala od pokretanja pitanja statusa. Ukoliko jeste, bio bi red da naciju obavesti o tome, jer bi to bila i te kako važna promena u deklarisanoj politici.   

Nameću se, za ovu priliku, bar tri važna pitanja: prvo, da li Vlada Srbije i dalje stoji na stanovištu da je rezolucija SB UN 1244 osnovni i najvažniji međunarodno-pravni oslonac i politički okvir rešavanja kosmetskog problema, naročito imajući u vidu da o tom dokumentu postoji najširi međunarodni konsensus? Drugo, da li Vlada Srbije smatra da je rešavanje statusa Pokrajine u skladu sa pomenutom rezolucijom SB UN suštinski, najvažniji cilj pregovora, ili je od toga odustala? I treće, da li postoji saglasnost između politike utvrđene u dosadašnjim dokumentima Narodne skupštine i „četiri tačke“ kao okvira za rešavanje kosovskog problema? Tek posle odgovora na ta pitanja moguće je tvrditi da ima, ili nema razloga za donošenjem novog dokumenta, odnosno, da li se nastavlja, ili menja državna politika o najvažnijem nacionalnom i državnom pitanju.

Menjanje državne politike je legitimno. Pritom, valja ispoštovati isti postupak koji je primenjen prilikom njenog usvajanja. Dakle, u Parlamentu. Menjanje strategije u hodu, ili u trci da se 9. decembra dobije „status kandidata“, teško da se može uverljivo objasniti, ili braniti. Zaštita srpskog naroda, posebno „južno od Ibra“ je ispravan cilj, ali taj cilj je teško ostvariv bez pravednog kompromisa o statusu Pokrajine na osnovu rezolucije SB 1244. Zahtev za pregovore o statusu, za celovitom primenom rezolucije SB 1244 upravo je u funkciji zaštite Srba. Rezolucijom se, pored ostalog, svim stanovnicima Kosmeta garantuje jednaka zaštita ljudskih prava, pravo na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih proteranih, sigurnost privatnog vlasništva i druga.

Pregovore, svakako, treba nastaviti, jednostrane ustupke treba prekinuti. Pregovori uz prejudiciranje njihovog ishoda i to do fiksiranog datuma, kako to čine zvaničnici u Berlinu, Briselu, Londonu i Parizu, nisu pregovori nego događaji za javnost, uvertire za ultimatume jednoj, srpskoj strani. Na to ukazuju iskustva, stara i novija, od Rambujea, preko Pariza do Beča i plana Ahtisarija. Teško je zamisliti da su ovi sadašnji, uz posredovanje Brisela, suštinski drugačiji. Nismo li se već suočili sa tumačenjem da nije dogovoreno ono što je dogovoreno, već je dogovoreno ono što kažu Priština i posrednik EU (slučaj sa carinskim pečatima i carinicima). Beograd ne treba ćutke da prima uputstvo „da u najkraćem roku nastavi pregovore“ kada je jasno da to znači, ne proces traženja kompromisa, već zahtev za novim jednostranim ustupcima na kursu bolikovanja i dogradnje ilegalne države. Pritisci i ucene jesu realnost, ali se, bar ponekad, moraju odbiti. Onda kada prelaze „crvene linije“. (Pretpostaviti je da takve linije postoje i da nisu varijabile od slučaja do slučaja.)

Cena za sve postoji, pa i za doslednu državnu i nacionalnu politiku.

U pregovore treba vratiti status Pokrajine i slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih proteranih Srba i drugih nealbanaca na svoja vekovna ognjišta. Status severa Kosmeta može biti tema pregovora, ali ne i zamena za status Pokrajine kao najvažnije teme. Potrebno je reafirmisati značaj rezolucije SB 1244 kao trajnog i nezamenljivog okvira za rešavanje kosmetskog problema, ne libeći se odgovora na neprincipijelne primedbe. Cinično je i kontraproduktivno kada se zvaničnici Beograda pozivaju na rezoluciju SB UN 1244 da bi Srbe na severu Pokrajine ubedili da uklone barikade kojima, navodno, narušavaju odredbu rezolucije o slobodi kretanja, ili kada obrazlažu dogovore o carini navode da je Kosovo i Metohija po rezoluciji SB zasebno carinsko područje. Ta selektivnost srpskih zvaničnika zaista je veoma štetna. Da li se neko upita kakve signale time šalje drugoj pregovaračkoj. A zašto manjka pozivanje na rezoluciju SB onda kada se njom štite, na primer, prava Srba u enklavama na slobodu kretanja, kada druga strana odbija da pregovara o statusu Pokrajine, o slobodnom vraćanju proteranih, osnovnim ljudskim pravima nealbanaca uopšte. Činjenica da Priština, odnosno, njeni pokrovitelji, ne gledaju blagonaklono na zahteve za celovitim, doslednim sprovođenjem izričitih odluka organa najodgovornijeg za mir i bezbednost u svetu, ne znači da Srbija treba da odstupa od tih istih odluka ili da se miri sa njihovim omalovažavanjem.

Odlučivanje o kandidaturi za članstvo u EU 9. decembra i izbori u Srbiji na proleće 2012. glavna su osnova na kojoj se temelji više nego jasna procena Berlina, Londona i Vašingtona da je sada trenutak kada Srbiju treba maksimalno pritisnuti, da je sada trenutak njene slabosti kada se mogu iznuditi suštinske jednostrane koncesije koje će predodrediti i konačan ishod: prihvatanje i saglašavanje sa nasilnim oduzimanjem Kosmeta. Nametnuta je atmosfera „kandidatura“ sad ili nikad. Ostajući otvoren i za pregovore o Kosmetu i za članstvo u EU, Beograd bi, ipak, trebalo da „resetuje“ svoje pozicije jačim osloncem na rezoluciju SB 1244 i normalnom pregovaračkom procesu ne vezujući ga za datume ili bilo kakve sednice EU foruma. Ovo tim pre što je sada i zvaničnom Beogradu postalo jasno da je politika „i Kosovo i EU“ bila (samo)obmanjivanje.

Najzad, ne treba gajiti iluzije. Postojeće i nadolazeće ekonomske, finansijske i socijalne probleme Srbije neće rešiti niko sa strane, pa ni predpristupni fondovi EU. Činili ustupke oko Kosmeta, ili ne.  

Autor je bivši ministar spoljnih poslova i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner