Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kratki podsetnik, ili kako od danas zvati Srbiju
Kosovo i Metohija

Kratki podsetnik, ili kako od danas zvati Srbiju

PDF Štampa El. pošta
Radomir Košanin   
četvrtak, 25. april 2013.

U dane kada slavimo sporazum o normalizaciji odnosa Beograda (čitaj vlade Srbije) i Prištine (čitaj SAD, EU i NATO) hajde da se podsetimo šta se kroz istoriju dešavalo sa prostorom koji mi još nazivamo Kosovo i Metohija. U antičko doba zvali su ga Dardanija, a u vreme Rimskog carstva bio je u sastavu Gornje Mezije. Posle podele imperije 395. godine pripada Vizantiji, kasnije Bugarskom, a jedno vreme i Samuilovom carstvu. Srbi na ovaj deo Balkanskog poluostrva dolaze u 7. veku i ubrzo stvaraju svoje prve države Duklju i Rašku težeći da prodru dalje na Kosovo, koje je pod Vizantijom i gde takođe žive Srbi. Prvi neuspešan pokušaj izveo je sa svojom vojskom dukljanski vladar Bodin 1073. godine. Raški veliki župan Vukan je 1091. godine uspeo da osvoji Zvečan i Lipljan, ali je 1106. godine i on pretrpeo poraz. Župan Stefan Nemanja 1170. godine ponovo oslobađa Lipljan. Posle pada Carigrada 1204. godine ovo područje postaje središte srednjovekovne Srbije. Posle poraza u boju na Kosovu polju 1389. godine srpske države stupaju u vazalni odnos prema Otomanskom carstvu sve do 1459. godine, kada posle osvajanja Smedereva celokupna teritorija Srbije pada u petovekovno tursko ropstvo.

Turci sprovode neviđeni teror nad srpskim življem na prostoru Kosova i Metohije uz istovremeno naseljavanje albanskih plemena sa severa Albanije. Uvodi se danak u krvi, odvode mladići u janičare, a Srbi primoravaju da pređu na islam. Posle poraza Austrougarske od Turaka 1690. godine Srbi u strahu od odmazde, jer su se borili na poraženoj strani, kreću u veliku seobu sa prostora Kosova i Metohije pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića prema današnjoj Vojvodini i južnoj Mađarskoj. Posle nekoliko neuspešnih buna i gušenja Prvog srpskog ustanka protiv Turaka, knez Miloš Obrenović podiže Drugi srpski ustanak i Srbija konačno 1830. godine dobija status autonomne vazalne kneževine, a prostor Kosova i Metohije dobija naziv Stara Srbija. Pobedom srpske vojske nad Turcima u Prvom balkanskom ratu na Kumanovu 1912. godine Kosovo i Metohija se konačno oslobađa od ropstva i odlukom Narodne skupštine Kosovo ulazi u sastav Kraljevine Srbije, a Metohija u sastav Kraljevine Crne Gore. Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu 1915. godine sever Kosova okupira Austrougarska, a jugoistočni Bugarska. U ofanzivi srpske vojske posle proboja Solunskog fronta 1918. godine ona oslobađa Kosovo i Metohiju koje zatim ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Teritorija Kosova i Metohije je 1929. godine administrativno podeljena između tri banovine: Zetske, Moravske i Vardarske. Komunistička partija Jugoslavije na 5. Zemaljskoj konferenciji u Zagrebu donosi odluku da se posle rata formira autonomija na Kosovu i Metohiji. Njeni aktivisti u Srbiji i na KiM su se protivili iseljavanju Šiptara u Tursku i oduzimanju njihove zemlje.

U toku Drugog svetskog rata od 1941. do 1945. godine italijanski fašisti su anektirali najveći deo Kosova i Metohije, delove zapadne Makedonije i severozapadne Grčke priključujući ih tzv. Velikoj Albaniji. Nacistička Nemačka zauzima Kosovsku Mitrovicu, Vučitrn i Podujevo, a Bugarska okupira manji deo istočnog Kosova (Gnjilane, Vitinu, Kačanik i Sirinićku župu). Posle kapitulacije Italije 1943. godine, Nemci od Italijana preuzimaju celu Albaniju i delove Kosova i Metohije. U decembru 1944. godine izbija velika pobuna Šiptara protiv Narodno-oslobodilačke vojske u regionu Drenice, Uroševca, Gnjilana i Kosovske Mitrovice. Vrhovni štab vojske zbog toga u februaru 1945. godine zavodi vojnu upravu na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

Posle završetka Drugog svetskog rata Kosovo i Metohija ulazi u sastav Demokratske Federativne Jugoslavije kao deo Srbije u statusu Autonomne Kosovsko-metohijske oblasti (AKMO). Odlukom o privremenoj zabrani povratka kolonista (čitaj proteranih Srba i Crnogoraca) na Kosovo i Metohiju dodatno je poremećena etnička struktura stanovništva. Usledilo je pripajanje delova opštine Raška sa većinskim srpskim življem opštini Leposavić, koja je potom ušla u sastav AKMO. Tako su utvrđene administrativne granice Kosova i Metohije, koje su i danas na snazi. Aprila 1963. godine autonomna oblast postaje Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija, a novembra 1968. godine Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo. Tada je iz zvaničnog naziva izbrisana Metohija!? Izmenama Ustava Srbije Kosovo i Metohija od 1974. do 1989. godine, kao i Vojvodina, dobijaju faktički status federalne jedinice, iako su formalno u sastavu Srbije. Od tada se u svakodnevnoj upotrebi pojavljuje termin UŽAS (uža Srbija). U proleće 1981. godine se u Prištini organizuju studentski protesti sa zahtevom „Kosovo – Republika“. U neredima je po zvaničnim podacima ubijeno 11 lica, a uhapšeno 4200. Početkom 1989. godine najavljene su promene Ustava Srbije, kojima se ukida najšira autonomija Pokrajine i što je dovelo do generalnog štrajka šiptarskih rudara u Starom Trgu kod Prištine. Štrajkovi su se proširili na celu Pokrajinu, pa je Predsedništvo SFRJ zavelo vanredno stanje i pomoću vojske i policije ugušilo štrajk, pohapsilo organizatore i smenilo pokrajinsko rukovodstvo.

Na Gazimestanu je održana svečanost povodom obeležavanja 600 godina od Kosovskog boja na kojoj se prisutnima obratio Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva SR Srbije. Delove njegovog govora iskoristila je srpska opozicija udružena sa tzv. demokratskom inteligencijom za optužbu za velikosrpski hegemonizam što su jedva dočekali šiptarski sponzori u slovenačkom i hrvatskom rukovodstvu, ali i zemlje zapadne Evrope i SAD. Šiptari organizuju pasivni otpor, odbijaju učešće u izborima i popisu stanovništva, formiraju paralelne institucije u prosveti i obrazovanju, policiji, pravosuđu i poreskom sistemu. Posle sprovedenog referenduma su 1990. godine proglasili nezavisnost, koju je priznala samo Albanija. Šiptarski lider Adem Jašari u Drenici osniva1994. godine tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova. Finansirana je i naoružavana od šiptarske dijaspore u Zapadnoj Evropi i SAD i naročito Albanije posle masovnih pljački njenih vojnih skladišta. Komandni sastav čine šiptarski pripadnici policije i JNA. SAD ovu paravojnu organizaciju tretira terorističkom i opasnu po njene interese, što u svojoj izjavi 1998. godine u Beogradu potvrđuje američki diplomata Robert Gelbart.

Pripadnici OVK počinju sa napadima na srpske policajce i vojsku u aprilu 1996. godine, a naročito posle akcije srpske policije 1998. godine kada je u selu Donje Prekaze ubijen Adem Jašari. SAD i OEBS šalju na Kosovo i Metohiju tzv. Verifikacionu misiju sa Vilijemom Vokerom na čelu, čoveka sa iskustvom šefa misije UNTAES za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem i iz Salvadora gde je kao ambasador SAD organizovao ubistvo nekoliko najviđenijih intelektualaca u zemlji. Iskoristio je sukob policije i šiptarskih terorista u selu Račak 15. januara 1999. godine za manipulaciju da su tom prilikom pobijeni lokalni civili što je za SAD i NATO bio okidač za vojnu agresiju na SR Jugoslaviju bez saglasnosti Saveta Bezbednosti UN. Ona počinje 24. marta i traje do 10. juna 1999. godine. Sistematski su bombardovanjem iz vazduha uništavani vojni, industrijski, infrastrukturni, zdravstveni i obrazovni kapaciteti, a poginulo je oko 1300 vojnika i policajaca i oko 2000 civila. Materijalna šteta je prema zvaničnim procenama iznosila 100 milijardi dolara, a prema tzv. ekspertskoj Grupi 17 plus oko 30 milijardi.

Agresija NATO okončana je Rezolucijom Savta bezbednosti UN broj 1244, kojom je SR Jugoslaviji garantovan suverenitet na celoj teritoriji, uključujući i Kosovo i Metohiju, uz obavezu privremenog povlačenja policijskih i vojnih snaga sa te teritorije što je regulisano Vojno-tehničkim sporazumom potpisanim u Kumanovu. Vlast na terenu je prema odluci UN preuzela misija UNMIK, a za bezbednost je zadužen KFOR. Odmah počinju da se nesmetano odvijaju dva paralelna procesa. Na Kosovo i Metohiju se u roku od nedelju dana vraća oko 800 hiljada  Šiptara navodno etnički očišćenih od strane srpske vojske i policije, a sa njega organizovano u prisustvo KFOR-a proteruje preko 200 hiljada Srba, kojima se ni posle 14 godine ne garantuje bezbedan povratak. Kako bi od žrtve napravili zločince „naši“ post-oktobarski evroatlantski prijatelji još u vreme trajanja sukoba na prostoru SFR Jugoslavije organizuju na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN 25. maja 1993. godine Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu, kome kao na pokretnoj traci nova „demokratska“ vlast u Srbiji isporučuje kompletan državni, vojni i policijski vrh kome se tamo sudi za udruženi zločinački poduhvat, genocid, kršenje međunarodnih običaja ratovanja, etničko čišćenje i ko zna za šta još.

Od tvrdnje nekadašnjeg DOS-a da je Kosovo demokratsko pitanje i da će ga oni pozitivno rešiti sa svojim evroatlantskim partnerima, povlačenja tužbe protiv NATO pred Međunarodnim sudom pravde, pa preko plana „standardi pre statusa“, ideje „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, pregovora u Beču i odbacivanja Ahtisarijevog plana, Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju, Ministarstva za Kosovu i Metohiji, gotovo prećutane reakcije najpre na pogrom Šiptara nad Srbima na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine pa potom na proglašenje tzv. nezavisnog Kosova 17. februara 2008. godine, gašenja uloge UNMIK-a i prihvatanja misije EULEKS predviđene Ahtisarijevim planom, „pahuljice“ i fusnote Borka Stefanovića, uspostavljanja IBM granice između Srba i Srbije, stigosmo do konačnog rešenja pitanja Kosova i Metohija dogovorenog sa licem sa Interpolove poternice Republike Srbije u liku predsednika vlade tzv. Republike Kosovo.

I tako sve bežeći od početka stigosmo do samog kraja: preko sporazuma Cvetković - Maček, pa sporazuma Tito – Subašić dobismo na kraju još jedan istorijski sporazum: Dačić – Tači. Uveravaju nas da je taj zadatak dužnost ove generacije srpskih političara i da ga oni ne smeju prepustiti budućim pokolenjima. Izborili su se za prava Srba na Kosovu i Metohiji i postigli za njih slobodu da učestvuju u policijskim i pravosudnim organima, u izborima za lokalne organe vlasti saglasno šiptarskom ustavu i da zaštitu Srba na severu Kosova od buduće šiptarske vojske obezbeđuje nama prijateljski NATO. Ostatku Srbije će na Vidovdan ove godine biti poklonjen Datum, obećano nam je da nećemo umreti od gladi jer ćemo se hraniti sa arapskih njiva u Pajtićevoj evro regiji „više od autonomije manje od nezavisnosti“, da će nam redovno stizati plate i penzije (koliko god bile), da će se preko nezavisnih medija i nevladinih organizacija (koje primaju novac iz republičkog budžeta) aktivno raditi na promeni svesti zabludelog naroda, jer ćemo se tako osloboditi prošlosti, tradicije, mitova i patriotizma i poći brzim koracima u svetlu evrounijatsku budućnost (ako je i ona sama dočeka) ukoliko nam neko pre toga ne javi da je vođ slep.   

Iz ovog kratkog podsećanja na status Kosova i Metohije uočava se da je ono bilo autonomija samo kada je bilo okupirano. Isto važi i za Vojvodinu. Međutim, čudno je da je u tom stanju ove dve pokrajine bile i u oslobođenoj, ali komunističkoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, kao i posle osvajanja „demokratskih“ sloboda nakon 5. oktobra 2000. godine. Gde to još u svetu većinski narod u jednom delu teritorije dobija autonomiju u odnosu na sunarodnike u državi istog pretežnog nacionalnog sastava? I posle Tita, Tito!

I tako od srednjovekovne Srbije, Stare Srbije, SR Srbije, UŽAS-a stigosmo do bezalternativne EU i NATO zaposednute teritorije kojoj više ne pristaje viševekovno ponosno ime SRBIJA. To svakako nije ni država, već protektorat kojim se upravlja pomoću daljinca, ili ako više volite remote control unit. Kada se rešimo i vojvođanerske autonomije uz posredovanje EU radi dobijanja datuma za približavanje pragu pred vratima evropskog raja, zatim najpre damo autonomiju Sandžaku da bismo se i njega kasnije uspešno rešili radi dobijanja datuma kada ćemo moći da gvirnemo kroz prozor novog Vavilona i na kraju trampimo tzv. Preševsku dolinu za mogućnost dobijanja magareće klupe u evropskom obdaništu za narode sa specijalnim potrebama, možemo da kažemo da smo okončali agendu na evropskoj mapi puta.  Šta ćemo dotle biti, kako ćemo se zvati i kome ćemo se bogu moliti neće više biti važno, jer će u kući Velikog Evropskog Brata svi živeti u bratstvu i jedinstvu (happily ever after kao u bajkama sa happy end-om) bez obzira na boju noktiju, širinu zenica, dubinu glasa i dužinu nosa. Uz svesrdnu i bezrezervnu podršku našeg „državnog vrha" konačno će se ostvariti prastari germanski cilj: „Serbien muss sterb(i)en“ , u prevodu „Srbija mora umr(ij)eti“.

Da bi se sve ovo dogodilo nad većinom pripadnika jedne političke stranke kod nas uspešno je izvedena kolektivna lobotomija. Da li je tome doprinelo dejstvo osiromašenog uranijuma, genetski modifikovane hrane, zaprašivanje kemtrejlsom sa neba ili nešto mnogo šuškavije i opipljivije ne znam, tek od zaklinjanja pred patrijarhom na vernost predsedniku, stranci i državi (najpre sa Karlobagom, Ogulinom, Karlovcem i Viroviticom, a potom sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu, naravno) nije ostala ni pahuljica u fusnoti.  

„Kaži mi, kaži kako da te zovem, kako ime da ti dam“ pitao se još čika Jovan Jovanović Zmaj, a pitam se posle svega i ja. Šta napisati na saobraćajnom znaku na ulazu u i izlazu iz ove teritorije koja se nakad zvala Srbija i na kojoj još preživljava po neki pripadnik retke endemske vrste koja se veoma davno odazivala na ime Srbin. Smatram da treba raspisati javnu nabavku iliti tender za pronalaženje kuma. Možda bi najbolje tom zadatku odgovarao generalni sekretar NATO, jer smo već imali dobro iskustvo sa kumom Solanom, koji nam je oktroisao Državnu zajednicu SCG, koja je doduše držala vodu jedva tri godine, jer „što se krivo rodi, vreme ne ispravi“. Aktuelni gen-sek je sada Danac Andres Fog Rasmunsen i mogao bi ovo što je od Srbije preteklo nazvati Kvislingija u duhu nordijskog patriotizma, pa da od radosti bacimo kape uvis i kliknemo: kume, izgore ti kesa! Setih se i Aleksandra Konuzina, prethodnog ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, koji je na tribini u Domu Vojske Srbije organizovanoj od Beogradskog foruma za bezbednost, Fonda za političku izuzetnost i Evropskog pokreta u Srbiji, a otvorenoj od prosrpskog predsednika Borisa Tadića zapitao „Ima li ovde Srba?“ i potom demonstrativno napustio skup. Pošto smo se uverili da ih sve manje ima, možda bi pasovao naziv Besrbija. Što, ako može Besarabija? A kako bi bilo da ovaj prostor posle istorijske odluke Evropskog saveta polovinom juna ove godine nazovemo Datumstan? Nisam pametan, a vi? Konkurs je otvoren, a nagrada za kuma je slikanje sa Ketrin Ešton. Javite se!

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner